Uoči grčkih parlamentarnih izbora u nedelju, na kojima se očekuje izborna pobeda levičarske partije Siriza, objavljujemo u celini alternativni program za Sirizinu vlast (ranije objavljivan u delovima), koji je predložila Komunistička tendencija Sirize, koja predstavlja radikalno, marksističko krilo ove partije. Siriza se sve više bliži situaciji u kojoj će umesto pitanjima predizborne kampanje morati da se bavi praktičnim pitanjima vršenja vlasti koju joj je poverava grčka radnička klasa. Razlog ovog poverenja ukazanog Sirizi leži u tome što radni narod Grčke vidi Sirizu kao alternativu antiradničkoj politici koju su do sada u ovoj zemlji sprovodile desničarske, građanske partije, u interesu grčke i zapadne imperijalističke buržoazije, razarajući sva istorijski izborena dostignuća grčkih radnika programom mera štednje propisanim u zloglasnim Memorandumima pljačkaške Trojke, Evropske centralne banke, Evropske komisije i Međunarodnog monetarnog fonda. Smatrajući da program Sirize koji trenutno u toj partiji ima većinu ne nudi dovoljno stabilna i trajna rešenja za široke slojeve radnog stanovništva, drugovi i drugarice iz Komunističke tendencije Sirize predlažu sledeći program, kao metod doslednog obračuna sa kapitalističkom elitom i uspostavljanja države čija se vlast sprovodi u interesu većinske, radničke klase.

 

A) Kriza kapitalizma

Značajan deo glasova koje je Siriza osvojila na izborima 6. maja i njena sve veća popularnost uoči izbora 17. juna nisu pojave izolovane od globalne situacije. Sledeći talas podrške levici u Latinskoj Americi u drugoj polovini prošlog veka, kao i skorašnje ustanke širom arapskog sveta, svedoci smo radikalizacije društva čak i u srcu kapitalističkog Zapada, počevši od Grčke.

Od povlačenja nacista 1944, ovo je prvi put da se jedna partija koja je povezana sa herojskim grčkim komunističkom pokretom ikada ovoliko približila dolasku na vlast. Ovakav razvoj događaja obeležava početak okretanja radničkih masa Evrope prema levici, usled duboke sistemske i međunarodne krize kapitalizma.

Mi marksisti iz SYNASPISMOS-a (SYNASPISMOS je jedna od partija unutar koalicije Siriza, prim.prev.) i Sirize iznova i iznova naglašavamo da sadašnja svetska ekonomska kriza nije posledica „neoliberalizma", „korupcije", „lošeg upravljanja", ili neodgovornih postupaka nekih „bandita u finansijskom sektoru"; ona je proizvod sistemskih protivrečnosti kapitalizma. Temeljna kapitalistička protivrečnost je tačno ova: društveni karakter proizvodnje je prigušen činjenicom da pod kapitalizmom proizvodnja funkcioniše na osnovu jurenja profita i da su sredstva za proizvodnju potčinjena privatnom vlasništvu. Izraz „društveni karakter proizvodnje" znači da je kapitalizam, u poređenju sa prethodnim socioekonomskim sistemima, preobrazio sredstva za proizvodnju u tolikom stepenu, da je bilo potrebno da sa njima radi ogroman broj ljudi, što je, pak, dovelo do međunarodne podele rada. Međutim, ovaj proces podruštvljavanja proizvodnje sadrži vlastitu protivrečnost u smislu da funkcioniše unutar strogih okvira privatne svojine i jurenja za profitom.

Kako je Marks ukazao, profit je u suštini akumulacija neplaćenog rada. Ovo znači da, kako bi ostvarivali veće profite, kapitalisti snižavaju cenu rada – drugim rečima, nadnice i plate radnika – čime ograničavaju kupovnu moć i nivoe potrožnje u društvu kao celini. Kao posledica toga, putem ove fundamentalne protivrečnosti između društvenog karaktera proizvodnje, na jednoj strani, i privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju na drugoj, masovna potrošnja je ograničena. Ovo, pak, predstavlja odlučujući činilac u izbijanju ekonomskih kriza, koje unutar kapitalističkog konteksta dobijaju karakter kriza hiperprodukcije.

Iz ove fundamentalne protivrečnosti kapitalizma takođe nastaje i anarhija proizvodnje. Pod kapitalističkim sistemom nema racionalnog planiranja proizvodnje i raspodele dobara. Svaki kapitalista proizvodi nezavisno od drugih kapitalista. Ova anarhija onemogućava ravnotežu između proizvodnje i potrošnje i, štaviše, doprinosi razvoju krize hiperprodukcije. Tendencija ka ograničenju potrošnje i anarhiji kapitalističke proizvodnje zajedno deluju i dovode do izbijanja kriza hiperprodukcije. Posledica takvih kriza je delimično uništavanje proizvoda, smanjivanje proizvodnje, otpuštanje miliona radnika i pogoršavanje uslova rada za one koji su još uvek zaposleni. Sve ove žrtve se nameću radi garantovanja opstanka kapitalističkog sistema.

Kako su objasnili Marks i Engels pre 165 godina u njihovom čuvenom „Komunističkom manifestu", buržoazija, pokušavajući da se izbori sa takvom krizom, samo stvara osnov za dublje i opsežnije krize. Toga smo svedoci u našem vremenu. Da bi izbegli duboku recesiju 2008. godine, buržoazija je upumpala astronomske cifre u sistem, oko 14 biliona američkih dolara, od svojih globalnih rezervi, kako bi finansirala banke i krupne korporacije. A predavanjem računa za sve ovo radnicima i sitnoj buržoaziji, buržuji su nacionalizovali svoje gubitke. Čineći to, međutim, stvorili su ogromne nivoe nacionalnog duga na globalnom nivou, koji su, u kontekstu recesije u senci svetske privrede, podložni kontroli koliko i eksplodirajuća bomba.

Ovim postaje jasno da oni nemaju nikakvo učinkovito rešenje za krizu. Njihovi pokušaji da leče simptome krize – to jest ogroman dug banaka i države – daljim opterećivanjim radnika permanentnom štednjom, siromaštvom i masovnom nezaposlenošću, dalje pojačavaju krizu i prete ljudskoj civilizaciji ovim povratkom u varvarstvo.

Fundamentalna istorijska dilema je, još jednom, postavljena pred celo čovečanstvo u sve jasnijim terminima: ili će osvešćeni radni ljudi preuzeti kontrolu nad sopstvenim životima i racionalno planirati privredu, ili će slepe anarhične sile kapitalizma nastaviti da vuku ljudsku civilizaciju u varvarstvo!

B) Kejnz ili Marks? Danas nije moguće imati kapitalizam bez mera štednje!

Da bi kapitalizam preživeo – to jest, da bi profiti kapitalista ostali netaknuti – nema drugog rešenja osim teških i ekstenzivnih mera štednje. Sve bi drugo sa kapitalističke tačke gledišta bilo potpuno nelogično. Primera radi, ako buržoaske vlade povećaju javnu potrošnju, podstakle bi inflaciju i sve veće zjapeće deficite i dugove. Ovo je razlog zbog kojeg, po pravilu, ono čega smo danas svedoci širom sveta nije ništa drugo do različite verzije tih istih teških politika štednje.

Stari lek mejnstrim kejnzijanstva, koji uključuje velike državne troškove radi „podsticanja tražnje", je odavno bačen u korpu za otpatke od strane buržoazije. Svako ko pripisuje modernu verziju kejnzijanstva politici Baraka Obame, teško greši, kao da zaboravlja da vlada SAD trenutno sprovodi najveći program rezova u modernoj istoriji, do 5 biliona američkih dolara. Štaviše, podrška politici koja podstiče „rast" i „evro-obveznicama" od strane buržoaskih vlada Francuske i drugih severnoevropskih zemalja daleko od toga da odražava novi model kejnzijanstva; radije, to je pokušaj da se teret recesije koja zahvata EU i evrozonu pokuša preneti na ramena nemačkog kapitalizma, koji je izašao kao najtčvršći među evropskim kapitalizmima usled globalne krize.

Istorijski gledano, buržoazija je pokušala sa kejnzijanstvom i nije uspela. Razlog zbog kojeg su SAD uspele da se izvuku iz duboke krize 1929-33. nije bilo zbog kejnzijanskih mera koje je usvojio Ruzvelt, kako su neki netačno tvrdili; radije, razlog je bio slabljenje konkurenata SAD usled katastrofalnog uticaja II svetskog rata. Niti je sposobnost SAD da se oporavi od ove velike krize pripisiva neučestvovanju SAD u većem delu II sv. rata; naprotiv, američki kapitalisti – kroz njihov sektor vojne industrije – ostvarili su profite prodajom oružja za rat.

U posleratnom periodu kejnzijanstvo svakako nije bilo osnovni činilac koji je podstakao razvoj zapadnog kapitalizma; radije, bio je to galopirajući razvoj međunarodne trgovine. Kada je razvoj počeo da se smanjuje tokom 70-ih, bilo je jasno da nastavak kejnzijanske politike koja je praktikovana vodi ka većim deficitima i većoj zaduženosti. Ovaj neuspeh kejnzijanstva je za posledicu imao okretanje buržoazije drakonskoj „neoliberalnoj" politici kako bi stabilizovala kapitalizam, a ne kako bi ostala verna nekoj ideološkoj fiksaciji.

Danas reformisti unutar radničkog pokreta i levice, podržavajući kejnzijanske metode u vezi sa obezbeđivanjem „likvidnosti" tržišta, brinu o simptomima sistemske bolesti radije nego o njenom izlečenju. Uzrok krize nije nedostatak „likvidnosti"; nedostatak „likvidnosti" je rezultat kapitalističke krize.

Masovno usmeravanje javnih sredstava u privredu bi bio najkraći put ka državnim bankrotima. Štaviše, unutar kapitalističke privrede u recesiji, svako mešanje od strane države, poput upumpavanja ogromnih suma novca u privredu je u stvari preusmeravanje sredstava čija je vrednost iskrivljena, budući da ovo ne odražava stvarnu vrednost proizvodnje. Stoga, ogromno preusmeravanje državnih sredstava u kapitalistički sistem vodi ka inflaciji koja smanjuje prihode i povećava dugovanja.

Brzi i laki izlazi iz ove duboke krize kapitalizma, za kojima reformisti tragaju, ne postoje. Zbog duboke istorijske krize kapitalizma kroz koju prolazimo, realistično i trajno rešenje za osnovne potrebe gradskog i seoskog stanovništva ne može biti nađeno osim ako se to učini na radikalan način koji revolucioniše same temelje društva. Takva radikalna promena bi morala da bude sveobuhvatna ukoliko će garantovati značajnu zaposlenost svima, omogućavanje zdravstvene zaštite, obrazovanja i rešavanje stambenog pitanja, adekvatnu zaštitu demokratskih prava, prava na dostojanstvo, kulturu i životnu sredinu.

Jedini istorijski put ka napretku čovečanstva je socijalistička revolucija.

C) Istorijska pat pozicija grčkog kapitalizma

Pošto je grčki kapitalizam „najslabija karika" unutar Evrozone, najviše se približio litici bankrota. Od sredine 90-ih sve do 2008, grčki kapitalizam je doživljavao nezapamćeni razvoj, uglavnom usled dostupnosti velikih i istorijski jeftinih kredita, kojima je veštački hranio potrošnju, pre svega građevinsku industriju putem hiljada hipoteka koje su omogućene. Do 2008, kako se ovaj period „razvoja" bližio kraju, grčki kapitalizam je osigurao za sebe članstvo u „klubu" razvijenog zapadnjačkog kapitalizma, premda kao jedna od njegovih „slabijih" karika.

Slaba konkurentnost ove grčke „slabe" karike je istorijski uzrokovana neuspehom grčke buržoazije da ozbiljno ulaže u nove tehnologije i u istraživanje i razvoj industrijske proizvodnje. Recesija u Grčkoj 2008. je izbila kao izraz globalne tendencije ka smanjenju sredstava za proizvodnju u vreme globalne krize.

Nezapamćena dubina recesije koja je zadesila Grčku potvrđuje veštački i šuplji karakter razvoja grčkog kapitalizma u dosadašnjem periodu. Međutim, ona je takođe otežavana pokušajima buržoazije od 2009. nadalje da brutalno izvlači prihode od masa kako bi otplatila lopovske državne dugove.

Trenutno se u Grčkoj suočavamo za najoštrijim programom rezova ikada viđenim u kapitalističkom svetu još od II svetskog rata. Izveštaj MMF-a o Grčkoj iz aprila 2012. kaže da će se program mera štednje primeniti između 2014. i 2020. sa ciljem stvaranja „prvobitnog viška"; nivo rezova je analogan programima primenjenim u Rumuniji između 1982. i 1989. godine tokom vladavine staljinističkog bonapartiste Čaušeskua i u Egiptu između 1993. i 2000. dokom vladavine kapitalističkog diktatora Mubaraka.

Prema zvaničnim ciframa Grčke banke, kumulativno smanjenje BDP-a između 4. kvartala 2007. i 1. kvartala 2012. je blizu 20%, što je stvorilo veliki broj nezaposlenih i siromašnih. Očigledno je da ekstremno reakcionarna politika „Trojke" (MMF, Evropska centralna banka, Evropska komisija) i vlade pojačavaju recesiju i da užasni rezovi izazivaju pad BDP-a.

Program oštre štednje koji je primenjivan nad Grčkom ovih godina nije „pogrešno prepisani recept" od strane buržoazije. To je organizovani trud zapadnih imperijalista – i poverilaca i grčke vladajuće klase – koji veoma dobro znaju šta rade. Označavajući ovaj napad na životne uslove masa „deprecijacijom" [Obezvređenje novca, valuta „nije cenjena"; pad jedne valute u odnosu na drugu na deviznom tržištu; utiče na odnose razmene-uvoz i izvoz zemlje koja ima takvu valutu. To je proces koji prethodi činu devalvacije. Prim. prev.], oni svesno priznaju da gnječe prihode radnika i sitne buržoazije kako bi servisirali javni dug koji je posledia lopovskih zajmova i takođe kako bi obezbedili buduće profite za moćnije delove kapitalističke klase.

Ipak, činjenica da se zemlja za zemljom u evrozoni suočava sa baukom preopterećenja dugovima dokazuje da je pat pozicija grčkog kapitalizma naprosto organski deo globalne kapitalističke pat pozicije. Izgledi grčkog kapitalizma su potpuno vezani za tmurne izglede evropske i globalne kapitalističke privrede.

Da su evropski i globalni kapitalizam sposobni za ulazak u period snažnog oporavka, postojao bi širi opseg rešenja grčkog duga na način koji ne bi zapretio budućnosti evra i koji bi dopustip ponovno podsticanje razvoja grčkog kapitalizma. Međutim, u trenutnoj situaciji gde svetska privreda ulazi u još jednu globalnu recesiju, odmah nakon prethodne, na horizontu grčkog kapitalizma se vide samo dalji bankrot i pad.

D) Izlazak iz evra i udarni valovi širom Evrozone

Postoji jaka mogućnost izlaska Grčke iz Evrozone. Međutim, ovo ne treba da se posmatra izolovano; radije, na to treba gledati unutar šireg konteksta krize evropskog i globalnog kapitalizma. Evro je ustanovljen tokom perioda uspona zapadnog kapitalizma. U takvom periodu, grozničav rast kapitalističkog profitiranja je obezbedio teren za najmoćnije delove evropskog kapitalizma – posebno nemačkog kapitalizma – da idu dalje sa integracijom Evropske Unije oko jedne valute. Nemački kapitalizam, uz pomoć evra, uspostavio je prevlast širom povećeg zajedničkog/unutrašnjeg tržišta EU i dalje ojačao svoju poziciju u globalnoj privredi.

Sad se, međutim, desila fundamentalna promena u situaciji sa dubokom recesijom koja se širi evrozonom, što, pak, pogoršava nacionalni dug. Pod takvim okolnostima, Nemačka i, uopšte, bogatiji kapitalistički Sever Evrope, bi morali da finansiraju dugove Juga godinama unapred kako bi zadržali dobrobiti evra.

Međutim, postupajući tako, severnoevropski kapitalizam bi takođe bio uvučen u recesiju. Shodno tome, što kriza bude dublja, to će neodrživiji biti trenutni sastav evrozone za jače delove evropskog kapitalizma, pa se tako i evro sve više potkopava.

U kontekstu tog procesa, za Grčku, kao „najslabiju kariku" u evrozoni, je objektivno najverovatnije da će prva napustiti evro. Ali ona nije jedina.

Dramatično pogoršanje krize u Španiji pokazuje da se spisak kandidata širi svo vreme, što, pak, vodi ka pitanju evrozone sa manje članova, dramatičnoj promeni njenog trenutnog formata, ili čak njenog potpunog sloma.

Da sumiramo, sila koja gura Grčku van evra je samo odvijanje krize kapitalizma na svetskom nivou, a posebno u evrozoni. Duboka recesija u Grčkoj – pothranjivana recesijom na nivou Evrope i drakonskim merama „Memoranduma" – jeste izraz iste one sile koja gura Grčku ka povratku nacionalnoj valuti.

Kratkovido je i netačno misliti da izlazak Grčke iz evrozone nije verovatan jednostavno jer je to protivno interesima ekonomskih moćnika u Evropskoj Uniji.

Istovremeno, apsolutno je tačno da će veliku štetu evropskom kapitalizmu naneti odlazak Grčke i/ili drugih zemalja članica iz evrozone. Osim toga što će takav izlaz opteretiti države i banke novim dugovima, takav razvoj bi takođe izazvao brz porast troškova zajmljenja za sve „partnere" i takođe bi snizio vrednost evra na svetskim tržištima valuta, destabilizujući time čitavu svetsku privredu.

Ovo je razlog tome što su sve do sada najjače kapitalističke zemlje evrozone, posebno Nemačka, pokušavale da drže Grčku unutar evra uz što manji trošak. Ovo je, međutim, značilo da su troškove snosili niži slojevi grčkog društva, radnici i sirotinja. Bez sumnje, oni zaziru od toga da Grčka ili bilo koja druga zemlja napusti evro. Ipak, politički je kratkovido praviti pretpostavke o ekonomskim izgledima kapitalizma zasnovane na onome što se kapitalistima snilo. U idealnom slučaju, buržoazija bi volela da nema nikakve recesije. Ipak, usled protivrečnosti u njihovom sopstvenom sistemu, od recesije se ne može pobeći.

Slično, stvarna tendencije ka smanjivanju i potkopavanju evrozone nije nešto što bi oni želeli. Ipak, kao što smo objasnili, veoma je verovatno da će realnost situacije ovo njima nametnuti.

Nemački kapitalizam, i onaj moćnih severnoevropskih država, je u potpunosti svestan da će se situacija u kojoj se našao grčki kapitalizam pogoršavati, sa unutrašnjim uslovima koji guraju ka nekontrolisanom defoltu i sa potrebom za daljim zajmovima kako bi se grčki kapitalizam veštački održavao. Stoga će u jednom trenutku biti prinuđeni da izguraju Grčku iz evra, što će, pak, pokrenuti proces njegovog totalnog potkopavanja.

Povratak nacionalnoj valuti pod kapitalističkim uslovima bi bez sumnje ubrzao razaranje uslova života grčke radničke klase. Međutim, dilema biranja između evra i drahme je lažna. Povratak nacionalnoj valuti bi označio nov, akutni stadijum krize. Nema racionalnog ni praktičnog razloga da se radnička klasa i siromašniji slojevi društva pitaju da „biraju" između trenutnog stadijuma kapitalističke krize i sledećeg. Jedini istinski politički izbor za radnike je sledeći: ili program za upravljanje varvarskim kapitalizmom ili program za zbacivanje kapitalizma sa perspektivom izgradnje socijalizma.

E) Vlada levice mora da bude revolucionarna vlada!

Grčki kapitalizam je zapao u ćorsokak sa užasavajućim posledicama po radničke mase. Recesija se produbljuje, poreski prihodi doživljavaju kolaps, armije siromašnih i nezaposlenih postaju sve brojnije, a penzioni fondovi u jednom trenutku neće više biti sposobni da isplaćuju penzije. U ovim dramatičnim okolnostima, radnička klasa i sirotinja, nakon što su se borili u teškim bitkama protekle dve godine, u kojima se njihova politička svest radikalizovala, sada polažu svoje nade za opstanak u Sirizu i vladu levice.

Vlada levice neće imati pred sobom staložen i miran reformistički put – kao što to reformisti umišljaju. Od prvog dana na dužnosti će se suočavati sa neposrednim izgledima nemilosrdnog rata od strane domaćih i stranih kapitalista.

„Trojka" neće tolerisati suštinske promene u Memorandumima. Možda će ponuditi veoma kratak rok vladi levice, zajedno sa nekim promenama oko Memoranduma, ali samo da bi navukli vladu u izdaju i odstupanje od slogana iz predizborne kampanje.

Nema ni najmanje mesta za značajno „ponovno dogovaranje" oko Memoranduma. Razlog ovome je taj da ukoliko „Trojka" prihvati suspenziju Memoranduma, ona bi poslala poruku svugde da biranje levičarske vlade može da pritisne kočnicu na divljačke mere štednje koje se primenjuju širom Evrope i sveta na ime ogromnih državnih dugova. Ovo bi direktno vodilo do uzburkanog skretanja ulevo od strane masa u zemlji za zemljom.

Što se grčke vladajuće klase tiče, ona neće pristati da vrati sve što je stekla Memorandumima u protekle dve godine, poput ukidanja kolektivnih ugovora, smanjenja plata, punog imuniteta u industrijskim odnosima, izuzeća od poreza itd.

Svaki početni pokušaj od strane levičarske vlade da ostane verna svom predizbornom obećanju o ukidanju mera koje nalažu Memorandumi bi izazvao ofanzivu od strane „Trojke" i grčkih kapitalista, putem političkog i diplomatskog pritiska i gušenja ekonomije.

Ova ofanziva bi neizbežno vodila do suspenzije svih daljih isplata zajmova „Trojke" Grčkoj i, naravno, ka „zamrzavanju" svakog toka novca iz EU ka Grčkoj (poput NSRF, Okvira nacionalnih strateških referencija, obećanja o finansiranju „velikih razvojnih projekata", itd.), pošto evropski kapitalisti neće finansirati vladu koja donosi zakone protiv njihovih interesa.

Ovakva reakcija bi podstakla levičarsku vladu da prekine sa isplatama „dugova" i potegla bi pitanje, pre ili kasnije, o novoj nacionalnoj valuti. Stoga, produbljivanje recesije i međunarodne i evropske kapitalističke krize će isterati Grčku iz evra, što će biti ubrzano političkim obzirima. Ovo će biti diktirano potrebom da se napadne levica u Grčkoj i u svetu i da se okrivi za povratak na domaću valutu i ekonomsku katastrofu koja se bliži.

Grčka vladajuća klasa i krupni biznis koji operiše po Grčkoj će pokrenuti eskalaciju ekonomske sabotaže ukoliko vođstvo Sirize bude insistiralo na ključnim stvarima na koje se u predizbornoj kampanji obavezalo. Krupne strane i grčke kompanije će prekinuti sa radom. Pokušaće da prošvercuju velike količine kapitala iz zemlje. Svaki pokušaj levičarske vlade – kao što je najavila – da kontroliše bankarski sistem će naići na otpor, verovano uz nagla i velika podizanja ogromne količine deponovanog novca. Recesija će se oštro produbiti i vladini prihodi će doživeti kolaps. Sloj korumpiranih službenika će sabotirati pokušaje da se primeni „reforma javne administracije", demonstrirajući da se građanski državni aparat, popult policije, vojske, sudova i druge birokratije ne može transformisati u svoju suprotnost.

Međutim, grčka vladajuća klasa se neće na tome zaustaviti. Dokle god vlada levice ostavi medije u rukama privatnog sektora, ovi će stvarati klimu histerije i terora protiv levice i Sirize. U međuvremenu, „tvrdo jezgo" države, vojska i policija, će početi da kuje zavere protiv vlade i raznorazne provokacije. U ovim uslovima je uloga „Zlatne zore" i drugih paravojnih fašističkih grupa posebno korisna vladajućoj klasi. Ove paradržavne bande će osloboditi silan talas nasilja protiv imigranata kako bi stvorili atmosferu rasne mržnje i upustiće se u individualne aktove terorizma protiv aktivista levice i radničkog pokreta.

Sve ovo u stvari otkriva da će uspostavljanje levičarske vlade biti posmatrano od strane vladajuće klase kao revolucionarni razvoj visokog rizika, čak i ako javno iznete namere vođstva Sirize nisu stvarno revolucionarne. Kako bi vlada levice trebalo da se nosi sa ovim očekivanim besnim protivnapadom buržoaske reakcije?

Politička pasivnost i pokornost i bilo koje iluzije u sposobnost kapitalističkih grabljivaca da poštuju demokratsku legitimnost i u njihove naoružane branioce, bila bi katastrofalna za vladu levice. To može samo dovesti do izmorenosti masa okupljenih oko Sirize, a ovo bi popločalo put političkoj ofanzivi vladajuće klase, sa ciljem da unište radnički pokret i levicu.

Grčka vladajuća klasa je u istoriji pokazala da, kada joj je vlast ugrožena, može postati izuzetno nasilna. Ako vlada levice ne uspe da ih razvlasti davanjem kontrole u ruke organizovanoj radničkoj klasi, tada će u narednom periodu zemlja neizbežno biti gurnuta u pravcu autoritarizma i prema otvoreno bonapartističkim režimima. Umesto da sledi ovaj opasni i na propast osuđeni put „postepenih reformi" ovog trulog kapitalizma i države koja mu služi, vlada levice bi imala dužnost da postane revolucionarna vlada!

U trenutnim okolnostima, ovo znači da će prva vlada levice morati da pozove narod da se mobiliže i organizuje u svakom komšiluku i na svakom radnom mestu, za borbu protiv neizbežne, višesmerne sabotaže vladajuće klase. Morali bi da izdaju apel za sazivanje sastanaka u svakom komšiluku i na svakom radnom mestu, kako bi se izabrali komiteti za koordinisanu borbu u gradovima i na nacionalnom nivou i kako bi se oformile grupe za samoodbranu od nasilja od strane nekontrolisanog tvrdog jezgra državnog aparata i fašističkih paradržavnih bandi, i te grupe takođe treba da budu povezane na nivou grada i na nacionalnom nivou.

Istovremeno, Siriza bi morala odmah da se organizuje kao masovna, ujedinjena partija najnaprednijih i najmilitantnijih delova radničke klase i omladine.

Sistemom unutrašnje demokratije i prava različitih tendencija da se izraze, nova partija treba da diskutuje i odluči o prikladnom političkom programu vlade i ispravnom delanju, uz učešće širokih radnih masa, kako bi se ohrabrile da aktivno učestvuju u vršenju vlasti i permanentnoj kontroli demokratske vlade.

Levičarska vlada i Siriza će biti pod ogromnim pritiskom da kapituliraju pred voljom „Trojke". Najbolji saveznik protiv ovih pritisaka je solidarnost evropske i međunarodne radničke klase. Organizovanim i upornim apelima od strane levičarske vlade, Siriza treba da traži mobilizaciju radnika i omladine širom Evrope, sa ciljem da porazi višestruki rat od strane međunarodnog kapitala protiv naroda Grčke.

Iznad svega, vlada levice treba da bude opremljena prikladnim političkim i finansijskim planom. Ne tražimo nikakav tajni „plan B", koji bi se primenio, navodno, ukoliko – već propali – pokušaj ponovnog pregovaranja o uslovima zajmova propadne. Ovo bi bila katastrofalna strategija koja bi dovela pokret nespreman u arenu buržoaske reakcije. Sada nam je neophodan otvoren, javni plan koji će ubediti radni narod da se vredi aktivno boriti za njegovu primenu.

Stari minimalni program reformi je mrtav. U sadašnjoj dubokoj istorijskoj krizi kapitalizma, posebno u uslovima grčkog kapitalizma, najslabije „karike" evropskog kapitala, svaki pokušaj da se sprovedu makar i najskromnije reforme, poput moratorijuma na Memorandume, će izazvati, kao što je već objašnjeno, neumorni rat od strane domaćeg i stranog kapitala.

Jasno je da odgovor na ovaj rat može biti samo jedan: sprovođenje plana najskorijeg mogućeg uspostavljanja centralizovane demokratski planirane privrede sa nacionalizacijama komandnih vrhova privrede, čime bi se smenio truli grčki kapitalizam. Ovo je jedini način da se ponovo osvoje pristojni uslovi života za radnike i da stotine hiljada nezaposlenih nađu posao i dostojanstvo!

F) Jednosmerni put ka demokratski planiranoj, nacionalizovanoj privredi

Svrha demokratski planirane, nacionalizovane privrede je osiguravanje pristojnih poslova i životnih uslova za sve radnike. „Sveto slobodno tržište", to jest neodgovornost velikog biznisa na račun širokih masa radničke klase i siromašnih gradskih sitnoburžoaskih slojeva, mora da bude izazvano kako bi se odbranili milioni radnih ljudi koje kapitalizam svakog dana gura do granica ekstremnog siromaštva.

Grčka ekonomija bi tako funkcionisala na osnovu koherentnog ekonomskog plana, sa aktivnim učešćem radničke klase u tekućoj demokratskoj kontroli, i kada se radi o lokalnim ekonomskim pitanjima i na nacionalnom nivou. Privatne banke bi bile nacionalizovane i integrisane u jednu jedinstvenu centralnu državnu banku – izvor finansiranja ekonomskog razvoja. Velika industrijska preduzeća u svim sektorima bi bila ekspropriisana i preobražena u društvenu svojinu. Velike zemljoradničke i stočarske farme bi takođe bile ekspropriisane, kako bi se planirala zemljoradnička i stočarska proizvodnja na osnovu zadovoljavanja prehrambenih potreba grčkog društva.

Centralizovani prevoz, infrastruktura, telekomunikacije, energetika, vodna i rudna bogatstva, bi postali društvena svojina. Spoljna trgovina bi postala državni monopol i bila bi korišćena u skladu sa društvenim potrebama. Uvođenjem državnog monopola na spoljnu trgovinu, uvozi i izvozi bi bili zasnovani na stvarnim socijalnim potrebama društva i služili bi razvoju proizvodnog kapaciteta privrede.

Veliki prodajni centri bi bili ekspropriisani i zamenjeni društvenom distribucionom mrežom, demokratski kontrolisanom od strane radničkih potrošačkih organizacija. Školstvo, zdravstvo, socijalno osiguranje i socijalna briga bi bili podruštvljeni i svaka profiterska aktivnost u tim oblastima bi bila zabranjena. Manji privatni poslovi i samozaposleni radnici bi dobijali podsticaje da se udruže u veće privredne entitete, zasnovane na planu za postepeno utapanje njihovih jedinica u stalno razvijajući društveni privredni sektor.

Planirana, nacionalizovana privreda bi sprovela u praksi ono što je sada društveno neophodno i od životnog značaja ali se do sada nije sprovodilo jer je sasvim neprofitabilno za špekulantske kapitaliste koji kontrolišu privredu. Uključivala bi sve nezaposlene radnike, smanjivši radnu nedelju za svakako onoliko koliko je potrebno da bi se otvorio potreban broj novih radnih mesta. Kreativni i proizvodni potencijal stotina hiljada radnika osuđenih na besposlenost od strane kapitalizma će biti iskorišćen i vodiće rastu privrede bez presedana za nekoliko godina.

Samo uspostavljanje planirane, nacionalizovane privrede može da eliminiše činioce koji su doveli do kapitalističkih krizna, poput anarhije u proizvodnji i proizvodnje zarad privatne dobiti. Sa centralizovanim planiranjem će biti moguće preduzeti neophodna ulaganja u društvenu proizvodnju. Po prvi put bi bilo moguće ne samo uspostaviti koordinisani plan za rešavanje ozbiljnih problema životne sredine koje je stvorio anarhični i bezobzirni profitni motiv kapitalizna, već takođe ustanoviti ekonomski razvoj koji poštuje prirodnu sredinu.

Uz centralno planiranje privrede, mogli bismo da stvorimo uslove za bolje kroišćenje i brži razvoj tehnologije, čime bismo u velikoj meri podstakli produktivnost rada. Uspon produkvitnosti bi nam omogućio da dalje smanjujemo radno vreme, što bi dovelo do više vremena za radnike da se aktivno bave planiranjem i vođenjem privrede, obrazovanjem sebe samih, ali i da imaju više vremena za odmor i uživanje u plodovima vlastitog rada.

Planska privreda nije utopijski marksistički izum. Istorijsko iskustvo dvadesetog veka je demonstriralo njenu nadmoćnost u odnosu na kapitalizam. Centralno planirana privreda je izvukla SSSR, Kinu, Istočnu Evropu i Kubu iz kolonijalne i polukolonijalne zaostalosti i osiguralo jak ekonomski rast i životni standard njihovog naroda koji nije bio moguć pod kapitalizmom. Najtipičniji slučaj je upravo slučaj samog SSSR-a, gde se tokom perioda od Oktobarske revolucije do sredine 60-ih godina industrijska proizvodnja povećala 52 puta, dok se u istom periodu u SAD uvećala samo 6 puta, a u Britaniji samo 2 puta (Izvor: Ted Grant – Rusija: Od revolucije do kontrarevolucije, izdavač: Well red Books).

Međutim, u isto vreme moramo takođe uzeti u obzir negativnu stranu istorijskog iskustva onoga što su bile deformisane radničke države. Iskustvo je pokazalo da planirana privreda ne može da funkcioniše efikasno bez „kiseonika" radničke demokratije. Da bi se izgradila privreda zasnovana na tipu i količini dobara i usluga koje su potrebne društvu i koje društvo može da iskoristi, jedini način je da radnička klasa, koja je u neposrednom dodiru sa proizvodnjom, ali i sa potrošnjom, bude ta koja ima kontrolu.

Brzo rastuća privreda sa velikim brojem proizvodnih jedinica čini njeno vođenje sve komplikovanijim i složenijim zadatkom i stoga ne može biti vođena od strane male menadžerske elite, koju niko ne kontroliše. Neizbežni rezultati takvog pokušaja, kao što je bio slučaj u deformisanom SSSR-u i drugim staljinističkim režimima (i staljinoidnim režimima, poput SFRJ, prim. prev.) ovog tipa u 20. veku su loše upravljanje, korupcija i nizak kvalitet dobara.

Istinski neprevaziđena revolucionarna politička tradicija prvih godina Oktobarske revolucije nam je dala veoma jasan pogled na to kako rukovoditi demokratski planiranom privredom, mnogo pre razvoja sovjetske birokratije i staljinizma. Odluka Konferencije ruskih fabričkih komiteta iz 1917., prihvatajući preporuku delegacije Boljševičke partije, kaže na tu temu:

„...Privredni život zemlje – u poljoprivredi i industriji, trgovini i prevozu – mora biti podređen planu koji će biti određen radi zadovoljavanja ličnih i finansijskih potreba narodnih masa, koji će biti ratifikovan od strane izabranih predstavnika i biće pod vođstvom ovih činilaca preko njihovih predstavnika kroz državne i lokalne vladine ustanove koje sprovode plan.

„Deo plana da se poljoprivreda stavi pod kontrolom organizacija seljaštva i agrarnih radnika i deo koji se odnosi na firme koje koriste nadničarski rad – u industrji, trgovini i prevozu – je sastavljen pod radničkom kontrolom, čiji su stvarni članovi unutar kompanije, fabrike i strukovnih radničkih sindikata.

„Ujedinjenje fabričkih komiteta više kompanija treba da bude uspostavljeno prema sektoru kako bi se omogućila kontrola svake grane industrije kao celine i koordinacija rada sa opštim privrednim planom i logičnom distribucijom materijala, goriva, tehnike i ljudstva, kao i da bi se omogućilo zajedničko delovanje sa strukovnim sindikatima koji su organizovani u proizvodnim oblastima. Generalni saveti strukovnih sindikata i fabričkih komiteta, koji predstavljaju proletarijat u državi i lokalnim ustanovama prilikom formulisanja i sprovođenja privrednog plana i organizacije razmena između gradova i sela, imaju više rukovodstvo u fabričkim komitetima i strukovnim sindikatima zbog radničke kontrole na svakom datom mestu i izdaju obavezujuće propise radne discipline u procesu proizvodnje, koje odobrava Generalni zbor radnika..." (Iz zbirke eseja „Ključna pitanja radničkog pokreta", Ksekinima 1983.)

Podruštvljena planska privreda je osnova izgradnje razvijenog socijalističkog društva, koje će po marksizmu voditi do društva izobilja, gde će većina klasnih suprotnosti nestati, a sa njima će i Država napustiti istorijsku pozornicu. Ali istorijsko iskustvo je pokazalo da je nerealno verovati da se takvo društvo može izgraditi bez kombinacije proizvodnih snaga velikog broja ekonomski razvijenih zemalja. Podruštvljena planska privreda ne može osigurati održavanje visoke stope rasta i napretka ako je zatvorena unutar granica jedne zemlje.

Posebno u maloj i slabo produktivnoj kapitalističkoj zemlji poput Grčke, najbolje što podruštvljena planska privreda može da postigne ukoliko bude ograničena na svoje nacionalne granice bi bilo da osigura ugodan i dostojanstven život radnim masama, bez izrabljivanja i kapitalističkih nivoa nejednakosti. Međutim, takav društveni napredak, posebno u ranim stadijumima uspostavljanja novog ekonomskog modela, bi neizbežno bio kombinovan sa pojavom nestašica, ne samo tehnoloških dobara, mašinerije i pomagala, već takođe i sirovina, goriva, čak i nekih osnovnih dobara, poput lekova i medicinskog materijala, uključujući i određene prehrambene artikle. Ovo bi bilo zbog velikih poremećaja grčke ekonomije koje bi Grčka nasledila od kapitalizma i takođe zbog surovog rata koji bi domaći i strani kapital poveli protiv zemlje.

Stoga, revolucionarnoj Grčkoj bi trebala finansijska i tehnička pomoć razvijenih zemalja već od prvog dana. To znači da grčki radnici moraju biti posvećeni borbi sa internacionalnom perspektivom. Socijalistička revolucija bi morala da se proširi što je pre moguće na internacionalnu arenu i da vodi ka uspostavljanju podruštvljenih, planskih privreda širom Evrope. Ovo je jedini način na koji bi radnici Evrope mogli da ponude iskrenu i višestruku internacionalnu pomoć kako bi Grčka izašla na kraj sa najvećim proizvodnim neuspesima u svojoj privredi.

Ovo je savršeno moguć istorijski razvoj, a ne utopija „izvoženja" neke revolucionarne paradigme. Borba za zbacivanje kapitalizma u eri duboke istorijske krize ne može biti ograničena na granice jedne zemlje. Pošto su drakonska štednja i slamanje radničkih prava danas norma, međunarodna solidarnost prema revolucionarnoj vlasti Grčke bi zapalila borbu protiv kapitalizma u jednoj zemlji za drugom.

Širom Evrope radnička klasa predstavlja ogromnu većinu stanovništva i ima moćne organizacije. Revolucionarna Grčka ne bi dugo ostala prepuštena samoj sebi.

Sjedinjene Socijalističke Države Evrope, putem revolucionarne borbe evropske radničke klase mogu i treba da postanu nova realnost koja će zameniti sadašnju varvarsku, kapitalističku Evropsku uniju.

G) Šta će se desiti sa Evropskom unijom i evrom?

Buržoaska klika koja vodi EU u skladu sa interesima krupnih banaka i evropskih multinacionalnih preduzeća ne može sebi priuštiti da doživi otkazivanje Memoranduma od strane levičarske vlade. Štaviše, ne može da toleriše čak ni nagoveštaj projekta uspostavljanja podruštvljene, planske privrede u Grčkoj.

Priroda takvog programa je u sukobu sa strukturom EU, koja je izgrađena prema interesima evropskog krupnog biznisa. To je u oštrom kontrastu sa duhom i pismom osnovnih aktova, sporazuma, pravila i formalnih ugovora EU, koji brane kapitalizam i „slobodno tržište". Izbacivanje Grčke iz evra i iz EU bi trebalo posmatrati kao neizbežan deo pokušaja međunarodnog kapitala da kazni grčki narod i vladu levice.

Da bi dobila ovaj rat protiv reakcionarne koalicije evropskog kapitala, borbena radnička klasa Grčke mora da ima internacionalističku perspektivu. Treba da napišu na barjak svoje borbe parolu Sjedinjenih Socijalističkih Država Evrope. Od prvog trenutka na vlasti, vlada levice mora uzvikivati ovo geslo celoj Evropi, pokrećući aktivnu internacionalnu kampanju svim sredstvima koje ima na raspolaganju.

Neizbežno, usvajanje nove valute od strane levičarske vlade, koje bi poteklo od zbacivanja grčkog kapitalizma nakon izbacivanja iz evrozone i EU, bilo bi praćeno tendencijom da se ta valuta diskredituje na međunarodnim tržištima i da se nametnu visoki inflatorni pritisci na zemlju. Ipak, centralizovana i demokratski planirana privreda – posebno ako porazimo kontrarevolucionarne manevre i ako istovremeno evropski i balkanski proletarijat izraže praktičnu solidarnost prema revolucionarnoj Grčkoj, kada krenu u sopstvene revolucionarne borbe – kao što je već pomenuto, garantuje minimum podnošljivih i humanih uslova života za sve radnike. Usvojivši novu valutu, međutim, bilo bi neophodno odbaciti svaku iluziju o sleđenju puta „nacionalnog izolacionizma". Taj čin bi morao slediti jasan poziv za stvaranje nove i zaista inkluzivne i pravedne, socijalističke ekonomske integracije oko novog evra, koji bi predstavljao moć planske, socijalističke privrede na nivou Evrope.

Put ka napretku i socijalnoj pravdi, socijalistički put, neizbežno uključuje žrtvovanje. Nikada u istoriji čovečanstva nije bilo progresivne, revolucionarne, društvene ili političke promene koja se desila bez žrtava. Ali šta je drugi „izbor" sa kojim se radnici suočavaju? To je put pasivnog prihvatanja rastućeg kapitalističkog varvarstva, beskrajno žrtvovanje miliona nezaposlenih i siromašnih, za račun profita šačice kapitalističkih parazita.

Danas postoje svi objektivni uslovi takvi da se žrtve za pobedu socijalističke revolucije mogu učiniti najmanjima mogućima. Radnička klasa je društvena većina u najvećem broju zemalja sveta. Poseduje moćne masovne organizacije i mnogo je obrazovanija nego ikada pre. Savremena komunikacije je toliko visoko razvijena da revolucionarne struje – kao što se videlo na primeru nedavnog izbijanja Arapskog proleća i širenja pokreta „indignados" – mogu biti prenete iz jednog kraja sveta u drugi u roku od samo nekoliko sati. Bilo bi dovoljno prekinuti samo jednu kariku u međunarodnom kapitalističkom „lancu" probedom revolucije u jednoj zemlji da bi se revolucionarna iskra pretvorila u plamen, koji bi se brzo proširio širom planete.

Radnici i omladino Grčke, svih rasa i nacionalnosti, domaća i imigrantska, ujedinimo se u zajedničkoj revolucionarnoj borbi! Počevši od pobede Sirize i izbora za vladu levice, u ovoj zemlji gde je ljudska civilizacija načinila neke od svojih prvih krupnih koraka, neka imamo tu čast da zapalimo prvu iskru revolucije u Evropi i pretvorimo je u plamen napretka koji će eliminisati mrak varvarskog kapitalizma, u neugasivi plamen socijalizma!

H) Da li je svrgavanje kapitalizma danas moguće?

Da li je zbacivanje kapitalizma i uspostavljanje demokratski planirane, društvene privrede u Grčkoj danas moguće? Politički i stručni predstavnici „Trojke" i grčke vladajuće klase odbacuju kao „nepraktičan" svaki program koji je usmeren protiv interesa bankara i drugih kapitalističkih grabljivaca. Svaki zahtev za kidanjem okova nadničarskog ropstva i orgomne armije nezaposlenih, koji su prinuđeni da jedu otpatke ostatka društva je žigosan kao „populizam" i „avanturizam" od strane ove fine hrišćanske gospode.

Pod pritiskom buržoaskog javnog mnjenja, reformistički lideri su tokom vremena, posebno kada bi se približili vlasti, užurbano pokušavali da budu „razumni" u svom programu. Sa jedne strane pokušavaju da ubede kapitaliste da njihovi fundamentalni interesi, naime njihova kontrola nad privredom i državom, neće biti ugrožena, a sa druge strane govore radnicima da fundamentalna društvena promena još nije izvodljiva.

Ali šta je zaista politički i društveno izvodljivo, a šta nije? Pogled na događaje koji se dešavaju oko nas u protekle dve godine je dovoljan da radikalno promeni ono što se smatra i što se ne smatra „izvodljivim". Ko bi pre nekoliko godina uzimao u obzir moguć bankrot jedne zemlje evrozone i njeno pozivanje MMF-a u pomoć? Ko bi mislio da je moguće da će minimalac i kolektivni ugovori biti ukinuti od strane jedne demokratski izabrane vlade? Ko bi poverovao da će biti moguće izvesti 18 generalnih štrajkova za samo dve kratke godine? Ko bi pomislio da će PASOK i Nova demokratija izgubiti 3 miliona glasova za dve i po godine? Ko je mogao da zamisli sadašnji polet ka vlasti Sirize, kada je ona pre samo dve i po godine bila na ivici političke marginalizacije usled sukoba unutar rukovodstva, koje nije imalo jasne političke principe? Ko bi zamislio pre nekoliko godina da je moguće videti u zemlji kapitalističkog Zapada uspon ka vlasti jedne partije komunističkog pokreta?

Šta je moguće u društvu i politici nije apstraktan koncept. To je povezano sa objektivnim, materijalnim činiocima koji determinišu društveni život i ishod borbe koja se vodi između dve osnovne klase društva, buržoazije i proletarijata i njihovih saveznika.

Uspostavljanje demokratski planirane, društvene (podruštvljene) privrede koja bi pripremila put ka socijalizmu širom Evrope je danas savršeno moguće, zato što su proizvodne snage u Grčkoj (rad, tehničko znanje, nauka, tehnologija, itd.) dovoljno razvijene da osiguraju pristojan život svim radnim ljudima.

Primera radi, BDP Grčke je, od 38,6 milijardi evra 1990., skočio do 244 milijarde evra 2008. Ali zbog duboke krize kapitalizma, koja ga je već srezala do 200 milijardi evra, proizvodne snage su osuđene na stagnaciju unutar gušećih okova buržoaskog društva.

Bilo bi nemoguće svrgnuti kapitalizam da sila u čijem je to interesu i koja može da spase proizvodne snage od kapitalističkog propadanja ne postoji u grčkom društvu. Ali ta sila nije samo stvarna, ona je objektivna i moćna. To je radnička klasa Grčke, koja po zvaničnim podacima ESYE (Nacionalne statističke službe) čini ogromnu većinu društva sa 2,6 miliona zaposlenih radnika i preko milion nezaposlenih koji su u protekle dve godine združili snage u zajedničkim masovnim borbama. Pored njih, treba dodati kao objektivno moguće saveznike, preko milion samozaposlenih i oko 200 000 zaposlenih u malim porodičnim poslovima.

Još je činjenica i to da radnička klasa Grčke sada ima neuporedivo viši nivo obrazovanja nego u prošlosti i jake masovne organizacije, koje mogu da nameću svoju kolektivnu volju društvu. Sa ovakvom ekonomskom i društvenom stvarnošću, povoljniji uslovi za socijalistički preobražaj se ne mogu zamisliti.

Ali da li je ovo pitanje od životnog značaja politički izvodljivo? Politička svest radničke klase se, putem iskustva masovnih borbi protiv mera iz Memoranduma, radikalizovala i nezapamćenom brzinom pomerila ka levici. Na izborima 6. maja, sve tri partije koje su potekle iz grčkog komunističkog pokreta (KKE, Siriza, Demokratska levica [u međuvremenu se odustalo od saveza sa Demokratskom levicom zbog njihovog izdajničkog paktiranja sa pro-memorandumskim snagama, Novom demokratijom i PASOK-om, prim. prev.]) ukupno su skupile manji procenat glasova od onog koji ankete danas pripisuju samoj Sirizi. Valja istaći veliku popularnost Sirize među radničkom klasom, na šta ukazuju veoma visoke stope podrške prikupljene u velikim gradovima, kao odličan pokazatelj revolucionarnih političkih mogućnosti i izgleda u ovom periodu.

Pre nekoliko decenija, sama mogućnost dolaska na vlast partije koja potiče iz komunističkog pokreta bi već izazvala državni udar. Za sada buržoaski reakcionari mogu samo bespomoćno da slušaju najave Sirize o raspuštanju interventne policije, odlažući trenutak svoje kontrarevolucionarne osvete za neki prikladniji momenat u budućnosti. Kapitalistički političari, usled duboke krize njihovog sistema, sada ne mogu da daju svojoj tradicionalnoj političkoj društvenoj bazi, sitnoj buržoaziji, čak ni najmanje obećanje podnošljive egzistencije sa minimalnim žrtvama.

Sve ovo pokazuje da su sa brzim razvojem političkog uticaja Sirize i povećanom slabošću kapitalističkih partija i vođa, u poređenju sa njihovom starom neosporivom političkom prevlašću, neophodni politički preduslovi za svrgavanje kapitalizma i početak socijalističkog preobražaja u Grčkoj već prisutni.

Siriza je postala subjektivni činilac koji može da omogući veliku političku, revolucionarnu društvenu promenu. Jedino što fali rukovodstvu – čak i kad je velikim impulsom masa već gurnuto ka poziciji vlasti – jeste adekvatan revolucionarni program. Ovo, međutim, je sve samo ne sitno pitanje, već pitanje od najvećeg značaja!

I) Deset tačaka za društvenu, plansku privredu i radničku vlast

Program levičarske vlade nije pitanje pukog književnog interesovanja.To je pitanje života i smrti miliona sadašnjih ili budućih osiromašenih i nezaposlenih radnika – budućih i sadašnjih „mušterija" narodnih kuhinja. Kao takav, on mora biti demokratski raspravljan i razvijan kroz aktivno učešće najnaprednijih delova radničke klase i omladine u redovima Sirize, te oblikovan i isprobavan sa najširim masama radnika da bi dobio aktivnu podršku za primenu kada stupi na snagu.

Nažalost, rukovodstvo Sirize je cik-cak politikom ovo stavilo u drugi plan i promenilo program levičarske vlade u politički plan nametnut odozgo, pripremljen od strane „kvalifikovanog osoblja" unutar četiri zida partijskih kancelarija. Ovo je posledica ogromnog pritiska „Trojke" i vladajuće klase. Bez kreativnog doprinosa hiljada Sirizinih aktivista u demokratskoj debati, bez toga da je predstavljen na radnim mestima i u komšilucima, program koji je najavilo političko rukovodstvo nije adekvatan za izražavanje potreba ovog perioda.

U ovom programu se primećuje uticaj pritisaka buržoaskog „javnog mnjenja" koje zahteva veću „umerenost" i manje radikalnosti. Apstraktan je i bled u glavnim tačkama. Što se tiče politike, to nije potrebni revolucionarni program, već reformistički program, koji je izgrađen na opasnoj iluziji „postepene reforme" bolesne kapitalističke privrede i korumpirane autoritarne države koja joj služi.

Zadatak svakog levičara je da se bori za izmenu ovog programa i njegovo revidiranje radi izlaska u susret istinskim revolucionarnim zahtevima ovog perioda.

Marksisti unutar Synaspismosa i Sirize, koji izdaju novine „Epanastasi" („Revolucija") i časopis „Marxistiki Foni" („Glas marksizma") (www.marxismos.com), daju svoj doprinos ovom pitanju od životnog značaja. Predlažemo program od deset tačaka koje mogu da otvore put svrgavanju kapitalizma u Grčkoj i uspostavljanju demokratski planirane, podruštvljene ekonomije i nove demokratske vlasti radnog naroda.

1) O dugu i Memorandumima

Uticaj svetske krize hiperprodukcije na grčki kapitalizam je doveo do državnog duga koji vrtoglavo raste. Ovaj rastući dug se pojavio u svim kapitalističkim zemljama, kao zajednički simptom kapitalističke krize. Nacionalni dug je skočio širom sveta, najvećim delom zbog združenih pokušaja kapitalističkih vlada da spasu banke ogromnim sumama državnog novca. Pozicija grčkog kapitalizma kao „najslabije karike" u evrozoni je značila da će on prvi krenuti u bankrot.

Plaćene ideološke apologete grčkog kapitalizma pripisuju masivan vladin dug „javnom sektoru" i takozvanim „glasačima-klijentima" „partokratijske" države. Ali ovo je iskrivljena i lažna slika stvarnosti. U klasnom društvu država nije neutralna. Ona je pod kontrolom vladajuće klase. Sve iskrivljenosti savremene grčke države odražavaju istorijski oblikovanu prirodu i kulturu grčke vladajuće klase.

Čak i povećanje javnog sektora tokom poslednjih četrdeset godina je, na kraju krajeva, služilo potrebi da se osigura stabilnost kapitalizma uzevši u obzir istorijsku nevoljnost grčkih kapitalista da sprovedu ozbiljna ulaganja koja bi stvorila nove poslove u proizvodnji. U stvari, potrošnja na plate velike većine radnika javnog sektora je bila jedini deo novca grčkih poreskih obveznika koji je ikako doprinosio društvu. Ono što je stvorilo čudovište duga treba tražiti drugde.

Može se naći u parazitskog ekonomskoj ulozi grčke vladajuće klase. Grčki kapitalisti su postali tokom vremena zavisni od državnog novca mnogo više od vladajućih klasa ostatka razvijenog kapitalističkog sveta. Uvek su posmatrali državu kao glavni izvor brzog i lakog bogaćenja kroz precenjivanje krupnih ugovora, direktne vladine „investicione" podsticaje, poreske olakšice i toleranciju prema utaji poreza.

Takođe, određen broj drugih parazitskih troškova otkriva klasni i surov karakter buržoaske države, koji je tokom vremena doprinelo velikom povećanju državnog duga: prenaduvane plate i „podmićivanja" čitave armije starijih državnih i vladinih službenika, konsultanata i direktora; vojni izdaci i precenjivanje i podmićivanja radi kupovine skupe opreme; sveukupni trošak izdržavanja armije stvorene za borbu protiv „unutrašnjeg neprijatelja" i podređenu ekstravagantnim imperijalističkim planovima NATO; povećani izdaci na snage bezbednosti zarad održavanja brojnog i dobro opreljenog mehanizma za represiju protiv borbe radnog naroda; troškovi plata sveštenstva, razni oblici finansiranja i takođe provokativna serija poreskih olakšica za Crkvu; sve ovo je stvorilo trend povećanog državnog pozajmljivanja, koje je u većini slučajeva imalo mutan i grabljivi karakter u korist domaćih i stranih banaka. Sve ovo je doprinelo uvećavanju duga.

Dajmo pak neke konkretnije primere aktivnosti parazitskih kapitalista i korumpiranog i raskalašnog buržoaskog karaktera grčke države. Da bi se spasle takozvane „problematične" industrije napuštene 80-ih godina od strane grčkih industrijalaca, koji su svoje gubitke preneli na državu, ukupni troškovi vlade su dosezali čak 1,3 biliona drahmi 1990. kada je ukupni dug dosezao 11 biliona drahmi.

Od rane 1980 pa do danas, oporezivanje velikih kompanija je postepeno padalo od 49% do 20%, što je bio period enormnog profitiranja od strane grčkih kapitalista. Uveliko precenjeni javni radovi za Olimpijadu 2004 su grčku vladu koštali 20 milijardi evra. Tokom dve decenije od 1990-2010, prema Stokholmskom međunarodnom institutu za istraživanje mira, grčka vlada je potrošila 21,4 milijardu dolara na uvoz oružja. „Podmazivanje" uhapšenog bivšeg ministra odbrane Akisa Cohacopulosa su procenjena na 300 miliona evra (izvor: „Real", 3/6/2012). Posebna istraga parlamentarnog komiteta je našla da je gubitak za grčku državu od ilegalnih aktivnosti kompanije „Simens" u Grčkoj prešao dve milijarde, a „podmazivanja" su procenjene na preko 180 miliona.

Akumulacija svega ovoga, pod udarom međunarodne recesije, dovela je grčku državu do ivice bankrota i do drakonskih Memoranduma. Ipak, opisati ovaj čudovišni dug kao „javni" je potpuno lažno. Nije ga napravila radnička klasa ni sirotinja, već samo krupni biznis i parazitski korumpirani državni aparat koji je napravljen da mu služi.

Primoravanjem Grčke 2010. da prihvati famozni mehanizam „pomoći" i pozajmljivanjem od „Trojke" EU-ECB-MMF nije spašen narod nego su spašene banke, koje bi naprosto propale ako bi Grčka prestala sa vraćanjima duga. Uvođenjem Memoranduma, oni su pokušali da istovare teške troškove otplate duga na leđa siromašnih radničkih masa Grčke na nezapamćeno divljački način, a sve to prosto zato da bi se usporilo kretanje Grčke ka bankrotu, da bi se izbegao haos pri neizmirenju dugova koji bi destabilizovao evropski i globalni  kapitalizam.

Zajmovi „Trojke" su sada usmereni gotovo isključivo ka bankama i veoma malo ih ide ka svakodnevnim potrebama grčke države. Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, ukupno finansiranje države od strane „Trojke" bi trebalo da dosegne skoro 245 milijardi evra do kraja 2014. godine. Suma koja se rasporedila do 21. maja 2012. je ukupno iznosila 147,6 milijardi evra. Prema dopisu ekonomiste T. Papadopulosa na sajtu iskra.gr, od ovog novca je samo 12 miliona evra za pokrivanje primarnih potreba države, dok je 75 milijardi evra za pokrivanje kamata i amortizaciju, a preostalih 59.5 milijardi je dodeljeno vlasnicima obveznica i bankama za njihovu famoznu „rekapitalizaciju".

Od sada pa nadalje, planirani zajmovi od „Trojke" će biti usmereni isključivo na refinansiranje duga, dok će u isto vreme grčkoj državi biti naplaćivana dodatna kamata. Ovo se vidi u samom Memorandumu, koji govori o primarnom višku 2013, što znači da će državni prihodi i penzioni fondovi moći da pokriju sve troškove osim otplata prispelih dugova i godišnje kamate.

Problem duga je enorman. Zanemarivo smanjivanje duga sprovedeno preko programa razmene obveznica se sada potire brzim produbljivanjem recesije. Prema izveštaju MMF-a iz aprila 2012, dug grčke države u 2014. će se popeti do 171% BDP-a. Grčka mora platiti u sledeće četiri godine refinansiranje ovog duga ukupnom sumom od 95 milijardi evra. Drugim rečima, da bi refinansirali dug u sledeće četiri godine, Grci moraju predati približni iznos dvogodišnjih poreskih prihoda!

Sve dok se održava ovaj ogromni teret na plećima grčkog naroda, nema nikakve šanse za poduzimanje ikakvih realnih koraka prema društvenom napretku. Osnovni zadatak vlade levice je da oslobodi radničku klasu i sirotinju ovog groznog tereta parazitskih i grabljivih „obaveza" koje su im buržoaske vlade natovarile na ramena.

Vlada levice mora odmah da preduzme sledeće mere:

a) Otkazivanje duga grčke države, pri čemu se:

Mali vlasnici obveznica obeštećuju prema njihovoj finansijskoj situaciji. Obezbeđuje adekvatno finansiranje grčkih penzionih fondova koji imaju obveznice grčke države, kako bi izbegli ugrožavanje njihove održivosti;

Odmah isplaćuju svi dugovi države radnicima, nezaposlenima, penzionerima, profesionalcima i malim preduzetnicima i onima koji pružaju usluge obrazovanja, zdravstva, socijalne pomoći i socijalnog osiguranja.

b) Momentalno otkazivanje Memoranduma i bilo kojih mera koje nameće „Trojka" ( stope povećanja poreza, rezanje plata, penzija i socijalnih davanja, privatizacije itd.) kroz jedinstveni Ukaz o sporazumima i zajmu sa „Trojkom".

Ove mere bi oslobodile zemlju plaćanja oko 13 milijardi evra, koje je budžet odredio za ovogodišnje otplaćivanje kamata, a takođe i od ogromnih parazitskih troškova tokom sledećih nekoliko godina. Ovo bi uveliko olakšalo život sledećim generacijama radnih ljudi.

Međutim, kao što je već objašnjeno, ove mere bi izazvale automatski prekid zajmova od „Trojke", opšti ekonomski rat protiv vlade levice od strane domaćeg i stranog kapitala i izlazak iz evra. Ovaj rat, ako se sa njime ne suoči prikladno, bi nezibežno ugrozio sposobnost plaćanja takozvanih „bazičnih izdataka", to jest izdataka potrebnih za plate, penzije i vođenje škola i bolnica, koje dosežu ukupnu sumu od 47,7 milijardi evra za 2012. Raznorazni reformistički analitičari iznose vrlo pogrešnu tvrdnju da će ovi troškovi biti osigurani za vladu levice, navodno oporezivanjem prema državnom budžetu, koji iznosi 52,2 milijarde evra. Ove procene uzimaju u obzir poreski prihod prema Memorandumima, a ne uzimaju u obzir kolaps prihoda i još dublju recesiju koju će izazvati rat domaćeg i stranog kapitala protiv nove vlade. Preko polovine državnih prihoda (28,6 milijardi evra u direktnom oporezivanju) zavise od visoko rizičnih nivoa potrošnje u uslovima recesije.

Državni prihodi za pokrivanje esencijalnih društvenih troškova (plata, socijalnih davanja, penzija, škola, bolnica) daleko od toga da su obezbeđeni. Jedini način da se zagarantuju jeste putem istovremenog sprovođenja ovih i drugih mera koje predlažemo u ovom programu.

2) Oporezivanje

Oporezivanje profita i bogatstva kapitalista, krupnih rentijera i vlasnika velikog bogatstva je važno i neposredno sredstvo kojim vlada levice može brzo naći sredstva neophodna za pokrivanje „primarnih troškova", ali i za popravljanje životnog standarda masa od prvih meseci na vlasti. Ali čak i ove mere same po sebi nisu dovoljne. Buržoazija će nastaviti sa višestrukom ekonomskom sabotažom (zatvaranja pogona, beg kapitala i štednje itd.) kako bi izbegla pošteno i teško oporezivanje. Smanjenje strašnih društvenih nejednakosti i finansiranje socijalnih potreba može biti postignuto na stabilan, bezbedan i dugotrajan način samo uzimanjem bogatstva koje je koncentrisano u rukama bogatih putem uspostavljanja društvene, demokratski planirane privrede.

Grčka ima najniže poreske prihode od svih razvijenih zemalja EU i može se porediti samo sa najnerazvijenijim zemljama Istočne Evrope. Poreski imunitet krupnog biznisa i bogataša je uzrok ove situacije. Istovremeno, ovo je jedan od odlučujućih činilaca koji su doveli do zaduženosti grčke države. Ovo se da pokazati brzim uvidom u zvanične statistike „Evrostata" i Ministarstva finansija.

Poreska stopa na profite korporacija je od 49% 1989. pala na beznačajnih 20% 2010. Sada Nova demokratija besramno predlaže dalje smanjenje ove poreske stope na 15%. Na primer, između 2000. i 2007. prihodi od oporezivanja biznisa su pali sa 4,1% na 2,6% BDP-a, u vreme kada su korporacijski profiti u Grčkoj eksplodirali u postali najviši u Evropi.

Utaja poreza od strane bogataša je u najmanju ruku bezobrazna. Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, broj prijavljenih poreskih obveznika sa prihodima preko 95.000 evra je jedva dosegao 35.000 iliti 0,6% svih poreskih prihoda, dok je prihode preko 300.000 prijavilo samo 1.395 osoba.

Prema organizaciji „Global Tax Justice Network", broj ofšor kompanija u vlasništvu Grka prevazilazi 10.000 i drži oko 500 milijardi evra. Moćna grčka brodogradilišna industrija je u martu brojala 3.760 brodova, što je 15% svetske tonaže, ali su zbog izbegavanja poreza samo 862 od njih nosila grčku zastavu (Kathimerini, 15.april 2012.). A tokom celog ovog perioda preko 58 različitih poreskih olakšica je bilo uvedeno za grčke brodovlasnike.

Sa druge strane, Grčka ima jedan od najviših nivoa indirektnog oporezivanja – koje uglavnom opterećuje radnike i sirotinju. Indirektni porezi predstavljaju preko 60% ukupnih poreskih prihoda, dok je prosek u evrozoni tek 36,2%. Prihodi od neposrednog oporezivanja u Grčkoj, predstavljeni u procentu BDP-a, su zato duplo manji od EU-proseka.

Dok hiljade radnika na ime ove krize plaćaju jedno povećanje poreza za drugim, grčki kapitalisti i ostali sa visokim prihodima reaguju veoma „patriotski".

Prošvercovali su ogromne depozite u inostranstvo i počeli da ulažu u nekretnine u gradovima poput Londona. Prema izveštajima nemačkog časopisa „Der Špigel", grčki depoziti u Švajcarskoj dosegli su sumu od astronomskih 600 milijardi evra. Ovo je više od trostruke sume privatnih depozita u grčkim bankama i skoro trostruka vrednost BDP-a te zemlje. Za kraj, broj Grka koji traže domove u britanskoj prestonici se prema podacima britanskih vlasti u poslednje dve godine utrostručio. Imanja koja su Grci stekli u Londonu vrede više o milijardu evra.

Vlada levice se mora pozabaviti pitanjem ovog ogromnog bogatstva jer je ono stečeno brutalnim izrabljivanjem i otvorenim lopovlukom nad radnim narodom Grčke.

Vlada levice treba da preduzme sve neophodne korake za vraćanje najveće moguće sume ovog bogatstva Grčkoj i njenom narodu.

Najhitnije poreske mere koje treba da budu preduzete od strane vlade levice su sledeće:

a) Kako bi se povratilo ono što je ukradeno od grčkog naroda preko poreskog imuniteta i utaja poreza od strane velikih biznisa i krupnih privatnih vlasnika, mora se sprovesti neophodni metod retroaktivnog oporezivanja.

Prema Članu 78 Ustava, retroaktivno uvođenje poreza je zabranjeno. Međutim, treba citirati i fundamentalne članove Ustava, poput Člana 4, koji ističku da „Grčki građani doprinose javnim troškovima prema svom bogatstvu".

Stoga, posebno zarad nalaženja sume jednake primarnom deficitu koji će nastati kao posledica ukidanja poreskog tereta prema Memorandumu (poreske olakšice, smanjivanje neoporezovanog prihoda itd.) sledeće trebada se uvede:

Jedinstven vanredni retroaktivni porez na ukupne profite 200 krupnih aktivnih kompanija u zemlji od datuma ulaska u evrozonu do početka recesije (2001-2008).

Vanredni, retroaktivni porez svima onima koji su u tom periodu stekli velika imanja.

b) Vraćanje poreske stope za krupni biznis na 45% i ukidanje svih poreskih olakšica za krupna preduzeća.

c) Uvođenje progresivne stope poreza na prihod od 40% do 75% na prihode od 40 000 evra godišnje ili više.

d) Uvođenje slojevite stope poreza na imovinu za vlasnike domova u vrednosti od 400 000 evra i iznad, kao i za svu imovinu koja pripada ofšor kompanijama, na nivou koji će biti određivan godišnje na osnovu potreba državnog programa stambene izgradnje.

e) Ukidanje direktnog oporezivanja (PDV, akcizni porez, itd.) na osnovne prehrambene proizvode, račune za struju za domaćinstva, vodu i telekomunikacije i grejna goriva.

f) Povećanje praga za oslobađanje od poreza na 40 000 evra za svaki par, plus dodatnih 5000 evra za svako dete.

g) Kada se otkrije utaja poreza:

Eksproprijacija velikih kompanija treba mora biti izvršena bez nadoknade.
Oni sa visokim prihodima i krupni vlasnici treba da budu kažnjeni punim zaplenjivanjem njihove imovine.
Za druge kategorije poreskih obveznika, kazne moraju biti uvedene od teških novčanih kazni do zaplenjivanja imovine, u zavisnosti od njihove finansijske situacije.

h) Nije realno verovati da će se sa raširenom utajom poreza, poreskom prevarom i drugim manevrima kapitala na kraji izaći samo „političkom voljom" levičarske vlade. Takođe, nijedan praktični korak neće biti postignut pokušajima da se ubede korumpirani poreski činovnici da „rade svoj posao".

Vlada levice mora odmah da uvede radničku kontrolu. U svakoj velikoj kompaniji treba izvršiti temeljitu reviziju uprave od strane izabranih komiteta radnika, uz pomoć obučenih kadrova iz radničkog pokreta. Ovi komiteti treba da imaju pristup jedinstvenom centralnom kompjuterskom sistemu za snimanje i upoređivanje elemenata, koji zahteva da se odmah napravi baza podataka o bogatstvu.

3) Radnička kontrola

Utaja poreza, izbegavanja plaćanja socijalnog osiguranja, prevara i drugi skandali u krupnom biznisu, kojima se dopušta da se dešavaju u savršenom skladu sa buržoaskim tehnokratskim ekspertima za obmanu, visokim buržoaskim političarima i starijim zvaničnicima državnog aparata, moraju odmah biti razotkriveni i napadnuti od strane vlade levice.

Postojeći „revizorski" mehanizmi buržoaske države funkcionišu na birokratski, mutan i neodgovoran način kako bi se zaštitile „poslovne tajne" krupnih industrijskih i trgovinskih preduzeća. Računi kapitalista se legalno drže u tajnosti. Vlasnici sredstava za proizvodnju imaju dozvolu da od svojih potrošača bez smetnji skrivaju mahinacije oko izrabljivanja, pljačke i prevare.

Vlada levice treba da direktno da radnicima pravo da uđu u ove „tajne odaje" kompanija u kojima rade, kako bi otkrili svaku „poslovnu tajnu" ovih firmi, grupa, industrije i na kraju nacionalne privrede kao celine. Sredstvo kojim se može izvršiti ovaj zadatak od životne važnosti je radnička kontrola.

Vlada treba da preduzme sledeće mere oko ovog važnog pitanja:

a) Eliminisanje „poslovnih tajni" i „bankarske poverljivosti" putem koje kapitalisti skrivaju svoju prevaru i pohlepu, ne od konkrencije, već od samog društva.

b) Radničku kontrolu treba uvesti u sva krupna preduzeća. Komiteti radničke kontrole treba da budu birani sa pravom opoziva, a borbi posvećeni specijalisti unutar radničkog pokreta i naučnici da im pruže podršku u upravljanju, dakle da služe kao savetodavci, a ne kao „tehnokrate".

c) Radnička kontrola se mora protezati na sve odlučujuće nivoe funkcija kompanije, poput nabavki materijala i sirovina, upravljanja novcem (zajmovi, ulaganja, profit), procesuiranje proizvoda (dizajn i proizvodnja), kako bi se sprečila snižena procena i previsoka cena.

d) Radnička kontrola može da ostvari značajne rezultate u eliminisanju pošasti kapitalističkog određivanja cena. Dok standard života radničke klase oštro pada, cene ostaju nepromenjene kao rezultat stroge kontrole ključnih sektora privrede u rukama monopola i oligopola.

Korumpirana, birokratska i neodgovorna tela buržoaske države ne mogu efikasno da kontrolišu cene. Veoma je važno da radnici imaju pristup izvoru ovog fiksiranja cena, to jest krupnim industrijskim monopolima, kako bi mogli da razotkriju kapitalističke špekulacije. Stoga, radnička kontrola mora biti osnovni metod kontrole cena.

Značajna kontrola cena nad kartelima može samo biti zagarantovana preko izabranih komiteta radnika u fabrikama, zajedno sa specijalnim komitetima za kontrolu cena, sačinjenim od svih onih koji pate od posledica fiksiranja cena kao potrošači, dakle radnika, seljaka, zanatlija i vlasnika malih prodavnica. Na ovaj način, radnici bi bili u stanju da pokažu drugim siromašnim slojevima društva da je pravi razlog za visoke cene u prekomernim profitima kapitalista i traćenju sredstava u kapitalističkoj anarhiji (poput reklamiranja i tome sličnog).

e) Da bi imala efekta, radnička kontrola se mora protezati od pojedinačne firme, preko industrijske grane, pa sve do nacionalnog nivoa. Komiteti pojedinačnih kompanija treba da izaberu delegate za grupu komiteta tokom konferencije i da konačno oforme radnički kontrolni komitet na nacionalnom nivou. Nacionalni komitet mora da informiše narod o svojim nalazima, ističući prihode i troškove društva i udeo u nacionalnom dohotku prisvojen od strane kapitalista kao pojedinaca i kao klase. Takav komitet treba da razotkrije prevaru banaka i krupnih kapitalističkih grupa i da javno predstavi svoje nalaze, koji treba da obavezuju vladu levice.

Uvođenje prave i demokratske radničke kontrole bi neizbežno otkrilo ulogu parazistskih kapitalista, pomažući tako širokim masama da razumeju potrebu za drugim privrednim modelom, zasnovanom na svesnom planiranju i kontrolisanju privrede. Takođe, prava radnička kontrola je najvrednije sredstvo za obučavanje radnika u rukovođenju demokratski planirane, društvene privrede.

4) Radnička kontrola i plate drugih ljudi - industrijski odnosi - životni standard

U vreme kada se interesi bankara provokativno brane, radnička klasa se bori da preživi u nečuvenim i nepodnošljivim uslovima. Prema izveštaju koji je priredio Grčki komitet inspektora rada, u prvim mesecima 2012. godine plate su opale za 55%. Pored toga, samo 1 na svakih 10 poslodavaca je redovno plaćao svoje radnike, dok je njih 400.000 ostajalo bez plate i do pet meseci. Prema istom izvoru, 1 u svaka 3 radnika nije pokriven socijalnim i zdravstvenim osiguranjem, dok se mnogi ugovori preinačuju tako da u norma zaposlenog biva smanjivana. Procenat ugovora koji propisuju nepotpuno radno vreme je porasla na 30,65% 2011, dok je 2009. iznosio 16,7%. Procent ugovora sa smanjenim radnim vremenom je porastao sa 4.3% u 2009. godini na 8,95% u 2011.

Zvanični podaci Grčke statističke službe ukazuju na to da preko 2 miliona ljudi živi ispod granice siromaštva, sa manje od 6.800 evra godišnje. Druge studije, poput one Fokus Barija iz 2011. godine, ukazuju na to da 46% stanovništva Grčke smanjuje kupovinu hrane, da je 69% prestalo sa kupovinom odeće, da 41% ne može da priušti godišnji odmor, a da preko milion ljudi otkazuje grejanje svojih domova jer nisu u stanju da ga plate. Ukupno 3,5 miliona ljudi nisu u mogućnosti da izađu na kraj sa bilo kakvim hitnim troškovima koji bi mogli iskrsnuti, poput troškova lečenja itd.

U tako neljudskim uslovima, mentalno i fizičko zdravlje stanovništva Grčke je teško potkopano. Samoubistva postaju endemična. Ubistva su se udvostručila, a upotreba heroina i infekcija HIV-om su se povećali za 20%. Po prvi put, škole dele đacima fotokopije umesto udžbenika, dok u većini bolnica vlada nestašica najnužnijih zaliha.

Otkazivanje mera koje su sprovedene po Memorandumu bi sigurno bilo značajan korak u pravom smeru. Međutim, to ne bi definitivno poboljšalo situaciju. Premda bi takvo otkazivanje mera iz Memoranduma omogućilo poboljšanje industrijskih odnosa i zaustavilo opadanje životnog standarda, većina naroda bi i dalje bila daleko od osiguravanja pristojnog života.

Čak i pre dramatičnih smanjenja koja je doneo drugi Memorandum, kupovna moć onih sa najnižim platama se vratila na nivoe iz 1984. godine (!), prema Institutu za zapošljavanje Generalne konfederacije grčkih radnika (INE-GSEE).

Između 1998. i 2007. godine, grčka država je imala socijalna davanja od 3.530 evra po glavi stanovnika, dok je prosek Evrozone bio 6.251,78 evra. Međutim, tokom ovog perioda, profiti kapitalista su se vinuli u nebo. Na osnovu statističkih podataka ICAP-a i Rizospastisa [Rizospastis, što znači Radikal, jeste naziv novina Komunitičke partije Grčke] (10. 10. 2004 do 24. 02. 2010.) između 1990. i 2007. su se profiti povećali 28 puta ako su 1990. iznosili 575 miliona evra, a 2007. 16 milijardi evra.

Odlučujuće pitanje ispravljanja razornog pada životnog standarda radničke klase i siromašnijih slojeva društva levičarska vlada bi trebalo da reši momentalnim uvođenjem sledećih mera:

a) Ukidanjem svih oblika „fleksibilnih" radnih odnosa. Zapošljenje sa svim pravima i utvrđenim brojem radnih sati, koji je odredio nacionalni komitet pod radničkom kontrolom;

b) Totalnom legalizacijom radnika imigranata i davanjem njima prava jednakih onima koje imaju državljani;

c) Kriminalizacija utaje socijalnog osiguranja od strane poslodavca. Eksproprijacija bez nadoknade krupnih preduzeća koja se ne budu pridržavala predloženog radnog zakonodavstva, ili ne budu uplaćivali socijalno. Teške kazne i zaplena imovine za ekvivalentne prekrešaje od strane srednjih preduzeća;

d) Postavljanje Unitarnog/Komunalnog fonda za osiguranje zaposlenih, koji bi garantovao pristojne penzije i totalnu pokrivenost zdravstvenih troškova za sve radnike. Finansiranje bi bilo bilateralno - od strane države i poslodavaca. Upravu fonda treba da biraju predstavnici radnika;

e) Ukidanje privatnih školskih i zdravstvenih ustanova i privatnih osiguravajućih društava. Odvratni uslovi u javnim bolnicama, koji ugrožavaju živote hiljada siromašnih zahtevaju drastične mere da bi se sa njima izborilo. Ovo znači da treba eksproprirati sva velika preduzeća koja nude zdravstvene usluge, uz nadoknađivanje štete samo malim akcionarima i tome sličnima;

f) Plate, penzije i dodaci u javnom i privatnom sektoru moraju, u početku, biti povećani do nivoa koji je neophodan za to da svim radnicima, penzionerima i svima koji se oslanjaju na državne dodatke, bude zagarantovan pristojan životni standard, a ovaj standard treba da odredi nacionalni komitet pod radničkom kontrolom;

g) Automatsko prilagođavanje novih plata, penzija i dodataka kolebanjima cena najvažnijih potrošačkih dobara za radničku porodicu i određivanje cena od strane nacionalnog komiteta pod radničkom kontrolom;

h) Neposredno finansiranje urgentnih manjaka u zdravstvu, školstvu i troškovima socijalnih davanja, u skladu sa posebnom studijom, zasnovanom na evidencijama i procenama troškova, izvršenom od strane radničkih predstavnika iz tih sektora, biranih od strane svojih kolega u tim sektorima;

i) Od najvećeg je značaja da se traže i obezbede finansije za primenu programa mera koje bi radikalno izmenile situaciju u kojoj postoji rastuća nejednakost i razaranje životnog standarda masa. Visoko oporezivanje bogatstva i kapitala je neophodno, ali to nije dovoljno. Potreban je celokupan i momentalno primenljiv program koji uspostavlja društvenu plansku privredu, sa merama koje se sprovode u prelaznom periodu, dok se ovaj program razvija. Međutim, potrebno je neko vreme za odražavanje ovih mera socijalizacije na prihode i na povećanje životnog standarda masa. Stoga je nužno istovremeno primeniti ceo paket mera koje imaju neposredne rezultate, radi finansiranja programa ispravljanja uništenih životnih standarda radničke klase i siromašnijih slojeva društva.

Ove mere treba da budu sledeće:

- Smanjenje plata svih visoko rangiranih službenika u javnom sektoru - uključujući one u vojsci, bezbednosnim službama, sudstvu, javnoj vlasti, pripadnike vlade, predsednika Republike, poslanike u parlamentu i gradonačelnike - do izjednačavanja sa platama kvalifikovanih radnika. Ušteda iz ovih mera treba da bude preusmerena prema povećanjima plata običnih radnika u javnom sektoru. Sve privilegije visoko rangiranih službenika javnog sektora i obnašatelja državnih funkcija treba da budu ukinute.

- Dok ne dođe do privrednog rasta, treba suspendovati sve vojne izdatke (izuzev plaćanja vojnog osoblja u skladu sa gornjim pasusom), osim troškova koji se smatraju apsolutno neophodnima prema proceni demokratski biranog komiteta koji uključuje predstavnike vlade, nižeg vojnog osoblja i nacionalnog komiteta pod radničkom kontrolom.

- Potpuna nacionalizacija svojine onih koji su odgovorni za skandale vezane za korupciju i traćenje javnog bogatstva. Svojina Crkve treba da bude eksproprirana i upotrebljena na koristan način. Ovako obezbeđeni prihodi bi trebalo odmah da budu usmereni u zdravstvo, školstvo i socijalnu brigu. Crkva unutar sebe ima 10.000 organizacija koje zajedno poseduju 1.300.000.000 m2 zemljišta, 900 zgrada koje daje u zakup i od kojih dobija kiriju. Crkva takođe dobija sredstva od fondova EU i od Narodne lutrije Grčke. Ona takođe poseduje i znatna sredstva u vidu oročenog novca i akcija u grčkim bankama. U izveštaju koji su objavile novine "Kathimerini" 18. 10. 2009, procenjeno je da je vrednost imovine Crkve tad bila oko 15 milijardi evra. Ova cifra, međutim, ne uključuje niti 2.500 crkava i manastira, niti pak imovinu koja njima pripada!

- Neophodna je potpuna razdvojenost Države i Crkve. Trenutni status radnika u javnom sektoru, koji imaju sveštena lica, mora biti ukinut. Oni treba da se finansiraju iz različitih socijalnih programa, pod uslovom da pružaju društveno korisne usluge, sve dok ne nađu drugo zapošljenje ili privatne doprinose vernika.

- Eksproprijacija svih rentabilnih preduzeća u kojima država ima udeo, ma kako mala bila (treba primetiti da se tu radi uglavnom o onima koja su ranije bila u državnom vlasništvu). Nadoknada samo za one kojima te eksproprijacije mogu uzrokovati patnje, kao što su oni sa malim zaradama i mali akcionari. Ukupni deficit bolnica je oko 1,58 milijardi evra; ovaj deficit se može lako izbrisati ako u vidu imamo da je neto profit Narodne lutrije Grčke 2011. bio 537,5 miliona evra, a da je neto profit bivše državne telekomunikacione kompanije (OTE) samo tokom prvog kvartala 2012. iznosio 306,6 miliona evra.

5. Nezaposlenost

Nezaposlenost je najveća pošast za milione radnika. socijalni slom izazvan dubokom krizom grčkog kapitalizma se odražava u skoku stope nezaposlenosti. Prema najnovijim podacima Instituta za zaposlenost Generalne konfederacije grčkih radnika (u daljem tekstu IZZ), ukupni broj nezaposlenih iznosi oko 1.200.000, to jest između 23-24% radne snage. Prema predviđanjima, cifra u decembru 2012. će najverovatnije biti 28%!

Prema procenama IZZ, dodatnih 5% treba da bude uključeno u ovu cifru budući da postoje neregistrovani nezaposleni. Situacija je mnogo gora za ljude uzrasta 18-24 godine, među kojima nezaposlenost stoji na 50%. Ovo je daleko od „privremenog", ako u vidu imamo u vidu da se procene IZZ odnose na 1.100.000 nezaposlenih čak i u vreme procenjivanog oporavka grčke privrede, za koje Memorandumi kažu da će početi oko 2015.

Jasno, nezaposlenost je daleko od privremene. Ona je permanentna. To znači da se stotine hiljada ljudi suočavaju sa izgledima smrti od gladi, nestašica i bolesti u zemlji sa modernom privredom i sa formalno demokratskim institucijama, koje bi trebalo da ustavom garantuju pravo na rad.

Ogromna većina onih koje je nezaposlenost upropastila se okreću ka podršci Sirize na izborima i imaju jedno fundamentalno očekivanje od levičarske vlade: Posao, mesto u samom životu! Levičarska vlada će morati da ispuni očekivanja koja od nje imaju hiljade ljudi koji je podržavaju, ljudi koje je odbacila Trojka i grčka buržoazija kao „gubitnike", koji se imaju žrtvovati u ime profita.

Stoga nije prihvatljivo da levičarski program izostavlja osnovne garancije ljudskog i pristojnog radnog mesta za svaku nezaposlenu osobu! U pogledu nezaposlenosti, ne sme biti „postepenih" reformi. Jedina istinski progresivna klasa u društvu je u opasnosti od uništenja! Došlo je vreme da se ispuni istorijski zahtev radničkog pokreta za kliznim radnim vremenom, što će reći smanjenje radnih sati radi pune zaposlenosti.

Naravno, navijači i apologete vladajuće klase će vrištati kako je ovo „neizvodljivo". Oni koji nisu pogođeni krizom, grčki kapitalisti, bez sumnje će se žaliti kako ne mogu sebi priuštiti da zaposle više ljudi. Levičarska vlada, u onoj meri u kojoj je zaista revolucionarna i autentični branilac interesa radničke klase, moraće se suočiti sa nesposobnosti kapitalizma da obezbedi egzistenciju vlastitih platnih vazala. Ovo bi ona trebalo da uzme za živi dokaz da takva jedna vlada - podržavana od strane organizovane radničke klase - treba da sprovodi mere koje bi srušile kapitalizam.

Levičarska vlada, stoga, treba da sprovede sledeće mere radi ukidanja pošasti nezaposlenosti:

a. U saradnji sa sindikatima i nacionalnim komitetom pod radničkom konrolom, da poveže zaposlene i nezaposlene u neraskidivi odnos solidarnosti. Vlada, sindikati i nacionalni komitet treba zajednički da mapiraju i razvijaju inventar svih postojećih poslova, svih dostupnih radnika po industriji/sektoru i svih preduzeća koja su zatvorena od početka krize, kao i svih resursa, kako bi odmah razvila program društveno korisnih javnih radova.

b. Svrha ovakvog nacionalnog „cenzusa" radne snage, broja radnih mesta, nivoa nezaposlenosti i dostupnih resursa jeste preraspodela dostupne radne snage na sva aktivna radna mesta, na sve one poslove koji će biti stvoreni programom društveno korisnih javnih radova i na sva radna mesta koja će se pojaviti ponovnim otvaranjem prethodno zatvorenih preduzeća. Radno vreme će morati biti naširoko smanjeno koliko god je potrebno za punu zaposlenost. Kolebanje radnog vremena neće uticati na plate (pod uslovom da se plate ravnaju prema onome što se smatra dovoljnom sumom za pristojan i ljudski život i pod uslovom da se menjaju prema povećanjima cena potrepština). Krupne privatne kompanije koje pribegnu otpuštanju osoblja ili pokušaju da nađu način da se odupiru nacionalnom planu zapošljavanja i smanjivanja radnog vremena morale bi biti eksproprirane bez nadoknade;

c. Vlada bi trebalo da ohrabruje radnike, na osnovu prikladnog novog pravnog okvira, da preuzimaju velika preduzeća koja se budu zatvorila i da njima sami upravljaju, preuzimajući na sebe menadžment i administraciju u tim preduzećima uz pomoć stručnih i naučnih savetnika. Vlada bi morala odmah da sastavi hronologiju prema kojoj ova preduzeća treba da se podruštve i povežu sa ostalim podruštvljenim organizacijama po sektoru proizvodnje/privrede;

d. Radnici koji izgube svoje poslove zbog zatvaranja malog preduzeća treba da budu dodati na listu prioriteta za posao koji postane dostupan preko programa društveno korisnih javnih radova;

e. Radnici koji izguble poslove zbog zatvaranja srednjeg preduzeća treba da dobiju podršku (poput jeftinih kredita, državnih narudžbina itd.) kako bi mogli kolektivno da upravljaju tim preduzećima dok takođe bivaju ohrabrivani javno finansiranim podsticajima da se udruže sa drugim sličnim preduzuećima i stave se pod državnu upravu;

f. Do završetka nacionalnog plana zapošljavanja, treba obezbediti pomoć za nezaposlene u iznosu od 80% osnovne plate svim nezaposlenim ljudima, bez obzira na godine radnog staža, dokle god njihova nezaposlenost traje. Uslov za ovu beneficiju treba da bude dostupnost korisnika za bilo koji oblik društveno korisnog rata, kada god se pokaže potreba za njim, na manje sati od radnog vremena zaposlenih sa kliznom skalom radnog vremena.

Gore navedene mere su jedine u stanju da garantuju odlučan odgovor na pošast nezaposlenosti. Samom svojom prirodom one čine praktične korake ka uspostavljanju centralno planirane, društvene privrede. Jedino stabilno i trajno rešenje na pošast nezaposlenosti, međutim, leži u potpunom uspostavljanju takve privrede, koja bi, pak, vodila ka socijalističkom društvenom preobražaju.

6. Podruštvljavanje bankarskog sistema

Banke se nalaze u epicentru krize kapitalizma na globalnom nivou. Prvo, ovo odražava vodeću ulogu banaka u savremenim kapitalističkim ekonomijama. Sa razvojem monopola tokom imperijalističke ere, u zoru prošlog veka, velike banke nisu sebe ograničavale na davanje zajmova; one su prodirale u industriju i stalile su se sa industrijskim kapitalom stvarajući tako novu finansijsku oligarhiju. Na ovaj način, one su sve više akumulirale faktičku kontrolu nad privredom.

Tokom prethodnog perioda rasta, bankari su se tom moći nad privredom služili na ekstremno neodgovoran način. Koristeći niske kamatne stope za zajmove, kamatne stope nameštene tako da veštački produžuju period rasta, upustili su se u orgiju izdavanja profitabilnih derivativa i trgovine njima, kockajući se tako fiktivnim vrednostima. Upustivši se u ogromne profiterske poduhvate, izbijanjem recesije banke su se našle u opasnosti od lančanog bankrota. Međutim, troškovi njihovih odluka nisu bili naplaćeni svemoćnim bankarima. Račun su ispostavili radnicima koji plaćaju poreze, naduvavajući tako nacionalni dug i nastavljajući da profitiraju što, kako vidimo iz nedavnog primera kolapsa španskih banaka, nastavlja da ugrožava globalnu privredu.

Grčke privatne banke su se otisnuli na to opšte, provokativno i parazitsko putovanje, ali na drugi način. Iako se nisu same zapetljale u ono što su generalno bile riskantne derivative, ekstenzivno su profitirale od nacionalnog duga i od svojih domaćih klijenata. Od 2001. godine, kada je Grčka ušla u Evrozonu, banke su bezobrazno profitirale na štetu svojih klijenata i grčke države. Uzimali su zajmove po kamatnim stopama bliskima proseku Evrozone od oko 1%, ali su davali zajmove grčkoj državi po prekomernim kamatnim stopama, a svojim klijentima su uzimali i visoku kamatu od 3%. Tokom tog perioda, prosečno oporezivanje banaka je bilo samo oko 17%. Sve to je dovelo do skoka njihovih profita, tako da su između 2000. i 2009. nagomilale ukupno 41 milijardu evra.

Njihova pohlepa je dovela do toga da je Grčka skoro 30% svog nacionalnog duga dugovala upravo njima, tako da su nastavile da iskorišćavaju visoke kamatne stope koje su naplaćivali državi. Kada se kriza produbila, što je dovelo do drastičnog opadanja vrednosti državnih obveznica, manji vlasnici obveznica su bili prinuđeni da podnesu gubitke i plate cenu investicionog rizika koja se  materijalizovala. Bankari, međutim, nisu ništa izgubili. Štaviše, da bi pristali na „šišanje" nominalne vrednosti obveznica za 53%, dobile su nadoknadu od 48 milijardi evra, što je Grčka opet morala da pozajmi od Evropskog fonda za finansijsku stabilnost (EFFS), povećavajući tako svoj nacionalni dug i opterećujući se dodatnim kamatama. A sve to se desilo zato da bankari ne moraju da zavuku ruku u svoje kase i izdržavaju vlastite poslove, niti iz prekomernih profita koje su akumulirali između 2001. i 2009, niti od svog ogromnog kapitala od 430 milijardi evra, koji i dalje drže i u vreme krize. I dok je masivno zadužena država Grčka izdržavala banke i do 1000% njihove vrednosti i rekapitalizovala ih, ona nije imala nikakav glas u tome kako se njima upravlja!

Da bi levičarska vlada preživela neumoljivi ekonomski rat koji će joj Trojka i grčka buržoazija neizbežno objaviti, ona bi morala definitivno preseći „Gordijev čvor" parazitizma i prevare koji su zapetljale domaće banke. Imajući u vidu stratešku važnost bankarskog sektora za ekonomsku dobrobit države, levičarska vlada bi morala da ga otme iz pljačkaških ruku kapitala, koji već kontroliše 165 milijardi evra štednje. To se može ostvariti samo na sledeći način:

a. Podruštvljavanjem bankarskog sektora. Ovo znači da sve banke moraju u potpunosti preći u državno vlasništvo, bez nadoknade, izuzev za male deoničare/male štediše, i moraju se integrisati u Centralnu državnu banku. Finansiranjem ove banke se finansira centralno telo iz kojeg će se racionalno planirati investicije i dostupnost kredita u interesu radnih ljudi. To je nezamenljivo oruđe za planiranje čitave ekonomije;

b. Buržoaska propaganda bi pokuala da izjednači bilo koje buduće podruštvljavanje banaka sa situacijom u kojoj stranke "„astavljaju" da vode privredu u vlastitom sebičnom interesu i da predstavljaju bilo kojeg budućeg guvernera banke postavljenog od strane levičarske vlade kao nastavak netransparentne „burazerske" države koja „ometa davanje kredita stanovništvu". Jasno, ovo je dimna zavesa koju podiže buržoazija, koja se okoristila najnegativnijim aspektima korumpirane i birokratske uprave grčkih banaka tokom 1980-ih, radi klevetanja ideje o podruštvljavanju. Međutim, taj model sa podruštvljavanjem nema veze. Istinsko podruštvljavanje zahteva da bude uspostavljeno u sistemu u kojem postoji odgovarajuća demokratska kontrola i u kojem učetvuju radnici.

Sastav uprav bankarskog sektora bi trebalo da bude: 1/3 birani predstavnici radnika u bankarskom sektoru, 1/3 predstavnici sindikata i nacionalnog komiteta radničke kontole i 1/3 predstavnici izabrane vlade;

c. Podruštvljavanje je jedini način da levičarska vlada garantuje bezbednost bankovnih depozita i štednje za radničku klasu i siromašnije slojeve društva i da ih spase od toga da postanu taoci bezobzirnih lešinara kapitala. To je jedino rešenje za obezbeđivanje davanja hitno potrebnih priuštivih kredita radnicima, malim preduzetnicima, malim zemljoposednicima i domaćinstvima kojima je kredit potreban. Centralna državna banka bi bila u stanju da obezbedi povoljnije uslove za male štediše od privatnih banaka. Eliminišući izglede ogromnih profita koje gomilaju kapitalisti i za nerazumne bonuse za bankare, postigli bi se uslovi za smanjenje kamatnih stopa do nivoa koji pokriva neophodne troškove za vođenje bankarskog sistema;

d. Centralna nacionalna banka bi morala odmah da primeni „šišanje" duga radničke klase i siromašnijih slojeva društva, na nivou koji je jednak njihovim gubicima od početka krize. Podruštvljavanje bankovnog sistema, koji trenutno upravlja čitavom privredom, jeste objektivno prvi korak ka uspostavljanju društvene, planske privrede i nemoguće ga je odvojiti od podruštvljavanja drugih ključnih komandnih vrhova privrede.

7) Podruštvljavanje komandnih vrhova privrede i centralno demokratsko planiranje privrede

Formiranje levičarske vlade bi bilo istorijski događaj. Po prvi put, savremene generacije radničke klase bi bile svedoci formiranja vlade koja bi otvoreno najavljivala da želi da preobrazi društvo u njihovom interesu. Međutim, u praktičnom polgedu, ovo bi bio samo početni korak prema faktičkom preuzimanju vlasti.

Vlada bi zauzimala ministarske funkcije, ali stvarna vlast bi nastavila da leži u rukama buržoazije i stranih imperijalističkih sponzora dokle god oni zadržavaju kontrolu nad sferom privrede. Ako se vlada ne suprotstavi ovim interesima frontalno primenjivanjem programa mera kojima se preuzima privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju bogatstva, ne može biti istinski društveno progresivnog koraka napred.

Trenutno, vođstvo Sirize bez sumnje nema na umu takav program. Javno su prikazali nameru da idu „oprezno", „postepeno" i „unutar okvira izvodljivog", u svom verovanju da su time korisniji radničkoj klasi i da bi izbegli bilo kakvo „prerano otežavanje" od strane vladajuće klase ukoliko bi usvojili „ekstremnu" revolucionarnu ekonomsku politiku. Dužnost nas obavezuje da istaknemo da je ovo krupna greška vođstva! Ako njegova ekonomska politika ne bude revolucionarna onda će, zajedno sa većinom društva, sigurno iskusiti odgovor kontrarevolucije putem neumornog ekonomskog rata koji bi umnožio broj siromašnih i nezaposlenih.

Zbog ovoga svaki militant u radničkom pokretu i pristalica levičarske vlade mora da se bori za usvajanje i primenu programa koji uspostavlja društvenu kontrolu nad fundamentalnim polugama privrede. Najprikladniji termin koji hvata suštinu tog ekonomskog procesa jeste termin „podruštvljavanje".

U svetlu krize, buržoaske vlade globalno jesu nacionalizovale i nastaviće da nacionalizuju krupna gubitaška preduzeća, uglavnom u bankarskom sektoru. Takve nacionalizacije nemaju ništa zajedničko sa podruštvljavanjem na koje pozivaju marksisti. Namera buržoaskih vlada jeste da prebace gubitke kapitalista na radne poreske obveznike sve dok se ne dostigne tačka u kojoj mogu da privatizuju ponovo profitabilna preduzeća - da ih vrate u vlastite ruke, koje su ta preduzeća i odvele u finansijsku propast.

Takve nacionalizacije, iako mogu privremeno poslužiti čuvanju radnih mesta, dugoročno nemaju suštinske koristi za radničku klasu. U krajnjoj analizi, to su nacionalizacije u interesu vladajuće klase i njihovog sistema. Uprkos svemu ovome, nacionalizacije koje sprovode buržoaske vlade jesu dalji dokaz toga koliko je buržoazija postala suvišna za proces proizvodnje, pod uslovom da se sve menadžerske funkcije u tim nacionalizovanim kompanijama vrše od strane zaposlenih u javnom sektoru.

Podruštvljavanje, kako ga mi shvatamo, stoji u dijametralnoj suprotnosti prema takvim varljivim buržoaskim nacionalizacijama. Podruštvljavanje donosi radikalnu, a ne kozmetičku, promenu imovinskog statusa i funkcije krupnog preduzeća. To je deo primene šireg programa mera koje za cilj imaju socijalistički preobražaj privrede stavljanjem same radničke klase za kormilo ovih preduzeća i čitave države, nastojeći time da se osigura njihovo funkcionisanje za dobro društva kao celine. Podruštvljena preduzeća, oslobođena okova privatne svojine, bila bi u stanju da doprinesu brzom ekonomskom napretku i velikom povećanju produktivnosti rada.

U vreme ekonomskog buma, reformistički lideri su tradicionalno nasuprot marksistima tvrdili da opšti program podruštvljavanja nije izvodljiv zbog toga što „kapitalistički jaz nije dovoljno veliki". Sada kada ovo, međutim, očigledno jeste slučaj, reformisti će neizbežno govoriti da je takozvana nezrelost radničke klase barijera mogućem podruštvljavanju. Najmilitantniji i najrevolucionarniji radnici razumeju da takve reči nisu zasnovane na oprezu, već otkrivaju kukavičluk i nesposobnost tih lidera za preuzimanje političke odgovornosti i izlazak na crtu buržoaziji.

Da bi opovrgli senzacionalističku buržoasku propagandu da je namera komunista da ukinu „sve privatno vlasništvo" i da uguše svu „privatnu inicijativu", vrlo jasno naglašavamo da kada govorimo o podruštvljavanju ne govorimo o podruštvljavanju svih preduzeća. Ne predlažemo da se svaki dućan i svaka radionica prebace u javne ruke. To bi suštinski bio avanturizam bez svrhe.

Borimo se za podruštvljavanje krupnih firmi - komandnih vrhova nacionalne ekonomije, što će reći onih koji imaju monopolističku ili dominantnu ulogu u raznim ekonomskim sektorima; onih na polju trgovine, komunalnih usluga i proizvodnje, koji, usled visoke koncentrisanosti, jesu lakši za proces podruštvljavanja. U stvarnosti, takva preduzeća su malobrojna u poređenju sa totalitetom privatnog preduzetništva.

Njihovo podruštvljavanje bi takođe značilo i preživljavanje stotina hiljada malih preduzeća koja se trenutno bore za život pod nejednakim uslovima na terenu, koje su stvorili monopoli. Moramo još jednom da naglasimo da nema potrebe da se ekspropriraju mali vlasnici i mala preduzeća. Ta klasa bi progresivno gravitirala prema novom podruštvljenom modelu nakon što se uveri u superiornost živog primera društvene planske privrede.

Podruštvljavanje znači pravo demokratsko vođenje preduzeća od strane samih radnika. Radnici su mnogo zainteresovaniji za ova preduzeća od njihovih vlasnika.

Kapitalisti podređuju život preduzeća nezasitim nagonom za privatnim profitom. Demokratska kontrola od strane radnika nad upravljanjem preduzećem bi ograničila domet birokratije, nepotrebnih troškova, lošeg upravljanja i korupcije koja je endemska za funkcionisanje privatnih i javnih preduzeća u kapitalizmu.

Bilo kako bilo, problem podruštvljavanja ne može biti rešen samo promenama pravnog naziva vlasnštva ovih preduzeća; podruštvljavanje ima dublju sadržinu.

Mora se emfatično naglasiti da bez radničke kontrole i uprave nema stvarnog podruštvljavanja; radnička kontrola je fundamentalni uslov za pripremu i ostvarivanje programa podruštvljavanja, dok radničko upravljanje jeste neophodni temelj na kojem počiva funkcionisanje podruštvljenih preduzeća.

Iskustva PASOK-a tokom 1980-ih godina i ona većine posleratnih socijaldemokratskih vlada širom Zapadne Evrope ukazuju na to da upravni odbori državnih preduzeća i organizacija ne bi smeli biti sastavljeni od stalnih, postavljenih, visoko plaćenih tehnokrata koje ne polažu račune radnicima. Takav upravljački aranžman nije sposoban da odgovorno služi potrebama društva budući da ima tendenciju ka usmeravanju organizacija koje su im poverene ka kapitalističkim metodima proizvodnje zarad vlastitih ciljeva. Ova dinamika se ne menja čak ni kada se radnički predstavnici marginalno uključe u sastav upravnih odbora.

Tvrdnja da radnicima fali znanja da bi upravljali preduzećima je netačna. Kapitalisti poseduju čitave timove zaposlenih i specijalista koji se bave ovim u njihovo ime. Isto tako, radnici, putem vlastitih demokratskih kanala, sarađivali bi sa stručnjacima lojalnim stvari socijalizma, koje bi demokratski nadzirali, obezbeđujući tako kvalitet života slobodan od stresova nezaposlenosti i neljudskih industrijskih odnosa pod kapitalizmom. Unutar takvog okvira, radnici bi donosili odluke uzimajući u obzir mišljenja specijalista i stručnjaka. Ova preduzeća bi bila vođena, međutim, od strane radnika, a ne od strane specijalista i stručnjaka.

Primer birokratski deformisanih radničkih država 20. veka je pokazao da je nemoguće da tim specijalista vodi odozgo svaki sektor privrede. Jedino sami radnici - proizvođači i potrošači uključeni u svaki stadijum ekonomske aktivnosti i proizvodnje - jesu oni koji su u stanju da planiraju, vode i razvijaju privredu za dobro društva.

Po dolasku na vlast, levičarska vlada bi morala da odmah sprovede sveobuhvatan program podruštvljavanja koji podrazumeva:

a. Stvaranje nacionalnog komiteta za podruštvljavanje i planiranje privrede, čiji sastav bi činila 1/3 izabranih i opozivih predstavnika iz nacionalnog komiteta za radničku kontrolu, 1/3 predstavnika sindikata i drugih organizacija radnog stanovnitštva (malih akcionara, sitnih preduzetnika i poljoprivrednika) i 1/3 predstavnika vlade. Na raspolaganju ovog komiteta bi bio tim stručnjaka i naučnih savetnika posvećenih socijalizmu, čija uloga bi bila ostvarivanje demokratske kontrole nad privredom.

b. Momentalno podruštvljavanje i uključivanje u integrisane društvene grane po sektorima svih: postojećih državnih preduzeća; krupnih preduzeća koja bi bila eksproprirana usled odbijanja da primene novi nacionalni plan uključivanja nezaposlenih u proizvonju, nove zakone o zapošljavanju i novu platnu politiku; krupnih privatnih preduzeća koja su zatvorena po izbijanju krize ili su pred zatvaranjem zbog buržoaske sabotaže putem ekonomskog rata protiv vlade.

c. Razvoj posebnih rokova od strane nacionalnog komiteta za podruštvljavanje i planiranje - primera radi, za period od šest meseci, ili, najviše, dvanaest meseci - za podruštvljavanje svih krupnih preduzeća, po sektoru, prema njihovoj objektivnoj važnosti za nacionalnu ekonomiju i njihov sektor, njihovom udelu u ukupnoj zaduženosti, profitu, udelu u izvozu, uticaju na određivanje cena, udelu u zapošljavanju i, uopšte, prema njihovom uticaju na socijalni i ekonomski reljef nacije. Treba se posebno fokusirati na 500 najvećih preduzeća u raznim sektorima industrije, komunalnih usluga i trgovine. Sva podruštvljena preduzeća bi morala da budu integrisana po sektorima radi efektivnog planiranja privrede u interesu društva.

Visoki stepen koncentracije i konsolidacije kapitala u grčkoj industriji tehnički olakšava podruštvljavanje. Tokom 1980-ih, industrijski monopoli koji su kontrolisali 70-80% proizvodnje - drugim rečima, industrijska preduzeća od "strateškog značaja" - bili su sačinjeni od oko 200 preduzeća. Ovih dana, njihov broj je opao na oko 100 i, prema mišljenjima različitih statističkih organizacija, postoji veći stepen međusektorske isprepletenosti u vezi sa bankarstvom, komunalnim uslugama, trgovinskim sektorima, čime se olakšava posao centralnog planiranja.

d. Podruštvljavanje uz pomoć uspostavljanja integrisanih nacionalnih neprofitnih organizacija u celom sektoru prevoza ljudi i dobara, komunalnih usluga, telekomunikacija, prirodnih resursa, infrastrukture i građevine. Ovakvo podruštvljavanje je nezamenljivo za obezbeđivanje resursa za politiku sa socijalnim fokusom, smanjivanje troškova proizvodnje i rešavanje stambenih problema radnog stanovništva, radi izvođenja jeftinijih i korisnih javnih radova i radi stvaranja čvrstog temelja na kojem se može dalje razvijati čitava privreda u korist društva.

e. Slično tome, sastav uprave u takvim podruštvljenim preduzećima i organizacijama mora sadržavati 1/3 radnika iz relevantne branše; 1/3 radnika i potrošača (npr. sindikate, poljoprivredna udruženja i lokalne vlasti) i 1/3 predstavnika izabrane vlade. Predstavnici u ovim upravnim odborima moraju biti birani svake godine, opozivi od strane generalne skupštine preduzeća i plaćeni platom koja je jednaka plati kvalifikovanog radnika.

f. Podruštvljavanje medija i dostupnog njihovih resursa svakom tipu udruženja radnih ljudi. Odvratna propaganda buržoaskih medija protiv Sirize i levice jeste dokaz od koliko vitalnog značaja je oduzimanje medija i snabdevanja informacijama iz ruku buržoazije.

g. Podruštvljavanje krupnih zemljišnih poseda i uspostavljanje modernih nacionalnih državnih projekata. Treba da postoje podsticaji za dobrovoljni ulazak malih zemljovlasnika u zadruge, pod državnom i vladinom kontrolom, koje bi se bavile snabdevanjem primarnim dobrima, njihovom obradom, pakovanjem i slanjem u potrošnju bez mešanja posrednika.

h. U pogledu malih i srednjih preduzeća, levičarska vlada bi, imajući u vidu njihovu veličinu, trebalo da ih progresivno podruštvljuje. Sitna svojina ne bi trebalo da bude eksproprirana, a vlasnici malih preduzeća koji ne eksploatišu dodatnu radnu snagu ne bi trebalo da trpe bilo kakva mešanja. Njihova preduzeća bi trebalo da progresivno budu privlačena gravitacijom šire podruštvljene privrede putem živog primera koji ilustruje njenu nadmoć. Vlada bi trebalo da ih podstiče da se udružuju sa većim proizvodnim jedinicama i da se modernizuju pod kontrolom države i vlade.

8. Državni monopol na spoljnu trgovinu

Kriza i proizvodna slabost grčkog kapitalizma odražavaju se u ogromnom trgovačkom deficitu. Jaz između izvoza i uvoza je znatan i sve širi budući da je recesija dovela do smanjenja izvoza. Na osnovu podataka Grčke banke, tokom 2011. izvoz je iznosio 25,7 milijardi evra, dok je uvoz iznosio 54,3 milijarde evra.

Pogoršanje situacije po grčki kapitalizam se odražava u činjenici da, dok je 1980. trgovački deficit bio samo 5,2 milijarde evra, on je sada bliži 30 milijardi evra. Današnja privreda uvozi razna dobra uprkos velikoj dostupnosti domaćih dobara, poput citrusa i maslinovog ulja. Štaviše, 1980. je Grčka imala 10 milijardi evra suficita u poljoprivredi, a 2008, na kraju više godina kapitalističkog razvoja, dostigla je u tom sektoru deficit od 3 milijarde evra.

Iracionalnost anarhičnosti kapitalističkog tržišta i parazitizma grčke buržoazije se odražava i u više indikativnih momenata koji ističu hitnu potrebu za uspostavljanjem društvene planirane nacionalne privrede.

Prema nedavnoj studiji PASEGES-a (Nacionalna konfederacija udruženja poljoprivrednih zadruga), nivo samodovoljnosti Grčke u pogledu širokog skupa osnovnih poljoprivrednih prehrambenih namirnica biljnog i životinjskog porekla tokom 2010. godine iznosila je 94%. Međutim, usled anarhičnosti kapitalističkog tržišta, 40% nacionalnih prehrambenih potreba pokvira uvoz. Grčka je doživela da uvozi crni luk iz Indije, narandže iz Južne Afrike, pasulj iz Kine i krompir iz Egipta. Istovremeno, proizvodnja šećerne repe je opala, a sektor šećerne industrije je iščezao, dok godišnje 200.000t uvezenog šećera preplavljuje grčko tržište.

Uprkos gore navedenome, Grčka poseduje značajne prirodne resurse, uključujući i rudna bogatstva, i ima visoko obrazovanu i kvalifikovanu radnu snagu u skoro svakom sektoru. U kontekstu podruštvljene, planske privrede bilo bi moguće razviti relativno brzo poljoprivredu i industriju, stičući na taj način sredstva kojima bi se mogle finansirati investicije u proizvodnju i dalja radna mesta i, istovremeno, razne socijalne politike.

Da bi mogla usvojiti neophodne mere u ovom smeru, levičarska vlada bi morala da podruštvi krupne izvoznike i da uvede monopol na sve oblike izvoza. Državni monopol na spoljnu trgovinu je od vitalnog značaja za obezbeđivanje planske privrede od opasnosti proboja i dominacije od strane stranog kapitala.

Ukidanje kapitalističkih superprofita i progresivno povećavanje proizvodnje, kao posledica nadmoćnosti planske privrede, učinili bi grčke proizvode jeftinijima i konkurentnijima na globalnom nivou.

9. Novi ustav - nova vlast

Levičarska vlada ne sme posmatrati Državu kao nekakvu neutralnu društvenu silu, „javni sektor", „javnu administraciju". Ona je mora tretirati prema istorijski dokazanim pogledima i principima naučnog socijalizma. Država je buržoaski instrument za tlačenje radničke klase i naroda. Sadašnji oblik vlade, moderna „demokratija", jeste buržoaska demokratija koja je bila optimalna za buržoasku kontrolu i upravu nad društvom. Ko god govori o demokratiji uopšte, bez da je stavlja u kontekst klase, taj obmanjuje radnike.

Bit buržoaske demokratije leži u formalnom priznavanju ličnih prava i sloboda koje, svejedno, nisu dostupne širokim masama zbog nedostatka materijalnih sredstava za njihovo ostvarivanje, dok vladajuća klasa koristi sva sredstva koja ima na raspolaganju da laže i vara mase. Svojim parlamentarnim sistemom, buržoaska demokratija samo na rečima daje vlast narodu. Narodni pokreti i masovne organizacije se sasvim marginalizuju i drže se podalje od vlasti i uticaja nad načinom na koji se upravlja privredom. Buržoaska demokratija i parlamentarizam, sa svojom podelom vlasti i nemogućnošću da se opozovu narodni poslanici, u krajnjoj instanci uvodi samo potpunu razdvojenost naroda i države.

Današnja buržoaska demokratije je nesposobna za reformu bez da destabilizuje svoju klasnu sadržinu. Radno stanovništvo ne može ostvariti demokratiju koja zastupa njegove interese bez da sadašnju kapitalističku demokratiju zameni socijalističkom radničkom demokratijom.

Dolazak levice na vlast ne sme biti ograničen na prostu promenu ličnosti u različitim državnim službama, već takođe mora ukinuti buržoaski državni mehanizam radi uspostavljanja nove vlasti za radničku klasu.

Da bi takva vlada uspostavila radničku vlast, ona mora preduzeti sledeće mere:

a. Odmah otvoriti rasprave o najranijem mogućem izglasavanju novog Ustava koji ubuhvata:

- podruštvljenu, demokratski planiranu privredu kao ekonomski režim na kojem se zasniva privreda;
- radničku socijalističku demokratiju kao politički sistem;
- dužnost narodnih predstavnika da redovno polažu račune svojim biračima i opozivost takvih predstavnika od strane biračkog tela u svakom trenutku;
- konsolidaciju zakonodavne i izvršne vlasti u izabranom i opozivom višem komitetu radnog naroda koji bi izglasavao zakone i radio na njihovom sprovođenju;
- izbor takvog komiteta na dvogodišnji mandat, na osnovu opšteg prava glasa i višepartijskog sistema, sa izbornim režimom koji bi omogućio dodatnu zastupljenost regija gde je radno stanovništvo brojnije i koji bi uključivao birane i opozive predstavnike radnika iz svih važnih industrijskih sektora; i
- značajne aranžmane na lokalnom nivou delegiranjem gradonačelničkih ovlašćenja biranim i opozivim lokalnim savetima koji bi takođe imali dvogodišnje mandate na osnovu opšteg prava glasa i koji bi uključivali predstavnike svake branše i radnika iz svake lokalne jedinice proizvodnje i lokalne privrede;

b. Totalna reforma vojske preduzimanjem sledećih mera:

- puna građanska i sindikalna prava za sve vojnike i mlađe oficire;
- svi oficiri da budu birani i da podležu opozivu od strane vojnika. Takođe, životni standard se mora poboljšati (uključujući higijenu, ishranu i dovoljno godišnje odsustvo) i potrebno je da dođe do povećanja trenutne vojničke plate do nivoa socijalne pomoći za nezaposlene;
- adekvatna obuka za rukovanje oružjem tokom celog vojnog roka;
- ukidanje profesionalne vojske;
- period obuke za rukovanje oružjem za celo radno stanovništvo kao garancija vlastitih prava, interesa i dostignuća;
- oficirska plata da ne bude viša od plate kvalifikovanog radnika; i
- dodavanje vojsci oružanih jedinica radničkih organizacija, koje treba da budu obučavane u vojnim kampovima o trošku države;

c. Radikalna reforma bezbednosnih službi, koja će uključivati:

- ukidanje svih sadašnjih oblika specijalnih jedinica državne represije i policijskog nadzora nad narodnim borbama;
- zabrana prisustva policijskih jedinica na mestima gde se odvija politička ili sindikalna aktivnost i proširivanje sadašnje zabrane kršenja akademske autonomije na sve obrazovne ustanove i sva radna mesta;
- ukidanje samoupravnog karaktera bezbednosnih službi i njihovo potčinjavanje kontroli od strane masovnih organizacija radnog stanovništva i omladine i njihova transformacija u jedinice civilne straže, koje bi uključivale predstavnike masovnih organizacija radnika i omladine. Obuka ovih bezbednosnih službi da bude određena od strane izabranog komiteta predstavnika masovnih organizacija.

d. Fundamentalne promene sudske vlasti moraju podrazumevati:

- ukidanje privilegija sudstva i ograničavanje njihovih plata na sumu jednaku plati kvalifikovanog radnika;
- neposredan narodni izbor članova sudske vlasti;
- primena programa masovnog obrazovanja na reformisani i modernizovani sistem zakona koji zastupa interese radnog stanovništva.

e. Strukturne promene u funkcionisanju državnih/javnih službi i organizacija, tako da:

- u svim javnim službama i organizacijama, uprava mora biti sastavljena od biranih i opozivih predstavnika masovnih sindikalnih organizacija radničke klase, izabrane vlade i radnika u tim službama/organizacijama;
- plata javnih službenika mora odražavati platu industrijskog radnika;

10. Za internacionalističke, a ne „inostrane" spoljne odnose - za Socijalističke Sjedinjene Države Evrope!

Levičarska vlada mora učestvovati na međunarodnoj pozornici na radikalnu različiti način od dosadašnjih kozervativnih grčkih vlada. Početna tačka nove nacionalne „inostrane" politike treba da bude zasnovana na pretpostavci da bi najlojalniji saveznik revolucionarne Grčke bile radničke klase na globalnom nivou, bez obzira na državu ili nacionalno/etničko poreklo. Bilo bi neophodno da takva politika odražava aktivnu ambiciju širenja revolucionarnog primera Grčke i zauzimanje pozicija kroz radničku borbu širom Balkana, Evrope i sveta. Levičarska vlada mora preduzimati posebne inicijative koje šalju revolucionarnu poruku internacionalističke borbe protiv kapitalizma i otpora imperijalizmu na globalnom nivou.

Momentalne mere i inicijative levičarske vlade za takvu internacionalističku politiku moraju uključivati:

a. Istupanje iz NATO i zatvaranje baza SAD na teritoriji Grčke. NATO nije neškodljivi vojni mehanizam; to je vojni izraz kapitalizma u vreme monopola, to jest imperijalizma. To je kompleks vojnih i državnih institucija neraskidivo povezanih sa domaćim mehanizmima buržoazije, uspostavljenim radi slamanja radničkog pokreta i levice i odbrane kapitalizma. Istupanje iz NATO nije samo stvar principa; to je u vezi sa odbranom prava, interesa i dostignuća radničke klase i njenog revolucionarnog kursa. Ostajanje u NATO bi značilo dozvolu levičarske vlade kontrarevoluciji da planira njeno potkopavanje;

b. Otvoreni apel radnicima Evrope da se ujedine svoje borbe sa borbama grčke radničke klase protiv evropskog kapitalizma. Primena programa zbacivanja kapitalizma logično znači sukob sa kapitalističkom EUZ i njenim institucijama, sa neizbežnim istupanjem iz nje.

Na svakom koraku, levičarska vlada mora uzvikivati glasno narodima Evrpe i sveta da njen cilj nije da se okrene reakcionarnom nacionalnom izolacionizmu. „Izgradnja socijalizma samo unutar granica Grčke" je u potpunosti reakcionarna utopija. Socijalizam je sistem društvenog i ekonomskog sklada i blagostanja. Unutar uslova totalnog razvoja i dominacije globalnog tržišta, gde postoji objektivno visoko razvijena podela rada, socijalizam ne može biti izgrađen samo na temelju proizvodnih snaga jedne zemlje. Da bi se socijalizam učvrstio, neophodno je udružiti proizvodne snage mnogih razvijenih zemalja.

Sadašnja duboka kriza Evrozone takođe dokazuje da kapitalizam, usled njemu prirođenih protivrečnosti i antagonizama, jeste sistematski i organski nesposoban da zaključi istorijski progresivan proces ujedinjenja evropskog kontinenta. Jedina sila sposobna za to jeste evropska radnička klasa pod zastavom socijalizma.

Levičarska vlada bi morala da strpljivo i aktivno brani i zastupa kao cilj Evropu radnih naroda; bratsku i prijateljsku Evropu koja bi institucionalizovala ovu vezu novim sporazumima koji garantuju ne samo zajedničko tržište i zajedničku valutu, već zajedničko planiranje korišćenja proizvodnih snaga za opštu korist svih evropskih naroda. Levičarska vlada bi morala da na globalnom nivou vodi kampanju za ostvarivanje Socijalističkih Sjedinjenih Država Evrope!

U kontekstu ove borbe, levičarska vlada bi morala da organizuje internacionalne konferencije za koordinaciju zajedničkih borbi i napora uperenih protiv kapitalizma na Balkanu i u Evropi, te da preduzima inicijative neophodne za uspostavljanje, od strane masovnih pokreta i partija radničke klase na globalnom nivou, nove masovne radničke internacionale!