U protekla dva meseca je u Jugoslaviji registrovano preko 200 osoba obolelih od trihineloze, od čega je nekoliko desetina hospitalizovano a jedna je umrla. Najviše slučajeva je bilo u Zrenjaninu, Kragujevcu i Loznici, a slede Šabac, Novi Sad, Beograd. Iako se oko celog slučaja podigla velika prašina, sve će se završiti na pronalaženju par krivaca, i slična stvar će se opet ponoviti sledeće godine kada dođe vreme slava i novogodišnjih praznika. Svake godine na teritoriji SRJ od trihineloze oboli od nekoliko desetina do nekoliko stotina osoba, a učestale su i slične pojave u okolnim zemljama - u Hrvatskoj, Bugarskoj, Rumuniji... Svaka od ovih epidemija izbija na istovetan način - konzumiranjem svinjskog mesa koje nije kontrolisano od strane nadležnih državnih službi. Dva su osnovna uzroka tome: to što sitna privatna gazdinstva ne kontrolišu meso proizvedeno za sopstvenu upotrebu, i to što se meso koje kupuju privatne klanice i trgovine ne kontroliše, a moralo bi. Ni jedan od ovih uzroka se ne može otkloniti post festum kažnjavanjem odgovornih lica ili kozmetičkim promenama u zakonima koji regulišu ovu oblast - rešenje mora biti suštinske prirode, ono mora promeniti celokupnu praksu poljoprivredne proizvodnje.
Trihineloza je oboljenje koje izaziva parazit Trichinella spiralis, koji se može naći kod različitih životinjskih vrsta u lancu ishrane - kod svinja, pacova, divljači... Čovek kao poslednji član u lancu ishrane biva zaražen trihinelom konzumiranjem živog ili nedovoljno kuvanog mesa obolelih životinja. Takvo meso sadrži larve trihinele koje sazrevaju i razmnožavaju se u ljudskom digestivnom traktu, gde i umiru ostavljajući za sobom nove larve koje ulaze u krvotok i završavaju u mišićima. To izaziva reakcije organizma kao što su bolovi u mišićima, zamor, povišena temperatura, otok, a u težim slučajevima i smrt.
Trihineloza je, sa medicinskog aspekta, bolest prošlosti, jer iako se ona ne može iskoreniti u životinjskom svetu, i iako se ne može po izgledu životinje zaključiti da li je ona zaražena ili ne, jednostavni medicinski testovi nad uzorkom mesa namenjenog ishrani to sa sigurnošću mogu utvrditi što omogućava sprečavanje ulaska zaraženog mesa u promet. Još pre nekoliko decenija je zakonom nametnuta obaveznost kontrole životinjskog mesa pre upotrebe. Zašto onda još uvek redovno izbijaju epidemije ne samo u Jugoslaviji, nego i u susednim balkanskim zemljama? I ne samo trihineloze, već čitavog niza sličnih oboljenja koja su odavno trebala da se iz realnog sveta presele u medicinske enciklopedije?
Zato što nije moguće ostvariti adekvatnu kontrolu kvaliteta proizvodnje u društvu u kome je prisutna sitnosopstvenička poljoprivreda, posebno u uslovima u kojima se nalaze balkanske zemlje - u procesu restoracije kapitalizma. Bivši koncept "socijalističkog samoupravljanja" u SFRJ, omogućio je formiranjem velikih poljoprivrednih kombinata u društvenom vlasništvu standardizaciju i značajno podizanje kvaliteta proizvodnje u posleratnom periodu, preko planiranja obima i strukture proizvodnje, planske alokacije resursa i modernizacijom poljoprivredne opreme. Poljoprivredni kombinati su mogli da obezbede odgovarajuću kontrolu i kvalitet dobijenih proizvoda i tako zaštite široke slojeve društva od čitavog niza zaraznih bolesti koje su bile veliki problem u prošlosti. Primenom naučnih metoda u organizaciji poljprivrednih aktivnosti, odgoja stoke, prerade mesa, itd., omogućeno je kako povećanje produktivnosti što je bilo ekonomski značajno, tako i povećanje kvaliteta propisivanjem i sprovođenjem higijenskih, medicinskih i drugih standarda i mera kontrole. Istina, propadanje (tačnije: svesno razbijanje i pljačkanje od strane birokratije) ovog hibridnog ekonomskog sistema donelo je i propadanje poljoprivrednih kombinata, ali su oni i dan danas daleko najpouzdaniji izvor hrane, mnogo iznad privatne proizvodnje. Ali, budući da je tadašnji ekonomski sistem, u svim njegovim (ponekadi prilično različitim!) oblicima u periodu od kraja Drugog svetskog rata do devedesetih, bio hibrid između tržišne i planske ekonomije, on nikada nije potpuno raskrstio sa sitnom individualnom poljoprivrednom proizvodnjom.
Individualna poljoprivredna gazdinstva su bila potisnuta u stranu a u pojedinim momentima i potpuno isključena iz privrede, tako da su se uglavnom bavila proizvodnjom za sopstvene potrebe i bila su izložena svim ograničenjima koje nameće sitnosopstvenička robna proizvodnja pri izlasku na pijacu ili tržište - nedostatkom sredstava za proizvodnju, težnjom da se što više snize troškovi proizvodnje... a to se u praksi odražavalo na kvalitet proizvoda kroz nepoštovanje standarda i procedura i izbegavanje troškova zdravstvene kontrole. Stoga su i razne epidemije koje su izbijale najčešće poticale upravo sa ovakvih individualnih gazdinstava, a žrtve su bili članovi porodica, šira familija i drugi koji su imali neposredne kontakte sa njima. Da bi gazdinstvo uštedelo na izdacima za odgoj stoke, nisu preduzimane adekvatne veterinarske kontrole i vakcinacije, stoka je puštana na njive i livade da se hrani čime stigne, a konzumacija mesa i mesnih prerađevina je vršena bez prethodne zdravstvene kontrole. U takvim okolnostima stoka je dolazila u u kontakt sa drugim životinjskim vrstama i bila izložena raznim oboljenjima. Takođe, pri izlasku na legalno ili crno tržište mesnih proizvoda dolazilo je do izbegavanja inspekcija ili podmićivanja inspektora kako bi troškovi proizvodnje bili što niži, a time i cena, odnosno veća zarada.
Propadanje privrede koja više nije mogla da trpi pljačku i uništavanje od strane birokratije ponovo je u prvi plan gurnulo privatnu poljoprivrednu proizvodnju i sve nedostatke koje ona sa sobom nosi. Birokratija je sa perfidnog sakrivanja ličnih interesa iza socijalističke retorike prešla u otvoreni napad ideološkim zaokretom ka kapitalizmu, odnosno "otvorenoj tržišnoj privredi" kako je ona to eufemistički pokušala da predstavi, i napuštanjem društvene i uvođenjem privatne svojine otpočela je ubrzano prelivanje društvenog bogatstva u svoje džepove. To je sitnu privatnu proizvodnju učinilo ponovo konkurentnom - kombinati nisu bili sposobni da proizvode uopšte ili je njihova proizvodnja bila nerealno skupa u odnosu na individualnu ili na uvoz. Stoga ne čudi što je najveća posleratna epidemija trihineloze zabeležna baš 1985. godine - već tada je počeo da raste udeo sitnosopstveničke proizvodnje na tržištu. Devedesete su donele hiperinflaciju, privatizacije, sankcije, vraćanje nacionalizovanog zemljišta privatnim licima što je sve uslovilo razvijanje kapitalističkih odnosa u poljoprivrednoj proizvodnji. U suštini, na sceni je bila ubrzana prvobitna akumulacija kapitala, sa pojavom privatnog preduzetništva u svim privrednim aktivnostima. Nju su pratile sve "dečije bolesti" sitnog preduzetništva - mali kapital, improvizovanja, nepoštovanje standarda i procedura. To nije bilo karakteristično samo za poljoprivrednu proizvodnju i promet poljoprivrednih proizvoda, već za sve grane ekonomije. Tako su se sokovi i gazirani napitci godinama proizvodili u kadama i kacama u podrumima i garažama "preduzetnika", nestručnim mešanjem neatestiranih hemijskih supstanci koje su vodi davale boju, ukus i "gaziranost"; jer je samo na taj način proizvodnjom napitaka štetnih po zdravlje potrošača "preduzetnik" mogao da ima cenu konkurentnu industrijskim (što znači standardizovanim i zdravstveno kontrolisanim) napitcima i da zaradi dovoljno da razvija svoj "biznis". Na isti način su se proizvodili i alkoholni napitci - s tom razlikom što su posledice bile daleko teže: 40 ljudi je umrlo ili dobilo teške zdravstvene probleme zbog toga što je "greškom" u flaše privatnog proizvođača dospela pogrešna vrsta alkohola.
U domenu proizvodnje i prerade poljoprivrednih proizvoda, dolazi do otvaranja čitavog niza privatnih uzgajivačnica, klanica, mesara, trgovina na veliko i malo, i do formiranja piramide preprodavaca. Svi oni su, vođeni bazičnim kapitalističkim porivom za što višim profitom uz što niže troškove kapitala, počeli da se ponašaju na isti način - da se oslobađaju svih "nepotrebnih" troškova, kao što su troškovi kvaliteta, troškovi standardizacije, davanja državi... U početku je to bio metod borbe protiv konkurencije od strane društvenih, odnosno kasnije državnih i krupnih privatnih preduzeća, a kasnije je postalo nužnost u borbi između istih takvih privatnih preduzeća. Jer, ako se jedan od njih izvuče sa takvim ponašanjem, a državna birokratija je svakako bila previše zaokupljena pljačkom da bi na to obraćala pažnju, onda se i svi ostali moraju tako ponašati da bi ostali konkurentni. Stoga najnovija pojava trihineloze u privatnoj mesari nije ni malo slučajna - ona je neminovnost koja se pre ili kasnije morala desiti zbog takvog načina poslovanja.
Što se tiče velikih poljoprivrednih kombinata koji su opstali, oni su već pretvoreni u akcionarska društva sa pretežno državnim vlasništvom ili su čak potpuno "prevedeni" u privatne ruke. Samo je pitanje trenutka kada će svi postati potpuno privatni, a tada će i za njihovu proizvodnju važiti isti zakoni kao i za njihove kapitalističke pandane na zapadu - da će epidemije trihineloze, slinavke i šapa, bolesti ludih krava i slično, biti sastavni deo redovne godišnje statistike, a njihov obim diktiran snagom i položajem na svetskom tržištu i snagom države da ih primorava da poštuju bar minimume koji su daleko ispod civilizacijskih dostignuća. U tom pogledu, Jugoslaviji se ne smeši ni malo ružičasta budućnost - jer razvijene zapadne kapitalističke ekonomije ne mogu i neće da tolerišu novu konkurenciju, i težiće ili da je unište ili da je potčine.
Kako se proces privatizacije jugoslovenske privrede bude bližio kraju koji se već nazire, tako će sve bolesti ranog liberalnog kapitalizma i prošlih vremena sve više uzimati maha. Koja je onda alternativa?
Već danas postoje materijalni uslovi da se potpuno iskorene ovakve stvari - nauka je dovoljno napredovala, postoje i potrebni resursi. Rešenje je socijalna revolucija, potpuno podruštvljavanje proizvodnje putem eksproprijacije privatne svojine i stavljanja celokupne privrede pod demokratsku kontrolu svih radnih ljudi. Planiranje, primena naučnih dostignuća i racionalno korišćenje resursa su pravo rešenje. Konkretno u domenu poljoprivrede to znači da je potrebno izvršiti ukidanje privatne svojine nad zemljištem, što će omogućiti ukrupnjavanje proizvodnje, racionalnije korišćenje resursa i sredstava za proizvodnju, standardizaciju, efikasniju kontrolu i time povećanje produktivnosti i kvaliteta proizvoda. Takođe, to će eliminisati materijalni interes bilo kog od učesnika u ovoj oblasti društvene reprodukcije da ostvaruje veću ličnu korist na uštrb kvaliteta proizvoda a time i zdravlja drugih. Samo planskim povezivanjem proizvodnje, kontrole i distribucije mogu se zauvek zaustaviti i iskoreniti epidemije trihineloze i sličnih bolesti.