Događaji u Jugoslaviji predstavljaju politički zemljotres. U roku od 24 sata cela situacija je promenjena. Odlučujući elemenat u jednačini je bila iznenadno stupanje mase na scenu. Scene bujice ljudi koja se sliva u Beograd, štrajkovi, konfrontacije sa policijom, osvajanje parlamenta, zaokupili su maštu sveta. Koji je smisao događaja u Jugoslaviji? Kakva je priroda ovog pokreta? I kakav stav marksisti treba da zauzmu prema njemu?

U prvoj godini 21 veka, videli smo rat, revoluciju i kontrarevoluciju na Balkanu. Ovo odlučno dokazuje ono što su marksisti konzistentno tvrdili: da smo sada ušli u najkonvulzivniji period u ljudskoj istoriji. Svi buržoaski stratezi su mislili da sa padom Berlinskog zida perspektiva socijalističke revolucije više nije na dnevnom redu. Događaji u jednoj za drugom zemljom su već pokazali da nisu u pravu. U dokumentu "Novi svetski nered", napisanom pre tačno dvanaest meseci, rekli smo sledeće:

"Celokupna istorija pokazuje da postoji veza između rata i revolucije. Kada se isparenja šovinizma raziđu, mase uzimaju u ozbir njihovu stvarnu situaciju i same počinju da izvlače svoje zaključke. Njihov bes se usmerava ka vladajućoj kliki koja ih je navela na put smrti, razaranja i siromašenja. Dok rat traje, radnička klasa je pognute glave. Ali to ne može trajati večno. Pre ili kasnije radnička klasa će ući u arenu borbe. U Hrvatskoj su bili veliki štrajkovi radničke klase, uglavnom neprijavljivani na zapadu. Ovo pokazuje proces koji će se dešavati u jednoj za drugom balkanskom zemljom u narednom periodu. U određenoj fazi, biće spreman teren za klasnu i internacionalističku politiku, baziranu na cilju socijalističke federacije balkanskih naroda, kao jedinom rešenju za sadašnji košmar." ("Novi svetski nered", Svetski odnosi u osvit 21 veka, od Alena Vudsa i Teda Grenta, 15. decembar 1999.)

Posle godinu dana, ne vidimo razlog da menjamo i jednu jedinu reč koju smo tada napisali.

Stari Grci su imali izreku: One koje bogovi žele da unište, prvo ih načine ludima. Ovo mora da se dogodilo Miloševiću. Raspisivanje izbora je sa njegove tačke gledišta bio loš proračun. Sigurno nije očekivao da će izgubiti! Sličan fenomen smo videli mnogo puta u istoriji. Lord Akton je poznat po svom stavu da vlast kvari, i da apsolutna vlast kvari apsolutno. Autokrate se okružuju kamarilom servilnih kurira koji im govore ono što žele da čuju. Zbog toga oni gube kontakt sa realnošću. U ekstremnim slučajevima, ovo vodi i stvarnom ludilu (Hitler, Staljin). U sadašnjem slučaju, očigledno je da je Milošević vrlo pogrešio u proceni raspoloženja srpskog društva. Cela situacija je sada bila protiv njega, ali nije uspeo da uvidi promenu raspoloženja ispod njega. Dokle god je rat trajao, jugoslovenski narod je ostajao ujedinjen protiv stranog neprijatelja. Ali, sada su "koke došle kući na leglo." Uprokos delimičnom uspehu režima u obnovi uništene infrastrukture (mostova, itd.), uslovi života populacije su ostali užasni. Nezadovoljstvo je raslo sve vreme. Ovo se odrazilo na rezultate poslednjih izbora.

Teško je formirati celovitu sliku, ali po svoj prilici opozicija je dobila većinu glasova. Kandidati režima su pretrpeli posebno težak poraz u Beogradu. Ali bilo je jasno da se Milošević neće lako predati. Evidentno pogođen rezultatima izbora, odlučio je da kupuje vreme. Odmah je objavio da niko nije odneo čistu pobedu, i zakazao drugi kruz izbora za 8. oktobar. To je naišlo na velike proteste na zapadu. Lider opozicije Vojislav Koštunica je izjavio da će odbiti da učestvuje u drugom krugu, zahtevajući da Milošević odstupi i pozvao je na građansku neposlušnost uključujući i generalni štrajk. Rezultat je sve iznenadio.

Munjevitom brzinom

Munjevita brzina događaja u ovoj tački je zavarala čak i iskusno oko očevidca. Odnosi između klasa su se menjali, ne iz dana u dan, već iz sata u sat. 2. oktobra smo primli poruku srpskog marksiste iz Beograda, koja je sadržala sledeću procenu:

"Opozicija je dobila predsedničke izbore, ali je izgubila izbore za federalni parlament. Takođe je dobila lokalne izbore u Begradu, Novom Sadu i drugim velikim gradovima. Kako bilo, najvažniji su bili izbori za za parlament jer se sve zakonske i ustavne promene moraju tamo praviti. Predsednik federacije nema stvarnu vlast. Prema tome, pobeda opozicije nema stvarni značaj, osim psihološkog. Po mom mišljenju, čak i ako Milošević odluči da prizna poraz, režim se neće srušiti. Milošević takođe kontroliše republički parlament i ima svog čoveka na mestu predsednika Srbije."

"Opozicija je dobila i na lokalnim izborima, ali ona je već i imala vlast u velikim gradovima u poslednje četri godine. Republički parlament određuje sredstva i strukturu lokalne vlasti, tako da ne mogu naneti mnogo štete režimu."

"Opozicija organizuje demonstracije u većim gradovima, i uspela je da izvede mnogo ljudi na ulice, ali ovi ljudi nisu spremni da se bore za njih. Oni misle da je marširanje i pevanje dovoljno da se sruši režim. Poziv na generalni štrajk je imao vrlo loš odziv u Beogradu, i, koliko znam, isto je i u drugim velikim gradovima. Ovo je vrlo logično, jer ona nije ponudila jasnu strategiju ili rešenja. Zbog lošeg odziva naroda, ona stalno odlaže generalni štrajk - u stvari ne može ga ni organizovati. Prvo je najavljen za petak, onda pomeren za ponedelja, a sada za sredu. Ako ne uspe da organizuje stvarno velike štrajkove u najvažnijim kompanijama, pre drugog kruga izbora (8. oktobar) - a ja mislim da neće moći da to izvedu, biće poraženi. Milošević će organizovati drugi krug izbora i verovatno proglasiti pobedu. Onda bi mogao izvesti policiju na ulice i razbiti demonstracije.

"Situacija u manjim mestima je radikalnija, ali ni tamo narod nije spreman za otvoreni konflikt sa policijom. Rudari su okupirali jedan rudnik u centralnoj Srbiji i nekoliko drugih sindikata je upozorilo da bi mogli stupiti u štrajk. Kako bilo, njihovi zahtevi su ograničeni na priznavanje pobede opozicionog kandidata nad Miloševićem, nema ekonomskih zahteva sa klasnom konotacijom. "

"Nažalost, mislim da radnici počinju da veruju u buržoasku propagandu o koristima tržišne ekonomije, privatizacije, itd, i zbog žalosne ekonomske situacije, odlučili su da i to isprobaju. Ovo se videlo i na izborima. Opozicija bi verovatno pobedila i na izborima za savezni parlament, ali je Crna Gora bojkotovala izbore, i to je automatski dalo Miloševiću skoro 50% mesta. Prema tome, mislim da nema mnogo prostora za širenje socijalističkih ideja u sadašnjem trenutku, ali ako se situacija radikalizuje, sitno-buržoaski karakter pobune i demonstracija može prerasti u revolucionarno raspoloženje. A to može voditi samoorganizovanju radnika, jer opozicija izgleda kao da je bez zuba za borbu."

Ali još dok smo čekali dalje izveštaje iz Beograda, došle su vesti o dramatičnim događajima. Stotine hiljada ljudi iz cele Jugoslavije je pohrlilo u Beograd. Demonstranti su osvojili parlament i zapalili ga. Za samo par sati postalo je jasno da je Miloševića zbacio masovan pokret ljudi koji su zbrisali sve pred sobom. Zar ovo ne protivureči proceni našeg srpskog korespondenta? Ne nužno. Zaista, uopšte, gornji redovi sadrže preciznu analizu sukobljenih snaga, iako su događaji krenuli drugim tokom od anticipiranog. Sada se čini da su lideri opozicije (DOS-a) bili dalekovidi ljudi koji su u potpunosti kontrolisali situaciju. U stvari, uspeh pokreta malo, skoro ništa ne duguje opozicionim liderima, sa čijom ćemo se prirodom sada pozabaviti. Oni nisu ništa razumeli, ništa predvideli, i delovali samo kao nesvesni katalizator za snage koje su bila van njihove, ili bilo čije kontrole. Oni su prvi bili iznenađeni svojim uspehom. Pozivajući na masovnu kampanju građanske neposlušnosti zbog odbijanja Miloševićevog režima da prizna rezultate izbora, oni su dali formalni razlog za buduću pobunu. Ali uopšte nisu imali jasnu predstavu kuda idu, niti koherentan plan akcije.

Strani posmatrači nisu imali iluzija o hrabrosti i "dalekovidosti" opozicionih lidera. U članku od 4.8.2000. pod nazivom "Može li Milošević izgubiti?", Janes Intelligenece Digest je pisao:

"Sa izgledima na horizontu za dalje balkanske konflikte, ishod septembarskih izbora u Jugoslaviji će biti odlučujući faktor. Kako bilo, trvdnje da će se Milošević možda dati u bekstvo su malo preuranjene. "

"...Izgleda da neki analitičari još uvek veruju da srpska opozicija možda uspe da skine sa vlasti predsednika Miloševića. Analiza JID-a kaže da je ovo skoro sigurno puko maštanje."

"... u stvarnosti, s obzirom da Milošević drži u šaci državni bezbedonosni aparat i zvanične medije (posebno vitalnu televizijsku mrežu) male su šanse da će izgubiti vlast. Sa srpskim opozicionim partijama beznadežno neujedinjenim, pretnja DOS-a vladajućoj eliti je minimalna: kalkulacija koja je očigledno uticala na Miloševićevu odluku da raspiše izbore."

Kao što iz ovoga vidimo, stratezi kapitala su bili jednoglasno skeptični o mogućnostima pobede opozicije u Jugoslaviji. Njihov stav je bio da će Milošević koristiti vojsku i policiju da smrvi oponenete.

Kako bilo, drugi članak u Janes Intelligence Digest (18.9.2000) prikazao je jasnije razumevanje procesa. Članak pod imenom "Iz Miloševićevog kampa", kaže:

"Sa samo danom do izbora, JID vam donosi proširen - i ekskuzivan - izveštaj iz predsednikove Miloševićeve tajne službe. Nije prijatan, ali potvrđuje upozorenja koja smo dali u proteklim mesecima. Konflikt je sada možda neizbežan.

"Veliko pregrupisavanje srpskih političkih snaga se dešava iza kulisa samo par dana pre jugoslovenskih izbora zakazanih za 24. septembar. Vodeći igrači oživljavaju stare koalicije i pokušavaju da stvore nove serijom tajnih sastanaka. Nekoliko zvaničnika vladajućeg režima je otišlo u hibernaciju, a bivši federalni predsednik je javno istupio iz Miloševićeve partije. Ovo ne nagoveštava miran ishod izbora; pre pokazuje da je unutrašnja politička scena postala maksimalno zategnuta do krajnjih granica, i bez obzira na zvanične rezultate izbora, izgleda da će uslediti ulični protesti, sa veliko verovatnoćom za nasilje. To jest, ako se izbori uopšte i održe, pošto ima pokazatelja da bi mogli biti odloženi."

Ova tvrdnja, od strane ozbiljnih predstavnika Kapitala, pokazala se prilično tačnom.

Nejednak odgovor

Poziv opozicije na generalni štrajk u početku nije naišao skoro ni na kakav odziv u Beogradu i najvećim gradovima, pokazujući odsustvo uporišta opozicije u fabrikama. Ovo su pokazali novinski izveštaji. U utorak, 3. oktobra 2000. Gillian Sandford, korespondent "the Guardian"-a iz Beograda je objavio izveštaj pod nazivom "traljav početak srpskog štrajka". U njemu čitamo:

"Generalni štrajk da se primora predsednik Jugoslavije, Slobodan Milošević, da prizna izborni poraz nije uspeo da dovede srpsku republiku u potpuni zastoj juče. "

"Opoziciona uporišta u provincijama su nadmašila svoj dosadašnji radikalizam, ali u Beogradu i drugim važnijim gradovima radnici nisu uslišili pozive opozicije na bojkot... portparol opozicije je zaključio da je ono što je taj dan doneo bilo razočaranje. "

"Danas nam posebno nije uspeo ovaj generalni štrajk...", rekao je portparol. (the Guardian, 3.10.2000, naš emfazis).

Kako bilo, izveštaj nastavlja da opisuje radikalnije raspoloženje u provincijama: "Štrajkači u rudniku uglja Kolubara rekli su da su pod enormnim pritiskom, ali da su odbili policiju u nedelju uveče."

"Svi su 100% spremni da nastave štrajk", rekao je Milan Janković, član sindikata.

"Oko 4500 rudara je takođe položilo alat u Kostolačkom rudniku u istočnoj Srbiji. Oni su blokirali rudnik i termoelektranu ali su se složili da zadrže minimum proizvodnje.

"U gradu pod kontrolom opozicije, Kraljevu, novinar, Ljudmila Svetković je rekla da su ključne saobraćajnice blokrane. Restorani, prodavnice, autobusi, državne kompanije - čak i lokalna televizija Socijalističke partije je stupila u štrajk, rekla je."

"U obližnjem Kragujevcu, više od 30000 ljudi je izašlo na ulice, uključujući i zaposlene u fabrici automobila i radnike iz fabrike oružija. A u Čačku je razjarena rulja pretila da će rasturiti poresku službu. "

"U rodnom gradu Miloševića, Požarevcu, koga su do nedavno čvrsto kontrolisali njegovi saveznici, seljaci su blokirali puteve a škole nisu radile."

Slika je očigledno bila nejednaka, ali su radnici u glavnim centrima u početku bili potpuno pasivni.

Imperijalisti sigurno nisu imali mnogo poverenja u šanse opozicije na uspeh. Bili su ubeđeni da će se Milošević boriti. Ovo je, u suštini, bila razumna pretpostavka. Plašeći se skliznuća u građanski rat sa nepredvidivim posledicama, imperijalisti su predložili da Rusija posreduje. Verovatno su se nadali da će se ponoviti ono što se dogodilo u ratu na Kosovu, kada ih je Jeljcin zadužio zabijajući nož u leđa Miloševiću. Kako bilo, stvari su otišle mnogo dalje i brže nego što su oni, ili što smo mi, očekivali.

Događaji od pre dve godine su priližno jasno pokazali da same demonstracije studenata, bez obzira koliko masivne, ne mogu zbaciti Miloševića. Demonstracija sile je bila dovoljna da stavi tačku na pokret oportunista srednje klase koji "misle da su šetanje i pevanje dovoljni da se sruši režim." Ipak, ova ispravna tvrdnja o slabosti pokreta srednje klase izgleda da je opovrgnuta kasnijim događajima. Zašto? Zato što je raspoloženje radnika počelo da se menja. Sve akumulirane frustracije, ogorčenost i nezadovoljstvo eksplodirali su na površinu. Kvantitet se transformisao u kvalitet. Ali odlučujući elemenat u jednačini je bila uloga radničke klase. Da nije bilo akcija rudara, ceo pokret bi skoro sigurno otišao dođavola. Spasla ih je samo intervencija radnika.

Kada se ovo dogodilo, celokupno raspoloženje masa se promenilo. Ovo je zauzvrat uticalo na raspoloženje bezbedonosnih snaga. U prošlosti (na primer, pre dve godine) oni su bili spremni da koriste nasilje protiv protestanata. Ali sada smo mogli videti na televiziji slike koje su jasno otkrivale da se situacija promenila. Kada su vlasti poslale policiju za razbijanje demonstracija da opkole jedan od rudnika u štrajku, autobus pun demonstranata je probio policijske redove prostom akciojm, pažljivo ali čvrsto gurajući policijska vozila sa puta, dok je policija stajala i posmatrala.

Ovaj mali incident sve govori što je potrebno reći o moralu policije. Brzi rast revolucionarnog osećanja u roku od 24 sata je dobro dokumentovan. Citiramo u potpunosti izveštaj "the Guardian"-a od 6. oktobra 2000, od Gillian Sandforda u Kolubari i Owen Bowcotta:

"Protesti su izbijali širom zemlje dok su aktivisti razbijali policijeske blokade u Srbiji: policija je zbrisana sa puta dok su konvoji jurili ka glavnom gradu"

"Dok su se konvoji opozicionih vozila približavali Beogradu juče, snažan talas protesta se širio zemljom. Policija za razbijanje demonstracija je oklevajući stajala sa strane, ili je bivala zbrisana narodnim ustankom."

U gradu na severu, Subotici, blizu mađarske granice, hapšenje studenta je iniciralo demonstracije 10000 građana na gradskom trgu. U trećem najvećem gradu, Nišu, na sličnim demonstracijama je pokušano da se prodre u lokalne kancelarije Socijalističke partije predsednika Miloševića ali su opozicioni lideri ubeđivali prisutne da ne daju policiji razlog da ih napadne. Vodeni topovi su ostali parkirani. "

"Pokušaji da se blokiraju putevi koji vode u glavni grad su lako osujećeni. Gde god je policija postavila blokade preplavljena je velikim brojem ljudi koji su napredovali... Demonstranti su koristili buldožer da izguraju sa strane dva kamiona natovarena peskom i parkirana preko glavnog puta iz opozicionog grada Čačka ka Beogradu. Policija u punoj opremi za razbijanje demonstracija nije intervenisala dok je 18 kilometara duga kolona automobila i autobusa sa opozicionim i srpskim zastavama na prozorima, nosila 15000 ljudi u glavni grad. "

"Na drugim blokadama, kamioni su izgurani sa puta dok su demonstranti pregovarali sa policijskim komandirima da im se dozvoli prola. Na jednoj blokadi demonstranti su prevrnuli policijski auto u jarak. Nekoliko hiljada ljudi je marširalo peške ka Beogradu iz industrijskog grada Pančeva, deset kilometara severno.

"Bilo je više prebega opoziciji sa državnih medija. Dnevnik je doneo izveštaje o opozicionim aktivnostima i talasu štrajkova i blokada. Na štrajku u rudniku uglja Kolubara, gde je policija prvo pokušala da razbije opozicione demonstracije u sredu uveče, rudari su nastavili otpor uprkos policiji koja je preuzela deo kompleksa u pokušaju da spreči velika isključenja struje.

"Štrajkački komitet u Kolobari je odlučio da ostane tu radije nego da se pridruži maršu na Beograd. 'Ne plašimo se, moramo da izdržimo', rekao je član, Zoran Cvetanović. 'Želimo da zadržimo radnike u kopovima - ne želimo da idu u Beograd jer moramo istrajati u našim zahtevima i zaštititi se'.

"Drugi vođa štrajka je rekao: 'Ne treba nam konfrontacija sa sa njima [policijom]. Ako znaju kako da pokrenu mašine, neka ih stave u pogon. Mi nećemo raditi dok stvarni rezultati predsedničkih izbora ne budu priznati. Dok Vojislav Koštunica ne bude predsednik.

"Opozicioni vođa je rekao: 'Pronašli smo vatru u Kolubari, ovaj dinamit koji je aktivirao ljude širom Srbije'.

"7500 štrajkača u Kolubari je razumelo šta je u pitanju. 'Ne plašim se policije. Nema razloga da se plašim', rekla je Miljana Ljuba, tridesetšestogodišnjakinja koja 17 godina radi u kopovima u regionu koji je do juče čvrsto podržavao Miloševića. 'I policija je narod, kao i mi. Mi se borimo za pravdu.'

"'Ne interesuje nas krvoproliće', rekao je Miloš Maksimović, 35. 'Milošević je imao dosta sa Bosnom i Hrvatskom. Ja ga poštujem. U prošlosti sam glasao za njega. Ali sada nam treba drugi čovek. Opozicija je pažljiva - i neće biti krvoprolića.'"

Osvajanje parlamenta

Najpresudniji događaji su se odigrali u četvrtak u Beogradu. Opozicioni lideri su dali vlasti ultimatum: Milošević mora dati ostavku do petog oktobra u tri popodne. U umovima ovih ljudi, ovaj rok je evidentno imao retorički karakter, jer niko nije očekivao da će se Milošević povinovati. Ali onda se dogodilo nešto što je poremetilo svačije kalkulacije. Iz cele Jugoslavije je pohrlila masa ljudi u glavni grad, nezaustavljiva bujica. Raspoloženje demonstranata se može sumirati u rečima jednog čoveka koji se besno obratio zapanjenim opozicionim liderima: "Pogledajte na sat! Pre sedam minuta je prošlo tri, i nije došlo nikakvo saopštenje. Šta ćete da uradite?"

Šta je lider odgovorio na ovo pitanje nije zabeleženo. Ali odgovori više nisu bili potrebni. Rulja, kao da je vođena nevidljivom rukom, iznenada je gurnula napred ka stepenicama parlamenta, koje je branio kordon policajaca koji su se nervozno pogledali. Onda je počelo guranje. Oni napred su bili gurani od onih poazdi. Policija je počela da mlati njihovim pendrecima, a čovek se pognuo, štiteći glavu rukama. Ali, nekako, udarcima policajaca je nedostajala snaga. Rulja, skoro telepatski, razumela je da je otporu policije nedostajala uverljivost, da su oklevali. Veličina demonstracija je paralisala njihovu volju. Tu i tamo, individualni policajci su istupali iz kordona i pridruživlai se demonstrantima. Drugi, u očajnju, ispalili su suzavac, izazivajući momentalnu paniku. Demonstranti su odbijeni nazad, kašljući i gušeći se. Neki su bili povređeni. Ali ovo je samo razbesnelo demonstrante dodatno ih ohrabrilo. U presudnom trenutku, volja policije se slomila. Gomila je jurnula napred. Parlament je zauzet.

Podstaknuti gnevom, demonstranti su uleteli u zgradu i počeli da lome nameštaj i prozore. Izbio je požar koji je brzo rastao. Ovo pokazuje da je bilo lumpenproleterskih elemenata izmešanih sa demonstrantima. U međuvremenu se nekada strašna policija za razbijanje demonstracija izgubila u masi. Još uvek su noosili svoje oružije, ali više nisu imali volje da ga upotrebe. To je lekcija za sve one koji žele da nauče. Nema sile na zemlji koja može zaustaviti mase jednom kada im postane dosta svega. Najmoćniji državni aparat, armija ili policija može biti paralizovana i beskorisna, kada ljudi pokažu da su ozbiljni. Ovu lekciju je naučila srpska radnička klasa, i dugo će je pamtiti. Isti buržoaski lideri koji sada krunišu pobedu, i penju se na vlast na leđima masa, imaće razloga da zažale zbog toga.

Demonstranti su rasturili državnu tv stanicu, koja je takođe delimično zapaljena. Odjednom je cela nacija postala svesna da se nešto od fundamentalnog značaja dešava kada su sva tri tv kanala utihnula. Kada je emitovanje nastavljeno, televizija je već bila u rukama opozicije. Državna novinska agencija Tanjug je objavila da je promenila strane. Ovo je možda bio kritičan trenutak kada je rešen ishod bitke. Preko noći su ti prostituisani novinari državnih, ranije pro-Miloševićevskh dnevnika bili primorani da raskinu sa životnim navikama i da počnu da govore nešto što liči na istinu. Kako bilo, stare navike sporo umiru. Čim su bez pompe šutnuli Šefa, nervozno su pogledali preko ramena na novog pre nego što su stavili olovku na papir. Sve novine su izdale specijalna izdanja odražavajući promene u njihovoj uređivačkoj politici. Politika, stari Miloševićev instrument, obajvila je na naslovnoj strani fotografiju Koštunice sa pobedniči podignutom rukom i naslovom: "Srbija na putu za demokratiju", sa podnaslovom koji ga opisuje kao predsednika.

Da su radnici bili organizovani i dovoljno klasno-svesni, mogli su uzeti vlast bez krvoprolića ili građanskog rata. Armija je stala na jednu stranu. Posle sastanka generala, vojska je odmah objavila da će se pridržavati Ustava, i da će pucati samo u samoodbrani. Kao i uvek, armija odražava raspoloženje društva. Ovo je posebno tačno u Jugoslaviji gde armiju čine obični ljudi, koji ne bi bili spremni da pucaju na narod. Čak i da su vojni generali bili spremni da se bore za Miloševića, ne bi mogli to da učine. Jedan krvavi incident, i armija bi se podelila. Uprkos svom strahu od kontra-udara od strane Miloševića, sve izgleda mirno. U petak 6. oktobra, the Guardian piše: "NIgde u zemlji nije primećeno kretanje vojnih jedinica. Momčilo Perišić, bivši armijski šef generalštaba, a sada opoziciona ličnost, rekao je da je kontaktirao jugoslovenske vojne lidere i da su obećali da neće intervenisati."

Stoga je opozcija na sopstveno čuđenje, našla vlast kako leži na ulici, i samo je pokupila. "Krizni štab" je uspostavljen da preuzme funkcije vlade. Oni žure da obnove državu i spreče da pokret "izmakne kontroli". Koštunica je pozvao na ponovno uspostavljanje "reda". Šta je prvi potez? Da se sazove kraj protesta, i da se ponovo uspostavi "red". Novi vladari (i njihovi zapadni pomagači) su najviše zabrinuti da obezbede "glatku tranziciju", i iz pragmatičnih razloga još uvek ne traže krv, za sada. Ipak, napadi na Miloševićeve pristalice su prijavljeni u Leskovcu i Beogradu. U vreme pisanja ovog članka ne zna se gde je Milošević. Prijavljeno je da je viđen da je pobegao u Moskvu ili Minsk, da se krije u Boru na istoku ili da je još uvek u Beogradu. Kako bilo, budućnost mu je mračna. Ako ne dobije strani azil, završiće ili u zatvoru ili dva metra pod zemljom.

Sa svoje strane, Moskva se nije pokazala raspoloženom da pruži gostoprimstvo svom staromprijatelju. Premijer M. Kasjanov je izjavio da "politički azil nije u razmatranju". Poznato je da politika ne zna za zahvalnost i da bivši diktatori nisu interesantna roba!Sa karakterističnim cinizmom, ruski ministar spoljnih poslova Ivanov nije časio časka da otputuje u Beograd i da se rukuje sa novim buržoaskim liderima.

Zašto je Milošević pao

Ima vremena u istoriji kada autokratski ili reakcionarni režim može pasti, ne kao rezultat revolucije, već prosto kao rezultat njegovog sopstvenog internog nazadovanja i iscrpljivanja. Nekada, moć može preći u ruke opozicije (uključujući i radničku klasu) bez borbe, kao što se dogodilo u Mađarskoj 1918, kada je Karoljev režim predao vlast komunistima bez borbe. Ova laka pobeda je kasnije izgubljena greškama Bela Kuna i vođa Mađarske Komunističke Partije, ali to je druga tema. Drugi slučaj je bio kolaps diktature Primo de Rivere 1930. Ovi režimi nisu zbačeni. Oni su se samo srušili kao rezultat untrašnje dezintegracije, kao kada trula jabuka padne sa drveta. Isto važi i za staljinističke režime u Evropi pre 11 godina. Istorija se sada ponavlja.

Hegel je jednom rekao da "sve što je realno, racionalno je". Ali kada država izgubi svoj razlog postojanja, kad postane "neracionalna", i najmanji pokret je može srušiti.

Međunarodna buržoaska štampa je konzistentno tupila na temu da je Milošević "komunista" i da ovaj pokret predstavlja konačnu pobedu "demokratije" (čitaj: "kapitalizma") nad socijalizmom. Ovo potpuno postavlja istinu naglavačke. Miloševićev režim nije imao ni najmanje veze sa socijalizmom. Kao što smo istakli pre dvanaest meseci, ovo je već bio buržoaski polu-bonapartistički režim, kojim je uveliko upravljao mafijaški elemenat:

"Tokom ovog perioda Milošević i mafija oko njega su sprovodili sopstveni program privatizacije. Primer je privatizacija Srpke telekomunikacione kompanije u državnom vlasništvu, 1997. godine kada su Telecom Italia i OTE iz Grčke platili oko 1 milijardu dolara da bi kupili 49% akcija. 1998. velika Beočinska cementara je prodata francuskim i britanskim investitorima. Pančevačka petrohemijska industrija je procenjena na milijardu nemačkih maraka i pripremala se da ide na Londonsku berzu pre nego što je počelo bombardovanje. Državne rafinerije šećera su takođe prodate stranim investitorima. "

"Mnogi iz Miloševićeve klike su uspeli da postanu vlasnici imovine u ovom procesu i da se transformišu u kapitaliste. Oni nemaju na umu interese srpskih radnika, već svoju ličnu pohlepu za bogatstvom, moći i privilegijama." (iz "Zašto se marksisti protive i Miloševiću i opoziciji u Srbiji", Ted Grent i Alen Vuds. 1. septembar 1999.)

Ono što je propalo u Jugoslaviji nije bio ni socijalizam ni komunizam, već monstruozna birokratska karikatura koje je već uspela da uništi osnovu nacionalizovane planske ekonomije i koja se kretala u pravcu kapitalizma čak i pre ovih događaja. Jedina razlika između ovih elemenata i opozicije je bila u tome ko će podeliti plen. Pobeda opozicije, kako bilo, značiće da da će kretanje ka kapitalizmu biti ubrzano, na štetu jugoslovenske radničke klase i naroda uopšte.

Po istraživanjima javnog mnenja pre godinu dana preko 70% srpske populacije ježelelo da vidi Miloševića kako odlazi, ali u isto vreme preko 40% nije verovalo opozicionom pokretu. Problem u Srbiji je u tome što radnička klasa nema svoj sopstveni politički glas. Stoga borba između Miloševićevog režima i opozicije je borba između dva kapitalistička kampa. Svi se oni slažu u jednom: da ekonomija treba da bude privatizovana. Samo se ne slažu oko toga kako terba biti privatizovana i ko treba da 'omasti brk'.

Milošević je očigledno želeo da se osigura da njegova klika konsoliduje kontrolu nad privatizovanom ekonomijom. Opozicioni lideri predstavljaju pro-zapadno buržoasko stanovište. Oni žele "reforme", tj. privatizaciju, bržim korakom, i žele da otvore put njihovim zapadnim sponzorima. Ni jedan put neće ponuditi rešenje radnicima i mladima u Srbiji. U oba slučaja mase će stradati jer bogatstvo koje proizvedu svojim radom pljačka nastajuća buržoaska klasa i bivše staljinističke birokrate.

Razlog zbog koga je opozicija dobila podršku je trulost Miloševićevog režima. Režim u Beogradu nije rešio nie jedan od problema s kojima se zemlja suočila. Naprotiv. Ovaj polu-bonapartistički režim, baziran na mafiji i korupciji, uništio je zemlju i doveo je na rub provalije. U prošlosti je Jugoslavija imala zadovoljavajući životni standard. Sada je sve to prošlost. Ekonomski autput Srbije je prošle godine bio polovina onoga od pre deset godina. U istom periodu prosečni mesečni prihod je pao sa oko 1200 dm na oko 210, sa padom od 40% u proteklom periodu. Životni standard je drastično pao. Mnogim radnicima nisu isplaćene plate i penzije. Čak i pre bombardovanja nezaposlenost je zvaničnobila 25%. Ali NATO bombardovanje je izazvalo masovnu destrukciju proizvodne baze i infrastrukture.

Miloševićeva avanturistička politika je dovela do nacionalne katastrofe neviđenih razmera. Za 13 godina, Milošević je uspeo da se održi na vlasti kombinacijom veštih makijavelističkih manevara i politikom koja je težila permanentnom ratu. Ne zaboravimo da je došao na vlast cinično igrajući na kartu srpskog šovinizma. Ovo je imalo fatalnu ulogu. Tito je uspeo da zadrži jedinstvo Jugoslavije na bazi autonomije regiona. Uništavajući ovu autonomiju, Milošević je zauzeo katastrofalni kurs koji je otvorio vrata manevrima imperijalizmu i doveo do razbijanja Jugoslavije. Ovo je bio potpuno reakcionarni razvoj događaja koji je bio protiv interesa svih naroda bivše Jugoslavije. Sada je Srbija izašla kao najveći gubitnik od svih. Posle deset godina nacionalnih konflikata krajnji rezultat za srpski narod je raseljavanje 700.000 izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Kosova. Srbi su poniženi u tri rata koji im nisu doneli ništa sem bede. Ova činjenica je polako dolazila u svest masa i na kraju dovela do sadašnjeg otrežnjenja.

Poslednji očajnički trzaj ovog kockara je bio rat na Kosovu. Ukidajući autonomiju Kosova, Milošević je lično odgovoran za lanac događaja koji su nužno doveli do rata u provinciji. Prirodno, imperijalisti su ovo iskoristili i stupili u kampanju bombardovanja. Dokle god je rat trajao, Milošević je bio siguran. Prezir srpskog naroda prema varvarskom NATO-u je minirao pro-zapadnu buržoasku opoziciju Još jednom je Milošević mogao da razgori šovinizam da bi se održao na vlasti, uprkos užasnom padu životnog standarda ljudi. Ali, jednom kada se rat završio, kao što smo i predvideli pre godinu dana, otrovni dimovi šovinizma su postepeno raspršeni, ostavljajući srpski narod da se suči sa surovom realnošću.

Buržoaski opozicioni lideri, podsticani imperijalizmom zapada, nisu gibili vreme i odmah su počeli da udaraju u talambase "demokratije". I dobili su odziv među studentima i srednjom klasom. Ali njihova fatalna slabost je bio nedostatak osnove među radničkom klasom. Bez podrške radnika, ništa nije moglo biti učinjeno. Odlučujuća uloga proletarijata je sa apsolutnom jasnošću demonstrirana u poslednjih par dana. Bez akivne participacije radnika, posebno rudara, najverovatnije bi Milošević pobedio. Kao što je srpski marksista istakao, on bi prosto proglasio sebe za pobednika u drugom krugu i onda policijom rasterao demonstrante. Ali štrajkovi su sve to promenili. Oni su upozorili režim da su ulozi povećani. Dali su nadu demonstrantima i uzdrmali moral policije.

U revolucionarnoj situaciji, kao što je veliki francuski revolucionar Danton istakao, osnovni kvalitet koji je potreban je odlučnost. Oklevanje je fatalno. U Jugoslaviji su mase preuzele inicijativu. Vlasti su bile potpuno iznenadjene u uhvaćene u raskoraku. Da je Milošević odmah poslao policiju za razbijanje demonstracija možda bi uspeo da razbije pokret pre nego što je on dostigao potrebnu veličinu. Ali oklevao je i trenutak je izgubljen. To je kao džinovska grudva koja je uspeta na planinu uz veliku muku, ali kada je dostigla vrh, počinje da se kotrlja nizbrdo, povećavajući masu u ubrzanje dok ne postane potpuno nezaustavljiva lavina. Dok su vlasti shvatile šta se dešava, mogućnost kontraudara je potpuno nestala Kada je pokret jednom dostigao određenu tačku, svaki pokušaj da se. uguši u krvi bi imao potpuno suprotan efekat.

Pa, da li je ovo onda bila radnička revolucija? Nažalost, ne. Radnici su intervenisali, ili bar u najmanju ruku, deo radnika. Ostali su ostali pasivni. Zaista, zapadni mediji su javljali sve do trenutka kada je cela situacija eksplodirala, da većina radnika još uvek podržava Miloševića. Tačnije, nisu verovali opoziciji. I ovde su bili prilično u pravu. Ali, kao što je srpski marksista istakao, sve veći broj radnika je nažalost, umoran od ekonomskih teškoća, ratova, sveprisutne korupcije, laži i manipluacija, bio primoran da potraži alternativu, a jedina alternativa na raspolaganju u datom trenutku je bila buržoaska opozicija. Iako skeptični, mnogi bi slegnuli ramenima i rekli: "Pa dobro, ne može nam biti gore. Zašto da im ne pružimo priliku?"

Slično osećanje je postojalo pre deset godina u istočnoj Evropi i Rusiji. To je značilo da, ako su radnici uopšte intervenisali, to su činili ne pod svojom sopstvenom zastavom, već pod tuđom zastavom buržoazije. Ovo je bio fatalan potez za koji su platili veliku cenu. Jer kada buržoazija podigne zastavu "slobode", to neizbežno znači slobodu da eksploatišu i ugnjetavaju radničku klasu. Ovo je bolna lekcija radnika Rusije, Bugarske, i Rumunije. Sada su na redu Srbi.

U međuvremenu, nužno je da marksisti kažu istinu radničkoj klasi. Ako se borite pod zastavom druge klase, ako napustite nezavisnu klasnu poziciju, onda je karakter pokreta određen liderima, ne vama. U trenutku istine, kada je borba završena, naćićete se prevarenim i opljačkanim. Buržoazija koja sada govori samo o slobodi, staće vam nogom za vrat i biće vam gore nego pre. Da li želite da čujete ovu poruku danas? Dobro. Ali život je nezgodan učitelj, i sutra ćete slušati.

Osobine opozicionih lidera

Namere buržoaskih opozicionih lidera nisu tajna. Oni su objavljeni u Programu Demokratske Opozicije Srbije, gde se, u poglavlju "Prva godina nove vlade", između ostalog kaže sledeće:

Kao jedna od opcija stabilizacije monete predlaže se "uvođenje dvovalutnog sistema, tj. legalizacija nemačke marke u unutrašnjem prometu", i "slobodan ulaz stranim bankama sa dobrom reputacijom."

Finansije za njihov program tzv. "ekonomskih reformi" (u stvarnosti privatizacije) treba da dođu iz "direktnih stranih investicija (prodaje državne imovine u procesu privatizacije)".

Oni predlažu "liberalizaciju cena", tj. ukidanje administrativnih kontrola nad cenama. Uveli bi subvencije samo za "siromašne" i tvrde da se, "trenutno sve kategorije populacije bespotrebno štite kontrolisanimcenama."

Takođe planiraju da primene "liberalizaciju spoljnotrovinske razmene" sa "ukidanjem svih uvoznih i izvoznih kvota (osim za poljoprivredu)".

Ali najvažniji deo njihovog programa, koji ih definiše kao reakcionarnu kontra-revolucionarnu koaliciju je deo o "privatizaciji" gde prilično jasno kažu da: "privatizacija mora biti izvršena relativno brzo zbog enormnog zaostatka u poređenju sa drugim zemljama u tranziciji - privatizacija će biti obavezna - proces privatizacije mora biti transparentan - privatizacija će pretežno biti sporvođena kroz direktnu prodaju državnog vlasništva, uzimajući u obzir velike nasleđene javne dugove koji trebaju biti plaćeni - privatizacija će stimulisati razvoj tržišta kapitala". (naš emfazis)

Šta više reći?

U stvarnosti, lideri opozicije su pro-zapadni, pro-buržoaski i za privatizaciju. Reč "demokratija" na usnama ovih dama i gospode znači isto ono što je značila pre deset godina u Rusiji. Vojislav Koštunica i drugi "demokratski" lideri, kao Zoran Đinđić i Žarko Korać ni ne pokušavaju da sakriju svoje buržoaske poglede. Ovu opoziciju podržava imperijalizam novcem i resursima. Optužbe da je opozicija na platnom spisku Vašingtona su dobro dokumentovane. Članak Steven Erlangera za "New York Times" zaključuje da optužbe koje mi i mnogo drugih ljudi podižemo o mešanju SAD u Jugoslaviju nisu laž. Zaista, Erlanger dodaje informacije koje mi nikako nismo mogli imati. Na primer, kaže da se "koferi puni keša" šalju preko granice u Jugoslaviju da se finansira "demokratska opozicija".

Erlanger tvrdi da je "nezavisnim novinarima i tv i radio stanicama" ovde rečeno od strane američkih zvaničnika za pomoć da "ne brinu mnogo o tome koliko sada troše", da ih još dosta čeka, rekao je jedan od tih zvaničnika. Drugi u opoziciji se žale da su Amerikanci nespretni, da šalju e-mail poruke sa "state.gov" domena - adrese Stejt Dipartmenta - okupljaju ljude na nepolitičke sastanke sa američkim zvaničnicima u Budimpešti, Crnoj Gori ili Dubrovniku, u Hrvatskoj." ( NY Times, 20.9.2000.)

"Čak i pre rata na Kosovu, SAD su trošile i do 10 miliona dolara godišnje da podržavaju opozicione partije, nezavisne medije i druge institucije koje se protive Miloševiću. Sam rat je koštao milijarde dolara. Ove fiskalne godina, do septembra, administracija je potrošila 25 miliona dolara da podrži srpsku "demokratizaciju", sa ko zna kolikim količinama novca potrošenim tajno da se pomognu propali protesti prošle godine, koji nisu srušili Miloševića, ili da utiču na sadašnje izbore. Za narednu godinu, administracija zahteva 41,5 miliona u otovrenoj pomoći srpskoj demokratizaciji, iako će Kongres verovatno da smanji taj zahtev." (ibid.)

I opet: "Ali malo je truda uloženo da se sakrije činjenica da zapadni novac plaća znatan deo istraživanja, reklamiranja, štampanja, i druge troškove opozicione političke kampanje - da bi dala opozicionim liderima bolje šanse da prenesu svoju poruku u kvazi-autoritarnim sistemu gde je posebno televizija u čvrstim rukama vlasti." (ibid.)

Kongresno svedočenje, od 29. jula 1999. citira američke zvaničnike koji su onda bili upetljani u jugoslovensku politiku, kao što su Robert Gelbard i Džejms Perdju, u kome govore Senatoru Džozef BIden iz Delavera o njihovim projektima. Oni opisuju stvaranje "prstena oko Srbije" od radio i tv stanica koje emituju u Srbiju iz Bosne i Crne Gore, trošeći 16,5 miliona u protekle dve godine da bi se podržala "demokratizacija u Srbiji", i dodatnih 20 miliona da se podrži predsednik Crne Gore, Milo Đukanović, koji se odvojio od Miloševića 1998.

U interesantnoj inverziji formule fon. Klausevica, ekonomija je ovde nastavak rata drugim sredstvima. Ne treba spominjati da imperijalizam SAD ne troši tolike sume novca bez dobrog razloga. Da upotrebimo staru izreku: "Onaj ko plaća muzikanta, bira melodiju". Imperijalističke SAD su odlučne da stave Jugoslaviju pod svoju kontrolu. Šta nisu mogle da postignu bombama sada pokušavaju dolarima. Pobeda opozicije bi značila subordinaciju Jugoslavije zapadu i "tržišnoj ekonomiji". Došlo bi do potune privatizacije industrije. Ovo bi samo uvećalo opšti haos i načinilo situaciju još gorom. Kao i u Rusiji, Bugarskoj i Rumuniji, glavni gubitnik bi bila radnička klasa. To bi bila katastrofa za narod Jugoslavije koji već dugo strada. Zbog toga se radnička klasa dugo držala podalje od opozicije. Generalni štrajk je bio propast, sa izuzetkom rudara, čije akcije su posebno zavedene, jer bi oni bili među naviše pogođenima ako opozicija dođe na vlast.

 

Uloga imperijalizma

Vesti o padu Miloševića su dočekane sa hvalospevima zapadnih lidera. Toni Bler i Bil Klinton su otvoreno likovali na televiziji o padu njihovog najomraženijeg neprijatelja. Ali sa ovim javnim triumfalizmom ide i doza nelagodnosti. Klinton je upozorio da vojna akcija da se ukloni Milošević "ne bi bila odgovarajuća". Previranja jugoslovenskog društva, haos i "anarhija" na dugi rok im ne donose dobro.

Osude Miloševića od strane imperijalista i njihova prijateljska obraćanja srpskom narodu puna su licemerja. Ova civilizovana, hrišćanska gospoda koja su rasturila Jugoslaviju bombarodvanjem sada su prijatelji jugoslovenskog naroda. Njihov stvarni stav prema Jugoslaviji je pokazan uvođenjem monstruoznih sankcija. Sankcije je nametnula vlada SAD i njeni saveznici da bi se deorganizovale i dalje uništile proizvodne snage i infrastruktura. One su teško oštetile jugoslovensku privredu i izazvale sveopšte siromaštvo i patnju. U stvarnosti, njihov jedini problem sa Miloševićem je da on ne želi da bude njihov vazal. Da bi se izazvao pad njihovog neprijatelja, sva sredstva su opravdana.

Poslednjih godina Vašington je ojačavao svoja uporišta na Balkanu. Albanija je već pion u rukama imperijalističkih SAD i NATO-a. Bugarska i Rumunija su pale. A posle bosanskog i kosovskog konflikta, SAD sada efektivno kontrolišu veliki deo teritorije u regionu. One ojačavaju svoju vojnu moć u Makedoniji i sada su se nameračile na Crnu Goru. U Hrvatskoj, posle smrti Tuđmana, instaliran je pokorniji režim. Samo je ostao srpski režim da štrči. Ovo, i ništa drugo, određuje politiku SAD.

Uprkos svoj propagandi, Kosovski rat nije rešio ništa za imperijalizam. To čak nije bila ni vojna pobeda striktno govoreći. Jugoslovenska armija nije bila pobeđena u otvorenom konfliktu, iako je naneta užasna šteta jugoslovenskoj privredi i superstrukturi neselektivnim bombardovanjem civilnih meta. Da su stvari došle do kopnenog rata, vojni rezultat bi izgledao vrlo drugačije. Jedini razlog zašto nije bilo tako je da je Jeljcin, iz potpuno sebičnih razloga, napustio Miloševića u kritičnom momentu.

Rezultat ovog nelagodnog kompromisa je prekid, u kome Kosovo ostaje formalno deo Jugoslavije, ali se Jugosloveni ništa ne pitaju. Ovo je viđeno na nedavnim izborima kada su okupatorske snage pokušale da se umešaju da bi sprečile ljude sa Kosova da učestvuju, iako su na to imali zakonsko pravo.

Preko godinu dana po prekidu neprijateljstava, ništa nije rešeno na Kosovu. Niko nije zadovoljan. Umesto etničkog čišćenja Albanaca od strane Srba, sada imamo etničko čišćenje Srba od strane Albanaca, mnogo hiljada Srba, Roma, i drugih manjina koje su isterane iz njihovih domova. Lideri OVK, koje je zapad nedavno slavio kao "borce za slobodu" pokazali su se kao banda reakcionarnih kriminalaca, koji su se obogatili trgovinom drogom, švercom oružija, i prodajom ukradenih automobila. Dok su brutalno ugnjetavali Srbe, oni su se i međusobno borili kao što se različite grupe mafijaša bore za veće parče torte.

Na nesreću po OVK, imperijalisti nemaju nameru da im daju nezavisnost, pošto bi to, kao što smo davno istakli, značilo sveopšti rat na Balkanu.

Revolucija ili kontra-revolucija?

Da li događaji u Jugoslaviji čine revoluciju? Trocki je u svojoj Istoriji ruske revolucije objasnio da je navažnija karakteristika revolucije direktno učešće masa u političkoj aktivnosti. Sa ove tačke gledišta, ono to vidimo pred nama je zaista revolucija.Ipak, to ne iscrpljuje pitanje. Ako se zapitamo koje klasne snage su vodile pokret, moramo reći da je vođstvo buržoasko, koje je eksploatisalo pokret i nezadovoljstvo masa za sopstvene sebične ciljeve. Situacija je stoga vrlo kontradiktorna.

Elementi revolucije su nesumnjivo prisutni, i bilo bi potencijala za istinsku radničku revoluciju da je bio prisutan subjektivan faktor, to jest da je postojalo istinsko revolucionarno vođstvo radničke partije. U odsustvu subjektivnog faktora, kako bilo, pokret će neizbežno završiti na isti način kao i u Rumuniji; kao reakcionarni buržoaski režim.

To je ono što je tragično u događajima u Jugoslaviji. Bilo je tako lako da se zbaci naizgled svemoćan režim! Tako lako, a ipak tako teško! Tako teško za radničku klasu da iskoristi prednost sopstvene pobede, i da spreči da vlast padne u ruke njenih neprijatelja! A ipak, sve što je bilo potrebno je apelovati na radnike da formiraju sopstvene demokratske organe vlasti, izabrane radničke komitete, na svakom radnom mestu i radničkom okrugu (koje su Rusi nazivali sovjetima), da prošire ove komitete da uključe stdente, seljake i vojnike, da ih povežu lokalno, regionalno i na nacionalnom nivou. Vlast bi onda mogla mirno preći u ruke radnog naroda. Tako lako, a ipak tako užasno teško bez neophodne marksističke partije da objasni zašto je to potrebno.

Ali nema takve partije. Glas radnika biće ugušen u opštoj vici koja kaže "pobedili smo!, pobedili smo!" Opšta euforija pobede je otrovna koliko i velika doza šljivovice, i mamurluk narednog dana biće odgovarajuće bolan. Jer, ko su "mi" koji su pobedili? I kako se ova pobeda manifestuje? Ovo su pitanja koja sada niko neće da postavlja. Ali ona moraju biti postavljena, i na njih odgovoreno.

Marksisti su već postavili pitanje i odgovorili na njega. pre godinu dana smo upozorili: "Masovna privatizacija će podrazumevati dalja uvećanja ionako visoke stope nezaposlenosti. Ona će uključivati uništavanje ono malo socijalnih davanja koja su preostala od prošlog režima baziranog na državnom ekonomskom planiranju. Zato marksisti apsolutno ne mogu dati podršku opozicionom pokretu u Srbiji. Ne zato što imamo bilo kakvih iluzija oko Miloševića. Milošević je takođe neprijatelj radnog naroda. Oba kampa su protiv radnika. Opozicija se krije iza kamuflaže "demokratije", ali u stvarnosti štiti interese svetskog kapitalizma, koji nije poznat po demokratskom ponašanju kada dođe do zaštite njegovih fundamentalnih ekonomskih interesa."

Bez obzira koliko Milošević da je bio loš, buržoaska opozicija, ti zapadni pioni sa svojim planom o privatizaiciji u džepu, nesumnjivo će biti hiljadu puta gori. Jedini put naped iz sadašnje situacije je na bazi nezavisne klasne politike radnika i sindikata. Bez podrške buržoaskim partijama! Jedino rešenje je uspostavljanje radničkih komiteta, i borba za radničku vlast kao jedinu alternativu Miloševiću i buržoaskoj opoziciji.

S obzirom na opštu konfuziju i slabost subjektivnog faktora, izgleda da je neizbežno da sadašnja povoljan situacija neće potrajati. Prilika će biti izgubljena i ustanak će biti samo uvod u instaliranje otvoreno buržoaskog režima. Radni ljudi Srbije će platiti veliku cenu za ovo. Ali, život uči, i pre ili kasnije pokret će se ponovo javiti na višem, socijalističkom nivou.

Ni Milošević ni Koštunica, već radnička alternativa!

Ne kapitalizmu! Za socijalističku Jugoslaviju!

Za Socijalističku Federativnu Jugoslaviju, pod demokratskom kontrolom i upravom samih radnih ljudi!

Za demokratsku Balkansku Socijalističku Federaciju!

Alan Woods i Ted Grant
London, 6. oktobar 2000.

1) Napomena, 9. 10. 2000.

Gornji dokument je napisan u žiži događaja, pre nego što je situacija bila potpuno jasna. Jedina mala izmena koju bi smo trebali napraviti je u odnosu na položaj Miloševića. Sada je jasno da, nasuprot ranijim izveštajima, nije napustio zemlju već je ostao u Beogradu, gde se susreo sa ruskim ministrom spoljnih poslova. Šta se događalo među njima ne možemo znati. Verovatno mu je Ivanov savetovao da se odrekne svih pomisli na otpor (savet koji bi bio suviša u svakom slučaju) i da kao dobar "demokrata" prizna poraz u zamenu za mogućnost da u budućnosti odigra nekakvu ulogu u jugoslovenskoj politici. Povinujući se neizbežnom, stari sivi lisac se pojavio na jugoslovenskoj televiziji zahvalno zaključujući poraz. Činjenica da je ovaj poraz nanesen na ulicama posle borbe koja je bila daleko od zahvalne nikome nije promakla. Štaviše, još uvek nije jasno da li će Miloševiću biti dozvoljeno da igra ulogu u jugoslovenskoj politici ili da li će uopšte ostati na slobodi neki period vremena.

Istina, novi lideri nastupaju oprezno, stalno ponavljajući da neće biti revanšizma. Ovo, kako bilo, nije rezultat nikakvih humanih pobuda. Oni moraju da se osvrću preko ramena ka generalima, koji ne bi lako podneli bilo kakvo suđenje Miloševiću i njegovim pristalicama, jer se plaše da bi oni mogli biti sledeći.

Što se tiče Amerikanaca, oni nastavljaju da reže o ratnim zločincima prizivajući bauk suda negde u Holandiji, čija je svrha misterija za većinu ljudi i koji do sada nikome ništa nije presudio. Pet godina posle bosanskog konflikta, Karadžić i Mladić ostaju na slobodi, trljajući nos Vašingtonu i njegovom sudu. Sada se čini da Milošević čini isto. Kako bilo, lord Oven, koji je izgleda naučio ponešto iz svojih pređašnjih bosanskih avantura, upozorio je da zapad treba da ostavi Miloševića na miru. Ističući sada ovo škakljivo pitanje, Vašington samo pokazuje staru izreku o američkim generalima (i diplomatama, kao što je Medlin Olbrajt) koja kaže da su oni nesposobni da savladaju veštine marširanja i žvakanja žvaka u isto vreme. kao što je Francuz jednom primetio: "Ovo je gore od zločina, ovo je greška!"

2) Teorija zavere i događaji u Jugoslaviji
autor: Alan Woods
London, 10. oktobar, 2000

Kako se dim razilazi nad situacijom u Jugoslaviji, javljaju se mišljenja podesna za svačiji ukus. Kao u radnji za odela krojena po meri, samo uđete u prodavnicu, i probate bilo šta što vam se prohte. I naravno, nemate obavezu da platite.

Postoji vrlo duga tradicija u balkanskoj politici da se pribegava teorijama zavere da bi se bilo šta objasnilo.Uvek se kuje neka mračna zavera u nekoj stranoj kancelariji ili drugde, neke opskurne sile koje iz ko zna kojih razloga manipulišu događajima. Takve stvari su neodvojive od balkanskih političkih komentara koliko i Ave Marija od časnih sestara ili seks skandali od spavaće sobe Bila Klintona.

Posle zbacivanja Miloševića, sada smo obavešteni da je to rezultat zavere. Ista priča je progurana pre deset godina da bi obasnila zbacivanje Čaušeskua u Rumuniji. Gradonačelnik Čačka, malog grada nedaleko od Beograda, ubeđivao nas je na televiziji da je sve ovo davno ugovoreno u tajnom sporazumu između jugoslovenske tajne policije i njega samog. Prišli su mu, kaže, neki od njenih članova koji su mu rekli da je dobar čovek i da radi veliki posao, koji treba da nastavi da radi, i, usput, ako ikada poželi da daju svoj život za njegovu stvar, samo neka ih pozove!

Melodramatični ton priče nas odmah stavlja u gard. On je čovek koji želi da prenaglasi njegovu stvarnu ili zamišljenu ulogu u oblikovanju događaja. Ipak, nemamo razloga da sumnjamo da se takvo pristupanje zaista i dogodilo. U našoj analizi nedavnih događaja (vidi: Revolucija i Kontra-revolucija u Jugoslaviji). objasnili smo da je osnovni razlog zbog koga je Milošević pao unutrašnji raspad režima. Da je bilo cepanja i podela u režimu nije tajna. Ova činjenica, kako bilo, daleko od toga da je kontradiktorna karakterizaciji događaja kao revolucije, u stvari je potvrđuje.

Lenjin je rekao da su četri preduslova revolucije:
1) vladajući krug treba da bude podeljen i u krizi, nesposoban da vlada na isti način kao i ranije,
2) srednja klasa treba da bude u previranju i da oscilira između vladajuće klase i proletarijata,
3) radnička klasa mora biti spremna da se bori i da napravi i najveeće žrtve da promeni društvo, i
4) revolucionarna partija i rukovodstvo.

U Jugoslaviji, iako je bilo nekih osobenosti, može se reći, sa izuzetkom poslednje tačke, svi drugi faktori su u manjoj ili većoj meri bili prisutni. Tačno je da je radnička klasa ostala ambivalentna sve do poslednjeg trenutka, kada je konačno stala iza pokreta. To je bio odlučujući element u jednačini. Što se tiče srednje klase, ona nije oscilirala, već otvoreno istupala protiv režima. Nažalost, stala je iza buržoaske opozicije koja im je obećala da će ih odvesti u obećanu zemlju, a odvešće ih samo u novi košmar. Ali, to je druga priča.

Naš fokus je centriran na krizu režima, koja, kao što Lenjin objašnjava, jeste prvi uslov za revoluciju. Da je režim bio podeljen i u procesu dezintegracije potvrđuju izvori koji su simpatisali prethodnu vlast. U članku pod nazivom Mafija podstaknuta SAD-om pokušava udar na demokratiju u Jugoslaviji", prof. Michel Chossudovsky za nedavne događaje optužuje mahinacije CIA-e.

Nema nikakve sumnje da je CIA bila aktivno umešana u podsticanje opozicije protiv Miloševića, ili da je Vašington plaćao buržoasku opoziciju. Sam Koštunica je javno demantovao da je dobio ikakav novac. Ali, ako je ovo istina, to je tako samo zato što je kao srpski nacionalista, ne baš pouzdan saveznik Vašingtona. Ali druge vođe buržoaske opozicije sigurno su dobile pozamašne sume od imperijalističkih SAD.

Članak citira informacije za koje smo mi znali da su istinite iz drugih izvora (neke od njih smo naveli u analizi: Revolucija i Kontra-revolucija u Jugoslaviji).

Ali, da su temelji režima bili čvrsti, nikakva količina stranog mita ne bi ga mogla srušiti. U stvari pritisak SAD je imao efekta u samom režimu. Činjenica da su članovi tajne policije prišli vodećim članovima buržoaske opozicije je pokazatelj toga. Tajne službe su očigleno znale više o stvarnoj situaciji nego bilo koja druga grupa. Osetile su kuda vetar duva i pripremala se da "napuste brod."

Kako bilo, kao i uvek, teorija zavere i dalje otvara više pitanja nego što daje odgovora. Prvo, treba primetitit da su se ovi agenti tajne službe izražavali sa najvećimoprezom. U stvari, dali su mig da bi ih naveli da su "stvarno" na njihovoj strani, i da iz pozovu kada dođe trenutak. Drugim rečima, tražili su zgodan izlaz kada postane stvarno gusto, a dotle su sedeli u svojim komfornim kancelarijama primajući dobre plate. Ako se ovo naziva "žrtvovanjem života za stvar" nikada ne bi nedostajalo dobrovoljaca za "umiranje"! Rečeno nam je da su kontakti sa ovim ljudima garantovali uspeh pobune. Ali nije data nikakva informacija o tome koliko ih je bilo, niti od čega se sastojalo njihovo sudelovanje. Jasno je da je ovo bila manjina, i da je svakako bila značajna kao simptom unutrašnjeg raspada režima, ali je jednako tačno da to bez intervencija masa nigde ne bi dovelo. Tip ponašanja koji se može očekivati od ovakvih "heroja" kao što su naši prijatelji iz tajne službe, potpuno nam je poznat. Da je pokret protiv Miloševića bio dovoljno snažan, onda bi oni odjednom pokazali spremnost da "umru za cilj". Da, sa druge strane, pokret nije bio dovoljno snažan, oni bi se jednako lako prikazali kao najodaniji Miloševićevi ljudi, i dokazali to momentalnim hapšenjem gradonačelnika Čačka i njemu sličnih.

Kako se ispostavilo, pokret je imao tako masovan karakter da su ovi elementi u režimu koji su već oscilirali ili flertovali sa opozicijom bili prelomili u svojim glavama. Drugim rečima, intervencija masa, i pre svega bar značajnog dela radnika, je ta koja je konačno podelila režim i izazvala njegov pad. Takvi događai su poznati kao revolucije. Nažalost, zbog odsustva partije i vođstva, celu situaciju su preuzeli i iskoristili buržoaski elementi koji će sada srpskom narodu dati dobru lekciju o tome šta znači buržoaska "demokratija". U jednoj Ezopovoj basni, žaba se naduvava da bi pokazala kako je ona velika. Naduvava se do tačke u kojoj konačno eksplodira. Dan pošto se borbe završe, svi "heroji" dolaze da nam objasne kako su u stvari oni, i niko drugi, ti koji su dobili bitku. Možemo slobodno ostaviti gradonačelnika Čačka i njegovu tajnu službu da se hvale "svojom" pobedom uz par flaša šljivovice, dok se radnička klasa Srbije priprema za buuće bitke koje će zaista odrediti sudbinu društva.