У дневном листу „Политика“ недавно је покренута својеврсна дебата у рубрици „Погледи“, између Чедомира Антића, доцента на Филозофском Факултету и нашег друга Филипа Шаћировића, поводом блокаде Филозофског факултета у Београду. Преносимо ову преписку, редоследом којим су текстови објављивани.
Блокада
Чедомир Антић
објављено у „Политици“ 06. 11. 2014.
Свака од блокада показала је слабост факултета, његових установа, државе, али и наших демократских и парламентарних традиција У амфитеатру Филозофског факултета у Београду никада се прво не присетим неког од многобројних предавања која сам ту слушао... Чак и данас, осамнаест година касније, сетим се првог дана Студентског протеста из 1996. године. Сећања умеју да зaварају, човек како стари постаје све сентименталнији...
Ипак, извесно је да се тада једна генерација наших студента подигла да одбрани демократске изборе, универзитетске слободе и национално достојанство. Велика већина тадашњих студената претпоставила је идеале и опште добро личним интересима и ускогрудом разумевању живота који су наметали тадашњи ауторитарни режим, искварена опозиција, шовинистички ратови, издајничке елите и на крају, мада не најмање важно, грамзиви и агресивни национализми неколико европских и једне прекоокеанске силе. Нисам заборавио ни мање дражесне моменте. Ситне лопове који су некако добили индекс, а онда крали компјутере, прилоге грађана... Ни паметне и способне гладнице које су још тада хтеле да буду министри и посланици, па данас својим празним, крезовским и лукуловским животом играју улогу преситих и пребогатих вођа сиромашног и несрећног народа. Тада су их одавали само погледи – живи, грамзиви, на сваку наивну честитост подсмешљиви.
Пре неколико дана ушао сам у исти амфитеатар. Нисам дошао да држим предавање, мада сам већ неку годину запослен на факултету. Заједно са малобројним професорима присуствовао сам студентском збору. Факултет jе већ готово месец дана под блокадом. Група студената забравила је учионице и избацује студенте и професоре који би можда желели да држе наставу. Легитимитет су потражили у „збору”, домаћој верзији анархоидног пленума. Тамо неколико стотина студената самовласно одлучи о томе да ли ће факултет радити или не, а онда ту своју одлуку проведу силом уверени да факултетска управа никада неће позвати полицију и нарушити аутономију универзитета (ту „грађанско-буржоаску шараду и атавизам из средњег века”), а ако неки студенти покушају да прекину блокаду сместа ће бити проглашени за фашисте.
У Србији никада није било суочавања с комунистичком прошлошћу и истинске демократизације. Зато овде добар део елите верује да злочини по дефиницији не морају бити лоши ако их „напредни” људи спроводе ради „доброг” циља. Зато је анархоидни активиста који је неуспешно покушао да изврши терористички напад доспео на насловну страницу једних новина и то као „заточеник савести”, који је узгред нешто раније рекао како је оправдано да радници саспу киселину у лице другим радницима...
У таквој атмосфери Филозофски факултет је већ осам година игралиште разних анархистичких и неокомунистичких група. Наравно студентски захтеви немају никакве везе са идеологијом. Реч је о захтевима исподпросечних студената, кандидата за будуће транзиционе губитнике, за неким додатним правима, олакшавањем студирања или смањењем неких од материјалних давања. Свака од блокада показала је слабост факултета, његових установа, државе, али и наших демократских и парламентарних традиција. Анархисти су вежбали своје револуционарне активности, управе и остали студенти су им попуштали уверени да тако штите нека своја незаслужена права, а систем универзитетске наставе на Филозофском факултету неповратно опада и пропада.
Док сам слушао говорнике на збору, који су се подсмевали демократији, традицијама, драмили о напуштању факултета зато што им после осам година студирања неће бити омогућено да наставе по старом програму, зато што пријава испита после два падања неће коштати 100, већ 480 динара, зато што ће морати нешто да плате пошто су се изборили да им и када имају 20 одсто бодова мање од прописаног броја и даље буде признато право да упишу наредну годину...
Посматрао сам студенте који су немо пратили модераторе збора. Њихови погледи били су препознатљиви, блистали су сјајем који памтим код мојих успешних сабораца данашњих милионера... Мојих искварених вршњака било је истина мало, а желели су да постану српски политички Рокфелери: да украду 50 милиона евра од неке цементаре или реформе неке гране власти, па да зароне једно 500 метара у океанску дубину или приме МТВ награду (мада певају само кад су пијани). Када су им анархистичке поглавице предложиле да „револуцију” извезу и повежу се са радницима (адвокатима) и сељацима (просветарима), већина „блиставих” очију их је хладно одбила... Какве су то глупости, револуција, елитизам, Че Гевара (који је студирао редовно и вредно као нека елитистичка протува...), дајте ви нама ово што тражимо и топлу учионицу са интернетом да наставимо револуцију докле год студирамо... И наравно – као у познатој песми – јарца печеног.
Блокада и тирада
Филип Шаћировић
објављено у „Политици“: 12.11.2014.
Поводом текста ,,Блокада“, од 6. новембра
Студентска блокада Филозофског факултета улази у шесту недељу. Блокадери су непоколебљиви, упркос умору и стресу услед притисака, у које спада и прљава кампања коју води њихов факултет, место на којем сваке године остављају огромне суме новца у замену за образовање, које је у време када је генерација њихових родитеља студирала било бесплатно.
Један вид притисака је и онај где се разне умне главе налазе позване да са материјално обезбеђених пиједестала куде студенте због недовољне количине идеала у захтевима. Тако се Чедомир Антић, доцент Филозофског и учесник студентских протеста деведесетих, нашао позван да напише тираду у којој блокаду карактерише као протест „испод просечних студената, кандидата за будуће транзиционе губитнике”, који постављају захтеве „за неким додатним правима, олакшавањем студирања или смањењем неких од материјалних давања”. Насупрот њима, помиње своју генерацију која се „подигла да одбрани демократске изборе, универзитетске слободе и национално достојанство.” Чак и ако прихватимо романтично виђење студентских протеста деведесетих; ако заборавимо да се иза „демократских избора” крила одбрана интереса искварене опозиције, а иза одбране „националног достојанства” одбрана интереса агресивних национализама светских сила, које су упумпавале новац у организације попут Отпора; када бисмо здраво за готово узели национал-академске идеале његове генерације, свеједно бисмо морали истаћи да су студенти у то доба имали услове студирања какве студенти данас могу само да сањају – релативно безбедна буџетска места или барем суфинансирајући статус. Они су могли да лебде по висинама јер су приликом слетања на својим факултетима имали већ доступне ствари заделић којихсе боре студенти данас. У том лебдењу су били понесени шареним лажама „националног интереса” и „европејства”, зарад којих су подржали неолибералну опозицију и допринели стварању садашње ситуације у образовању, здравству, привреди.
Можемо полемисати о томе да ли су захтеви студентског протеста уски илинесрећно срочени. Крајњу реч у тој полемици имаће сами студенти. Оно што јејасно свакоме ко је свестан стварности јесте да су егзистенцијални и академски проблеми студената још један симптом суноврата животног стандарда већине становништва погођеног антицивилизацијским процесом који се називатранзицијом. Стога је борба за њихово решавање уједно борба против тог процеса, ма колико она била можда неспретно артикулисана. Као таква, она је у општем интересу.
Блокадери се боре за хлеб за данас и сутра. Страни су им „национални” циљеви јер осећају да многи који говоре о националним, мисле на приватне интересе. Они не глуме геополитичке „трустове мозгова”, не заносе се офуцаним фразама о „демократији”, „традицији”, „Српству”, „Европи”. Њих не прате донације, ни подршка политичких странака. Они се након победе не надају функцијама – у идеалном случају, нормално ће наставити студирање, уз минимум побољшања. Зато је борба данашњих студената зрелија, пожртвованија и поштенија од борбе Антићеве генерације.
Антићу сметају „кандидати за губитнике транзиције”. Данашњим студентима транзиција није ни игра, ни коцка, па да говоре о победницима и губитницима. Њима је транзиција сурова стварност, која свакодневно притиска њих и њихове родитеље. И Антић и данашњи студенти памте „паметне и способне гладнице”, које одају погледи, „живи, грамзиви, на сваку наивну честитост подсмешљиви”. Антић те погледе памти у лицима тадашњих студената. Данашњи студенти их гледају у лицима професора.
Самовлашће групе студената
Чедомир Антић
објављено у „Политици“: 13.11.2014.
Поводом текстова: ,,Студентска свест о потчињености” (11. новембар) и ,,Блокада и тирада” (12. новембар)
Постигао сам циљ који сам пред себе ставио објављивањем текста „Блокада” посвећеног недемократском, противзаконитом и суштински штетном самовлашћу групе студената Филозофског факултета. Скренуо сам пажњу јавности на неистине, лењост и лицемерје малог броја студената и неколико опскурних организација које кризу нашег друштва и државе употребљавају ради сoпствене промоције. Указао сам и на тужну чињеницу да велики број студената и професора не маре за догађаје на Филозофском факултету и да им нису важне последице једне лоше политике. Политике која уместо оправданих захтева за реформом, модернизацијом универзитета и социјалном правдом, за циљ има одбрану интереса мањине – и то оне мањине коју чине неуспешни и лењи, који желе да њихов нерад буде награђен. Показало се, судећи према коментарима на текст у електронском издању „Политике”, и до сада пристиглим писмима, да је подршка блокади изузетно слаба и да у идеолошком смислу она изван факултета окупља десетак неокомуниста и анархиста. Ти коментари су већином или бесмислени или смешно лични или је под више псеудонима могуће препознати једног аутора. Чини се да је такав случај са два текста која су пристигла у редакцију „Политике”.
Наравно да сам под именом и презименом спреман да говорим о времену студентског протеста из 1996–1997, да без било каквог оклевања укажем на мане и слабости, и да пажљиво прочитам клевете и бесмислице групе анонимних савременика или садашњих студената-лењиваца... О протесту из 1996. може се рећи много тога доброг и понешто лошег, али кључна разлика је у циљевима и легитимности. Протест је избио спонтано на више факултета, циљ му је била одбрана народне воље исказане на изборима. Циљеви протеста су коначно у потпуности остварени. Већина студената је тада одлучила да бојкотује наставу, никога нису присиљавали да им се придружи, о свему су одлучивали демократски... После протеста били су организовани избори за Студентски парламент и на њима је учешће узело више од 50 одсто свихстудената Филозофског факултета који су тада већински подржали управо организације настале у време протеста. Насупрот томе, током протеклих седмица група од тридесетак студената рачуна на подршку аморфне групе која не прелази 300 од чак 6.000 (дакле пет одсто) студената Филозофског факултета.
Филозофски факултет спада међу јефтиније факултете Београдског универзитета. Једна од бесмислених тврдњи коментатора је да професори на њихов рачун избегавају да им зараде буду смањене. То једноставно није тачно – зараде професора су умањене и остаће такве. Овде је реч о принципима. Овде није реч о протесту већине студената који би чак и са оваквим циљевима заслужио толеранцију и поштовање. Блокада на Филозофском факултету за повод има захтеве само неколико стотина већином слабих студената. Треба бити заслепљени фанатик и тврдити да је стандард студената био бољи 1996. него данас. Такође, треба бити заробљеник неких давних времена и захтевати статус социјалних случајева за све грађане Србије. Свака идеја о социјалној правди на универзитету обесмишљена је када њен централни циљ постане захтев да привилегију бесплатног студирања задрже слаби, лењи и вечити студенти.
Коначно... Да, ја сам присталица демократије, родољуб сам и подржавам рестаурацију монархије. Безрезервно подржавам и аутономију универзитета, за коју су погинуле стотине студената и професора широм света, да би данас била злоупотребљена за спровођење насиља изразите мањине над већином. Немам проблем да будем у мањини, али и те како се противим недемократском и насилном деловању разних ауторитарних особа којима су студенти добри само када им дају безусловну подршку, а демократске и парламентарне процедуре своде на знаке рукама. Природи је требало милион година да усправи човека – комунизму и фашизму неколико деценија да га поново озвере. Ови анархоиди желе да читаву генерацију студената претворе у колонију алги која безгласно, координисаним покретима руку даје „легитимитет” њиховој бесмисленој и штетној политичкој играрији и малодобној фантазији.
* * *
Изврнута логика капитализма
Филип Шаћировић
објављено у „Политици“: 15.11.2014.
Један од изазова учествовања у полемици са Чедомиром Антићем („Самовлашће групе студената“, „Погледи“, 13. новембар) је тај што он не аргументује, већ користи затворен и неконзистентан систем измаштаних конструкција.
Таква конструкција је „анонимност“ аутора када се ти аутори потписују именом и презименом и када је из стила и теме јасно да се ради о две особе. Познајем Филипа Балуновића и уверен сам да се заиста тако зове. Нимало не сумњам у властито име и презиме, које носим двадесетосам година.
Ако узмемо у обзир овакво свођење разних потписаних људи који подржавају студентску блокаду на једну особу, па још и анонимну, онда је лако закључити одакле Антићу фантазија о тридесетак „слабих и лењих“, који намећу своју вољу насиљем хиљадама „јачих и вредних“, а тај хор хиљада ни да бекне у одбрану својих студија, од све масовности и марљивости. Изврнутом логиком се долази до изврнутих закључака.
Прича о томе како се буне само „слаби и лењи“ студенти не стоји ни из разлога што блокада захтева много више труда и снаге него научити за испит. Посебно болоњски. Такође, студенти Филозофског су махом тај факултет уписали јер воле предмете који се њима баве и многи ће бити после дипломе принуђени да раде разне мање интелектуалне послове у недостатку радног места у струци. Многи већ сада раде да би имали да плате школарину. Да ли се тако понашају лењи? Можда у фантастичном свету изврнуте логике.
Факултет постоји да би нудио и оцењивао знање. За сваки облик (не)знања постоји оцена и она одређује ко је за диплому. Новчано кажњавати недовољно високе оцене је сулуд чин, који одаје халапљиву трговачку сићу.
Антић оптужује људе који се залажу за социјалну правду да су „заробљеници давних времена“ јер захтевамо „статус социјалних случајева за све грађане Србије“. Он се, као монархиста и бранилац капитализма, очито залаже само за социјално издржавање појединих грађана Србије, оних из породице рођених да владају (демократски, наравно!), док остатак грађана ваљда треба да се задовољи само стандардом социјалних случајева, али без статуса.
Сходно томе, аутономија универзитета се користи у сврху борбе за демократске традиције и национално достојанство када се бори за социјална права демократски рођених владара (или пак демократски „опарених“ тајкуна?), а не да се злоупотребљава за остваривање социјалних привилегија све сиромашнијег остатка становништва.
Монополска позиција професора, захваљујући којој третирају универзитете као цехове и дижу цене студирања сваке године, постаје тако демократски изражена воља невидљиве већине студената, док видљиви протест студената заснован на начелу непосредне демократије, чије је главно тело – збор – отворено за све студенте, тако постаје „самовлашће“ мањине и „насиље“ над већином.
Најишчашенији моменат ове изврнуте идеолошке логике, у којој су студенти проблем убирању школарина и аутономији универзитета, јесте што је она симптом стварних односа који данас владају и једини начин њихове идеолошке одбране. Као што студенти који се буне претварају своје колеге у „колонију алги која безгласно, координисаним покретима руку даје „легитимитет” њиховој бесмисленој и штетној политичкој играрији“, док професори и држава, који траже од студената да ћуте и уче (и плаћају), бране усправно ходање, тако и власт брани „демократске традиције“ од незадовољног народа, а „инвеститорима“ се називају они који примају социјалну помоћ из буџета путем субвенција и олакшица. Ко на ове апсурде не пристаје, бива дисквалификован хистеричним викањем „комуниста!“. Добро, комуниста сам.
