Преносимо текст друга Виктора Шапинова из украјинске комунистичке организације Боротба (Борба). Боротба је основана 2011, обједињавањем више различитих левичарских струја. Другови и другарице из Боротбе су од почетка сукоба у Украјини држали принципијелан став и доследну оријентацију ка радничкој борби и социјалистичкој револуцији, борећи се у првом реду против евро-фашистичке хунте у Кијеву, а потом и против покушаја Путина и руског мафијашког капитализма да зајаше и искористи за своје циљеве антифашистичку и анти-империјалистичку борбу радног народа на југоистоку Украјине. Текст је превод енглеског превода.
Вјачеслав Пономарјов, народни градоначелник Славјанска, је рекао да ће градска индустрија бити национализована.
„Да нико нема никаквих илузија, желим да кажем да ће сва индустрија у граду бити национализована. Не можемо оставити индустријски потенцијал града у рукама бескрупулозних бизнисмена“, рекао је народни градоначелник.
Махом спонтана антикапиталистичка оријентација Антимајдан активиста који су створили народне републике Доњецк и Луганск није изненађење. Највећи део власника-олигарха су били клијенти, спонзори и главни добитници Евромајдана. Капиталистички олигарси попут Игора Коломојског, Дмитра Фирташа, Сергеја Таруте и, у мањој мери Рината Ахметова, финансирали су Евромајдан и промовисали га у својим медијима. Када је Евромајдан победио, они који су претходно управљали земљом индиректно путем Јануковичеве владе, добили су директну контролу, укључујући и именовања на места гувернера кључних регија.
Штавише, како је испало, победа олигархије није само довела до победе ултралиберале и националисте Евромајдана, већ су покушали да утичу и на покрет отпора новој власти – на такозвани Антимајдан.
Како је недавно изјавио Павел Губарјов, народни гувернер Доњецког Региона, Ринат Ахметов је платио једном броју Антимајдан активиста како би „седели тихо“ и „одливали“ протест. „Све активности Ахметова су биле усмерене ка каналисању народног гнева и то успело у Дњепропетровску. Олигарх Коломојски је успео јер је тамо био јачи про-украјински сентимент него у Донбасу.“, рекао је Губарјов у интервјуу Руској газети.
Олигархија је спонзорисала развој разних неонацистичких група и њихово уједињење под брендом „Десног сектора“. Олигарси их индиректно финансирају и признати вођа Десног сектора, Дмитриј Јарош, је изјавио за медије: „Не смета нам што они (олигарси) финансирају нашу војску.“ Милијардер Игор Коломојски је показао посебну ревност, јавно се саставши са Јарошем и прогласивши „лов на главе“ припадника југоисточних народних милиција, нудећи 10.000 долара за сваког „диверзанта“.
Самим тим, сама логика борбе гура активиста југоистока у табор антикапитализма. Учествујући у Антимајдан покрету у Харкову и Одеси, видео сам како су народне масе разбуђене слоганима који нападају олигархију.
Сергеј Киричук, један од вођа Антимајдана у Харкову и координатор социјалистичког покрета Боротба, такође наглашава социјалну агенду југоисточног покрета. „Овде на југоистоку је народ изнео захтеве везане за своја социјална права. Постоји веома озбиљна анти-олигархијска, антикапиталистичка компонента у овим протестима“, каже Киричук, који се сада налази у изгнанству.
Описујући финансирање Антимајдана, Киричук каже: „Покрет на југоистоку се, по техничкој опремљености и финансијској подршци, не може поредити са Мајданом. Викторија Нуланд је рекла да су САД потрошиле 5 милијарди долара за 'промовисање демократије' у Украјини. А на истоку Украјине протестни покрет не показује знаке јаке финансијске подршке. Понајмање у градовима где смо ми били активни – у Харкову и Одеси – где нисам видео никакво финансирање од стране Руса или Путинове владе. И на политичкој сцени нисмо видели никога ко је помагао или финансирао овај покрет.“
Могу да потврдим ове Сергејеве речи: У Харкову смо правили летке од сопственог новца, са укупном циркулацијом од око 100.000 примерака. Скупљали смо мале индивидуалне донације. Полепљено је било десет хиљада плаката за бојкот избора које је расписала кијевска хунта. Код споменика Лењину је била кутија за прилоге за помоћ браниоцима Харкова и рањенима. Организатори Антимајдана су користили малу канцеларију Боротбе у сутерену. То је све што се тиче „финансирања“ Антимајдана. Не искључујем да су неки преваранти скупљали велике суме позивајући се на покрет, али активисти од тога ништа нису ни видели.
Губарјов приказује исту слику доњецког Антимајдана: „У милицији постоје различити људи. Рудари и бивши званичници, саветници, моји саборци. ...Али оно што сви имају заједничко је да су поштени у погледу новца. Дали су имовину под хипотеку и узели су новац и уложили у покрет који је имао финансијске тешкоће. Трошили су властити новац.“
И ово је контраст: На једној страни, ултранационалистички милитанти са јаким финансијама и опремом, а на другој радници, студенти и незапослени активисти. Када су наши другови из Боротбе запленили документа Десног сектора у Регионалној државној управи Харкова, међу њима су биле и банковне картице и чекови. Посведочили су да је дечко из насеља, студент на Институту за физичко васпитање, имао 10.000 америчких долара.
Наглашавам опет да међу евромајдановцима нема анти-олигархијских, или чак социјалних слогана. Неколицина левичара који су хтели да „буду уз народ“ и блесаво отишли међу евромајдановце су претучени и истерани уз понижење од стране ултрас навијача који су тамо доминирали. Ови неонацисти, једном навучени на финансирање од стране олигарха, су моментално заборавили на свој демагошки „антикапитализам“.
Овај савез олигарха и нациста као да је директно скинут са страница уџбеника за историју, као и савез антифашистичких и антикапиталистичких слогана противника кијевске хунте.
„Фашизам је отворена терористичка диктатура најреакционарнијих, најшовинистичкијих, најимперијалистичкијих елемената финансијског капитала. ... Фашизам није наткласна власт и није власт средње класе и лумпенпролетаријата над финансијским капиталом. Фашизам јесте власт финансијског капитала. Он је организовање терористичких одмазди против радничке класе и револуционарног дела сељаштва и интелигенције. Фашизам у спољној политици јесте шовинизам у најсировијем облику, који гаји ксенофобичну мржњу према другим народима“, према класичној дефиницији фашизма коју је формулисао Георги Димитров. А оно што се дешава у Украјини данас у потпуности се уклапа у ову дефиницију.
Власник „Привата“, Коломојски, живи је симбол финансијског капитала. Терористичко насиље приватних војски Коломојског, склепаних на брзину од крајње десних милитаната, су сви видели у медијима.
Нису случајно присталице Мајдана рушиле споменике Лењину док су противници те споменике бранили. У овом погледу постоји дубока класна подељеност. А ако тражите семена социјализма негде у Украјини – она су у покретима на југоистоку.
Наравно, народне републике Доњецка и Луганска неће бити социјалистичке. Вероватно је да ће део крупног и средњег бизниса сачувати своје позиције. Покушаји да се преузму он и руске корпорације би био означен као „лош“. Али оснивање народних република „одоздо“, искуство антифашистичке, анти-империјалистичке и анти-олигархијске масовне борбе, без сумње је померило не само југоисток Украјине, већ и цео пост-совјетски простор, улево.
Онима који не виде прогресивни и чак револуционарни садржај дешавања на југоистоку, Лењин је посветио ове речи:
„Мислити да је социјална револуција замислива без побуна малих народа у колонијама и у Европи, без револуционарних излива дела ситне буржоазије, са свим њеним предрасудама, без покретања политички неосвешћених пролетерских и полупролетерских маса ... мислити ово значи одбијати социјалну револуцију. Мора бити да се на једном месту построји једна војска и каже „Ми смо за социјализам“, а друга, другде каже „Ми смо за империјализам“ и то је социјална револуција! ... Ко год очекује „чисту“ социјалну револуцију, никад је неће доживети. То је револуционар на речима који не схвата стварност револуције.
„Руска револуција 1905. је била буржоаско-демократска револуција. Састојала се из низа битака свих незадовољних класа, група и елемената становништва. Међу овима је било маса са најсировијим предрасудама, са најопскурнијим и најфантастичнијим циљевима борбе; било је малих група које су прихватале јапански новац, било је шпекуланата и пустолова итд. ...
Социјалистичка револуција у Европи не може бити ништа друго до излив масовне борбе од стране свих и свакаквих угњетених и незадовољних. У њој ће неизбежно учествовати делови ситне буржоазије и заосталих радника – без таквог учешћа, масовна борба је немогућа, без ње је револуција немогућа – и исто тако неизбежно ће у покрет донети своје предрасуде, своје реакционарне фантазије, своје слабости и грешке.“ (Из „Сумирања расправе о самоопредељењу“, јул 1916.).
