“Da je život stvar koju novac može kupiti, bogati bi živeli a siromašni mogli da umru.“
(iz narodne pesme regiona Gornje Temze)

Zaista, ni u jednom periodu ljudske istorije, kao tokom epohe kapitalizma nije razvoj sredstava za proizvodnju bio tako snažan i dinamičan, a siromaštvo radnih, nižih klasa, tako ekstremno veliko na svetskom nivou. Od njegovog nastanka, o kapitalizmu su napisane mnoge analize i kritike, vođene mnoge diskusije. Jedna od najrazornijih kritika takvog načina proizvodnje, koja je zaključila da će takav sistem dovesti do svog sopstvenog uništenja stvaranjem uslova za socijalističku revoluciju, bila je kritika velikog filozofa i ekonomiste devetnaestog veka - Karla Marksa.

Bazirajući svoje istraživanje na istorijsko-materijalističkom metodu, Marks je zaključio da se novi i viši oblici društvenog uređenja razvijaju iz postojećih, tako što razvoj proizvodnih snaga ruši njima do tada odgovarajuće proizvodne odnose a sa njima i sve ostale društvene odnose datog društva. Kapitalistički način proizvodnje je stoga nastao kroz proces akumulacije kapitala i uspon nove, trgovačke klase. Ova klasa, buržoazija, transformisala je trgovinu iz proste razmene upotrebnih vrednosti (materijalnih dobara koja služe za zadovoljavanje ljudskih potreba) u razmenu zarad sticanja profita. Tako upotrebne vrednosti u procesu trgovine postaju robe. Roba je proizvod ljudskog rada koji nema upotrebnu vrednost za onoga ko je stvara, već za onoga kome će biti prodata na tržištu, u zamenu za novac.

Jasno je onda, da osnovna pokretačka snaga u kapitalizmu postaje velika akumulacija kapitala. Jednom kada su prvobitnom akumulacijom uspostavljeni kapitalistički odnosi u društvu, osnova za stvaranje profita i dalju akumulaciju kapitala postaje višak vrednosti u proizvodnji, što implicira podelu društva na klase, na eksploatatore i eksploatisane. Pripadnost klasi je određena odnosom individue prema sredstvima za proizvodnju. U kapitalizmu, buržoaska klasa se definiše kao klasa koja poseduje sredstva za proizvodnju, koja ima nad njima monopol privatnog vlasništva. Druga klasa, koju čini najveći deo društva, jeste proletarijat, klasa najamnih radnika koji ne poseduju sredstva za proizvodnju i koji su primorani da “prodaju svoju radnu snagu“[Engels] kako bi preživeli. Ove dve klase su međusobno suprotstavljene budući da prva eksploatiše drugu, koja živi u bedi.

Ove klase koje su Marks i Engels definisali i opisali još u devetnaestom veku postoje i danas. To je lako dokazati. Vlasnici sredstava za proizvodnju su krajem XIX veka živeli u komforu i posedovali fabrike koje zapošljavaju preko 300 ljudi, dok su uslovi života i rada običnih radnika bili užasno teški. Tokom tri godine pre Prvog svetskog rata 1430 britanskih rudara je umrlo od posledica povreda na radu, a oko 165.000 njih, skoro 10% ukupne radne snage je pretrpelo povrede. ’90-te godine XX veka takođe opravdavaju Marksovu kritiku kapitalizma. Prema UN, najbogatijih 20% svetske populacije poseduje preko 80% ukupnog svetskog bogatstva. Najsiromašnija petina poseduje nešto manje od 2%. Trenutno je oko milijardu ipo ljudi na svetu nezaposleno. 358 ljudi, najvećih svetskih milijardera poseduje više nego zemlje u kojima se zajedno nalazi 45% svetske populacije. Kontrast između klasa je danas, i na globalnom i na nacionalnom nivou, očigledan.

U klasnom društvu, rad je izvor vrednosti robe koja se u procesu razmene javlja kao prometna vrednost, rad je izvor iz koga nastaje višak vrednosti, a time i profita. Prometna vrednost radne snage je trošak njenog angažovanja, i ona se svodi na skup sredstava koja su potrebna za reprodukciju radne snage. Sa druge strane, radnik može da proizvede mnogo više nego što iznosi njegova najamnina - prometna vrednost radne snage. Radniku se, dakle, plaća samo deo njegovog rada, dok ostatak prisvaja kapitalista u vidu profita, a na osnovu vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Eksploatacija je evidentna. Vremenom se višak vrednosti izvučen kroz profit delom akumulira i reinvestira (postaje kapital).

Ovaj proces takođe proizvodi unutrašnje kontradikcije kapitalizma koje vode njegovom kraju. Žeđ za viškom vrednosti, u uslovima konkurencije među kapitalistima, primorava ih da stalno pronalaze načine da snize troškove proizvodnje. Ovo, sa druge strane, primorava vlasnike sredstava za proizvodnju da povećavaju produktivnost, najčešće putem tehnološkog napretka; da povećavaju koncentraciju rada; da snižavaju plate radnicima ili broj zaposlenih; kao i da pronalaze jeftinije izvore resursa ili samog rada.

Prva od posledica ovoga je da je kapitalizam suočen sa tendencijom pada profitne stope, pošto tehnološki napredak dovodi do smanjenja količine ljudskog rada opredmećenog u robama, na račun povećanja prenete vrednosti naraslih sredstava za proizvodnju - dolazi do rasta organskog sastava kapitala. To dovodi do relativnog smanjenja viška vrednosti, odnosno do relativnog smanjena ukupne mase profita prema ukupno angažovanom kapitalu. Pad zarada radnika takođe dovodi do pada njihove kupovne moći tako da su kapitalisti primorani da stalno pronalaze nove resurse, nalaze jeftiniju radnu snagu, stvaraju nova tržišta i bore se za održanje svoje profitne stope.

“Buržoazija rapidnim usavršavanjem svih sredstava za proizvodnju, uz značajno olakšana sredstva komuniciranja... primorava sve nacije, pod pretnjom istrebljenja, da prihvate buržoaski način proizvodnje; primorava ih da uvode ono što nazivaju civilizacijom, tj. da i sami postanu buržuji. Jednom rečju, ona stvara svet po svom liku.“ (Karl Marks, 1848.)

U slučaju neuspeha da to učini trgovinom, ili plašeći se pobede rivala, buržoazija na vlasti određene države može odlučiti da je vojna intervencija jedini način da se obezbede sfere uticaja, i na kraju, opstane uopšte. Ovo može samo po sebi dovesti do velikih vojnih konflikata, i istovremeno naneti velika materijalna i ljudska razaranja. (Lenjin, “Imerijalizam kao najviša faza razvoja kapitalizma“.)

Marks je smatrao da će ovo doprineti stvaranju revolucionarne svesti među radnicima. Sa padajućim profitnim stopama, i istovremenim podruštvljavanjem centralizovanih sredstava za proizvodnju, buržoaska klasa postaje sve manje potrebna u procesu proizvodnje. U stvari, ona sama i njene tvorevine, poput privatne svojine, podele rada i nacionalne države; postale bi istorijski prevaziđene, teret daljem razovoju sredstava za proizvodnju. Do ovoga bi došlo jer bi na kraju profitne stope toliko pale da buržoazija ne bi mogla da opstane na osnovu eksploatacije tuđeg rada, a radnička klasa bi postala dovoljno obrazovana da upravlja procesom proizvodnje, što bi razvojem tehnologije postalo relativno jednostavno. Radnička revolucija postaje neizbežna jer je dalji razvoj sredstava za proizvodnju u postojećem društvu nemoguć.

Da se ovo zaista i događa u realnosti može se pokazati na brojnim primerima u istoriji. Od 1870-tih, akumulacija kapitala u Evropi i SAD je dovela do procesa sličnog gore opisanom. Uvođenje mašina i novih poljoprivrednih metoda u Engleskoj, na primer, vodilo je do pada cena žitarica 1897 na trećinu vrednosti iz 1867. Kao rezultat ovoga i konsekventnog pada profitnih stopa , počeli su da nastaju veliki konglomerati i monopoli u zemljama poput Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, SAD i Rusiji. U Nemačkoj, na primer, 1900. je bilo više od šest velikih kompanija u elektroindustriji; do 1912. one koje su preživele su formirale dve ogromne kompanije. Manji broj velikih banaka, 1912-13, je dominirao - njih šezdeset je posedovalo pet puta više kapitala nego 115 srednjih banaka zajedno sa velikim brojem malih. Ovo su zapanjujuće cifre, i takvo stanje je omogućavalo bankarima da u velikoj meri utiču na politiku, i kapitalista i vlade (a time i vojske).

Kako su se zemlje ekonomski razvijale a akumulacija kapitala rasla, tako je i njihova potreba za kolonijama, kako bi koristile resurse, jeftinu radnu snagu, tržišta i strateški značaj. Stoga je utrkivanje u osvajanju kolonija dovelo do situacije da samo 25% planete nije bilo u kolonijalnom ili polu-kolonijalnom položaju i eksploataciji do 1914. Od te cifre, Britanija, Francuska i Rusija su imale najveći udeo. Zemlje poput Nemačke koje su zakasnile u razvoju i osvajanju kolonija, a kojima su takođe bile potrebne, zahtevale su reviziju postojeće podele sveta. To je ujedno i jedan od najva/nijih uzroka Prvog svetskog rata.

Istovremeno, masovna beda radničke klase, koncentracija radnika u proizvodnji (koja je u isto vreme i “podruštvljavanje sredstava za proizvodnju“ kako je to rekla Roza Luksemburg), kao i ratne pretnje, doveli su do stvaranja revolucionarne svesti među radničkom klasom širom sveta, kao što je Marks predvideo. Proizvodne snage su se morale osloboditi tereta svog sopstvenog progresa: da bi se sprečilo ulaženje buržoazije u rat koji bi uništio mnoge ljudske živote i unazadio razvoj sredstava za proizvodnju, radnička klasa je bila primorana da se bori za revoluciju. I zaista, revolucionarni talas je usledio, u carističkoj Rusiji 1917., Mađarskoj 1919., Nemačkoj 1918-1919. i 1923., a kasnije i u Španiji 1936-39., što nažalost nije uspelo da dovede do revolucije na svetskom nivou iz više razloga. Najčešće se navode nerazvijenost “avangarde“ radničke klase u mnogim zemljama, upotreba sile od stran buržoazije kako bi se zaustavile revolucije (što dokazuje marksistički stav da su država i zakon sredstva za održanje kapitalističkog načina proizvodnje), fašističke diktature, kontradiktorna uloga socijal-demokratije (mnogi smatraju da u tome nema ništa kontradiktorno, da socijal-demokratija više voli reforme od revolucije) u kombinaciji sa razvojem staljinističke birokratije u Rusiji. Marksistička teorija je objasnila proces koji stoji u pozadini toga, i uopšteno objasnila i predvidela događaje koji su usledili - poput Drugog svetskog rata, raspada staljinizma (kao što je to uradio Lav Trocki), što je indikativno u pogledu kvaliteta marksističkog metoda.

On se može primeniti i u na period od 1960. naovamo, i na fenomen globalizacije koje je u suštini vrlo sličan periodu između 1870. i 1918. Evropa i Japan su se razvijali brzim koracima skoro 20 godina posle Drugog svetskog rata, uz pomoć SAD. Evropa je sustigla američki nivo proizvodnje, a japan proizvodi duplo manje od njih. Marksova akumulacija kapitala je evidentna, i stvoreni su uslovi za sledeću fazu razvoja društva: koncentraciju i centralizaciju kapitala. Zaista, do ’60. kompanije u ovim zemljama su počele da se spajaju kako bi mogle da ostanu konkurentne na globalnom nivou, i da održe profitne stope. Globalna recesija 1970-80. je ubrzala stvaranje merdžera, i na kraju je dovela do pojave trans-nacionalnih korporacija. To je monopol na novom nivou (od sto najvećih ekonomskih entiteta u 2001. više od pola su bile velike korporacije koje su bile veće od mnogih zemalja sveta), koji može organizovati proizvodnju na internacionalnom nivou (naglašeni razvoj informacione tehnologije potvrđuje Marksa u mnogim stvarima). Nacionalne granice koje su transnacionalne korporacije odavno prerasle, dokaz su da su postojeći kapitalistički odnosi kočnica daljeg, međunarodnog razvoja proizvodnih snaga, koji bi bio daleko brži kada bi bio oslobođen kapitalističke konkurencije, ograničenja i granica.

Konkurencija je usled pada profitne stope sve oštrija: a da je pad profitne stope prisutan indicira to što je prosečna stopa rasta SAD u periodu od 1964-73 bila oko 4%, u periodu od 1993-1998. 3%. Tokom istog perioda, u Nemačkoj je bila 4,5% i 1,5%, a u japanu 9,6%, zatim 4% od 1983-1993, i na kraju nešto ispod 1%. Posledice tzv. “tehnološkog mehur od sapunice“ mogu biti slične onima iz velike krize sa kraja devetnaestog veka. Slično, imamo sve veću frikciju između velikih svetskih sila kao pred Prvi svetski rat. Ovo je očigledno u trgovinskim sukobima (“banana ratovi“, i kasnija trans-Atlantska neslaganja), sve veća nezavisnost vojske i osionost u međunarodnim odnosima, kao i ratne “intervencije“ (SAD u Avganistanu i verovatno i Iraku; pokušaj EU da stvori “snage za brzo delovanje“) i globalna konkurencija koja gura kompanije u računovodstvene prevare kako bi se održale na tržištu i berzi. Bez obzira da li će ovo dovesti do velikih imperijalističkih sukoba, ili će kapitalizam uspeti da se dovoljno proširi u pogledu tržišta i resursa da spreči još jedan pokušaj revolucije, Marksov metod je predvideo mnogo od onoga što se danas događa, i to je neosporivo.

Takođe je teško odbaciti Marksova predviđanja da će ovaj proces primorati radničku klasu da zauzme opozicioni stav prema kapitalizmu. Industrijski štrajkovi su se događali širom Evrope dok su evropske vladajuće klase vršile blatantne napade na tzv. “državu blagostanja“, kako bi učinile sebe konkurentnijim na internacionalnom nivou. Nemiri radničke klase u Argentini, otpor državnom udaru u Venecueli, i opšta apatija prema buržoaskoj politici, o čemu svedoči mali procenat izašlih glasača na izborima širom Evrope, pokazuju da mogućnost za revoluciju postoji. To što se ona još nije dogodila ne opovrgava Marksa; jer marksisti lako mogu pokazati da deo neuspeha potiče iz toga što je međunarodna radnička klasa pogrešno procenila Sovjetsko iskustvo kao “pravi“ socijalizam. Kritika kapitalizma i seme revolucije, istorijski materijalizam uopšte, jesu validni jer su opšti trendovi kapitalizma lako uočljivi u dve razdvojene epohe: 1870-1918, i 1960-2002. Kriza “avangarde“ radničke klase, danas, jeste potpuno objašnjiva istorijskim materijalizmom.

Marks, uz to što je dao kritiku kapitalizma, razvio je i opštu teoriju čovekove prirode. Bez objašnjavanja čoveka i teorije rada, Marks ne bi bio dovoljno sveobuhvatan u svojoj analizi, što bi bilo protivno istorijskom materijalizmu. Jasno je da je bio potpuno svestan uloge ljudske prirode kada je razmatrao njegovo okruženje, istoriju, i promene u ekonomskom sistemu. Čovek je, po Marksu, istovremeno prirodno, socijalno i individualno biće, pošto su sve ovo aspekti njegove egzistencije (on živi u prirodnom, materijalnom svetu; radi zajedno sa drugim ljudima, u društvu kako bi prevazišao antagonizam sa prirodom.) Rad je taj koji ujedinjuje čoveka u svim ovim aspektima, i ujedno stvara njegovu svest.

Bilo bi teško oboriti Marksov aksiom o prirodi čoveka. Mnogi psiholozi su iznosili teze o prirodi čoveka, i mnogi su sa simpatijama gledali na Marksovo viđenje ili ga potpuno prihvatali. Npr. Vigotski i From. Istraživanje o psihološkim problemima ili društvenim reakcijama na kapitalizam u prošlosti i danas bi, u mnogim aspektima, podržala Marksove poglede, posebno da je njegova interakcija sa okruženjem preovlađujući faktor u stvaranju njegove svesti.

Teorijski, u kapitalizmu, kao i u drugim ekonomskim sistemima, “otuđenje radnika u njegovom proizvodu znači ne samo da njegov rad postaje objekat, kao spoljašnja egzistencija, već i da postoji izvan njega, nezavisno, kao nešto njemu strano, i da postaje nezavisna sila koja mu se suprotstavlja“. Prema tome, čovekovi sopstveni proizvodi su iznad njega i njemu suprotstavljeni, kao što je to u početku bila priroda. To vodi do zaključka da je u kapitalizmu neko drugi gospodar njegovog proizvoda, do osećanja da njegov rad nije cilj sam po sebi, i čini da se čovek oseća otuđen od drugog čoveka. Jasno je onda, da su klasni odnosi, podela rada i privatno vlasništvo u bliskoj vezi sa razdvajanjem aspekata čoveka. Rad, koji bi trebalo da je otelotvorenje njegovog sopstva, u ovom obliku društva, nije refleksija njega samoga, nije cilj, nego sredstvo. To je sredstvo opstanka. Tako da pored otuđenja, ovo njegov rad “čini patnjom, njegovu snagu slabošću, njegovu sopstvenu fizičku i mentalnu energiju, čini njegov lični život - jer šta je život nego aktivnost - aktivnošću koja se okreće protiv njega...“

U veku koji je prethodio Prvom svetskom ratu, kao i neposredno posle njega, možemo videti mnoge od trendova koje Marks identifikuje. Čovek se oseća da je izgubio kontrolu, kao da ga napadaju mašine koje koristi - što je evidentno u pokretu Ludista. Pesnici poput T.S. Eliota i književnici kao što je Džejm Džojs, sa početka dvadesetog veka, identifikuju haos, otuđenje i nerazumevanje sveta od strane čoveka. I samo ime jednog od Eliotovih najpoznatijih dela, “The Waste Land“, implicira putoš i dezorijentaciju koju je većina tada osećala. Eliot takođe piše sa gnušanjem o City-u u Londonu, što je karakteristično za mnoge koji vide veliku otuđenost čovečanstva kao nešto što bolesno i degradirajuće u odnosu na čoveka, (pesma sa imenom “ Burbank with a Baedeker“: Bleistein with a Cigar“ je je primer kombinovane destruktivnosti kapitalizma i rezultata koje ona ima na čoveka, dok ranije pesme poput “Prufrock and Other Observations“ pokazuju čoveka kao delove ljudskog tela koje nema celinu, a ovaj nedostatak celine reflektuje Marksovo viđenje). Neki od razloga otuđenja i degradacije čoveka u ovim delima mogu biti suprotni Marksovim objašnjenjima istog, ali često identifikuju iste posledice sa određenom snagom i neposrednošću.

Jedan od trendova koje je važno uočiti u današnjem svetu jeste da oboljenja kao što je depresija doživljavaju nagli porast, i da postoji veza sa položajem ljudi u društvu ili okolnostima u kojima se društvo nalazi. Na primer, broj ljudi u Americi postaju depresivni pre nego što napune 34 godine, porastao je sa oko 6% u 1955. na više od 15% krajem ’90-tih (sličan trend je uočen i u osam drugih nacija, uglavnom na severnoj hemisferi). Siromaštvo u Americi je na najvišem nivou od 1950. godine. Slično je i sa Francuskom gde raste stopa samoubistava među nezaposlenom omladinom. Prema studiji National Association for the prevention of Suicides, u 2000. je samoubistvo postalo jedan od najuobičajenijih uzroka smrti mladih ljudi dobi između 25 i 35 godina. Stopa samoubistava je 14 puta veća među nezaposlenima nego među ljudima sa visokim položajem u firmi i društvu. U Bejrutu takođe, po Denijelu Goldmanu koji poslednje decenije dvadesetog veka imenuje “dobom melanholije“, stope samoubistava su vrtoglavo porasle tokom građanskog rata.

Sve ovo implicira da je, prvo, Marksovo viđenje čoveka kao oblikovanog njegovim uslovima života tačno, ali i što je još važnije, da sa rastom siromaštva i produbljivanjem podele rada, čovek postaje sve otuđeniji od drugih, od svog rada i od sebe samoga. Mnogi bi ipak rekli kako ovi oblici nezadovoljstva i otuđenja nisu u vezi sa radnikovom percepcijom sebe samog kao radnika već kao, na primer, roditelja koji ne može poslati svoje dete na univerzitet, vozača koji ne može priuštiti sebi auto, ili potrošača koji ne može sebi kupiti šta želi.

Da bi se opovrgao ovaj argument, može se istaći činjenica da ljudsku svest oblikuje ljudsko iskustvo unutar društva, koje je organizovano u skladu sa određenim načinom proizvodnje. Ovaj način proizvodnje na mnoge načine određuje vladajuću ideologiju, koja zauzvrat oblikuje ostale tvorevine ljudskog društva - moral, zakone i htenja. Pošto čovek nije “ceo“, tj. svi njegovi aspekti (socijalni, individualni i drugi) nisu u harmoniji, za šta su odgovorne kontradikcije unutar društva, i vice versa, vladajuća ideologija će pokušati da se opravda u vidu iskrivljene svesti. Stoga, kada radnik ne može poslati svoje dete na univerzitet, on može patiti kao roditelj (i misliti da je problem prvenstveno u tome što on ne može da bude dobar roditelj - što je odraz iskrivljene svesti, prema Marksu), ali on se nalazi u takvoj objektivnoj situaciji zahvaljujući njegovom položaju prema sredstvima za proizvodnju. Slično, čovek za sebe misli da je slobodan u kapitalizmu. A ipak, ako je njegova svest uveliko određena vladajućom ideologijom, onda je on u suštini primoran da prihvati mnoga od ograničenja slobode a da toga i nije svestan. Stoga, na francuskim izborima, velika podrška Širaku u drugom krugu izboga je viđena kao odbacivanje Le Penovog zalaganja za “odbranu vrednosti republike“. Među njima je i “liberte“, ili sloboda. Pa ipak, neki bi rekli kako se Širakov akcenat na “red i zakon“ u njegovoj kampanji nije mnogo razlikovao u suštini od Le Penovih obećanja. Vidimo, onda, da vladajuća ideologija može prikriti stvarne odnose u društvu kako bi održala status quo. Vladavina zakona često ne znači isto, bilo u Nemačkoj tokom pobune Spartakista, ili indirektno, kroz ugovorno pravo, koje je temelj kapitalističkih odnosa. Ona maskira realnost, jer predpostavlja jednakost subjekata u ugovoru, bilo da su oni materijalno jednaki ili ne u stvarnosti. Razlog za demaskiranje vladajuće ideologije je evidentan.

Koncentracija i visoka centralizacija sredstava za proizvodnju i stvaranje masovne radničke klase su osnova za prevazilaženje kontradikcija sistema i osnova za svesnu akciju radničke klase u cilju sprečavanja dalje eksploatacije i degradacije (ukidanjem podele rada, privatnog vlasništva i klasnih podela, kao i reorganizovanjem u demokratsko društvo bazirano na zajedničkom radu i zajedničkoj svojini), i stoga, za prevazilaženje otuđenih aspekata ljudskog života.

Sve u svemu, jasno je da Marksova kritika ima mnogo istinitosti, snage i relevantnosti danas. Čak iako neki od njegovih pojedinačnih argumenata ne izgledaju više odgovarajućim, i možda nisu toliko snažni koliko su bili krajem devetnaestog veka, Marksov metod omogućava nam da stvorimo koherentnu i sveobuhvatnu sliku kapitalizma kao istorijske epohe. Činjenica da Marks nije predvideo budućnost sa preciznošću, posebno vreme i mesto revolucije, ne može sama po sebi diskvalifikovati njegove opšte zaključke o načinu na koji istorija napreduje ili o protivurečnostima kapitalizma. Kontradikcije sistema su mnogo puta do sada u poslednjih 150 godina dovodile do revolucionarnih situacija, posebno od 1917. Sisitem koji tvrdi da se reformisao i da je prevazišao svoje fundamentalne slabosti ne može biti stalno podložan istoj vrsti kritike i ponavljanju grešaka - a očigledno jeste. Sa globalnom hiperprodukcijom i isotvremenim masovnim siromašenjem širokih slojeva stanovništva, konstantnim ratnim pretnjama i cikličnim ponavljanjem kriza, kapitalizam nam ne ostavlja drugog izbora do da konstatujemo njegovu istorijsku prevaziđenost i potrebu za radikalnom promenom.