DOS-ov establišment i njegove domaće apologete još jednom su nam pokazali svoj kapacitet za licemerje i koliko su nisko spremni da idu samo da bi opravdali sopstveni neuspeh. Kao i ranije, vladini zvaničnici i njihova svita (mediji, politički "analiticari", CESID…), ne ustežu se od izjava koje vređaju zdrav razum prosečnog Jugoslovena a često prelaze i u otvoreni antagonizam i prezir prema masama. Tako, bežeći od činjenica, kao glavni uzrok propasti predsedničkih izbora u Srbiji većina "analitičara" navodi kišu i hladno vreme koje je ljude primoralo da ostanu kod kuće!

Ti dani oko izbora su zaista bili kišni i tužni, ali verovatno najviše za DOS, koaliciju koja je trijumfalno došla na vlast posle Miloševića, a sada nije uspela da zadobije poverenje glasača ni za jednog od svoja dva kandidata.

Naravno, kroz razne medijske kampanje ("Nije teško biti fin"- pada na pamet kao dobar primer) svi smo već naučili kako su Jugosloveni vrlo osetljivi na vremenske prilike a uz to i poprilično lenji i primitivni ljudi kojima nedostaje "građanska svest" evropskih nacija. Ali opet ni to nije dovoljno za kompletno opravdanje, pored kiše i opšte zatucanosti, jadni predsednički kandidati su morali da se suoče i sa "suludim" ,"socijalističkim" izbornim zakonom koji zahteva da više od polovine naroda učestvuje u izborima.

Odjednom sva "demokratičnost", zaklinjanje u parlamentarizam i glas naroda pada u vodu. "Zašto bacati pare na ovakve izbore u kojima ne pobeđujemo?"- pita se gospoda iz DOS-a, “zašto insistirati na tome da većina naroda učestvuje u izboru?“; zar nije bolje promeniti zakon u svoju korist, ili pak, još bolje, skinuti svu šminku i predsednika birati u parlamentu - gde postoji obezbeđena većina glasova. Uostalom, u parlamentu sedi krem društva koji je sposoban da odlučuje a ne mase koje niti umeju biti fine, niti shvataju značaj tranzicije.

Sa svih medija odjedanput, kao u horu, čujemo oplakivanje neuspelih izbora i ubeđivanja kako će nas ta "neodgovornost" skupo koštati. “Sada smo na korak dalje od Evropske Unije" - kukao je jedan od analitičara posle objavljivanja konačnog procenta izašlih u drugom krugu predsedničkih izbora.

No, ipak nije sve tako crno - kažu ta ista gospoda analitičari i nevladine organizacije. Konačno smo dobili modernu izbornu trku sa kampanjama i kandidatima ekvivalentnim onim evropskim. Svetska štampa se polomila ukazujući na to da su dva glavna kandidata "demokratski orijentisani", umereni političari koji iznad svega podržavaju "reformski kurs" i tranziciju. Ironicno, upravo taj “tračak svetla“ - to značajno dostignuće “mlade jugoslovenske demokratije“ koje navode buržoaski mediji - predstavlja glavni uzrok nezainteresovanosti naroda i propasti izbora.

Labus

Dok je malobrojno beogradsko građanstvo sa puno ponosa pratilo bled, neubedljiv, unapred primpremljen televizijski duel između Koštunice i Labusa komentarišući kako konačno u zemlji imamo "civilizovan dijalog" i političku kulturu bez puno oštrih reči - većina Jugoslovena se pitala čemu sve to? U čemu je razlika između Koštunice i Labusa? Jugoslavija je konačno dočekala svoju verziju demokrata i republikanaca, domaće laburiste i konzervativce - svoj DOS novčić sa dve strane.

Labus je, pokušavajući da poentira na iluzijama koje mnogi Jugosloveni još uvek gaje prema zapadu i tranziciji, ušao u izbornu trku kao šampion ekonomskih reformi; kandidat građana-nezavisni ekspert koji će zemlju približiti blistavoj Evropi! No, on je od početka shvatio da može računati samo na glasove preživele srednje klase i deo omladine - slojeve koji gaje najviše iluzija. Radnička klasa i ruralna Srbija su gledali u Labusa a kroz njega prepoznali omrznuti lik Đinđića i njegovih kompanjona - domaće biznis elite. Radnička klasa i pored neviđene medijske propagande i dalje instinktivno beži od svega što je u vezi sa Đinđicem. Ona oseća otvoreni anti-radnički ton u njegovoj retorici i od njega je podilazi jeza. Iako puna iluzija i pogođena propagandom, radnička klasa, još uvek pomalo mutno, počinje da nazire pravo značenje tranzicije. Oni su videli kako se ministar finansija Đelić razračunao sa bankarima i slušaju svakodnevno pretnje o rasprodaji preduzeća, otpuštanjima i ostale uvrede Đinđićevih ministara. Opštepoznati predizborni mit/anegdota o susretu Labusa i seljaka koji ga pita za savet oko svojih krava je dobar indikator ovakvog raspoloženja. Labus im se, sa punim pravom, činio kao pion iza koga stoje Đinđić i ko zna ko još.

Labusov izborni štab je pokušao da odgonetne šta to Koštunicu čini privlačnijim za široke mase -i očekivano došao do "genijalnog" zaključka - nacionalizam! Labusovi kampanjski bilbordi, ukrašeni nacionalnim bojama, nosili su slogane pod kojima bi bez ikakve bojazni za svoj ugled mogao da izađe i Šešelj. Labus je usred kampanje spontano svratio do manastira, počeo da se potpisuje ćirilicom a "procureo" je i podatak kako mu je deda bio pravoslavni sveštenik. Umesto da do kraja pokuša da progura program liberalnijeg dela koalicije (GSS, SDP) i vodi otvoreno anti-nacionalističku kampanju, Labus je pokušao da koketira sa nacionalizmom bez uspeha. Tvrdokorni nacionalisti ionako nikada ne bi glasali za njega a u očima većine stanovništva, kome je dosta nacionalizma u poslednjoj deceniji, nije se nametnuo kao radikalno drugačija pojava i time ih ostavio ravnodušnim.

Vredno je spomenuti i prljavu kampanju, koju je vodio njegov štab, koja se na trenutke u potpunosti bazirala na niskim udarcima i opanjkavanju Koštunice kao individue i time potpuno uništila medijsku projekciju Labusa kao 'simpatičnog pomirljivog intelektualca'. Pokazalo se da Labus nije nikakva alternativa Koštunici. On je očigledno bio potpuno spreman da se odene u srpstvo, služi niskim udarcima i obeća bilo šta, samo da bi se dokopao položaja i sproveo svoj (ili bolje reci MMF-ov) ekonomski program.

Koštunica

Koštunica je, sa druge strane, bio sasvim siguran u svoju pobedu. Toliko siguran da se nije potrudio ni da smisli neki program koji bi tobože sprovodio. Oslanjajući se na svoj trejd mark - nacionalni ponos i već izlizanu priču o ustavu, pravu i institucijama sistema, tek pri kraju kampanje je ubacio par neodređenih referentnih tačaka- tipa borbe protiv kriminala. Koštunica je konačno postao svestan i svog potencijalno najvećeg političkog džokera - oreola čoveka koji će se staviti u zaštitu običnog čoveka i zaustaviti "nepravednu privatizaciju". U svojoj kampanji on je ovaj argument samo povremeno upotrebljavao, ali onda kada se odlučio na taj riskantan potez - svakako je bio najisplatljiviji. DSS i ostale "bogobojažljive patriote" imaju još uvek dovoljno lufta da poziraju kao pravični političari koji nisu uprljali ruke. Ovi "srbski domaćini" se nadaju da mogu u trenutku kada brod krene da tone reći narodu: "Nismo mi krivi! - to je Đinđic i mafija koja stoji iza njega - zbog njih tranzicija nije uspela!". Dakle, problem nije u privatizaciji samoj po sebi, već u korumpiranim ljudima koji je sprovode. Da je bio hrabriji i izgradio svoju kampanju na ovakvoj anti-privatizacionoj demagogiji, izbori ne samo da bi uspeli - već bi Koštunica verovatno povratio slavu koju je imao neposredno posle 5. oktobra. Pa ipak, Kođtunica okleva da koristi anti-privatizacionu retoriku da ne bi na sebe navukao sumnju buržoaskih novinara sa zapada i njihovih vlada koji bi naprasno mogli da dovedu u pitanje njegovu "demokratičnost" i podršku tranziciji. Koštunica je običan konzervativni buržoaski političar, daleko od fašiste i bez bilo kakvih bonapartističkih sklonosti, kako ga često predstavljaju domaći "levičari". Zapad Koštunicu, kao i sve ostale, drži u džepu a Koštunica nema srca da se otrgne i krene na svoju ruku kao nekada Milošević - iako bi to objektivno možda i mogao da uradi.

Ovako, neubedljiv i mlak, sputan svojim sitnoburžoaskim iluzijama, primoran da uvek kad se sve podvuče podrži G17 i prizna kako i on u dubini duše podržava reforme koje su od "suštinskog značaja za našu zemlju"- on je osuđen na propast. Koštnica je, oklevajući da se do kraja ogradi od broda koji tone, uspeo da izgubi izbore u kojima je unapred bio proglašen za pobednka.

Uspeh desnice

Pored nedovoljne zainteresovanosti stanovništva za izbore, glavno iznenađenje, za mnoge, bili su i visoki procenti koje je dobio vođa Srpske radikalne stranke -Vojislav Šešelj. I pored vrlo skromne kampanje (u poređenju sa dva DOS-ova kandidata) Šešelj je uspeo da osvoji gotovo 23% glasova. Zajedno sa Koštuničinim glasovima, ispada da se za desnicu opredelila većina ljudi koji su glasali.

Srpska radikalna stranka je jedna od retkih 'pravih stranaka' na našoj političkoj sceni. "Prava" u smislu da: uzgaja sopstvene kadrove i krug aktivista, da ima razvijenu infrastrukturu po celoj zemlji, da ima oslonce u radništvu, da gaji sopstvenu unutrašnju kulturu i aktivizam itd. Za razliku od ostalih malih stranaka u DOS-u koje su uglavnom zasnovane na donacijama "donatora" i čini ih ekskluzivno uzak krug političara karijerista i interesnih biznis krugova - radikali imaju stabilne temelje i ni u najnepovoljnijim danima po njih (neposredno posle 5. oktobra) nisu skliznuli ispod 3-4%. Ovakva struktura i organizovanost im omogućava da lako narastu u zavisnosti od situacije. Ovakav Šešeljev rezultat nije nikakvo iznenađenje i svakako nije krajnji domet radikala.

Pobunjeni Um je odavno ukazivao na to da se desnica lako može vratiti na velika vrata u trenutku kada se u potpunosti kompromituje program privatizacije koju sprovodi DOS u masama. Zapad se tada neće libiti da ponovo podrži i ultra-nacionalističke snage koje bi skrenule bes radničke klase i nastavili sa restoracijom kapitalizma umotanom u boje srpske trobojke. Ukoliko u tom trenutku ne bude postojala jasna leva alternativa, radnici će ponovo biti uhvaćeni u klopku nacionalističke demagogije. Međutim, taj trenutak još uvek nije stigao.

Činjenica je da je među srpskom radničkom klasom još uvek u velikoj meri raširen virus nacionalizma. Ovakav rezultat je potvrda te tvrdnje. No, priče o "srpskom nacionalnom biću" i neizlečivom nacionalizmu koji nikada nije ni zamro su budalaštine. Opšta tendencija u društvu je ipak, za sada, opadanje nacionalističkog sentimenta. Ta tendencija bi bila još više izražena da se "građanska opcija" ne kloni radikalnijeg obračuna sa nacionalizmom zarad oportunističkih kalkulacija (Đinđić očigledno nema nameru da se odrekne usluga rent-a-ikone u svom kabinetu).

Pored "neizlečivog" - tvrdog nacionalističkog krila - mnoštvo Šešeljevih glasova dolazi od strane običnih ljudi iz nižih slojeva koji su razočarani politikom DOS-a, a pred sobom nemaju nikakvu alternativu. Socijalistička partija je do te mere korumpirana i opterećena sakrivanjem sopstvenih zločina da nisu voljni i sposobni da se organizuju ni u skromnu opozicionu snagu. Neka vrsta nove masovne leve reformističke partije nije ni u izgledu nastajanja. Šešelj se tako trenutno predstavlja kao jedina alternativa političkom establišmentu i mnogi ne glasaju za njega zato što se bori za "srpske zemlje", već zato što "kritikuje" Đinđića i kompaniju. Šešelj je, za razliku od Koštunice, u punoj meri profitirao od kritike privatizacije i prodaje državnih firmi. Naravno, Šešelj ne kritikuje samu privatizaciju već "izbor kupaca" i ponuđene cene (slično Čanku).

Radnička klasa, u nedostatku bolje opcije, u Koštunici i Šešelju vidi figure od integriteta - lidere koji imaju sluha za "običnog čoveka". Ona se nada da je ove individue mogu, bar malo, zaštititi od apokalipse koja nadolazi i njenih najočiglednijih jahača - bande brbljivih japija iz G17+ i Demokratske stranke. Na ovaj način mnogi pokušavaju da se opredele za "manje od dva zla". To je objašnjenje visokog broja glasova koje je desnica dobila od ljudi koji su izašli na izbore.

Građansko društvo?

Pa ipak, većina ljudi je očigledno odbila da bira između dva zla! Ovo je veliko ohrabrenje za sve jugoslovenske marksiste. Bojkot stanovništva dokazuje da su pro-evropski analitičari, na neki način, u pravu i da su žalopojke nevladinih organizacija opravdane. Jugosloveni zaista nemaju "građansku svest zapadnih zemalja"! Ali to nije ništa novo. Radnička klasa ovih prostora je još pre 6 decenija prevazišla, i činilo se zauvek, sahranila uske kanone buržoaske demokratije. Miloševićeva vladavina takođe nije oborena glasanjem. Posle nedavnog iskustva 5. oktobra, čini se da je malo onih koji misle da se nešto zaista može promeniti ubacivanjem papirića u kutiju. Mi odbacujemo tu šarenu lažu buržoaske demokratije zvanu "izbori". Jedino što radnička klasa pod takvim sistemom može birati jeste koja će je frakcija vladajuće oligarhije ugnjetavati sledeće četri godine! Buržoaski parlamentarni sistem i njegov začarani krug, bez obzira koja partija ima većinu u njemu, ne predstavlja nikakvo rešenje. Jugoslovenska radnička klasa mora organizovati sopstvenu partiju koja će zastupati njene interese i izgraditi sopstvene institucije koje će zaista staviti kontrolu nad društvom u ruke masa.

Za razliku od sitno-buržoaskih liberala koji se stide i liju suze nad neuspelim izborima, mi marksisti se radujemo i ponosni smo na nivo iskazane političke zrelosti naroda. Jugoslovenski radnici se ovim potezom nikako nisu "udaljili od Evropske Unije". Naprotiv, oni su se približili svojoj braći i sestrama koji se takođe već godinama ne obaziru mnogo na šarade zvane izbori u svojim matičnim zemljama.

No, iako je na prvi pogled efektivan, bojkot izbora ne predstavlja izlaz iz problema. Kao što već vidimo, vladajuća oligarhija uvek pronađe način da legitimiše svoju vladavinu. Vlada već priprema izmenu izbornog zakona koji će joj pružiti mogućnost glatkog kontinuiteta. Ono što je preko potrebno jeste nezavisna masovna radnička partija sa revolucionarnom perspektivom koja će predstavljati interese svih onih koji nisu izašli na izbore. Jedino se na taj način može parirati partijama vladajuće oligarhije. Jedino se na taj način može zaustaviti eventualno novi rast nacionalizma. Jedino se na taj način može stati na put rasprodaji državne imovine i odbraniti standard radničke klase. Iskazano nezadovoljstvo postojećim političkim poretkom mora se usmeriti ka stvaranju pravih alternativa. "Građansko društvo" je utopijska šećerlema beogradske liberalštine. Imajući u vidu svetsku krizu kapitalizma i ekonomsko stanje naše zemlje - možemo reći da će Jugoslaviju u budućnosti očekivati sve osim stabilnog parlamentarnog života. Jedino što je sigurno, jeste da nas očekuje niz novih besramnih napada na svačija prava - najvažnije je na vreme izgraditi organizaciju kroz koju ćemo voditi tu borbu!