Dve godine posle rušenja Miloševića, Jugoslavija je i dalje petarda zatrpana u buretu baruta poznatog kao Balkan. Nade da će post-miloševićevska era biti doba "normalnog" političkog života i relativnog prosperiteta, definitivno su potpoljene juče. Ako je neko možda još i imao nekih iluzija, pošto je diktator pao, da će zemlja postati stabilnija a državni aparat početi bolje da funkcioniše kao u "normalnim zapadnim demokratijama", sada ih sigurno više nema. Izgleda da je postala tradicija - još od poznih osamedesetih, da niko ne može da spava mirno jer veliki politički šokovi potresaju zemlju i pokreću komešanja svakih par godina. Jugoslavija nije bila u glavnom fokusu svetskih medija još od kada su ljudi preplavili ulice u oktobru 2000. i stavili tačku na trulu vlast Miloševićeve birokratije. Od onda, povremene vesti su se javljale oko političkih sukoba u vladajućoj koaliciji, oko Haškog tribunala ili brojnih skandala, ali za običnog posmatrača, sve je to izgledalo kao da se dešava u okviru bezbednih granica demokratskog parlamentarizma i da se ukorenjuje nova politička oligarhija, izgledalo je kao da je Jugoslavija na čvrstom putu iz radničke države u kapitalizam.

Ipak, tokom protekle dve godine, unutrašnje kontradikcije su se gomilale ispod površine. Od početka je bilo jasno da nove vladajuće strukture koje su preuzele vlast na talasu narodnog nezadovoljstva koje je srušilo Miloševića, neće biti sposobne da tako čvrsto drže dizgine vlasti kao što je nekada Milošević. Novi vladajući krugovi su slabi, truli i nestabilni od samog početka bar onoliko koliko je to bila Miloševićeva klika u svojim poslednjim danima. Nedavni predsednički izbori, na kojima ni jedan kandidat nije dobio dovoljno glasova da bi bio izabran, jasan su pokazatelj krize u vladajućim strukturama i slabih osnova na kojima stoje. Post-miloševićevska vlast nema masovnu podršku i iskidana je iznutra brojnim frakcionaškim sukobima i suprotstavljenim interesima.

Atentat

Sve ove kontradikcije su konačno kulminirale juče kada je predsednik vlade i lider Demokratske stranke - Zoran Đinđić pogođen snajperskim hicima ispred zgrade vlade u centru Beograda. U ovom trenutku još nema potpunih i pouzdanih informacija, ali izgleda da je atentat izvršen na profesionalan način sa dva pogotka u grudi i stomak, sa jedne od okolnih zgrada koje okružuju dvorište zgrade vlade. Đinđić je ubrzo preminuo uprkos hirurškoj intervenciji. Saobraćaj je bio blokiran policijskim vozilima i barikadama a hiljade ljudi su se peške vraćale kućama sa posla. Ljudi i automobili su nasumice zaustavljani i pretresani. Javili su se izveštaji da su pronađene odbačene snajperske puške iz kojih je pucano. Kako očevici izjavljuju, dva mladića su samo nekoliko sekundi posle snajperskih hitaca pištoljima pucala u vazduh stvarajući paniku kako bi, očigledno, omogućili snajperistima da pobegnu. Za sada su uhapšene tri osobe osumnjičene za učešće u atentatu. Juče je proglašeno vanredno stanje, i svi oblici okupljanja ljudi, štrajkova ili političkih akcija su zabranjeni, a vlada je sebi dala pravo da ograničava slobodan tok informacija. Svi polasci autobusa, vozova i aviona iz Beograda su bili otkazani na nekoliko sati.

Važno je primetiti da se ovo nije dogodilo "iz vedra neba". Tokom protekle dve godine nerazjašnjena ubistva držanih funkcionera i mafijaških bosova na ulicama su postala uobičajena pojava dok su se strukture vlasti tresle od skandala. Pre samo par nedelja je na autoputu Beograd-Novi Sad jedan kamion naglo skrenuo u traku u kojoj se kretala kolona vozila Đinđićevog obezbeđenja koja ga je vozila ka aerodromu. Još uvek se spekuliše da li je to bila slučajnost ili neuspeli pokušaj atentata. Đinđić se takođe još uvek oporavljao od povrede noge i hodao je na štakama što ga je učinilo još lakšom metom za snajperiste).

"Jugoslovenski Bler"

Zoran Đinđić je rođen 1952. i studirao je filozofiju na Beogradskom univerzitetu gde se povezao sa tadašnjim disidentskim krugovima. Svoje studije je završio u Nemačkoj pod vođstvom Jirgen Habermasa na univerzitetu u Konstanci gde su ga privukle levičarske ideje, flertovao je i sa anarhizmom, i ostao aktivan u disidentskim krugovima po povratku u Beograd. Zbog toga je osuđen na godinu dana zatvora. Kako je titoistička birokratija počela da gubi vlast i kako je napušten jednopartijski sistem, on je bio jedan od osnivača prve opozicione partije u Jugoslaviji 1989. - Demokratske stranke. 1994. je uspeo da se popne do vrha vlasti u stranci, srušivši svog mentora i osnivača Demokratske stranke, Dragoljuba Mićunovića. Đinđić je išao stazom tipičnom za aktiviste kasnih šezdesetih i početka sedamdesetih, od ultralevičarstva do novog japi tipa liberalnog buržoaskog političara. On je bio srpski ekvivalent Toni Blera ili Joške Fišera.

Tokom Miloševićeve vlasti devedesetih, nikada nije uspeo da dobije masovnu podršku za svoju partiju i da se postavi kao glavni vođa opozicionog pokreta. Njegova otvoreno prozapadna politička platforma nikada mu nije dala mnogo popularnosti unutar radničke klase. Đinđićev imidž je narušavala njegova tipično makijavelistička taktika i navodne veze sa mračnim delovima srpske "biznis elite". Tokom masovnih protesta protiv Miloševića 1996., otkriveno je da je Đinđić (tada jedan od vođa pokreta) sve vreme pregovarao sa Miloševićem iza zatvorenih vrata! Posle protesta je postao gradonačelnik Beograda, ali je ubrzo smenjen. Kada je NATO agresija počela, Đinđić je napustio zemlju pod bombama tvrdeći da mu je život u opasnosti. Sve ovo je stvaralo nepoverenje prema njemu. Do današnjeg dana Đinđić je bio loše ocenjivan u istraživanjima javnog mnenja. Ipak, uprkost tome što nije imao masovnu podršku, bio je brilijantan organizator i opozicioni vođa sa brojnim kontaktima i vezama. Njegova dobro organizovana partijska struktura i veze sa ljudima iz državne bezbednosti - koji su nekada stajali iza Miloševića - činili su ga važnim igračem. Posle pada Miloševića on je bio jedini opozicioni vođa koji je bio sposoban i imao infrastrukturu da preuzme državni aparat. Tokom protekle dve godine skoro svu vlast je držao u svojim rukama, ostavljajući ostalim liderima DOS-a samo mrve koje padnu sa stola.

Ko ga je ubio?

Skoro da je postalo kliše da kad god ne znate koga da optužite, ili ne želite da uskomešate stvari upirući prstom, možete optužiti one bez imena - mafiju i kriminal. Vlada je skoro odmah po ubistvu pozvala na borbu protiv organizovanog kriminala. Oni kažu da je to osveta mafije za pritiske koje su vršili na kriminalne krugove poslednjih meseci. Naravno, možda se radi o mafiji, ali ne zbog licemerne "borbe protiv kriminala" vlade. Još od Miloševićevog doba kriminalni karteli su sastavni deo srpske vladajuće oligarhije. Đinđić je imao duboke veze sa moćnim mafijaškim krugovima i vrlo je moguće da je došao u sukob interesa sa njegovim sponzorima ili njihovim konkurentima. Ipak, cela operacija izgleda suviše velika da bi je mafija sama mogla organizovati. Čak i ako su izvršioci iz redova mafije, verovatno iza njih stoje određeni političke i ekonomske strukture.

Strani mediji u ovom trenutku takođe spekulišu oko mogućnosti da je ubistvo naručio nacionalistički kamp u vezi sa Haškim optuženicima. Ovo je malo verovatno. Oni nemaju sposobnosti i logistiku za tako ambiocioznu akciju. Ako bi smo krenuli sa razmišljanjem u ovom pravcu, najverovatnije bi to bio deo vladajuće oligarhije koja se prikačila DOS-u neposredno pre ili posle oktobra 2000. Njihovi poslovni interesi i privilegije su bili ugroženi sa prilivom stranog kapitala i otvaranjem jugoslovenskog tržišta. Ovi slojevi su pronašli svoj politički izraz u Đinđićevom glavnom rivalu, Koštunici, ili su ulagali novac u njegovu partiju. Pošto se Koštunica pokazao nesposobnim da uzme vlast Đinđiću političkim sredstvima (predsednički izbori su propali, kao i pozivi za raspisivanje parlamentarnih) vrlo je verovatno da su se stvari morale rešiti drugim sredstvima.

Ono što niko ne spominje je oštar politički zaokret koji je Đinđić napravio poslednjih meseci. On je celu svoju karijeru gradio na prozapadnoj platformi kapitalističke restoracije, i prosečan Jugosloven je u njemu video običnu zapadnu marionetu (a nema sumnje da je to i bio) i skora je izgledalo da poslušno služi svoje inostrane gospodare. Ali Đinđić je bio čovek sa mnogo autokratskih osobina. Izgledalo je da je prikupio isuviše moći u svojim rukama unutar države. To mu je dalo izvesnog manevarskog prostora. Na primer, čvrsti vernik u zapadni kapitalizam i njegove institucije je došao u poziciju da kritikuje MMF zbog izostanka obećanog novca. Naravno, svima je bilo jasno da je to samo skupljanje političkih poena, ali onda je došla njegova inicijativa oko Kosova. Đinđić je izgledao iznenađujuće odlučan i slao je diplomtske inicijative poslednjih nedelja za ono što je on nazvao "konačnim rešenjem statusa Kosova". Iako je naišao na zid ćutanja sa skoro svim svojim zahtevima (SAD i EU su mu rekli da "nije pogodan trenutak" jer su zaokupljeni Irakom) on je nastavio da pokreće ovo pitanje i čak je počeo da predlaže "podelu" Kosova na srpski i albanski deo.

Inicijativa iz Beograda je ponovo zagrejala atmosferu na jugu. Albansko vođstvo u kosovskom parlamentu je izglasalo rezoluciju o nezavisnosti i poslalo je SAD i EU, gerilske akcije su opet počele i već su dva Albanca i nekoliko policajaca ubijeni u sukobima oko Preševa i Bujanovca. Takođe je indikativno i da beogradski režim, za razliku od ostalih u okruženju, nije dao podršku intervenciji protiv Iraka. Izgledalo je da je Đinđić bio "van kontrole" ovih dana.

Takođe treba primetiti da je posle propasti predsedničkih izbora, Miroljub Labus zajendo sa grupom drugih "eksperata" iz Đinđićeve vlade okupljenih oko G17 odlučio da transformiše tu nevladinu organizaciju u političku partiju koja bi preuzela vođstvo od Demokratske stranke kao "šampion reformi".

Ono što je jasno je da je neuspeh predsedničkih izbora utro put velikim promenama na političkom reljefu Srbije. Zapad nije zadovoljan sa stepenom restoracije kapitalizma u Jugoslaviji. Đinđić je predstavljao šampiona "reformističkog krila" i očigleno je da se već priprema novi tim reformističkih lidera koji treba da zauzmu njegovo mesto. Đinđićevi dani su ionako bili odbrojani. Ovaj atentat će samo pomoći da se ubrza proces. Glave će nastaviti da se kotrljaju, jer je i narod Jugoslavije, kao i imperijalističke sile, sit sadašnje lopovske nomenklature - koja je u procepu i ne može da zadovolji ni interese sopstvenog naroda niti svojih inostranih gospodara. Jedino pitanje je ko će ih prvi sustići?

Šta sada?

Bilo bi čisto traćenje vremena lupati glavu oko toga ko ga je ubio. Za radničku klasu Jugoslavije ovo nije od primarnog značaja. Baš kao i bezbroj puta do sada, neće pronaći ubice ili čak i ako pronađu izvršioce biće nemoguće utvrditi ko je nalogodavac. Moramo razmišljati staloženo i ne zaplitati se u nebitno. Ono što sigurno znamo jeste da ovo ubistvo neće biti od koristi radničkoj klasi, već samo određenom sloju vladajuće birokratije. Đinđićevom smrću proces restoracije kapitalizma u Jugoslaviju nije usporen, naprotiv ubrzan je. Novi "reformisti" će uskočiti u njegove cipele.

Kao marksisti, mi snažno osuđujemo ovaj čin. Ne zato što smo imali ikakve simpatije prema Zoranu Đinđiću, naprotiv - mi smo u njemu prepoznali jednog od najvećih neprijatelja radničke klase i dostignuća Jugoslovenske revolucije, već zato što se plašimo da će ovaj čin biti od koristi samo vladajućem aparatu. Prvo i najvažnije, ovaj čin im je dao izgovor za uvođenje diktatorskih mera pod maskom "vanrednog stanja", što će biti korišćeno za gaženje osnovnih ljudskih prava i gušenje slobode govora i štampe. Već su svi urednici dnevnih novina pozvani na sastanak kako bi se usaglasili naslovi sutrašnjih izdanja.

Vanredno stanje je proglašeno bez diksusije u parlamentu, za šta nema ustavnih osnova. Vanredno stanje se proglašava kada je zemlja napadnuta spolja i kada je njeno stanovništvo u opasnosti. Ono što se ovde dogodilo je obračun unutar vladajuće birokratije. Ljudi nisu u opasnosti, već birokratija koja je u panici i međusobnom nepoverenju. Zbog toga zahtevamo momentalni prekid vanrednog stanja i vraćanje svih zagarantovanih ustavnih prava.

Drugo, ovo će vlastima dati priliku da promovišu Đinđića (koji nikada nije imao mnogo javne podrške) u sveca za "stvar" (čitaj: "ponovno uspostavljanje kapitalizma u Jugoslaviji") i postoji mogućnost da će ljudi dati podršku represivnim policijskim merama iz osećaja nesigurnosti koju osećaju u ovom trenutku. To će vladajućoj oligarhiji omogućiti da čvršće uhvati vlast i dobar izgovor da se obračuna sa opozicijom. Još jednom će vlast moći da se "izvuče", svaljujući krivicu za katastrofalnu situaciju u zemlji na organizovani kriminal ili svađe na vrhu umesto na pravog uzročnika - izabrani kurs "promena".

Vladajuće strukture i policijske službe u Jugoslaviji danas nisu u mogućnosti da rasvetle ovo ubistvo, i što je još bitnije da reše unutrašnje kontradikcije sistema koje su do njega dovele. Svaki političar u Srbiji je, na ovaj ili onaj način, upleten u ove rivalske sukobe. Ničiji obraz nije čist. Nemoguće se osloniti se na ove iste ljude koje finansira mafija da se protiv nje bore i da donesu mir i stabilnost našoj zemlji. Umesto da se zamaramo oko njihovih internih obračuna i osveta, moramo se fokusirati na stvaranje alternative ovom ludilu. Samo nova politička struktura koja nema nikakvih veza sa sadašnjim vladajućim krugovima, bazirajući se na podršci radničke klase umesto na kriminalnim nouveau riches, bi mogla da preduzme stvarno ispravne korake i obezbedi sigurnost jugoslovenskom narodu.

Pozivamo na momentalnu obustavu vanrednog stanja!
Kriminalcu ne može suditi drugi kriminalac!
Dole sa svim vladajućim frakcijama!