Milosrđe ili socijalizam?
Pre neki dan sam posetio veliki grad Pendžaba Gujranvalu, zajedno sa svetski-priznatim britanskim ortopedom, profesorom Džefrijem Vokerom, mojim dragim prijateljem profesorom Said Muhamedom Avais i jedanaest drugih hirurga ortopeda. Doktori su trebali da besplatno pomognu siromašnim pacijentima u dobrotvornoj bolnici, koja leči 200.000 pacijenata besplatno svake godine. Tokom cele epizode dobrotvornog lečenja siromašnih pacijenata, ostavljen sam da razgovaram sa patronom ove institucije. v Pre četrdeset pet godina, kao i ovi doktori, ušao sam u svet žurnalizma sa suznim očima i tugom u srcu, pogođen bolom i patnjom ugnjetenih i podjarmljenih. Tokom svih ovih godina mnogo sam plakao nad nesrećom ovih ljudi. Cvilio sam i bolno vrištao od njihovih bolova i nesreće. Da bih im dao malo osvete, utehe i pomoći, mora da sam napisao hiljade članaka tokom mojih dugih godina profesionalnog žurnalizma. Napisao sam toliko bolom prožetih posmrtnica povodom smrti ovih ljudi, da su me neki od mojih prijatelja sarkastično nazivali profesionalnom narikačom na sahranama. Ako ne hiljade, onda bar stotine osiromašenih mora da su bar predahnule na trenutak od svoje bede zahvaljujućim tim pisanjima. Ali, posle svog ovog truda, došao sam do zaključka: želeo sam da bude, ali nije bilo.
Problemi siromašnih ne mogu biti rešeni milosrđem i snishodljivošću. Nema rešenja za njihove probleme osim emancipacije od siromaštva i bede kao takvih u celini. Za sve hvalospeve o milosrđu u mojim spisima, mogu dobiti najviše literarne i žurnalističke nagrade, ali beda siromaha ne možebiti eliminisana. Samo može biti još gora.
Veoma cenim sve one koji imaju iskrene namere i koji se bore za dobrobit siromašnih. Cenim ove pokušaje, u kojima su neki od njih angažovani i više nego što imaju sredstava, za poboljšanje položaja žalosnog čovečanstva. Želim da nastave sa svojim radom. Ali realnost je da se patnje i krici ljudske vrste šire takvom brzinom i produbljuju takvim inteniztetom, da čak i kad bi se dobrotvorna društva i bolnice množili stostruko, i radili danonoćno, i dalje ne bi mogli obuzdati, zaustaviti ili prekinuti patnje i bolove čovečanstva. Brzina širenja ove bede daleko prevazilazi mehanizme za kontrolu i spas unutar kapitalističkog sistema. Kanalizacija neokliko kuća može biti očišćena, ili možda nekoliko kanala se može iskopati, ali iznenadne poplave, uragani i nesreće ne mogu biti zaustavljeni izgradnjom peščanih nasipa. Milosrđe nije rešenje za ovu nesreću gladi i siromaštva. Neću ga zvati samo-obmanom ali je definitivno neplodan trud. Ovi metodi ne mogu ukinuti siromaštvo već samo povećati prestiž onih koji koji su odgovorni za pogoršanje i širenje ovog siromaštva. Po humoristi Mustafi Jusafiju, postoje tri kategorije laži: (1) laž, (2) bela laž, (3) zvanična/državna statistika. Po zvaničnoj statistici 35% populacije Pakistana je palo ispod granice siromaštva. Ali realnost je da je 55% populacije Pakistana, bez traženja dozvole ili obaveštavanja pakistanskog režima i obmanjujući detinjaste ekonomske eksperte, palo je ispod te granice. Po zapadnim imperijalistima, ispod te granice su oni koji zarađuju manje od dolara na dan. Ali nar orijentalni koncept je da je onaj ko se mora zadovoljiti mrvicama i preskočiti sledeći obrok ispod granice siromaštva. Ali, institucije režima ne mogu uhapsiti one koji su odgovorni za tih 80 miliona ljudi koji se rastvaraju u kiselini siromaštva. (nedavno je jedna osoba, Džaved Ikubal Mughal uhapšen zbog ubijanja 100 dece i rastvaranja njihovih tela u kiselini)
Niti može režim da prikaže ostatke cipela i dronjke ovih gmižućih miliona, jer po vladajućoj ideologiji, tretman ovih siromašnih duša je upisan u njihovim sudbinama i niko nema pravo da se meša u presude svemoćne prirode. Pre 25 godina 25% je živelo ispod granice siromaštva, po zvaničnoj statistici. Sada ih ima 55%.
Čak i ako ostavimo po strani pitanje čovečnosti i ugnjetene u Pakistanu, i dalje po ideologiji i zakonima kapitalističkog sistema i tržišne ekonomije, sakrosantnog sistema samih vladara, kupovna moć onih koji žive u siromaštvu je skoro ne-postojeća. Ovo znači smrt za tržišnu ekonomiju i uništavanje kapitalističke trgovine, finansija i ekonomike. Koliko dana može opstati bazar kada 80 miliona potencijalnih kupaca nestane?
Jednostavno rešenje
Raspravljali smo o ulozi blagostanja i reformističkih institucija. Ne kažem da potrebe siromašnih ne treba zadovoljavati, ne hraniti gladne, ne opismeniti nepismene ili ostaviti bolesne bez tretmana.
Ono što kažem je da pretvaranje radnika u prosjake, siromašne, i subjekte milosrđa, i zloupotrebljavati ljudsku patnju da bi se dobile socijalne, političke i finansijske koristi je nehuman i zao čin. Za one ljude dobra srca koji su iskreno zabrinuti zbog bede čovečanstva, pravo pitanje o kome treba misliti je zašto je došlo do takvog masovnog povećanja broja siromašnih, odakle su došle ove horde prosjaka. U prošlosti nije bilo toliko prosjaka na ulicama u našem društvu. Nikada nije bilo tako mnogo samoubistava i činova samo-povređivanja; broj siromašnih bolesnih ljudi nikada nije bio toliko visok. Dostigli smo neviđene razmere podmitljivosti, korupcije, i nepoštenja. Prostitucija, maltretiranje dece i kidnapovanja nikada nisu dostigla tako alarmantne proporcije. Nikada nije bilo toliko pljački, tako frekventnih ubistava. Nikada nije bilo toliko silovanih žena i koncept bandi koje siluju nikada nije bio tako preovlađujući. Koji je uzrok ovog moralnog, kulturnog i socijalnog pada i razaranja? Ko je odgovoran za takvu uvredu i nepoštovanje čovečnosti?
Ekonomisti i eksperti svetskog kapitalizma priznaju da zemlje sa 10% svetske populacije virtuelno dominiraju i okntrolišu 90% svetskog bogatstva. Ni jedan zapadni intelektualac i ekspert nije bio sposoban da obori tvrdnje druga Teda Grenta da 10 najbogatijih ljudi sveta imaju toliko akumuliranog bogatstva. Kad bi se ovo bogatstvo koristilo za dobrobit mnogih, na socijalistički način, siromaštvo, neznanje i bolesti mogli bi biti eliminisani sa lica ove planete. Ovo je čudo ili magija kapitalističkog sistema, da na njegovoj skali 10 ljudi teži više nego 6 milijardi ljudi ovoga sveta. A ovo su diktati tog sistema: da umesto da ovih 6 milijardi ljudi uzme svoja prava od ovih deset ljudi, biva primorano da moli za zadovoljenje svojih potreba.
Umesto da se stide i osećaju krivicu, zapadni magazini glorifikuju ovo vulgarno bogatstvo sa arogantnim i uvredljivim ponosom. Oni sa bestidnim ponosom izjavljuju da je "Majkrosoftov" Bil Gejts postao prvi čovek sa preko 100 milijardi. U dolarima. n zarađuje više od 500 dolara u sekundi. Kada ode na spavanje, probudi se bogatiji za 26 miliona dolara.On poseduje veće bogatstvo od totalne sume na aziskoj berzi (ne računajući Japan). Sav kapital u svetskog industriji čelika je manji nego bogatstvo Bila gejtsa. Njegovo bogatstvo ga čini 11-om najvećom ekonomijom na svetu. To znači da ima samo 10 zemalja na svetu, koje mogu da se pohvale da su bogatije od Bila Gejtsa. To znači da jedna individua ima dovoljno bogatstva da ispuni potrebe više od pola milijarde ljudskih bića na zemlji. Koji drugi sistem može može toliko uvrediti, tiranisati i biti nepravedan prema milijardama ljudskih bića, osim kapitalizma?
I nije li činjenica da je Bil gejts osnovao dobrotvorno društvo sa 18 milijardi dolara? Stvaranjem ovog trusta, nije li iskoristio priliku da da opravdanje i zaštitu tiraniji, eksploataciji, i nepravdama za koje je on odgovoran? Mediji i ceo svet su prezauzeti blagosiljanjem Gejtsa kao apostola dobrote, velikodušnosti i pijeteta. On bi trebalo da bude meta gnušanja i prezira od strane celog čovečanstva.
Nisu li tih 18 milijardi dokaz krivice i zločina osobe koja je akumulirala toliko bogatstva, postajući najbogatiji čovek na svetu? Nije li apsurdan i sramotan pokušaj odbacivanja krivice za ove kriminalne grehe? Kao da se želi izbrisati unutrašnji smrad kolonjskom vodom. Kako da se zadah trulog leša može sakriti stavljanjem pudera. Niej li to kapitalistički pokušaj u cilju okretanja mržnje i i osvete siromašnih od bogatih i pretvaranje u poštovanje i zahvalnost onih koji su pali u bedu, onih koji su najveće žrtve njihovih zločina?
Čak i u Pakistanu postoji deset najmoćnijih ljudi čije bi bogatstvo bilo dovoljno da eliminiše siromaštvo, neznanje i zaraze. Ali ni jedno od ovih imena neće biti na listi onih na koje se može računati. Jer su država i kapitalistički sistem tako dizajnirani da štite interese ovih individua. Ljudi kao Bil gejts i Džordž Soroš su upravo oni koji definišu pravila sadašnjeg sistema, odgovorni za guranje više od terćine čovečanstva u siromaštvo. Finansijski kapital je svemoćna sila na zemlji danas. Čak bi i anđeli opekli svoja krila pred razarajućom dominacijom i vrelinom ove moći kapitalizma. A ipak se imena ovih ljudi pominju u zvaničnim dokumentima i medijskim naslovima sa poštovanjem, zavisti, i obožavanjem. Tolika je glorifikacija njihove velikodušnosti, da je postalo odurnogledati ili čitati ove vesti. Njihova dobročinstva se slikaju sa takvom flagrantnom tupšću da postaje uvredljivo.
Stvarnost je da je milosrđe prokletstvo čovečanstva. Za bilo koje civilizovano društvo, nema odvratnije scene ili čina od ruke podignute u prosjačenju. Milosrđe ovih bogatih i moćnih eksploatatora je kao poašanje onog ko opljačka kuću noću i u begu ostavi nekoliko novčića na stolu da deca kupe neke mrvice za doručak. I zbog ovog gesta pljačkaša, opljačkani terba da se osećaju dužnima i zahvalnima iz dubine duše.
Na kraju ove posete Gujranvali upitali su me moji prijatelji, koje je rešenje, pošto uvek ukazujem na probleme i njihove uzroke? Moji prijatelji! Rešenje je u tome da se prekine sa moljenjem i žudnjom za našim pravima i potrebama od ovih Apostola bogatstva i moći. Umesto toga, moraćemo da ustanemo i borimo se za svoja prava. Ne plašimo se ničega. Ali ovi lešinari nam nisu ostavili ništa. Mi koji stvaramo i proizvodimo svo bogatstvo smo oni koji su ga lišeni. U dubinama prirode, majka zemlja, nebo i beskonačni svemir, u dosignućima poljoprivrede, industrije, tehnike, masovnih rezervi koje postoje leže potencijali koji bi se mogli razviti za oslobođenje ljudske vrste. Naše znanje, naše veštine i naše shvatanje nauka i moderne tehnologije, ako se sve to stavi pod demokratsku kontrolu i upravu onih koji to stvaraju, celom čovečansvu se može podariti dobrobit i emancipacija. Bilo bi takvog obilja da bi želja bila eliminisana jednom za svagda. Milijarde onih koji se bore za hranu, sklonište, odeću i koji i dalje padaju u ambis užasnog siromaštva, staće na čelo da istraže nove horizonte i započnu osvajanje svemira. To je socijalizam. Nije li jednostavno rešenje? mislite da je teško? Počnite da mislite i delujete u jedinstvu sa šest milijardi eksploatisanih i siromašnih ove planete. Postaće vrlo lako!
MUNNOO BHAI
Lahor (Pakistan)
januar 2000.
[ Munno Bhai redovno piše za marksistički dvonedeljni časopis Jeddo Judh (Klasna Borba) ]
