Argentina je u geopolitičkom smislu ključna zemlja Latinske Amerike. Sudbina Argentine i njenog severnog suseda Brazila odrediće budućnost čitave južne Amerike. Argentinska radnička klasa odlikuje se specifičnim istorijskim nasleđem i tradicijom koja je u neku ruku jedinstvena u svetskim okvirima. Za razliku od ostalih industrijalizovanih zemalja, gde je radništvo sebe izražavalo kroz masovne socijalističke ili komunističke partije , klasna borba u Argentini iznedrila je čudnovat fenomen - političkog mutanta poznatijeg kao "peronizam". Burzoaski analitičari su napravili veliku zbrku karakterišući Peronovu vladavinu kao fašizam a po potrebi i kao socijalizam. Peronizam zaslužuje posebnu pažnju, jer je (sa prekidima) definisao političku scenu zemlje od II svetskog rata pa sve do kraja veka (kada je peronistička partija izgubila vlast na izborima) i zbog toga što nam pomaže da bolje shvatimo turbulentne događaje na ulicama Argentine u poslednjih godinu dana. Nekada davno obećana zemlja, industrijski najrazvijenija u regionu, po ekonomskim pokazateljima i standardu često upoređivana sa Kanadom - Argentina je danas na ivici ambisa.
Istorijski kontekst
30-tih godina prošlog veka Argentina doživljava ekonomski bum. Naglo se industrijalizuje i ujedno postaje jako zavisna od tadašnje kapitalističke velesile - Velike Britanije i njenog izvoznog kapitala. Ovakav razvoj privlači imigrante i jeftinu radnu snagu iz celog sveta. Stvara se mlada i dinamična radnička klasa koncentrisana u industrijskim centrima. Argentina je imala određenu anarhističku tradiciju sa početka veka i jednu od prvih komunističkih partija u svetu ali koja se nikada nije uspela razviti u masovnu partiju. Tih godina se osniva i do danas najveći sindikat -CGT.
Tokom II svetskog rata grupa mladih armijskih oficira zbacuje do tada vladajuću oligarhiju koja je svoju vlast bazirala na velikim zemljoposednicima i vezama sa britanskom imperijom. Ova grupa pučista inspirisana Musolinijem i fašističkim pokretima u Evropi ignorisla je blokadu prema silama osovine i zvanično ostala neutralna tokom rata. Pokušavajući da se otrgne od tuđe dominacije njenim ekonomskim i političkim životom i da prevaziđe kolonijalno nasleđe - Argentina je došla u sukob sa britanskim establišmentom. No, ono što je u krajnjoj liniji definisalo ovaj puč nije bilo njegovo "ekscentrično" ponašnje na internacionalnoj pozornici već njegov tajming. Promena na vrhu je koincidirala sa usponom novog radničkog pokreta koji je žudno tražio svoj izraz na političkoj sceni. CGT u ovo vreme postaje prava društvena snaga i najvažniji politički faktor u zemlji. Komunistička partija bila je sputana staljinističkom degeneracijom i direktivama iz Moskve i nije uspela da proširi svoj uticaj unutar sindikata. Argentinski staljinisti su entuzijastično i nekritički podržavali saveznike a u očima radničke klase to je bio znak nedovoljne odlučnosti za samoopredeljenje nacije i eventualno ponovno potpadanje pod britansku imperiju. Tako je stvoren veliki politički vakuum u radničkom pokretu koji je nešto moralo popuniti.
Jedan od oficira po imenu Huan Peron bio je postavljen za ministra rada. Za kratko vreme Peron postaje jako popularan među radnicima zbog reformi koje je sprovodio. Peron počinje da dobija masovnu podršku unutar sindikata. Plašeći se radničkog pokreta oligarhja pravi kobnu grešku i u oktobru 1945. hapsi Perona. CGT automatski reaguje i potvrđuje svoju snagu. Masovnim uličnim protestima radnička klasa obara vojnu oligarhiju a Peron postaje novi predsednik. U narednih 10 godina Argentina prolazi kroz do tada nezabeležen ekonomski bum koji Peronu omogućava da daje velike ustupke radnicima. Međutim Peron nije ukinuo kapitalizam, on ostavlja sistem netaknutim - okleva da oduzme vlast iz ruku buržoazije a radnike zadovoljava reformama. Umesto revolucije, za koju je Argentina bila i više nego zrela, Peron se upušta u nemoguće. On, sa nekih sto godina zakašnjenja, pokušava da otrgne Argentinu iz statusa polu-kolonije koji su imale sve ostale zemlje regiona i napravi od nje veliku kapitalističku silu sa jakom nacionalnom buržoazijom koja bi bila sposobna da parira imperijalizmu i razvija se na sopstvenim snagama. Sve ovo vreme radnička klasa gaji iluzije prema Peronu i doživljava peronističku partiju kao svoju. Sindikati potpadaju pod kontrolu države.
1955. dolazi do puča koji zbacuje Perona. Komunistička partija ponovo pravi grešku i podržava puč navlačeći na sebe prezir radnika koji su u njima videli izdajnike. Sledecih 18 godina peronistička partija biva zabranjena a sam Peron, koji je ovo vreme proveo u egzilu, postaje heroj i dobija oreol mučenika.
60-tih dolazi do erupcije anti-kolonijalnih revolucija u celom svetu a Argentina nije bila izuzetak. Kubanska revolucija je odjeknula poput atomske bombe širom Latinske Amerike i pokret se u velikoj meri radikalizuje i skreće u levo. Dolazi do niza značajnih štrajkova. Krajem šezdesetih to raspoloženje nalazi izraz u organizacijama radničke klase. Inspirisano tadašnjim događajima u svetu, radikalno krilo se razvija unutar CGT-a, preuzima vođstvo i udaljava se od Perona. Čak se i unutar peronističke omladine javljaju tendencije koje se zalažu za oružanu borbu i potpadaju pod uticaj socijalističkih ideja. Stari lisac Peron - tada još iz egzila , prepoznajući promenu raspoloženja u masama i sve veći uticaj levice, i sam se umotava u socijalističku retoriku i uspeva da skrene pokret unutar sindikata i njegove partije u kvazi "nacionalni socijalizam".
Ovo je bilo vreme procvata radničkog organizovanja izvan sindikata i tradicionalne peronističke strukture. Javlja se mnoštvo levih organizacija i prve trockističke tendencije. Po uzoru na kubansku revoluciju, gerilski rat, kao put do revolucije, postaje veoma moderan među latino-američkim levičarima i studentima i organizuju se grupe koje prelaze u oružanu borbu. Najveća među njima nastaje od otcepljenog krila trockističke partije PRT - tzv. PRT combatante - i postaje oficijelno priznata od strane Četvrte Internacionale kao argentinska sekcija. PRT combatante doživljava rast ali sve više se okreće studentima i terorističkim aktivnostima umesto radničkom organizovanju.
Ranih 70-tih vladajuća klasa shvata da je Argentina na ivici revolucije i organizuje slobodne izbore na kojima Peron osvaja apsolutnu većinu.Vraćajući Perona buržoazija pokušava da pacifikuje radničku klasu koja još uvek gaji velike iluzije i u Peronovoj pobedi vidi šansu za socijalizam. Međutim, Peronova pobeda omogućava samo kratak predah za vladajuće familije Argentine. Klasna borba se zaoštrava a zemlja je paralizovana terorističkim akcijama gerilskih grupa. Terorističke metode radikalne levice su upotrebljene od strane vladajuće klase kao izgovor da pridobije na svoju stranu deo zastrašene srednje klase i stvori reakcionarnu kontra-snagu u društvu. Ključnu ulogu u ovoj "kontra-ofanzivi" vladajuće klase odigrao je, naravno, Peron lično. Peron održava famozni govor na glavnom trgu Buenos Airesa u kome pred stotinama hiljada radnika oštro napada levo krilo u okviru peronističkog pokreta - tzv."Montenerose" koji su zagovarali socijalizam. Radnici zbunjeno napuštaju trg u šoku. Ikona u koju su polagali sve svoje nade pretvara se u grobara pokreta.
Posle Peronove smrti, njegova žena Evita Peron nastavlja da vodi pokret u desno, što otvara vrata velikoj krizi. Teroristički napadi se dešavaju dan i noć. Buržoazija zaključuje da je vrag odneo šalu i u tajnosti počinje da priprema novi puč. 1976-te oslanjajući se na sitnu buržoaziju i rasulo u kome se zemlja nalazi zahvaljujući terorističkim aktivnostima uspostavlja se vojna hunta. Vodjstvo CGT-a ne uspeva da se organizuje protiv puča i počinje jedan od najmračnijih perioda argentinske istorije. U sledećih 7 godina reakcionarnog terora preko 30.000 ljudi je ubijeno, nestalo ili oterano u egzil.
1983. pada vojna diktatura i na vlast se vraćaju peronisti. Iako nikada nije mogla do kraja da veruje peronističkom pokretu zbog njegove organske veze sa radništvom, vladajuća klasa, tokom osamdesetih, uspeva da apsorbuje peronističku partiju iako deo i dalje ima tesne veze sa sindikatima. Vremenom sprovodeći politiku MMF-a, udarajući na radnička prava i grcajući u mnogobrojnim skandalima peronistička partija po prvi put u istoriji gubi poverenje masa. Dekadenciju najbolje oslikava poslednji peronistički predsednik Karlos Menem koji je bio je poznat po svom crvenom ferariju, vezama sa argentinskim starletama i ilegalnom trgvinom oružjem (izmedju ostalih i sa Hrvatskom). Radnička klasa se budi i oslobađa svih iluzija. Peronistička partija 1999. god. po prvi put gubi na izborima a na mesto predsednika dolazi Fernando De la Rua.
Propast neoliberalne politike
Argentinska kriza svoje korene vuče iz svetske krize kapitalizma i njenog podređenog položaja u njemu. Kriza koja je pogodila Tursku prošle godine, brzo je došla do Brazila i real je doziveo oštru devalvaciju. Ovo se tragično odrazilo na argentinsku ekonomiju - Brazil je bio najveći uvoznik argentinskih proizvoda, koji su sada postali nekonkurentni. Pošto je argentinski pezo vezan za dolar, devalvacija je teoretski isključena pa se celokupan teret krize preneo na leđa radnika i srednje klase.
Argentina nikada nije uspela da se otrgne od svog polu-kolonijalnog statusa. Iako je stvorila namoćniju industriju u Južnoj Americi njeni proizvodi nisu bili konkurentni na svetskm tržistu i ona je ostala jasno podređena velikim kapitalističkim silama koncentrišući se na izvoz agrarnih proizvoda. Svoj ekonomski razvoj je kroz istoriju finansirala ogromnim zaduživanjem kod svetskih banaka. Kada je došlo vreme naplate u 90-tim, većina argentinske industrije je jeftino prodata stranim multinacionalnim korporacijama -bankarski sistem i javne službe (pošta, avio-kompanija…) su takođe rasprodate da bi se otplatile nagomilane kamate. Argentina je primorana da godišnje plaća 8 milijardi dolara u obliku kamata. Argentinska vlada je u suštini, slično onome što danas radi "ekspertski tim" G17 kod nas, sprovodila poznati recept MMF-a. Sprovesti deflaciju, srezati javna davanja, uravnotežiti deficit i moliti se moćnim bogovima tržista da se investicije povrate. Međutim bogovi su izgleda bili gnevni i investicije su ostale mrtvo slovo na papiru. Argentinskoj buržoaziji više se isplatilo da svoje pare ulaže u fondove na Njujorškoj berzi nego u nesigurnu domaću privredu. Došlo je do ogromnog odliva kapitala iz zemlje i zalihe centralne banke su opale za 1.7 milijardu dolara - država je bankrotirala. Pošto je buržoazija već izvukla svoje pare iz zemlje, vlada odlučuje da postavi ograničenja na bankarski sistem i povlacenje para što izazvalo jurnjavu na banke i opšti haos.
U decembru prošle godine judi su izašli na ulice a gradska sirotinja je nagrnula na samoposluge - usledila su tri dana opšteg haosa. Sindikati sazivaju dvodnevni generalni strajk. Prva žrtva narodnog besa bio je ministar Domingo Kavalo koji je bio zadužen za sprovođenje mera propisanih od strane MMF-a. Ljudi su se spontano okupili oko njegove kuće, njih oko 5.000 blokirali su sve prilaze i lupali u šerpe i lonce praveći nesnosnu buku u smenama čitava tri dana! Kavalo je bio primoran da da ostavku. Sledeći na redu bio je prvi "post-peronisticki" predsednik Fernando De la Rua. Osnovni zahtev masa na ulicama bila je njegova ostavka. Masa je opkolila zgradu kongresa u Buenos Airesu tako da niko od političara nije mogao da izađe. Predsednik je ubrzo shvatio da nema izlaza i podneo ostavku. Vlast klizi iz ruku državnih institucija i prelazi na ulice. Ubrzo posle De la Rue sa vlasti je skinut i njegov naslednik - tako su Argentinci kroz direktnu akciju uprkos stravičnoj represiji države (35 ljudi ubijeno, na stotine ranjeno, 4-5000 uhapšeno) za nedelju dana skinuli dve glave sistema.
Međutim iako mu je glava odrubljena sistem je preživeo, argentinski kapitalizam je ranjen ali još uvek mrda. Argentina je duboko zagazila u revolucionarnu situaciju. Nezaposlenost je zvanično na nivou od 20%, vladajuće partije su u panici, peronizam je diskreditovan, srednja klasa na ulici pauperizovana ekonomskom krizom. Pošto niko ne nudi rešenje narod je spontano počeo da se organizuje u tzv. narodne skupove. Naime, svaki komšiluk okuplja se na spomenutim sastancima i raspravlja o političkoj situaciji i lokalnim problemima - ovi skupovi bi mogli poslužiti kao osnova za organizovanje revolucije i novog sistema. Smena dve vlade u jednoj nedelji je samo početak, glavno pitanje je - čime ih zameniti? Kada se sve podvuče glavni problem argentinskoj vladajućoj klasi ne predstavlja trenutna ekonomska kriza, već gigantska i borbena radnička klasa sa veličanstvenom tradicijom koja sprečava potpuno sprovođenje deflacionih programa koje diktira MMF.
Ono što argentinskoj revoluciji najviše fali jeste subjektivni faktor. Narodni skupovi se moraju povezati na nacionalnom nivou i unutar njih se mora iskristalisati jasna politička alternativa anarhiji koju je stvorio kapitalizam. Proleterijat mora u toku borbe izgraditi sopstvenu političku partiju koja će biti spremna da preuzme monopol nad političkom vlašću u zemlji. Argentina se nalazi na putu bez povratka. Revolucija nije nešto što se dešava za jedan dan - to je proces koji može trajati godinama. Priča o stabilnoj buržoaskoj demokratiji sa parlamentom i "normalnim" političkim životom je više od utopije.
U narednih nekoliko godina nagomilane kontradikcije moraju se razrešiti i pred Argentinom, kao što je istorija nebrojeno puta do sada pokazala, stoje samo dva puta - ili revolucja ili pad u reakcionarnu vojnu diktaturu. Nadajmo se da je argentinska radnička klasa naučila lekcije istorije i zauvek sahranila peronizam.
