Svakoga dana zvuk ratnih bubnjeva je sve glasniji. Stranice novina, televizijski ekrani i radio emisije su preplavljeni bujicama propagande namenjene podgrevanju ratoborne histerije. Kakva namera se krije iza ove baražne vatre? Samo da se otupe umovi i osećanja populacije Severno Atlantskog saveza do kritične tačke nakon koje su civilizovani muškarci i žene spremni da prihvate spektakl nove i krvave erupcije ubilačke mašinerije zvane NATO, i koja će, ovog puta, predstavljati prolivanje krvi ne samo od strane Kosovskih Albanaca i Srba, već i od vojnika Francuske, Britanije i Amerike.

Nakon mnogo vremena od Drugog Svetskog Rata, radnici Evrope su zaboravili kako izgleda rat - baš kao što su zaboravili kakve su revolucija i kontra-revolucija. Sada su izloženi grubom podsećanju. Ovo nije slučajno, već verno izražava prirodu novog istorijskog perioda u koji je svet sada ušao. Dug period kapitalističkog poleta nakon Drugog Svetskog Rata - bar u razvijenom kapitalističkim zemljama - se konačno završio. Umesto pune zaposlenosti, rastućeg životnog standarda i reformi - osnove "klasnog mira" - sada imamo stalnu nezaposlenost čak i u vremenu poleta, snižavanja, ukidanja socijalnih davanja i svuda nemilosrdan pritisak na radničku klasu.

Na globalnoj pozornici, relativna stabilnost postignuta balansom terora između SAD i SSSR-a je uništena kolapsom Staljinizma. Većim delom prošle decenije, SAD su bile jedina svetska super sila. Nikada u ljudskoj istoriji nije ni jedna zemlja posedovala takvu ekonomsku i vojnu superiornost nad ostatkom sveta. "Novi svetski poredak" je trebalo da bude vrsta Pax Americana u kome bi dominacija SAD imperijalizma obezbedila svet bezbedan od ratova i razdora, život u beskrajnom ekonomskom poletu, omogućenim blagoslovima globalizacije i privrede slobodnog tržišta.

Sada su se svi ti snovi pretvorili u pepeo. Recesija u Aziji, kolaps reformisanja tržišta u Rusiji, i neizbežnost čak i većeg kolapsa u SAD u nadolazećem periodu, su stavili tačku na san o utopiji slobodnog tržišta. Na vojno-političkom planu, svet je ušao u novi i konvulzivan period, mnogo sličniji situaciji od pre sto godina nego periodu od 1945-80. Konflikt u Jugoslaviji, koji se još uvek može završiti u balkanskom ratu svih protiv svih, ako ne i nečemu još ozbiljnijem, predstavlja oštar zaokret u celokupnoj internacionalnoj situaciji i fundamentalnu promenu. Ovo može izmeniti čitavu situaciju u Evropi, Rusiji, i Sjedinjenim Državama na način na koji ni jedan od učesnika nije predvideo. Svi oni se spuštaju toboganom u propast zatvorenih očiju. Ali svesni radnici i mladež moraju težiti da razumeju stvarno značenje ovih značajnih događaja, koji će imati odlučujući uticaj na živote ljudi širom sveta. Jedino marksizam može da iznedri takvo objašnjenje.

Unapred smišljen plan?

U proteklim nedeljama glasine su obilovale razmatranjima o poreklu i namerama bombardovanja. Poverljivo se tvrdilo da su Amerikanci već odavno planirali celu stvar, i da je cilj ni više ni manje nego totalno razbijanje Jugoslavije i nametanje SAD imperijalizma širom Balkana. Takve tvrdnje se moraju tretirati sa velikim oprezom.

Postoji tendencija, posebno na Balkanu, gde su intrige u politici odavno razvijene u umetnost, da se o svemu prave zavereničke teorije. Ali pokušaj da se cela istorija svede na lanac zavera - što znači, da se istorija svede na subjektivna razmatranja - je najplića od svih teorija, jednaka policijskom mentalitetu koji uzrok svakog štrajka nalazi u radu agitatora.

Trenutno svetsku situaciju karakteriše obilje zapaljivog materijala. Zamišljati da Vašington može da se sa potpunom slobodom kreće u takvom minskom polju, namećući svoju volju u svakoj situaciji u skladu sa nekim ranije smišljenim planom, je ekstremno naivno. Ono otkriva dečije preuveličavanje - i, na kraju, strah od - moći imperijalizma SAD. Moć je, naravno, ogromna. Ali ona ima vrlo realne granice. I upravo sadašnji konflikt na Balkanu je strogi podsetnik ovih granica.U krajnjoj liniji, izvor sukoba je upravo nesposobnost SAD imperijalizma da nametne svoju volju maloj balkanskoj zemlji.

Naravno, Pentagon i State Department prave mnogo planova (koji se, slučajno, ne poklapaju uvek). Reakcionarna priroda ovih planova se ne treba posebno naglašavati. Američki imperijalizam je najkontrarevolucionarnija sila na planeti. Ali, očekivati da će ovi planovi biti izvršeni kao što je nameravano, su budalasti do ekstrema. Planovi Vašingtona ulaze u stvarni svet, gde nailaze na jak otpor, ne samo od neprijatelja već i od potvrđenih prijatelja i saveznika. Ne samo da je najmoćnija armija sveta poražena od strane bosonoge armije seljaka u džunglama Vijetnama i ponižena od strane somalijske milicije i libanskih bombaša-samoubica, već u Africi i Srednjem istoku, SAD interesi se se sukobljavali - nekada nasilno - sa francuskim.

Može biti da su se delovi establišmenta u Vašingtonu igrali sa idejom vođenja rata protiv Miloševića još od 1990, i čak razbijanja Jugoslavije i uspostavljanja američke hegemonije na Balkanu. Ali, u stvarnosti, razbijanje Jugoslavije je inicirano, ne američkim već nemačkim imperijalizmom, nestrpljivim da povrati svoje stare kolonije i sfere uticaja. I, Nemačka je ta, ne SAD, koja najviše dobija balkanizacijom Jugoslavije.

Ali razbijanje Jugoslavije - kriminalni akt koji je bio protiv interesa svih ljudi u federaciji - je imalo efekte koji nisu anticipirani ni u Vašingtonu ni u Bonu. Izazivajući kolaps Jugoslavije i gurajući jednu republiku protiv druge, vaskrsli su demone šovinizma i reakcionarne snove Velike Srbije, Velike Hrvatske, Velike Albanije, Velike Grčke, i sve su šanse da ćemo uskoro slušati i o Velikoj Bugarskoj.

Eskalacija rata je pokazala esencijalno reakcionarnu prirodu razbijanja Jugoslavije i šupljinu, u datom kontekstu, slogana o tzv. samoopredeljenju, koji je jedva bio smokvin list za okupljanje najreakcionarnijih elemenata i mešanje imperijalizma u živote ljudi. Tokom cele istorije Balkana, iza svake šovinističke klike stoji jedna ili druga imperijalistička sila. Patnje malih naroda su samo mali kusur u diplomatiji imperijalizma, i iza svog licemernog pričanja o humanitarnim i mirotvornim misijama leži cinična kalkulacija i lični interes.

Američki imperijalizam nije zainteresovan za sudbinu Albanaca sa Kosova, osim kao sirovog materijala za ratnu propagandu. Ali Vašington je svakako zainteresovan za ishod balkanskog konflikta. Kao čuvar svetskog imperijalizma, uplašio se da bi konflikt između kosovskih Albanaca i Beograda mogao da vodi do destabilizacije celog regiona, da vodi do raspada Makedonije i opšteg balkanskog rata, uključujći ne samo Srbiju i Albaniju, već i Grčku, Bugarsku i Tursku. Sveopšti rat na Balkanu bi bio katastrofa. Posebno, mogućnost rata između dve NATO članice, Grčke i Turske, ih je užasavala.

Istorija rata i diplomatije je puna primera grešaka. Sam Drugi svetski rat je dobar primer. Svaka od zaraćenih strana se preračunala. Staljin je mislio da bi njegovi diplomatski manevri u vidu pakta sa Hitelrom omogućili Sovjetskom Savezu da ne bude uvučen u rat, i razoružao je SSSR uoči Nemačkog pokolja 1941. Sa druge strane, Hitler je zamišljao da može pobediti Crvenu Armiju za nekoliko nedelja. Čerčil i Ruzvelt su mislili da će Nemačka pobediti SSSR, ali da će obe strane biti toliko iscrpljene da će moći da uskoče i zbrišu ih. U stvarnosti, SSSR je pobedio Hitlera jednom rukom i nastupao ka Berlinu i još dalje. Ovo uopšte nije teklo po planu, već nasuprot njemu. Ni jedna od vlada nije predvidela takav razvoj događaja, jer da su Nemci, Britanci i Amerikanci mogli, učinili bi sve što je u njihovoj moći da to izbegnu. Ali, cela lekcija istorije je upravo ova: istorija nikada ne "teče po planu."

Avgusta 1914, Austro-Ugarska i Rusija su ušle u rat oko Balkana. Istina je da su se tenzije između velikih sila stvarale dugo vremena pre toga. Ali, ozbiljni konflikti i čak ratovi su često inicirani nezgodama i greškama. Sadašnji rat nije izuzetak. Amerikanci su, poneseni osećajem svoje moći nakon raspada Sovjetskog Saveza, zamišljali da mogu da diktiraju svoju volju celom svetu. Njihova drska arogancija je bez presedana u istoriji svetske diplomatije. Stoga su, sedam godina, izlagali Irak nemilosrdnom bombardovanju u pokušaju da sruše Sadama Huseina i nateraju Bagdad da prihvati diktate SAD. Čak i dok je pažnja sveta bila usmerena na bombardovanje Jugoslavije, iskoristili su situaciju da unište naftne instalacije u Iraku, tako stežući omču oko vrata iračkog naroda. Pa ipak se Sadam Husein čvrsto drži na vlasti. Ovo je pokazatelj granica američke moći i nesposobnosti da bombardovanjem ostvare svoje fundamentalne ciljeve.

Zapanjujuća drskost imperijalizma SAD se videla u zahtevima Beogradu na konferenciji u Rambujeu. U suštini, oni se svode na zahteve da suverena zemlja, Jugoslavija, dozvoli da joj teritorija bude okupirana od strane stranih trupa (NATO "mirovnih" snaga). Takav zahtev je bez presedana. On ima smisla samo posle poraza u ratu. Onda je, naravno, poražena zemlja obavezna da prihvati stranu okupaciju. Ali zahtvenati tako nešto bez rata (do danas, NATO nije formalno objavio rat Jugoslaviji!) je apsolutno neverovatno. Nema šanse da je Milošević - ili bilo koja druga vlada u Beogradu - mogao da prihvati takve ponižavajuće zahteve. Očekivati tako nešto je izraz bezmernog nepoznavanja istorije, kulture i psihologije srpskog naroda. Kada je Beograd odbacio ove zahteve, trenutni odgovor Vašingtona je bio: "Prihvatite naše uslove, ili ćemo vas bombardovati!" Takva pretnja je morala biti sprovedena u praksu, ili bi NATO u očima celog sveta izgledao kao papirni tigar.

Daleko od toga da je bila produkt mudrog i dalekovidog plana, odluka da se bombarduje Jugoslavija, dok se javno isključuje mogućnost kopnenih trupa je bilo glupo i plitkoumo do ekstrema. Klinton i njegovi savetnici nisu ništa razmišljali, ništa razumeli, ništa predvideli. Oni su stvarno zamišljali da će Milošević, nakon nekoliko napada, mahati belom zastavom. Očigledno, ovaj savet mu je dala CIA. Kao Džošua,koji je srušio zidove Jeriha duvanjem u trube, oni bi koristili svoje pametne bombe i projektile da nametnu svoju volju, bez rizika od NATO gubitaka. Iskustvo iz Iraka ove ljude nije naučilo ništa! Mesec dana kasnije, Slobodan Milošević još stoji čvrsto u mestu i ne pokazuje znake kapitulacije.

Bombardovanje nije uspelo

NATO je tvrdio da je bombardovanje trebalo da pomogne Albanskoj populaciji na Kosovu. Ali sada je svima jasno da je bombardovanje učinilo situaciju kosovskih Albanaca hiljadu puta gorom. Čak su i portparoli NATO-a priznali da je ovo najveća humanitarna katastrofa u Evropi od Drugog svetskog rata. Više od polovine populacije - 800.000 ljudi po poslednjim procenama - je bilo primorano da napusti svoje domove. Svakoga dana zapadna publika je izložena neograničenoj baražnoj vatri horor priča - nekih istinitih, nekih evidentno fabrikovanih - u vezi sa neprilikama ovih nesrećnih ljudi.

Cilj ove propagandne baražne vatre je da podgreje mržnje prema srpskom narodu i time stvori atmosferu povoljnu za još bombardovanja, i možda krvavi rat na kopnu uključujući veće NATO gubitke. Razlog je dovoljno jasan. Potpuno je jasno da bombardovanje nije uspelo ni u jednom svom cilju. NATO proslavlja svoj 50-ti rođendan sa ponižavajućim porazom koji mu se ceri u lice. Zbog toga oni ne samo da nastavljaju bombardovanje, već ga i pojačavaju. Kad bi sad stali, to bi značilo totalno poniženje. To bi imalo ozbiljne posledice za budućnost NATO-a. Kao što je istaknuto u uvodniku The Economist-a:

"Ako je istina da je NATO-ov relativni uspeh u Bosni podigao njegov moral i potvrdio njegovu korisnost posle pada Sovjetskog Saveza, onda je nužno bar upitati se šta bi sada poraz na Kosovu značio. U stvari, takav neuspeh bi imao zloslutne posledice za Alijansu. Možda on nebi značio momentalnu smrt, pod pretpostavkom da bi Saveznici želeli da se zaštite. Ali ako othramlje kući sa Kosova, to bi svakako obavezivalo NATO da preispita svoje post-hladnoratovske ciljeve intervencije ne samo za odbranu svojih članica već i za šire interese humanitarizma i internacionalnog reda. NATO bi čak mogao da uđe u proces gašenja." (The Economist, 24/4/99)

Prestiž je takođe vojno oružije. Ako NATO bude poražen u Jugoslaviji, mit o američkoj neranjivosti bi bio uništen na svetskom nivou. Zbog toga su obavezni da nastave ovaj neobjavljeni rat, i da ga intenziviraju. Ali nastavak rata ima svoju logiku. Neuspeh da se postignu njihovi ciljevi samim bombardovanjem neizbežno gura lidere NATO-a u pravcu uključivanja kopnenih trupa.

Od poraza u Vijetnamu, Amerikanci su bili oprezni u slanju kopnenih trupa bilo gde u svetu. Ograničeni upadi u Liban i Somaliju su bili dalje upozorenje da se ne upuštaju u vojne avanture ove vrste. Zbog toga Amerikanci vole da se baziraju na vazdušnoj sili. Ali sadašnje bombardovanje još jednom služi da podvuče dobro poznatu činjenicu da vazdušna snaga bez kopnenih trupa nikada ne može dobiti rat. Ova poruka je poslata kući od određenih generala i političara - ne samo Toni Blera, najratobornijih od svih NATO vođa. Glasovi postaju sve glasniji svakoga dana.

Uprkos ovome, Amerikanci i dalje oklevaju. Sećanje na Vijetnam i dalje proganja politički i vojni establišment. Postoji otvoreni razdor između State Department-a, koji zagovara slanje kopnenih trupa, i Pentagona, koji se pribojava posledica. Prosečnom američkom vojniku se ne gine za rat noževa, granata i bajoneta, i pitanje je koliko bi trajao moral trupa pod teškim i opasnim uslovima planina Kosova, koje su među Srbima i Albancima poznate kao "proklete planine."

Vašington je potpuno svestan da najveći teret bilo kakvog kopnenog rata na Kosovu bi morale da iznesu američke i britanse trupe. Sa Grčkom praktično u otvorenoj pobuni i italijanskim javnim mnenjem podvojenim oko rata (47% za i isto toliko protiv), ne može se očekivati njihova pomoć. Pitanje je da li bi Grčka dozvolila korišćenje luke Salonika za transport NATO trupa. Entuzijazam za rat se brzo hladi u Francuskoj i Nemačkoj. Jedino još London pokazuje svoje mišiće. Samo što to ne znači mnogo u praksi. U istom izadnju The Economist ističe: "Od britanskog lidera koji priziva duha 1940-te se ne očekuje da ustukne od neophodne cene u krvi, suzama i znoju. Problem je u tome da Britanija možda ne bi mogla da plati takvu cenu čak i kad bi njen narod hteo."

Civilne mete

Pošto nije uspeo da natera Beograd da kapitulira, NATO je sada napustio sva pretvaranja da su njegove bombe usmerene isključivo na vojne mete. Spektar bombardovanja se proširuje sve vreme. Ne samo da se mostovi i pruge (uključujući i vozove sa putnicima) smatraju za odgovarajuće mete, već i rafinerije nafte, vodovod, televizijski studiji, stambene zone, sedišta partija i fabrike takođe. Ne samo da su bombardovali fabriku automobila Zastava, već i fabriku cigareta u Nišu. Očevidno se i cigarete mogu koristiti u vojne svrhe!

Pravi cilj ovog bombardovanja je prilično jasan. Sa jedne strane, oni se nadaju da će posejati strah i demoralizaciju među populacijom i slomiti njihovu volju da se bore. Sa druge strane, postoji element osvete i uskogrude osvetoljubivosti, iskazan bombardovanjem Miloševićeve kuće u Beogradu. Naravno, ništa od ovoga nije usmereno protiv naroda Srbije, razume se! Ako neki ljudi izgube svoje živote, kuće ili radna mesta, to je jedva "kolateralna šteta". Naposletku, sve je to zarad pravednog cilja. Na kraju dana, oslobodićemo se Miloševića, kažu.

Problem je u tome što nema znaka da je bombardovanje oslabilo Miloševića i najmanje. Naprotiv. Njegova podrška raste do stepena do kog NATO bombe izazivaju još strašnije udare na jugoslovenske gradove, mostove i fabrike. Ogorčenje populacije raste i sa njim, njihova volja da se bore. Srpski mladići se dobrovoljno javljaju da se bore. Čak i oni koji se suprotstavljaju Milioševiću se osećaju obaveznim da zbiju redove protiv ove brutalne agresije na Otadžbinu. U takvim uslovima, sve priče o pobuni u Jugoslovneskoj armiji, državnom udaru ili narodnom ustanku su glupost. Miloševiće se oseća toliko sigurnim u sebe da dozvoljava sebi luksuz da daje lični intervju na američkoj televiziji.

Posle prvih konferencija za štampu, gde su NATO portparoli odavali utisak apsolutne samouverenosti, ton se ubrzo promenio. Katastrofe kao što je bombardovanje najmanje dva konvoja izbeglica, i činjenica da Beograd nije pokazao nijedan znak predavanja, bacila ih je u pesimističko i nervozno raspoloženje. Već 4-og aprila The Observer je objavio pesimističku procenu bombardovanja pod naslovom "NATO-ove tragične greške". Citiran je bivši vojni obaveštajni oficir:

"Napravili smo potpunu zbrku od ovoga. Greška koju je NATO napravio je odluka isključivo o vazdušnoj kampanji i time omogućio Miloševiću da etnički očisti Kosovo. Trebalo je sedam nedelja da se sličnim udarima pripremi bojište za Zalivski rat. Ovde letimo u misijama da pripremimo ratište na kome se niko neće boriti. Vojska je dozvolila sebi da bude ubeđena političkim nepredvidivostima da vodi samo polu-rat."

Da su lideri NATO-a znali bilo šta o istoriji rata, znali bi da čak i najdivljačkija vazdušna bombardovanja, daleko od slamanja volje populacije, imaju suprotan efekat. To je pokazao Hitlerov blickrig protiv Britanije u Drugom svetskom ratu. I da su znali bilo šta o istoriji Srba, razumeli bi da takvi metodi neće slomiti volju naroda da se odupre, već samo podići na očajničke nivoe. Istinitost ovoga će biti uočljiva ubrzo ako je NATO dovoljno glup da pribegne ratu na zemlji.

Ova opcija - tako plitkoumno odbačena na početku neprijateljstava - se sada stalno iznova javlja, kao neko zlokobno litanije. U stvari, ako se konflikt nastavi, to će im biti jedina preostala opcija. Opasnosti takvog poteza su jasne svim mislećim ljudima - iako ne stanovnicima broja deset Downing ulice. Gospodin Bler izgleda da zamišlja da će NATO moći da umaršira u Kosovo sa malo ili bez otpora. Sve što treba biti učinjeno je da se upusti u još malo "degradacije" (tj. da nemilosrdno zasipati Kosovo iz vazduha) i sve će biti u redu. Od takvih iluzija su sačinjene vojne katastrofe!

Imperijalistička propaganda

Sprečeni u svojim vojnim planovima, stratezi NATO-a su podigli propagandni rat na novi nivo. Ključni element u tome su neprilike izbeglica sa Kosova. Ovo je doista i tragično i srce-cepajuće. Ali, pre svega, tragediju naroda sa Kosova je direktno izazvalo bombardovanje koje je trebalo da im pomogne. NATO je cinično dizao nadu koju nije imao nameru da ispuni. Onda, kada je isprovocirao katastrofu u vidu bujice izbeglica, ove hrišćanske dame i gospoda su im hitro zalupila vrata pred nosem.

Pravo na utočište je osnovno demokratsko pravo, priznato Ženevskom konvencijom i formalno prihvaćeno od strane svih civilizovanih nacija. U prošlosti, bilo je poštovano od zemalja kao što je Britanija koja se ponosila svojom liberalnom i demokratskom tradicijom. Karl Marks, Lenjin i Trocki, svi su koristili ovo pravo s vremena na vreme. Ali to su bila druga doba! Zatim, kapitalistički sistem je još uvek bio u svojoj ranoj i relativno progresivnoj fazi. Buržoazija je bila sigurna u sebe, u svoju budućnost, u svoju istorijsku misiju civilizovanja. Ali ne više! Iako su ovi nesrećni ljudi, žene i deca bez sumnje ispunili sve uslove neophodne za status izbeglica, ni jedna od NATO zemalja koje licemerno poziraju kao njihovi prijatelji i dobrotvori nema nameru da im obezbedi utočište osim u simboličnom broju.

SAD, koje su na svojoj statui slobode ispisale poziv svetu da pošalje svoje šćućurene, ugnjetene mase, sada se otkrivaju kao uskogrude, sebične, pune predrasuda, koje prolivaju krokodilske suze nad sudbinom jadnih kosovskih Albanaca, i onda ih ljubazno pozivaju na - Kubu! Velikodušnost SAD-a prema kosovskim Albancima se proteže do napuštenih baraka Gvatanamo zaliva, zabiti za koju oni nisu radi da se vežu. Nemačka je primila 10,000 kosovskih Albanaca (kao neku vrstu jeftineradne snage). Ni drugi nisu ništa bolji.

Francuska štampa je skoro obelodanila postojanje tajnog vladinog memoranduma civilnim činovnicima, naređujući im da ne puštaju kosovske Albance u Francusku, zbog navodne opasnosti od "civilnih nemira." U svom izdanju od 1"og aprila Le Parisien piše: "Izbeglice sa Kosova nisu ni blizu dobijanja viza za Francusku. Daleko od uveravajućih dekleracija Žospenove vlade, poverljive instrukcije administracije koje su došle u naše ruke, u stvarnosti, ne mogu biti restriktivnije." Takođe citira jedan takav cirkular: "Moramo obratiti naročitu pažnju razmatranjima javnog reda i rizika od velike imigracije u vezi sa ovom situacijom." Naročito se odnoseći na izbeglice sa Kosova, memorandum postavlja tako restriktivne uslove da to u praksi znači da im negira pravo na vizu, osim u nekoliko izuzetnih slučajeva.

A Britanija? Dok Toni Bler, evangelistički hrišćanin i dobro poznati moralista, ne propušta priliku da krši ruke nad Kosovskim izbeglicama pred televizijskim kamerama, vlada na čijem je čelu je ponudila da primi ukupno - 160 izbeglica sa Kosova do danas, dozvoljavajući im utočište samo na dvanaest meseci. Neosetljivo tretiranje kosovskih Albanaca je stvarno gnusan primer kako imperijalizam koristi probleme malih nacija za svoje ciljeve. Oni vide kosovske Albance kao pione protiv glavnog neprijatelja na Balkanu. Oni se ovim problemom koriste u propagandne svrhe, ali njihov pravi stav se pokazao nedavno sledećim incidentom. Zapadni mediji su mnogo koristili činjenicu da možda 500.000 izbeglica ostaje zarobljeno unutar Kosova, u nehumanim uslovima, niskim temperaturama i bez hrane. Ali kada je pitanje bacanja hrane ovim ljudima postavljeno, oni su ga odbacili zbog toga što bi se mešalo sa bombardovanjem. U svom izdanju od "1og aprila, The Daily Express javlja:

"Izgladnele izbeglice zarobljene na Kosovu se suočavaju sa katastrofom 'biblijskih razmera', upozorila je agencija za hranu Ujedinjenih nacija juče. Ali nade da im se obezbedi pomoć su odbačene od strane NATO komandanata. The Express-u je jedan izvor iz Whitehall-a rekao da bi humanitarna pomoć iz vazduha mogla da ometa vojne operacije.

"Bez obzira na sve ostalo, to potencijalno može poremetiti vazdušnu kampanju jer vazdušni prostor mora biti obezbeđen ovim avionima da lete," rekao je izvor. "To ometa ono što rade naši avioni."

Tako gadljivo je bilo ovakvo ponašanje da je čak i desničarski britanski Daily Express u svom uvodniku protestvovao da "takav odbojan prezir prema ljudskom životu tera na otpor." Koji još razlog treba da imperijalistički rat protiv Jugoslavije nije baziran na humanitarnoj brizi i da su kosovski Albanci jedva mali kusur u diplomatiji velikih slia? Bujica izbeglica destabilizuje slabe i osiromašene države Albaniju i Makedoniju koje nisu u mogućnosti da se nose sa njom. Neverovatno, NATO izgleda potpuno iznenađen ovakvim razvojem događaja, za koji nisu preduzete nikakve mere. Nema šatora, nema hrane - nema ničega.

U zapanjujućem izlivu cinizma, zapadni lideri su kritikovali Makedoniju zbog njenog protivljenja da primi veliki broj izbeglica, dok odbijaju da ih prime u svoje zemlje. Makedonska vlada se plaši da bi veliki priliv kosovskih Albanaca poremetio delikatnu ravnotežu između Albanaca i Slovena unutar Makedonije. Izad svega, vlada u Skoplju se plaši da ne bude uvučena u rat. Već su održavane nasilne demonstracije Makedonaca protiv bombardovanja Jugoslavije. Otuda i ekstremno protivljenje vlade da dopusti da njena teritorija bude korišćena kao baza za NATO-ovu invaziju Kosova. Takav razvoj događaja bi lako mogao dovesti do raspada Makedonije. To je ono što NATO želi da spreči po svaku cenu, jer bi to mogao biti uzrok opšteg rata na Balkanu, kao što smo istakli pre sedam godina.

Logika rata

Najgora stvar u vezi sa sadašnjom situacijom sa NATO-ove tačke gledišta je da konflikt pokazuje nezadrživu tendenciju da se širi. Ovo je upravo ono što su oni želeli da izbegnu. Ipak, oni su ga sami isprovocirali svojim akcijama. I Albanija i Makedonija su pretvorene u vojne kampove, sa 8.000 NATO trupa stacioniranih u jednoj, i 12.000 u drugoj. Albanska vlada je, u suštini, pozvala NATO da je preuzme. Oni žele da postanu kolonija EU i Amerikanaca! Ovo je pokazatelj bankrota bivših staljinističkih lidera. Da su Fatos Nano i drugi lideri bili istinski socijalisti, oni bi se stavili na čelo veličanstvenog revolucionarnog pokreta pre dve godine i transforimsali društvo. Albanska revolucija je mogla da bude svetionik za sve ljude Balkana, posebno da je bila naoružana internacionalističkim programom i perspektivom, kao Oktobarska revolucija u Rusiji.

Bez revolucionarne partije i rukovodstva, komite nisu uspeli da umarširaju u Tiranu i preuzmu vlast, koja im je bila na dohvat ruke. Umesto toga, vlast je pala u ruke Fatos Nanoa i drugih eks-staljinista koji su se ponašali kao lideri nemačke Socijal demokratije 1918. Umesto da uhapse Berišu, oni su mu omogućili da pobegne i regrupiše svoje kontrarevolucionarne snage na severu, gde je igrao ulogu u naoružavanju OVK i spletkarenju sa njima. On sad pokušava da se vrati na vlast igrajući na nacionalistiku kartu i pozivajući se na vladu nacionalnog jedinstva, uključujući i njega. Da li će uspeti, ostaje da se vidi. Za sada, imperijalisti su shvatili da su sigurniji sa rukovodstvom tzv. socijalističke partije.

Otkako su eks-staljinistički lideri došli na vlast, oni su učinili sve što je u njihovoj moći da je predaju buržoaziji. Albanska buržoazija je virtuelno nepostojeća, i eksperiment slobodnog tržišta je završio kao kompletna katastrofa, što znači, u praksi, prepuštanje Albanije stranom imperijalizmu. Ova činjenica se ne može maskirati glupavim pričama o "uključivanju u EU" jer niko i ne pomišlja da bi Albanija mogla ispuniti i jedan od Mastrihtskih uslova. Ono što oni misle je da bi imperijalizam trebao da preuzme zemlju kao koloniju. Ovo je sramna izdaja albanskog naroda. Do sada, imperijalisti se nisu obazirali na zahteve za pomoć iz Tirane. Ali sada je Albanija iznenada postala važna kao baza za NATO vojne operacije protiv Jugoslavije. Ovo će neizbežno značiti uvlačenje Albanije u rat na strani imperijalizma, koji će predstavljati novu noćnu moru za albanski narod.

Teorijski, NATO trupe stacionirane u Albaniji i Makedoniji su deo "mirovnih snaga" koje su trebale da uđu na Kosovo - ali samo uz saglasnost Jugoslovenske vlade, kao deo mirovnog dogovora. Kako bilo, pravila igre se stalno menjaju. Umesto da se oslanjaju na dogovor sa Beogradom, britanski i američki političari su počeli da pričaju o slanju kopnenih trupa na Kosovo čim "dopustivo okruženje" nastane - tj. kad vazdušni udari svedu jugoslovensku armiju na krvavu kašu, tako da bi otpor bio nemoguć. Kako bilo, kako vreme prolazi, čak i najplići umovi su počeli da shvataju da jugoslovneska armija na Kosovu, je daleko od "degradirane i uništene", na mestu i predstavlja opasnog protivnika. Procenjuje se da je oko "00 tenkova ukopano na Kosovu. Bombardovanje sa velikih visina nije učinilo ništa da ih istera. Sada skupljaju Apač helikoptere u Albaniji za upotrebu na Kosovu. Ovo su opasne mašine za ubijanje, ali imaju jednu nezgodnu osobinu. Moraju leteti nisko, što ih čini ranjivim od vatre sa zemlje.

Budući da se još uvek plaši američkih gubitaka, Klinton preferira da nastavi bombardovanje. To će oni nastaviti, nanoseći strašnu štetu ekonomiji Jugoslavije. Ali, pre ili kasnije, kopnene trupe će biti potrebne. Priča je neprimetno promenjena sa intervencije u "dopustivom okruženju" na "polu-dopustivo okruženje." Grubo prevedeno, ovo znači: "Kad već ne možemo da uništimo jugoslovensku armiju iz vazduha, ili da je sprečimo da se odupire, moraćemo da izborimo put unutra." Ali takva borba, ako dođe do nje, će biti daleko krvavija nego što oni misle.

S obzirom na stav Makedonaca, postoje samo dva načina na koja bi NATO mogao da napadne. Jedan od načina bi bio da napadne Jugoslaviju preko Mađarske, sada člana saveza. Beograd je već upozorio Mađare da paze šta rade. Bilo kakav neprijateljski potez Budimpešte, i Milošević može odlučiti da se osveti na mađarskoj populaciji Vojvodine u severnoj Jugoslaviji.Mađarska bi se mogla suočiti sa poplavom izbeglica. Čak i kad bi Mađarska dala svoju teritoriju da bude koršćena kao lansirna rampa za NATO invaziju na Jugoslaviju - što ne može biti garantovano - izgled frontalnog napada na Jugoslaviju, verovatno sa ciljem da se okupira Beograd, mora da ispunjava NATO stratege zebnjom. U defanzivnom ratu, sa leđima uza zid, Jugosloveni bi se borili kao tigrovi na svakom koraku. Bio bi strašan pokolj, i NATO ne bi imao garancije da će uspeti. Štaviše, navodni cilj ove kampanje, Kosovo, leži daleko na jugu. Dok bi se uljezi probili, ne bi mnogo ostalo.

Ostaje nam Albanija kao najverovatnija NATO baza za NATO invaziju. SP vlada je odavno svoju sudbinu vezala za imperijalizam. Ali ima i drugih poteškoća. Albanija je najsiromašnija i najnazadnija zemlja Evrope. Njene luke i putevi nisu odgovarajući za brzo kretanje velikog broja trupa i moderne opreme. Ulazak na Kosovo iz Albanije bi bio težak i opasan poduhvat. NATO trupe bi bile izložene zasedama na svakom koraku u klasičnoj gerilskoj zemlji. Pod ovakvim uslovima, čak i mala grupa vojske trenirana za gerilske metode vođenja rata - i ne zaboravite da jugoslovneska armija ove metode trenira zadnjih pedeset godina - bi mogla da blokira daleko veću silu na duži period i nanese strašne gubitke. Nije čak ni sigurno da bi mogli da dobiju ovakav rat. Ali, čak i da mogu, koliko bi mogli da opstanu?

Evo još jedne ironije istorije. Britanci su pokorili Indiju indijskim trupama.Ali sada Amerika, koja je nasledila britansku ulogu svetskog policajca, je prisiljena da vodi evropski rat svojim trupama. Ni Francuzi ni Nemci nisu orni za bitku, a kamoli Grci i Italijani. Koliko će biti spremni da podnesu taj teret je drugo pitanje. SAD vojnik ne želi da se bori u Evropi u stranoj zemlji za cilj koji jedva da razume. Štaviše, način borbe sa kojim će se suočiti na kopnu će biti vrlo drugačiji od udobnog, beskrvnog, sanitetskog vođenja rata prikazivanog na televizorima do sada. Uljezi neće sedeti u kokpitu iznad oblaka i gledati u ekrane.

Uprkos svemu tome, NATO će imati malo izbora osim da upadne ako želi da vodi rat do kraja. Biće potrebno vreme da se skupi neophodna sila - verovatno meseci. Opšti konsenzus je da bi trebalo oko 100.000 do 200.000 vojnika da bi imali šanse na uspeh. Ali s obzirom na poteškoće skupljanja takve sile, postoje glasine da NATO razmatra daleko manju silu - možda 40.000. Sa podrškom iz vazduha, tvrde oni, takva sila bi možda imala uspeha. Ovo je vrlo opasna pretpostavka! U Drugom svetskom ratu, Titovi partizani su blokirali 20 nemačkih divizija, i Hitler nikada nije ispeo da ih porazi iako je podržavao fašisitički hrvatski režim koji je sprovodio genocid nad Srbima.

Bombardovanje može svesti Jugoslaviju na ruine, ali ne može je prisiliti da se potčini. Jugosloveni se ukopavaju, postavljaju mine i čekaju konačni pokolj. Od početka do kraja, NATO lideri ništa nisu razumeli, ništa predvideli, i dosledno, sve uprskali. Ali njihov neuspeh će izgledati beznačajno ako odluče da pošalju kopnene trupe. Takav potez bi značio fundamentalnu promenu cele situacije. On bi imao veoma dalekosežne posledice svuda.

Uloga Rusije

Uz sve ovo, treba razmotriti i ulogu Rusije. Za sada se Moskva ograničila na verbalne proteste i pokušaje da skrpi sporazum. Ali mogućnost stvarne invazije Jugoslavije bi bilo previše za Rusiju. Naravno, Jeljcin ne želi da ulazi u sukob sa zapadom, i očajnički pokušava da napravi nekakav sporazum. Ali njegova upozoravanja o Trećem svetskom ratu su pokazatelj rastuće panike i straha. Čak i da su ona preterana (Jeljcin želi da uplaši zapad kako bi iznudio koncesije - uzaludno), nisu potpuno bez osnova. Rusija nebi mogla nemo da posmatra NATO-ovu invaziju Jugoslavije. Čak i sada, jasno je da Rusi Beogradu obezbeđuju vojne informacije. Ako NATO počne invaziju, Rusi će u najmanju ruku svoje balkanske saveznike snabdeti oružijem i verovatno dobrovoljcima. Vrlo je verovatno da bi zapad mogao izazvati sveopšti balkanski rat, u kome bi Rusija bila prisiljena da stane na jugoslovensku stranu. Rezultat takvog razvoja događaja je nepredvidiv.

Sa druge strane, Amerikanci, plašeći se reakcije Ruskog naroda, daju velike sume novca Moskvi pokušavajući da podmite Rusiju da se pomiri i da spreče da Jeljcin bude zbačen. Ali, ako dođe do kopnenog rata, sve će biti uzalud. Ako Jeljcin ne bude spreman da reaguje, biće zbačen i zamenjen nekim ko jeste. Čak i pre rata, prokapitalistički elementi su već diskreditovani i sam Jeljcin je ozbiljno oslabljen. Sada je Čubais gorko izjavio da je napad na Jugoslaviju nepopravljivo minirao reformiste. Zapad se plaši da rastuća tenzija između Rusije i Amerike može dovesti do pada ne samo Jeljcina već i celog programa tržišnih reformi. Događaji u Jugoslaviji mogu imati revolucionarne posledice u Rusiji - i ne samo tamo.

Produžetak rata će neizbežno izazvati masivnu reakciju u svim NATO zemljama. U Grčkoj, ovaj proces je već počeo. Populacija je protiv bombardovanja Jugoslavije. Bilo je mnogo demonstracija. Sveopšti bes se javio zbog upotrebe luke Salonika za transport trupa, i najmanje jedan NATO konvoj je bio primoran da se okrene nazad pošto je šoferšajbna prvog kamiona razbijena od strane demonstratora. Ako kopneni rat počne, ovo može imati revolucionarne implikacije u Grčkoj, gde je posada nekog razarača odbila naređenja da ide u zonu ratnih dejstava. Dalja eskalacija rata može dovesti i do ozbiljnijih incidenata.

U Italiji,gde je javno mnenje prepolovnljeno po pitanju rata već su bile demostracije 100.000 ljudi u Rimu. Premijer D'Alema može da sačuva svoj položaj jedino nudeći mirovne sporazume jedan za drugim. Čak i tokom proslave NATO-ovog rođendana, italijanski ministar inostranih poslova je bio primoran da se ogradi od bombardovanja jugoslovenske televizije.

U Nemačkoj je takođe rastuće previranje. Za razliku od Britanije, gde prizor lidera Radničke partije kako podržavaju rat nije ništa novo, učešće Nemačke po prvi put u ratu od 1945 je izazvalo šok. Zeleni se suočavaju sa internom krizom; grupa besnih protestanata je nedavno okupirala sedište parije. Raste nezadovoljstvo u redovima Socijal demokratije. Iznad svega, najveći nemački sindikat, IG Metal, se izjasnio protiv rata. Kako se rat bude produžavao, suprotstavljanje će rasti, izazivajući mogućnost kriza i podela u masovnim organizacijama. U Francuskoj, lideri Komunističke partije, članovi Socijalističke koalicije, su balansirali sa obe strane. Ali ovo balansiranje ne može trajati večno. Rastuće nezadovoljstvo u redovima i u društvu se reflektuje (bez obzira što francuska vladajuća klasa ima svoje planove za Balkan) u pokušaju Francuza da se distanciraju od SAD i Britanije. U Belgiji su vlasti pokazale svoju vatrenu privrženost demokratiji (osnovnog principa NATO-ovog Ustava) zabraanjujući sve anti-ratne proteste i brutalnom represijom protestanata.

Sve ovo je stanje pre nego što je rat ušao u svoju kritičnu fazu. Ono što je iznenađujuće je brzina kojom je izazvana opozicija ratu. Na početku Prvog i Drugog svetskog rata ovo nije bio slučaj. Takođe, u slučaju Vijetnama, masovni protesti su se javili krajem rata. Ovde je postojalo protivljenje ili bar preispitivanje rata od samog početka, iako se situacija razlikuje od jedne do druge države. Istina, reakcija u Britaniji i SAD je stišana. Ali kada se postavi pitanje kopnenog rata, javno mnenje se može transformisati za 24 sata. U slučaju kopnenog rata, američke i britanske trupe će morati da podnesu najveći teret borbe - i žrtava. Biće nasilnih reakcija protiv rata, posebno, kao što je verovatno, ako bude prolongiran. Kad leševi u sanducima počnu da stižu kući, ljudi će se upitati "zašto?" Rat će izgledati kao nešto što je bilo nepotrebno. One vlade koje se budu najviše identifikovale sa tim će biti u dubokoj nevolji - počev od Klintonove i Blerove administracije.

I na kraju, ali ne i najmanje važno, rat će destabilizovati svaku zemlju na Balkanu. Pokušavajući da pronađu odgovarajuće puteve za transport trupa i opreme, Amerikanci su zahtevali od Bugarske i Rumunije da im dozvole uportrebu njihovog vazdušnog prostora. Desne vlade u Bukureštu i Sofiji su očigledno to odobrile, u pokušaju da kupe ulazak u NATO i EU. Ali ovi pro-zapadni političari ne predstavljaju osećanja masa, koje neće hteti da njihove zemlje budu vulgarni plaćenici u službi američkog imperijalizma. Pozornica za političke krize i konvulzije će biti postavljena i u ovim zemljama takođe. Kao u Makedoniji, biće nasilnih demonstracija i čak revolucionarnih događaja.

Da li je kompromis moguć?

Na svoj 50-ti rođendan NATO, je u velikoj nevolji. Inicijelno stvoren kao savez u kome dominira SAD imperijalizam kako bi se suprotstavio SSSR-u, sada je postao agencija za širenje imperijalističke dominacije nad sve većim delovima planete. Napad na Jugoslaviju znači da on sada sebi daje za pravo da interveniše protiv bilo koje zemlje koja odbija da se povinuje njegovim željama, po principu: Uradi kako ti je rečeno, ili ćemo te bombardovati! Uradi kako je rečeno, ili ćemo te okupirati!

NATO sada rizikuje svoju reputaciju u poražavanju Beograda. Ako ne uspe, njegov prestiž će pretrpeti težak udarac. Mogao bi se čak i raspasti. Stoga, Amerikanci i njihove Britanske marionete iz petnih žila teže ratu. Svi pokušaji kompromisa su bili pompezno odbijeni. Amerika ne želi kompromis već totalnu pobedu. Toni Bler je otišao toliko daleko da je javno rekao da se rat mora nastaviti "dok Milošević ne napusti [vlast]." Ovo je bilo previše čak i za Amerikance. Pre-entuzijastički Britanski lider je telefonom pozvan iz Vašingtona, i sutradan je bio primoran da porekne ono što je rekao. On je mislio da kaže "dok Miloševićeve trupe ne napuste Kosovo"!

Ruska vlada, užasnuta posledicama opšteg rata, udvostručava svoje napore da pritisne Miloševića da prihvati sporazum. Problem je: koji sporazum? Nakon Černomirdinove poslednje posete Beogradu, Milošević je naposletku prihvatio "internacionalno prisustvo" na Kosovu. Ali je naglasio: pod kontrolom Ujedinjenih Nacija. NATO zemlje ne bi bile dobrodošle, posebno one koje su bile uključne u bombardovanje. Reakcija NATO-a je bila trenutna i predvidiva: nema šanse! NATO trupama se mora dozvoliti da kontrolišu Kosovo.

Ako sporazum ne bude sklopljen, onda će biti rat. A rat ima svoju sopstvenu logiku. Da li žele da idu u rat protiv Rusije zbog Kosova? Ne. Ali oni bi mogli upasti u takav rat. On ne bi bio lak. Da bi se počelo, invaziona trupa mora biti daleko jača od one koja se brani - po standardnoj teoriji, u odnosu tri prema jedan, ali u uslovima na Kosovu bi čak i veći odnos bio potreban. Trenutno, Amerikanci sami sebe nagovaraju u rat. Ubeđuju se da Srbi neće pružiti ozbiljan otpor, da više laju nego što ujedaju, Rusija neće intervenisati, isl. Ovo je ozbiljno nerazumevanje stanja. Da znaju bilo šta o istoriji Srbije, ne bi se toliko žurili da zaključe da se neprijatelj neće braniti. U stvari, njihov izbor neprijatelja je teško mogao biti gori.

NATO lideri prikazuju jedinstvenost. Ali u stvarnosti oni su potpuno razjedinjeni. Pukotine su već počele da se javljaju, i rašće kako vreme bude proticalo. Francuzi zahtevaju da NATO traži odobrenje za rat od Ujedinjenih Nacija. Ovo je smešno! Bombardovanje traje već mesec dana. NATO je pokazao kompletno nepoštovanje UN kada je počinjao i sigurno neće poštovati ni jedan glas koji mu kontrira. Pošto a) je rat već počeo i nema šanse da se opozove ako UN glasa protiv i b) Rusija će staviti veto na predlog ionako, ovo je klasičan slučaj zaključavanja štale kada je konj već pobegao. Pored svega toga, to je rani simptom da Francuzi, takođe, postaju nezadovoljni položajem. Oni bi mogli tiho da napuste SAD i Britaniju.

Javno mnenje u SAD izgleda da je čvrsto za rat, ali ovo neće potrajati. To prosto izražava efekte masivne propagande. Ali ono će brzo ispariti, kad vesti o američkim gubicima počnu da stižu u svest masa. Čak je i pozicija vladajuće klase daleko od čvrste. Moguć je kolaps Senata, gde izolacionistička struja nikada nije daleko od površine. Već postoje podele u Kongresu. Za sada, pukotine su prikrivene. Ali to neće potrajati. Dalekovidiji i ambiciozniji članovi Kongresa su se izjasnili protiv rata. Henri Kisindžer, u svojoj molbi Komitetu Oružanih Snaga u Senatu je rekao da on nikada ne bi ulazio na Kosovo, ali kad bi ulazio, morao bi da istera stvar do kraja. Upozorio je da bi bilo "značajnih gubitaka" u kopnenoj invaziji, ali da bi prava briga bili gubici izazvani u gerilskom ratu koji bi usledio.

Zapanjujuće je da komitet Senata treba da traži savet od čoveka koji je jedan od arhitekata vijetnamskog rata. Ali istorija je puna ovakvih ironija. Sećanje na Vijetnam je oslabilo, ali će se vratiti da ih progoni. Ako nisu mogli da okupiraju Irak, kako se moogu nadati da će okupirati Jugoslaviju? Inteligentniji je senator Džejms Inhof koji je jedan od najglasnijih protivnika rata. Njegovo protivljnje ne diktiraju pacifizam ili moralnost, već proračunati lični interes. On upozorava na "dug, otegnut i krvav rat" i rekao je britanskom televizijskom novinaru: "možda je u interesu vaše zemlje, ali ne i u mom." Jasno je da senator Inhof ostavlja utiske za budućnost. Biće masivna reakcija protiv rata u Americi. Klinton diže svoju popularnost kao veliki ratni vođa. Ali će završiti kao najomrznutiji Predsednik u skorijoj američkoj istoriji. Cela situacija će nositi revolucionarne implikacije za SAD - i Britaniju takođe.

Amerikanci bi voleli da njihovi evropski saveznici vode bitku. Ali, osim Toni Blera, ostali ne žude toliko da žrtvuju novac i ljude. Gunđanje u redovima će rasti kako vreme ide i nema izgleda za brilijantnu pobedu. Neke seckije predlažu naoružavanje OVK kao alternativu. Ali, to nije ozbiljna opcija. Naravno, neće nedostajati mladića i devojaka u izbegličkim kampovima u Albaniji i Makedoniji koji gore od želje za osvetom i spremnih da se žrtvuju. Ali OVK, kao vojna sila, ne može se uzimati za ozbiljno. Na početku je bila mala teroristička grupa sa oskudnim vojnim znanjem. Na osnovu CIA izveštaja ima bliske veze sa dilerima droge. Štaviše, jugoslovenska armija ju je razbila, protiv koje se pokazala beskorisnom. Ima podataka da Amerikanci treniraju OVK borce. Kako bilo, izveštaji ne spominju koje su cifre u pitanju, i to će nesumnjivo biti malo da bi igralo išta više od simbolične i propagandne uloge.

I tako se opet nalazimo na početku. Kopnena invazija na Jugoslaviju će pretstavljati strašno krvoproliće, u kome će američke i britanske trupe podneti najviše gubitaka. Takav konflikt bi mogao da traje dugo vremena, i nema garancija da bi NATO pobedio. Kada se sve uzme u obzir, moguće je da će Vašington potražiti nekakvu vrstu dogovora, verovatno uz usluge Moskve. Imperijalisti bi mogli da progutaju svoj ponos i prihvate kompromis. Pre svega, kako bilo, oni će sravniti Jugoslviju sa zemljom, a onda od Rusa tražiti nešto šta mogu da potpišu. Čak se mogu složiti da daju nešto novca kako bi pomogli rekonstrukciju Kosova. Na kraju, bilo bi jeftinije nego rat, a i SAD kompanije bi dobile ugovore.

Što se tiče škakljivog pitanja mirovnih snaga, Milošević bi ih bez sumnje prihvatio, pod zastavom UN, ne NATO-a, sa ruskim i ukrajinskim trupama, ali bez Amerikanaca, Britanaca ili Nemaca. Takav dogovor ne bi podržali kosovski Albanci, koji bi se osećali prevareno. OVK bi pokušala da nastavi gerilski rat, u kom slučaju bi morali da budu razoružani od strane svojih američkih prijatelja (jedan od razloga zašto Amerikanci paze da ih ne opreme previše dobro). Naravno, ovo bi bila pobeda Miloševića. Ali bi moglo da bude maskirano od strane diplomata kao perfektan kompromis i pobeda razuma. Da li ovo izgleda nemoguće? Ali čak i čudnije stvari su se događale u istoriji rata i diplomatije. Na kraju, ne bi bio prvi put da zapad optuži Miloševića kao ratnog kriminalca i onda pregovara sa njim.

Iako Amerika ne želi kompromis, na kraju može biti primorana ga da prihvati. Alternativa takvom rešenju je rat, i rezultat takvog rata bi bio štetan sa mnogo aspekata. Pored cene u životima, javlja se i pitanje ekonomskih troškova. Čak i bombardovanje mostova na Dunavu ima ozbiljne posledice za podunavske zemlje koje na njega oslanjaju veliki deo svoje trgovine. U Zalivskom ratu, zapad je dobio novac nazad od bogatih arapskih režima bogatih naftom. Ali, neće imati ko da plati račun za jugoslovensku avanturu. Opasnosti kopnenog rata na Kosovu su već jasne najdalekovidijim stratezima Kapitala. Logisitički problemi čak i sakupljanja značajno velike sile su neizmerni, kao što smo videli.

To nije vrlo atratktivan scenario. Kad jednom počnu da razmišljaju o njemu, mogli bi da se predomisle. Ali za sada nisu ni o čemu mislili. Od početka su pravili jednu grešku za drugom. Za sada, Milošević je napravio bolje kalkulacije nego Klinton i Bler. Ali, pre ili kasnije, realnost će početi da se pomalja čak i u najplitkoumnijim glavama. Trocki je jednom primetio: "Kad sve drugo propadne, čovek mora da počne da misli!" Klinton se uvek oklizne kad se suoči sa ozbiljnim izazovom. Verovatnoća brojnih američkih gubitaka mu može pružiti pauzu za razmišljanje u pet do dvanaest. Naravno, svaki dogovor bi bio na račun kosovskih Albanaca. Nikada se NATO ili SAD nisu obavezali da će tražiti nezavisnost za Kosovo, zbog toga što se tome protive koliko i Beograd. Nezavisno Kosovo bi se neizbežno pripojilo Albaniji, oživljujući bauka Velike Albanije, koji bi destabilizovao Makedoniju i izazvao balkanski rat.

Zaključak je neizbežan. Kosovski Albanci će morati da budu žrtvovani. Oni su, u svakom slučaju,oduvek bili potrošna roba sa stanovišta imperijalizma. Milošević bi mogao da ponudi autonomiju kakvu su imali pre 1989. Njegovi javni sastanci sa umerenim liderom kosovskih Albanaca Rugovom pokazuju da bi ovo bilo moguće. Jugoslovenska armija na Kosovu bi mogla da se vrati u kasarne, a izbeglicama bi bilo dozvoljeno da se vrate - mada, čemu, to je drugo pitanje. Pošto su im kuće spaljene, sela porušena, fabrike uništene, ne bi imali ni domove ni poslove da im se vrate. Niti bi se osećali sigurno dok je Milošević na vlasti. Stoga bi smo bili suočeni sa šansom da NATO trupe teraju izbeglice da se vrate protiv svoje volje. Na kraju, niko drugi ih ne želi. Britanija je šačici dala godišnje vize. Kada su iskorišćeni u propagandne svrhe, mogu se vratiti nazad, i biti bezbedno zaboravljene. Kada je senator Inhof upitan šta će biti s njima, odgovorio je lakonski: "ne znam." Na nama ostaje da dodamo nedostajući deo rečenice, koji stvarno predstavlja stav Vašingtona: "i baš me briga."

Marksizam i reformizam

Rat je veliki test svih političkih tendencija. Pozicija koju su zauzeli reformisti desnog krila nije iznenađenje. Šreder, Žospen, i nadasve Bler, su postali najeuforičniji navijači SAD imperijalizma i NATO-a. Ali, to je njihova uloga u životu. Tendencija desnog reformizma je samo ozraz pritisaka velikog biznisa u redovima radničkog pokreta. Rat je samo nastavak politike drugim sredstvima. Kod kuće, vođe radničkog pokreta izražavaju interese banaka i velikih monopola. U inostranstvu zastupaju interese imperijalizma, posebno SAD imperijalizma. Štaviše, teže da budu mnogo uslužniji u izvršavanju diktata krupnog biznisa i imperijalizma nego obični bružoaski političari. Britanski Konzervativci gunđaju o beskorisnosti bombardovanja, dok se Bler toliko zaneo u svojoj krvožednoj retorici da je došao u sukob, ne samo sa hladnijim glavama u Vašingtonu, već sa britanskim šefom osoblja koji omalovažava instrukcije Čerčila naših dana.

Nova sorta desnih parvenusa kao što je Bler je još gora od starih radničkih lidera. Sve su šanse da bi Kalagan ili Vilson pokušali da tiho obuzdaju Klintona, da ga upozore na posledice rata koji se vodi. Ali Bler je pohlepan za aplauzima reakcionara i žudi da pokaže svoje zasluge kao lojalnog sluge Amerike i neustrašivog predstavnika imperijalizma. Kao kod kuće, neustrašiv je kada napada samohrane majke i invalide, dok se klanja i sakuplja mrve Londona, na svetskoj pozornici se šepuri, bije u grudi i nagovara predsednika SAD da se čvrsto suprotstavi maloj balkanskoj zemlji, dok SAD senatori na njega gledaju sa veselom nevericom.

Uprkos svim Blerovim blefovima i hvalisanjima, britanski stvarni doprinos ratu je patetičan, kao što odgovara stvarnom položaju Britanije u svetu. Od oko 1.000 aviona uključenih u kosovski konflikt, oko 800 je američkih. Šačica britanskih aviona uključena u bombardovanje je igrala beznačajnu ulogu. Od mnogih misija se odustalo jer je oblačnost ometala vidljivost - pre je to još jedan komentar o zastarelosti britanske opreme nego o vremenu. Čak je prijavljeno da krstareća raketa ispaljena sa podmornice Splendid nije uspela da izađe. Britanski nosač aviona Invincible je naoružan helikopterima za borbu protiv brodova i stoga beskoristan u sadašnjem ratu. Čak i toliko hvaljenji britanski Harrier avioni su pogrešne vrste, dizajnirani za superiornost u vazduhu, a ne za vazduh-zemlja misije. Isto se odnosi i na kopnene trupe. Čak i posle pojačanja, biće samo oko 8.000 britanskih trupa u Makedoniji, "isuviše malo da bi imali više nego simboličnu ulogu u ratu protiv jugoslovenske armije" , kao što je The Economist ispravno primetio. Nije ni čudo što je Toni Blerovo uporno zahtevanje za borbu do kraja naišlo na mlaku reakciju u Vašingtonu!

U Britaniji je, trenutno, opšta konfuzija. Opoziciju ratu je slaba i uglavnom je zbrkanog i pacifističkog karaktera. Tribune grupa očekivano leve orijentacije je za rat. Majkl Fut ga naziva najpravednijim ratom u istoriji. Ken Livingston zahteva kopnene trupe. Tzv. levičari i bivši pacifisti su najgori ratni huškači. Čak i levičarska Campaign Group je podeljena 50:50 oko rata. Zahvaljujući ovome, Toni Ben je jasno istupio protiv rata, ali na pacifističkoj bazi, zagovarajući učešće (ne)Ujedinjenih Nacija. Toni Ben je najhrabriji i najiskreniji u Radničkoj levici u Britaniji. Ali pozivi na tzv. internacionalno pravo i UN ne mogu rešiti ništa, i samo služe da zbune. Isti zbunjeni pacifizam se vidi i u drugim zemljama takođe.

U Italiji, gde vlada na čelu sa PDS potpuno podržava bombardovanje, zajedno sa najvećim delom Evropske socijal demokratije, rukovodstvo Rifondazione Comunista (PRC) osuđuje bombardovanje. Oni tačno kažu da: "Rat protiv Jugoslavije neće biti rat za zaštitu izbeglica i legitimne aspiracije ka autonomiji i demokratiji naroda Kosova. To će biti rat za NATO, da potvrdi hegemoniju SAD nad Evropom i da zameni internacionalno pravo pravom džungle koje sprovodi novi svetski policajac. "Civilizovani zapad se još jednom okreće varvarizmu rata pošto je doprineo dezintegraciji Jugoslavije, podržavao nacionaliste svih boja, koji su u ime etničke čistote, podigli nove i neprirodne granice u srcu Evrope."

Za sada je dobro. Ali, šta je alternativa? PRC se obraća "demokatskim snagama", pacifističkim pokretima i sindikatima. Kako bilo, nisu pojasnili koje su to demokratske snage. Sve partije u vladi podržavaju NATO bombardovanje - ali to su one iste partije koje je PRC podržavao u vladi pre samo nekoliko meseci. Rukovodstvo PRC poziva ove snage da podrže član 11 italijanskog Ustava koji kaže da se "Italija odriče rata kao instrumenta u razrešavanju međunarodnih sporova". Oni traže od vlade da zabrani upotrebu SAD i NATO baza za agresiju protiv Jugoslavije i da se distanciraju od rata. Traže od Saveta Bezbednosti da da se uključi i pošalje Kofi Anana u Beograd. Umesto NATO trupa, traže snage OEBS da se pošalju. Takođe traže od Evropske Unije da održi konferenciju o Balkanu sa ciljem integracije regiona u "zajedničku, multietničku u demokratsku Evropu." Ne spominju socijalizam.

Jedini način na koji bi Balkan mogao da bude uključen u kapitalističku Evropu je da ove zemlje završe proces kapitalističkih kontra-revolucija sa potpunom privatizacijom i totalnim potčinjavanjem diktatu zapadnog kapitalizma. To su razlozi iza pozicije Albanije. Što se tiče Ujedinjenih Nacija i OEBS-a, oni su samo organizacije različitih kapitalističkih zemalja koje ne mogu igrati nikakvu progresivnu ulogu.

Pozivanjena međunarodno pravo i UN predstavljaju najgoru vrstu utopizma. Solon Veliki, autor atinskog Ustava, je davno rekao: "Pravo je kao paukova mreža: mali su uhvaćeni a veliki je pocepaju." Sva priča o međunarodnom pravu, miru, moralnosti i sl. postaje pepeo onoga trenutka kada se vitalni interesi velikih imperijalističkih sila nađu u igri. Svi ozbiljni problemi se rešavaju silom, a krajnji izraz sile u međunarodnoj politici je rat. Neko se možda neće složiti sa ovom činjenicom, ali to je ne čini manje činjenicom. Negirati činjenice znači obmanjivati ljude.

Gde su ugroženi vitalni interesi imperijalizma, tzv. međunarodno pravo je besmisleno. Činjenica da je Jugoslavija daleko od Severnog Atlantika, da Jugoslavija nije ugrozila bezbednost ili teritorijalni integritet bilo koje NATO države, i da do danas, NATO nije objavio rat Jugoslaviji - to su samo nebitni detalji za Vašington i London. Svakoga dana se izmišlja neki novi izgovor, stvara se novi pretekst da se opravda jednostrani pokolj onoga što bi trebalo da bude suverena zemlja. Bespomoćni Kofi Anan izgleda nemoćno. Uprkos svim suznim molbama pacifista srednje klase i levih reformista, smešno i pogrešno imenovane Ujedinjene Nacije su nemoćne da reše bilo koji problem gde su uključeni vitalni interesi velikih sila. Ujedinjene nacije se zasluženo tretiraju sa prezirom od strane SAD i njihovih partnera u zločinu, koje su ih otkačile kao što bi čovek oterao iritirajućeg komarca.

U Nemačkoj je bombardovanje Jugoslavije izazvalo talas nezadovoljstva među redovima SPD i Zelenih. Ironično je da po prvi put kada nemačke trupe učestvuju u vojnoj akciji od kraja Drugog svetskog rata, da je nemački ministar spoljnih poslova član stranke Zelenih. Pobesneli aktivisti su okupirali sedište stranke Zelenih. Unutar SPD-a, odluka je izazvala šok i sveopšte protivljenje, ne samo u redovima već i od nekih lokalnih i regionalnih vođa. Neki kažu da su razlozi za ostavku vođe SPD-a Oskara Lafontena iz nemačke vlade ranije ove godine zbog njegovog protivljenja bombardovanju. Moćni radnički sindikat metalaca IG_Metall je tražio kraj bombardovanja (iako je njihova alternativa UN intervencija).

Socijalistička politika - jedina alternativa

Nema rešenja za balkanski problem na kapitalističkoj bazi. Oni koji pokušavaju da nađu takvo rešenje, oni koji napuštaju klasno stanovište u kontekstu navodne odbrane prava kosovskih Alabanaca na samoopredeljenje, neizbežno padaju na pozicije reakcije. OVK se potpuno oslanja na SAD imperijalizam. U praksi, postala je instrument SAD imperijalizma na Balkanu. Stoga, konkretno, zahtev za samoopredeljenje Kosova u datom kontekstu označava - i može samo označavati - uspostavljanje SAD protektorata na delu koji je pripadao teritoriji Jugoslavije. Da li ovo ima bilo kakav progresivni sadržaj? Da li je u ikakvom odnosu sa istinskim samoopredeljenjem? Nije. Da li ga mogu podržavati socijalisti? Ne.

Neki tzv. marksisti su branili bombardovanje Jugoslavije sa pozicija samoopredeljenja kosovskih Albanaca. Imamo pojavu nekih sekti koje viču "naoružajte OVK" demonstrirajući sa Albancima i noseći NATO zastave. Drugi koji se takođe nazivaju marksistima traže, ne nezavisno Kosovo, već socijalističko nezavisno Kosovo. Ovo je stvarno zabavno. U datim okolnostima, nezavisno Kosovo će biti stvoreno američkim bajonteima, kao američki imperijalistički protektorat. (Kosovski Albanci sami ovo vrlo dobro razumeju, zbog čega demonstriraju sa NATO zastavama, i zahtevaju NATO bombe i invaziju na Jugoslaviju). Ali, kažu ovi mudrijaši, ovo mora imati socijalistički karakter! Takva ideja bi NATO stratege zasmejala do suza, kad bi se samo potrudili da pročitaju takve stvari, u šta čisto sumnjamo. Ponavljamo. Napuštanjem klasnog stanovišta, bez obzira kako se manevrisalo, završava se u kampu reakcije.

U svakom slučaju, jasno je da će kosovski Albanci biti izadati od strane Všingtona u trenutku kada shvate da je cena uspostavljanja protektorata daleko veća nego što su pretpostavljali. Kosovski Albanci, pošto su cinično upotrebljeni od strane imperijalista za svoje ciljeve, biće odbačeni na stranu kao prljavi dronjak onoga trenutka kada više ne budu korisni. Jedini slogan koji može izaći u susret ne samo kosovskim Albancima već svim narodima Balkana je slogan Socijalističke Federacije Balkana. Samo zbacivanjem reakcionarnih šovinističkih klika koje su uvukle region u rat i bedu mogu biti uspostavljeni uslovi za formiranje demokratskog socijalističkog režima koji bi sam mogao garantovati prava svim ljudima, uključujući i pravo na samoopredeljnje.

Tokom istorije, pravo na samoopredeljnje je bilo korišćeno, ne samo od strane revolucionara već i od reakcionara i imperijalista kako bi se opravdalo razbijanje država i da se prikriju njihove agresivne namere. Neophodno je razdvojiti u svakoj datoj situaciji šta je progresivno a šta reakcionarno. U datoj situaciji, konkretno posmatrano, zahtev za tzv. samoopredeljnjem kosovskih Albanaca je ispunjen reakcionarnim sadržajem. Prevideti ovu elementarnu činjenicu znači pasti na reakcionarnu poziciju i delovati, u praksi, kao navijač SAD imperijalizma.

Neophodno je reći istinu, ne zavaravati ljude "mudrim" sloganima koji bi trebalo da obezbede "praktična rešenja" , ali koja vode u propast. Mi smo za najširu autonomiju kosovskih Albanaca unutar Jugoslavije. Trenutno je to najviše što mogu postići. Jedino revolucija može stvoriti neophodne uslove za stvarnu socijalnu i nacionalnu emancipaciju kosovskih Albanaca i svih drugih balkanskih naroda. Ovaj slogan dobija odjek, čak i sad.

Socijalisti, komunisti i sindikalisti svih zemalja moraju se suprotstaviti varvarskom bombardovanju Jugoslavije. Ali to ni u kom slučaju ne pretpostavlja podršku monstruoznom režimu Slobodana Miloševića, ili reakcionarnoj politici srpskog šovinizma. Mi ne zaboravljamo da je ukidanje autonomije Kosova pre deset godina počelo proces koji je vodio raspadu Jugoslavije. Nasuprot tome, Tito je uvek pokušavao da spreči dominaciju bilo koje republike u Jugoslaviji. Velikosrpski šovinizam je igrao najmonstruozniju ulogu tokom poslednjih deset godina. Protiv njega se moramo boriti svim raspoloživim sredstvima. Nije monarhistička zastava srpske reakcije, već crvena zastava proleterskog internacionalizma naš slogan - jedini slogan koji može ujediniti sve potlačene ljude Balkana! Pokušaju srpskih šovinista da kidnapuju anti-ratni pokret često nailaze na odbojnost. U Austriji četnici su isključeni iz organizacije anti-ratnih demonstracija. U Londonu se dogodilo nešto slično, kada su srpski šovinisti podigli barjak sa monarhisitčkim zastavama, zamoljeni su da odu. Demonstratori nisu vikali "Srbija" već "Jugoslavija!" Instinktivno, anti-ratni demonstratori su znali da razlikuju reakcionarnu i progresivnu poziciju u brobri protiv rata.

Ne. Mi ne možemo preuzeti odgovornost za Miloševića i njegov režim. U Španiji Ujedinjena levica se suprotstavlja NATO intervenciji u Jugoslaviji, što je pozitivno, ali nažalost, zajedno sa drugima koji se suprotstavljaju NATO akcijama, Ujedinjena levica traži "UN rešenje." Da stvari budu gore, njen lider Julio Anguita opisuje Miloševića kao "levičara". Ovo je u potpunosti pogrešno. Zajedno sa svim drugim bivšim staljinistima u Rusiji i istočnoj Evropi, Milošević zastupa kapitalizam i "ekonomiju slobodnog tržišta" kod kuće i šovinističku politiku napolju. Pre rata, pokrenuo je program privatizacije - uključujući rasprodaju države televizije, cementara i hemijskih fabrika, kao i šećerana. Njegovi korisnici su bili stranci i članovi vladajuće klike, posebno MiloševićevA familija i prijatelji. Njegova ćerka je posedovala sada uništenu Košava radio i televizijski studio. Dragan Tomić, predsednik parlamenta, je direktor Jugopetrola (takođe uništenog) itd. Trgovinske sankcije su dovele do sveopšte kriminalizacije privrede, koja je takođe koristila ovom krugu.

Dok se vladajuća klika bogatila, radnička klasa je osiromašila. Kao i u drugim istočno-evropskim zemljama, kretanja ka kapitalizmu se odlikuju oštrim padom u proizvodnji i opadajućim životnim standardom. Od jedne od najprospertitenijih zemalja Balkana, Jugoslavija je svedena na jednu od najsiromašnijih. Ekonomski autput Srbije je sada polovina onoga iz 1990. Prosečna mesečna plata je pala sa oko Ł400 u 1979 na Ł250 u 1987, i na samo Ł70 prošle godine - pre bombardovanja. Iako je ratna ekonomija delimično prikrila situaciju (merama centralizacije i planiranja, kao što je zamrzavanje cena i ograničavanje benzina), ekonomija je u vrlo jadnom stanju. Nezaposlenost je zvanično 25%, ali će strmo rasti kao rezultat NATO-ovog sistematskog i kriminalnog bombardovanja ekonomskih i civilnih meta i infrastrukture. Mi ćemo nastaviti da se ovom varvarstvu suprotstavljamo svom snagom, ali ćemo se suprotstavljati klasnom politikom, politikom socijalističkog internacionalizma, i nikako drugačije!

Već smo dobili pisma od jugoslovenskih komunista, koji izražavaju zahvalnost i solidarnost sa našim idejama. Ovo je vrlo važno. Ova pisma nam govore da su komunisti Jugoslavije protiv Miloševića, ali da je, naravno, pokret pravog komunizma unazađen kriminalnim ratom NATO-a protiv jugoslovenskog naroda. Srpska radnička klasa je trenutno dezorjentisana ratom. Internacionalistički elementi će biti u manjini. Ali, to će se promeniti. Suprotstavljanje radničke klase Miloševiću je samo privremeno ugušeno zbog rata, ali će kasnije biti masivna reakcija protiv režima koji je kombinovao pro-kapitalističku politiku privatizacije i bogaćenja elite sa šovinističkim pozicijama uvlačeći srpski narod u krvavu močvaru. Mase će razumeti da je politika koji je sprovodio Milošević vodila iz jedne katastrofe u drugu. Posle rata, rašće shvatanje da ovaj put vodi u nove katastrofe. Ideja socijalističke federacije će biti mnogo spremnije prihvaćena jer, i pored svih svojih mana, stara Jugoslavija je bila mnogo bolja nego sadašnja noćna mora. Prva potreba je stvarna socijalistička politika i radikalni raskid sa kapitalizmom, privatizacijom i tzv. slobodnim tržištem koje donosi bedu masama i bogaćenje nekolicine.

Mi se ponosimo stavom koji smo zauzeli o balkanskom problemu pre sedam godina. Ni jedna druga tendencija ne prilazi ratu sa klasne tačke gledišta. Samo je marksistička tendencija držala čvrstu klasnu poziciju o Balkanu od početka. Pre sedam godina smo objasnili ceo proces i predvideli ishod. Čvrsto smo stali u odbranu konzistentne internacionalističke linije, kada su svi drugi pravci kapitulirali pred nacionalizmom na jedan ili drugi način. U ratu, ta tendencija koja ima čiste ideje i spremna je da se bori protiv matice ima velike šanse. Mi smo jedina tendencija sa ispravnom teorijom, taktikom i orijentacijom.

Čak i u ovoj fazi, javljaju se počeci protivljenja radničke klase ratu u mnogim zemljama. Već smo spomenuli protivljenje IG-Metall-a u Nemačkoj. Ovo nije izolovan primer. U Italiji, iako nacionalno vođstvo sindikata ne organizuje ozbiljno suprotstavljanje, pritisak raste iz naprednijeg sloja upravnika prodavnica koji zahtevaju od sindikata da organizuju generalni štrajk protiv rata. Stoga, grupa od 500 italijanskih poslovođa je nedavno održala konferenciju kako bi raspravljala o kampanji generalnog štrajka. Neki radnici su već stupili u akciju, npr. kao što je četvoročasovni generalni štrajk i demonstracije 5.000 radnika u Masi u Tuskaniji. Najznačajnija od svih je odluka grčkih železničara da u slučaju upotrebe kopnenih trupa organizuju generalni štrajk kako bi sprečili kretanje trupa i sirovina.

Moramo udvostručiti napore u suprotstavljanju ratu i podržati svaki anti-ratni pokret, posebno radničkih organizacija. Ali nadasve, moramo strpljivo objašnjavati klasna pitanja, obrazovati proletersku avangardu, i to ne u nacionalističkom, reformističkom ili pacifističkom duhu, već u duhu internacionalizma i beskompromisne klasne borbe, i tako je pripremiti za odlučujuće bitke koje predstoje. Trenutni konflikt predstavlja fundamentalnu prelomnu tačku svuda. U novoj situaciji publika za ideje marksizma i internacionalizma će naglo rasti.