Prošlonedeljni balkanski samit u bosanskom glavnom gradu, Sarajevu, je bio odgovarajući epilog US-NATO ratu. Kao i sam rat, gde su najplemenitiji ljudski motivi korišćeni da opravdaju brutalni i unapred smišljeni napad na malu i slabu zemlju, sudar između retorike i pompe samita od prošlog petka, i stvarnosti nije mogao biti uočljiviji.
Cela stvar koju su promovisali američki i evropski organizatori i reklamirali svetski mediji kao istorijski korak na putu mira, prosperiteta i demokratije na Balkanu, poprimila je bizarni i nestvarni karakter. Događaj kome je prisustvovalo negde između 39 i 41 zemlje (medijski izveštaji se razlikuju u proceni, uglavnom "oko 40") koji je generalno opisivan kao "simboličan" skup koji će potvrditi "mnogo spominjani" Pakt Stabilnosti za jugoistočnu Evropu. Skup jedva da je trajao tri sata.
Među učesnicima su bili šefovi država SAD, Britanije, Nemačke, Francuske, i drugih evropskih zemalja, Kanade, Japana i osam zemalja u regionu koje su podržavale SAD-NATO rat: Slovenija, Hrvatska, Bosna, Albanija, Makedonija, Bugarska, Rumunija i Mađarska. Takođe je prisustvovao i pro-zapadni predsednik Crne Gore, (iako je ona druga republika, zajedno sa Srbijom, Savezne Republike Jugoslavije) i bivši guverner NBJ koji je postao istaknuti srpski protivnik predsedniku Slobodanu Miloševiću. Srbija je eksplicitno i demonstrativno isključena.
Nijedna od velikih zapadnih novinskih kuća se nije potrudila da objavi tekst Pakta za stabilnost, ako, zaista, uopšte i postoji takav dokument. Reuters i Washington Post su citirali isečke iz saopštenja izdatog na kraju samita, u kom su doslovno ponovljene fraze koje su korišćene u protekla četri meseca da opravdaju rat i nastavak izolacije Srbije:
"Mi potvrđujemo svoju posvećenost prevazilaženju tragedija koje su pogodile jugoistočnu Evropu tokom ove decenije... i da radimo zajedno ka potpunom postizanju ciljeva demokratije, poštovanja ljudskih prava, ekonomskog i socijalnog razvoja i unapređenja sigurnosti."
Ove fine reči su protivurečile spisku zvanica. Milošević je isključen navodno zato što je anti-demokrata i "etnički čistač". Ali turski predsednik Demirel, koji je na čelu jednog od najrepresivnijih režima na svetu i koji vodi krvavi rat protiv kurdske populacije u Turskoj, je bio jedan od potpisnika pakta. Kao i hrvatski šef države Tuđman, koji je uz SAD podršku, isterao srpsku populaciju iz Krajine 1995. i hteo da rehabilituje političko zaveštanje fašističkog ustaškog režima, koji je vladao Hrvatskom kao nemački saveznik tokom Drugog svetskog rata i ubio stotine hiljada Srba, Jevreja, i Roma.
Samit je održan u senci eskalirajućih napada na Srbe i Rome na Kosovu, okupiranom od strane NATO-a. Samo nedelju dana ranije, članovi Oslobodilačke Vojske Kosova su ubili 14 srpskih seljaka u Grackom, intenzivirajući proces zastrašivanja i terora koji je već, po visokom komesaru za izbeglice pri UN, isterao 164.000 iz provincije od ulaska NATO trupa u junu. Dok je broj Srba "očišćenih" sa Kosova znatno manji od broja etničkih Albanaca koji su isterani iz provincije od strane Srpskih snaga nakon početka bombardovanja, procenat predratne srpske populacije koja je isterana je daleko veći nego procenat isterane albanske populacije.
Uoči samita, New York Times je objavio rezultate vladavine korupcije i terora koji je Kosovu nametnula OVK, uz saglasnost SAD i NATO. Autor Kris Hedžis opisuje kako je OVK unilateralno zauzela vladine zgrade i privatne poslove, kako srpske tako i albanske, i postavila se kao politička mafija.
Po Hedžisu, "naređenja gospodina Tačija [Hašim Tači je vođa OVK koga podržava SAD i koji se proglasio premijerom Kosova] obično izvršavaju male bande pocrnelih mladića, od kojih mnogi nose sakrivene pištolje. Naređenja se izdaju sa upozorenjima da neuspeh u izvršavanju vodi batinanjima ili smrti."
Sarajevo je izabrano kao mesto sastanka da zaokruži krupne korake koji su navodno preduzeti da se prevaziđu pustošenja građanskog rata koji se pratio razbijanje Jugoslavije. Ali nikakva reotrika ne može sakriti turobnu relanost siromaštva i etničke segregacije koja odlikuje Bosnu četiri godine nakon kraja građanskog rata.
Priče o demokratiji i etničkoj toleranciji u imperijalistički okupiranoj Bosni su perverzija. Kontinentalna mini-država (manja od Zapadne Virdžinije) okupirana je sa 32.000 zapadnih trupa i njome na kolonijalni način upravlja španski diplomata, Karlos Vestendorp, poznat kao Visoki Predstavnik Međunarodne Zajednice. Nacionalnu himnu je izabrao Vestendorp, ali ona nema reči jer se tri ko-predsednika Bosne - Musliman, Hrvat i Srbin, nisu mogli dogovoriti oko reči. Vestendorp je takođe odredio pasoše, monetu, zastavu, opremu i naoružanje, ako i registarske tablice. Visoki Predstavnik je otpustio 13 činovnika, uključujući i tvrdog nacionalistu izabranog prošle godine kao predsednika srpske enklave u Bosni, poznate kao Republika Srpska.
Oko 1.1 milion izbeglica iz Bosne za vreme rata od 1992-95 se nikada nije vratilo svojim domovima, a zemlja je rigidno podeljena duž etničkih linija. Nezaposlednost je epidemična, i bruto društveni proizvod po glavi stanovnika je 600 dolara, manje od polovine Albanskog, koja se do sada smatrala najsiromašnijom zemljom Evrope. Novinski izveštaji rutinski javljaju o bujanju korupcije i kriminala kao najprominentnijim socijalnim karakteristikama ove zemlje.
Samit od prošlog petka je imao sablasnu atmosferu medijskog događaja usred grada duhova. Tokom celog dana u kome se održavao sastanak, stanovnicima Sarajeva je naređeno da se klone ulica. Zapadne "mirotvorne" trupe su upozorile stanovnike koji izlaze na balkone da bi videli dostojanstvenike da su u opasnosti da ih upucaju bezbedonosne snage. Nekih 4.000 zapadnih vojnika je mobilisano širom grada. Klintonova povorka automobila od aerodroma do nedavno obnovljenog Zetra stadiona gde se održavao samit, je praćena stotinama vojnika, dok su helikopteri kružili iznad.
Klintonova ruta je bila pored bombardovanih i napuštenih zgrada. Ali on je rekao novinarima da je sarajevski samit bio "odavanje priznanja progresu koji je učinjen". Rekao je: "Učinili su zadivljujući posao u obnovi Sarajeva." nakon samita, kao gest koji je trebao da simbolizuje SAD veličinu i posvećenost obnovi Balkana, Klinton je posetio bombama oštećenu srednju školu i poklonio nekoliko kompjutera učenicima i osoblju.
Naduvana retorika zapadnih lidera izgledala je inverzno povezana sa sumama koje su bili spremni da založe za popravku razaranja u regionu kao posledice 11-nedeljnog NATO-ovog bombardovanja. Evropska Unija je izdvojila nekih 380 miliona dolara iz svog budžeta za 1999. kao pomoć za Kosovo. Ali je na EU samitu u junu budući predsednik komisije EU Romano Prodi nagovestio da bi evropska zajednica mogla potrošiti do 6 milijardi dolara godišnje u narednih pet godina za ratom razorenu provinciju. Komentarišući oskudne sume koje su priložile velike sile, Prodi je izjavio da "kapacitet za organizovanje rata daleko prevazilazi naš kapacitet za koordinaciju obnove uništenih ljudskih života."
Sarajevski samit sam po sebi nije bio zamišljen kao prilika za najavu specifičnih paketa pomoći. Ali je Klinton istupio i najavio američki plan navodno vredan 700 miliona dolara tokom pet godina, kako bi podstakao ekonomski razvoj balkanskih zemalja, isključujući Srbiju. Izgleda da su se Amerikanci nadali da će se tako istaći ispred NATO saveznika i usredsrediti pažnju na ulogu SAD na samitu, i opšte uspostaviti američku dominaciju u regionu, iako je samit sponozrisala Evropska Unija i iako je upravljanje paktom za stabilnost nominalno u rukama EU i OEBS-a.
Imajući u vidu enormno bogatstvo SAD imperijalizma, i milijardi dolara u šteti koju su izazvale američke bombe i projektili, 700 miliona nije velika suma. Ali kad jedan ispita stvarne komponente paketa pomoći, postaje jasno da je to još manje nego što izgleda.
Celih 350 miliona je namenjeno olakšicama i kreditima za američki biznis koji želi da iskoristi priliku za stvaranje profita u regionu. Drugih 80 miliona čine pretpostavljen gubitak od predloženih skidanja taksi na pojedine robe koje balkanske zemlje izvoze u SAD. Sav ostatak, osim 10 miliona, je u formi zajmova i garancije za zajmove. 10 miliona u kešu je namenjeno SAD naporima da destabilizuju i uklone Miloševićev režim u Srbiji, delimično kroz izgradnju objekata za emitovanje SAD propagande u Srbiju i ostatak u formi podmićivanja i isplata pro-američkim oponentima Beogradskog režima.
Anti-miloševićki karakter samita u Sarajevu je zaista, što se tiče SAD glavni smisao celog događaja - on ukazuje na kritičnu tačku "stabilnosti" koju su Balkanu namenile zapadne sile. Tu nema mesta za princip nacionalnog suvereniteta, bar što se tiče malih nacija koje se suprotstave globalnim interesima Sjedinjenih Država. Subverzije vlada koje nisu po njihovom ukusu, nekada rezervisane za tajne aktivnosti CIA-e i drugih američkih obaveštanijh službi, se sada otvoreno sprovode kao legitimni element SAD spoljne politike. Uprkos svoj priči o demokratiji, suština samita je bila uspostavljanje neo-kolonijalizma unutar Evrope.
Razni režimi u regionu koji su podržavali SAD-NATO rat su bili više nego nezadovoljni sumama koje su im nagovestile imperijalističke sile da kompenzuju gubitke od rata i ekonomske posledice prekida trgovine i transportnih puteva, kao i gubitak srpskih tržišta.
Državni i privatni mediji u većini Balkanskih zemalja su posvetili oskudnu pažnju samitu. Rumunske novine Curierul National su ovako naslovile svoj izveštaj: "Zapadni aspirin za balkanske rak pacijente."
Pro-vladine novine u Srbiji su prilično dobro sumirale suštinu sarajevskog samita: Dnevnik Politka kaže: "to su ucene moćnika koji ne žele da plate ratnu odštetu i da odgovaraju za ratne zločine protiv civilnog stanovništva naše zemlje."
Dnevnik Borba u komentaru naslovljenom "Sarajevska farsa" opisuje samit kao "tragikomični skup" zapadnih lidera "i njihovih balkanskih ulizica." U nastavku: "Samit je okupio lidere tzv. novog svetskog poretka, okružene šefovima već poniženih i ruiniranih balkanskih država i nekoliko vazala i špijuna iz Jugoslavije." Borba je optužila zapad da mu je glavni cilj zaposedanje prirodnih resursa regiona.
Srpske optužbe o plaćeničkim novčanim motivacijama iza retorike je potvrdio neočekivani izvor. Britanski Economist magazin je objavio članak naslovljen: "Obnova Balkana: Ne sme biti ubistava." Članak objašnjava razvoj borbe među konkurentskim nacionalnim poslovnim grupama da dobiju ugovore za rekonstukciju Kosova, Albanije, Makedonije i drugih delova Balkana.
"Evropske kompanije su bile besne zbog toga što su mnogi od najboljih ugovora posle Zalivskog rata 1991. otišli američkim firmama, kao što su Bechtel i Brown & Root. Nemačka industrija je gunđala kada je dobila svega nekoliko velikih porudžbina u Bosni, iako je Nemačka obezbedila veći deo pomoći.
Ovoga puta su svi namereni da dobiju deo kolača. Najveće evropske i američke građevinske grupe su otvorile specijalna odeljenja za Kosovo, i poslale stručnjake u provinciju... 'Ne želimo da dobijemo ostatke, kao u Kuvajtu', kaže Najdžel Tompson [predsednik britanskog građevinskog odeljenja za Balkan]."
Economist je lamentirao nad tim da će biti mutnih radnji, pošto su oštećenja puteva, mostova i energetskih pogona mnogo manja nego što se u početku mislilo. Ali, objašnjava on, firme se trude da se pozicioniraju na Kosovu za veliku nagradu, Srbiju, gde je ratna šteta procenjena na 50 milijardi dolara. Kako bilo, dokle god je Milošević na vlasti, blokirani su. Kao što je Economist razjasnio, frustracije oko poslovnih prilika su deo inicijative zapada da skine sadašnji režim u Beogradu.
Američki biznis nema nameru da bude ostavljen po strani. Klintonov ekonomski savetnik, Džin Sperling, najavio je u Sarajevu da će sekretar Trgovine Ričard Dejli voditi trgovinski misiju SAD stručnjaka na Balkanu na jesen.
5. Avgust 1999.
