1607030 567100886714146 463709546 n 

 

Srpski parlamentarizam ide čak dalje od običnog parlamentarizma i sužava čak i privid narodnog legitimiteta jer blokira čak i minimalne mehanizme preko kojih mase mogu da vrše pritisak na ljude koji pretenduju na to da su njihovi predstavnici. Srbija kao jedinstvena izborna jedinica znači da narodni poslanici mogu da budu još dalje od naroda budući da ne postoji pritisak na pojedinačne poslanike, koji je prisutan u onim parlamentarnim sistemima u kojima poslanici dolaze iz različitih izbornih jedinica, te su samim tim zavisni od političkog raspoloženja birača u njima. Drugim rečima, narodni poslanici postaju i otvoreno stranački poslanici, to jest poslanici krugova koji svojim novcem i uticajem stoje iza stranaka. Ovo postaje tim besmislenije što jasnije biva da glasanje za stranke više nije glasanje za ideologije i programe već za boje, džinglove, isprazna obećanja boljeg života", ili klanska sledovanja u vidu radnih mesta u raznim državnim organima.

 

 

Pre gotovo mesec dana, tačnije 12. decembra 2013. godine, prvi potpredsednik vlade i predsednik Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić, dao je intervju za Radio televiziju Srbije u kome je govorio o situaciji u kojoj se Srbija nalazi i o svojim namerama i namerama vladajuće koalicije, u vezi sa tim.

U jednom delu ovog intervjua, negde oko početka druge polovine, Aleksandar Vučić se osvrće na česta pitanja u vezi sa skupštinskom većinom, koja bi u narednom periodu, eventualnim odlaskom Ujedinjenih regiona Srbije i zvanično u opoziciju, mogla da se smanji sa dosadašnjih komotnih 142 mandata na tesnih 126 (od 250 mandata).

Aleksandar Vučić odgovara na sledeći način:

AV: Problem je legitimiteta a ne većine u skupštini. Da li mi imamo legitimitet u narodu ili nemamo, to je ono što neki ne razumeju. To je ono što neki u Vojvodini ne razumeju. To je ono što neki ne razumeju u nekim drugim delovima Srbije. To je nešto što mnogi u političkim strankama ne razumeju. Ne možeš da držiš vlast negde ako te podržava 10 ili 12 posto ljudi. To je nemoguće. Niti ti možeš da sprovodiš tu vlast na način na koji treba. Niti ćeš doneti bilo kakav rezultat, osim štoćeš ostati dan - dva, pet ili više. Pa čiji je to interes? Dakle, onog trenutka kada mi izgubimo legitimitet ili postoji ozbiljna sumnja u naš legitimitet u narodu, pa nema problema, evo vam, ljudi, izbori, pa pokažite da možete bolje, da možete više i da možete da nas pobedite.

Premda se prvi potpredsednik vlade – i nezvanično prvi čovek Srbije – ne vezuje za skupštinsku većinu već postavlja pitanje legitimiteta sprovedenih reformi za vreme aktuelne vlade, ipak nije na odmet analizirati dosadašnje pobedonosne izbore. Kako izgleda ova pobedonosna većina? Ukoliko je reč o Srpskoj naprednoj stranci, onda je najbolje za početak pogledati rezultate izbora održanih u Zemunu, 2. juna 2013. godine. Naime, uprkos aktivnoj kampanji, svih aktera, koja je imala za cilj da biračima Zemuna da do znanja da je reč o sudbonosnim izborima, na iste je izašlo tek 35,05% upisanih birača. Od ovog broja je na izborima SNS odnela nezapamćemu pobedu, kako se to kasnije naglašavalo na konferencijama za novinare, najveću pobedu od uvođenja političkog pluralizma. Ta pobeda je u procentima iznosila 51,83% glasova od ukupnog broja izašlih birača. Ovo je SNS-u omogućilo da dobije 39 mandata i sama formira lokalnu vlast. Dakle, 51,83% glasova, od ukupnog broja izašlih birača iznosi 18,17% od ukupnog broja upisanih birača. Što dalje govori da je SNS sa 18,17% od ukupnog broja upisanih birača Zemuna, osvojila 39 od 57 mandata u Skupštini Zemuna, odnosno 68,42% mandata. Da rezimiramo, SNS je sa 18,17% glasova dobila 68,42% mandata. Međutim, ova stranka ne samo da nije legitimitet svoje stranke u narodu dovela u pitanje već je proslavila uz fanfare.

Od zemunskog primera ne odskače ni rezultat parlamentarnih izbora održanih 6. maja 2012. godine. Na ovim je izborima SNS[1] osvojila 24,04% od ukupno 57,77% izašlih birača i tim rezultatom dobila 73 od ukupno 250 mandata. Sa 13,18% od ukupnog broja upisanih birača SNS je dobio 29,2% mandata.

Vladajuća koalicija[2] je na istim izborima osvojila ukupno 44,06% od ukupnog broja izašlih glasača, odn. 24,57% ukupnog broja upisanih birača, te zadobila ukupno 133 od 250 mandata. Dakle, stranke koje su u prvi mah činile parlamentarnu većinu, te izabrale Ivicu Dačića za mandatara, su sa 24,57% glasova u odnosu na ukupan broj upisanih birača, dobile na raspolaganje 53,2% mandata. Nakon izbora mandatara se koaliciji pridružio i SDPS koji je parlamentarnu većinu, sa 133 mandata uvećao na 142 (56,8% mandata), koliko ona danas ima[3].

U jednom delu Vučić kaže, ukoliko ne budu mogli da obezbede skupštinsku većinu, ići će, kako kaže, na izbore i osvojiti 175 mandata. Imajući ovo u vidu, može se reći da ni pretpostavljenih 175 mandata, na eventualnim vanrednim parlamentarnim izborima nije neizvodljivo – dovoljno je da se ponove okolnosti istovetne onima na zemunskim lokalnim izborima i SNS bi imao mandate približno pretpostavljenom broju, u Narodnoj skupštini. Ovo govori o manama sistema daleko više nego o vrlinama bilo koje buržoaske stranke, pa među njima i Srpske napredne stranke.

Odžaci – Kostolac – Voždovac

Lokalni izbori održani u opštinama Odžaci, Kostolac i Voždovac, 15. decembra 2013. godine, potvrđuju pravilo. Naime, ovi izbori, održani istog dana u tri različite opštine, sa učešćem gotovo istih stranaka i istim naporima stranaka da se biračko telo animira, dali su različite rezultate na polju izlasnosti birača. Rezultati dobijeni na ovim izborima su zgodni za analizu imajući u vidu da je u Odžacima na izbore izašlo natprosečnih 66% glasača, u Kostolcu prosečnih 58% a na Voždovcu ispodprosečnih 36%. U sve tri opštine je Srpska napredna stranka ostvarila legalni uslov da zadobije apsolutnu vlast, sa gotovo identičnim postotkom glasova izašlih birača (48,9 – 45,5 – 49,7). Ovo govori da Srpska napredna stranka, u ovom trenutku, uživa izvestan procenat poverenja u odnosu na broj izašlih birača. Ovo, pak, govori i o tome da su svi izašli birači bili konzumenti iste kampanje, odašiljane putem državnih medija, ili istih odn. veoma sličnih metoda izvođenja ljudi na izbore”. Međutim, shodno različitom stepenu izlaznosti, različito se kreće i odnos dobijenih glasova u odnosu na ukupan broj evidentiranih birača. Na Voždovcu je ova razlika najveća, te će tamo SNS za ostvarenih 17,9% glasova upisanih birača dobiti na upravljanje 60,7% mandata (3,3 puta više); dok je ova razlika najmanja u opštini sa najvećom izlaznošću, i tamo će ista ova stranka za 32,2% glasova upisanih birača dobiti 62,9% mandata (1,9 puta više).

Partija

Odžaci

Kostolac

Voždovac

Osv.

man.

% m.

%g. (I)

%g. (U)

Osv.

man.

% m.

%g.

(I)

%g. (U)

Osv.

man.

% m.

%g. (I)

%g. (U)

SNS

17

62,9%

48,9%

32,2%

11

52,3%

45,5%

26,6%

34

60,7%

49,7%

17,9%

DS

6

22,2%

18,2%

12%

2

9,5%

12%

7%

8

14,2%

11,6%

4,2%

SPS

4

14,8%

11,7%

7,7%

5

23,8%

22,2%

12,9%

5

8,9%

8,25%

2,2%

Ostali

2

7,4%

7,6%

5%

3

14,3%

16,7%

9,7%

8

14,2%

12%

4,3%

Ukupno:

27

 

66%

 

21

 

58,5%

 

56

 

36%

 

Tabela 1 – Rezultati lokalnih izbora u Odžacima, Kostolacu i Voždovcu.[4]

Treba primetiti i da je izlaznost birača bliže centru političke scene (Beogradu) niža, te što se više udaljava od nje viša. Tako je na do sada održanim vanrednim lokalnim izborima u beogradskim opštinama izlaznost u proseku 35,5%. Vanredni lokalni izbori na Voždovcu se ni po čemu ne razlikuju od onih održanih u Zemunu 2. juna 2013. Ovo opet može govoriti o tome da se za pola godine nije rejting naprednjaka niti poboljšao niti pogoršao, te da bi na eventualnim vanrednim parlamentarnim izborima to i bio njihov rezultat – oko 45% u odnosu na broj izašlih birača. Slična ovoj situaciji bila je i ona u Egiptu na parlamentarnim izborima održanim od novembra 2011. do januara 2012. godine, na kojima je Muslimansko bratstvo osvojilo 37,5% glasova izašlih birača i zadobilo 44,9% mandata, na prosečnu izlaznost od oko 54,6%.[5] Ne treba posebno napominjati na koji je način egipatski narod slomio „legitimitet” kasnije izabranog predsednika Mohameda Morsija.

Bez vlade, bez vojske, bez naroda, bez javnog mnjenja, a posle svog izbornog zakona od 31. maja više ni kao predstavnica suverene nacije, dakle bez oka, bez uha, bez zuba, bez ičega, Nacionalna skupština se postepeno pretvarala u neki starofrancuski parlament[6], koji akciju mora prepustiti vladi, a sam se zadovoljavati gunđanjem i prigovaranjem post festum.

Marks, Osamnesti brimer Luja Bonaparte

Kada je Narodna skupština Republike Srbije, najviše zakonodavno telo republike, postala telo koje se post festum bavi odlukama vlade, u kome postoji gotovo dogmatska jednoglasnost skupštinskih većina, koja uživa najvišu vlast a ne odlučuje ni o čemu? Kada je to Narodna skupština Republike Srbije postala ništa drugo do post-hatišerifska skupština Miloša Obrenovića, koja služi samo da bi ozakonila volju izvršne vlasti?

Tridesetprvomajski izborni zakoni o kojima Marks govori su zakoni koji su ukinuli opšte biračko pravo te time ojačali prevlast izvršne vlasti i de iure oduzeli Nacionalnoj skupštini status predstavničkog tela suverene francuske nacije.

Koji su to „tridesetprvomajski” zakoni Narodnu skupštinu Republike Srbije učinili takvom da bude čak i bez reprezentativnog karaktera kao predstavnik suverene nacije?

Danas kod nas postoji opšte izborno pravo. Međutim, kao što je ovdašnja politička praksa pokazala, u buržoaskoj parlamentarnoj demokratiji, opšte biračko pravo samo po sebi nikako nije u stanju da bude garant sprovođenja stvarnih interesa većine stanovništva.

U svom delu „Država i revolucija”, Lenjin objašnjava:

„Treba još podvući da Engels potpuno nedvosmisleno naziva opšte pravo glasa oruđem vladavine buržoazije. Opšte pravo glasa, kaže on, očevidno uzimajući u obzir dugo iskustvo nemačke socijaldemokratije, jeste „merilo zrelosti radničke klase“. Ono nije moglo i ne može nikada biti više u današnjoj državi.

Sitnoburžoaski demokrati, kao što su naši eseri i menjševici, a i njihova rođena braća, svi socijalšovinisti i oportunisti Zapadne Evrope, očekuju upravo „više” od opšteg prava glasa. Oni sami veruju i sugeriraju narodu lažno shvatanje po kome opšte pravo glasa „u savremenoj državi” može doista da izrazi volju većine trudbenika i da osigura njeno sprovođenje u život.“[7]

Mogli bismo čak reći da je danas opšte izborno pravo prisutno upravo jer su mehanizmi buržoaske države dovoljno razvijeni da je ono ne ugrožava, već njenim odlukama pruža privid legitimiteta, uprkos očiglednoj štetnosti za većinu koju tvrdi da predstavlja.

U Srbiji je de iure izvršna vlast odvojena od zakonodavne. No, da li je od presudne važnosti to da li je zakonodavna vlast de iure ili de facto podređena izvršnoj vlasti? To što je ona de facto podređena izvršnoj vlasti govori o umeću manipulacije vladajuće klase, kojoj će podela vlasti i „narodni” karakter predstavničkog tela, kao i opšte pravo glasa, uvek biti kec u rukavu koji povuče kada se njen legitimitet dovede u pitanje.

Cinizam instrumenata vladajuće klase u tom pogledu ide dotle da su mogući momenti poput onoga kad je jednom prilikom jedan od voditelja Radio televizije Srbije Rastku Močniku krajnje ozbiljno postavio sledeće pitanje: Zar nije i sada na snazi neka vrsta diktature proleterijata? Na izborima su najbrojiniji siromašni, oni odlučuju ko će da ih vodi”[8] Koliko je ovakvo viđenje van pameti i van dodira sa realnošću života u Srbiji, nije potrebno posebno razrađivati. Dovoljno je, primera radi, skrenuti pažnju na sve veći broj administrativnih ograničenja i sankcija uperenih protiv glasova otpora novom radnom zakonodavstvu.

Opšte pravo glasa je, vidimo, politička parola vladajuće klase. Ono se povlači uvek kao parola slobode, dok se u stvarnosti ekomiski i politički kurs Republike Srbije uređuje u uskom krugu ljudi, vlasnika krupnog kapitala, pa nameće vladajućim koalicijama, posrednim i neposrednim podmićivanjem.

Zar odlazak Božidara Đelića na visoko radno mesto u Investicionoj banci Lazar – jednoj od institucija koja je bila aktivna u privatizaciji preduzeća nakon 5. oktobra 2000. godine – nije takav primer?[9]

Vlast svojim rešenjima u pogledu izbornog prava otežava - gotovo onemogućava - prodor političkih inicijativa radničke klase u parlament. Ovo se odnosi na izborni sistem (proporcionalni sistem sa jednom izbornom jedinicom i izbornim cenzusom od 5%), kao i na uslove za političko organizovanje (10.000 sudski overenih potpisa birača). Ona time obeshrabruje radništvo na prve korake u cilju političkog organizovanja, dok ih sa druge strane lovi i posredstvom korumpiranih sindikalnih vrhova gura pod svoj skut. Ovo nam govori da kada bi neka lokalna politička inicijativa htela da kandiduje svoj politički program trebalo bi joj 500.000 dinara samo da istakne kandidaturu. Pri tom bi bila obavezna da pređe izborni cenzus od 5% u celoj republici. Na prosečnu izlaznost to je na izlaznost od 57% (kakva je bila na prošlim parlamentarnim izborima) nešto više od 190.000 glasova. Dakle, ukoliko bi ta inicijativa bila niška, a niš je drugi po broju stanovnika grad u republici, onda bi za tu inicijativu trebalo da glasa više od 100% upisanih birača. I sve to u moru mainstream političkog marketinga svojevrsnih političkih trustova”.

Srpski parlamentarizam ide čak dalje od običnog parlamentarizma i sužava čak i privid narodnog legitimiteta jer blokira čak i minimalne mehanizme preko kojih mase mogu da vrše pritisak na ljude koji pretenduju na to da su njihovi predstavnici. Srbija kao jedinstvena izborna jedinica znači da narodni poslanici mogu da budu još dalje od naroda budući da ne postoji pritisak na pojedinačne poslanike, koji je prisutan u onim parlamentarnim sistemima u kojima poslanici dolaze iz različitih izbornih jedinica, te su samim tim zavisni od političkog raspoloženja birača u njima. Drugim rečima, narodni poslanici postaju i otvoreno stranački poslanici, to jest poslanici krugova koji svojim novcem i uticajem stoje iza stranaka.  Ovo postaje tim besmislenije što jasnije biva da glasanje za stranke više nije glasanje za ideologije i programe već za boje, džinglove, isprazna obećanja boljeg života", ili klanska sledovanja u vidu radnih mesta u raznim državnim organima.

Republika Srbija je zgodna za analizu, u ovom smislu, jer je u tranzicionom periodu prošla kroz sva rešenja u vezi sa izborom narodnih poslanika. Izborna reforma 1990. godine [uvođenje pluralizma i pre svega poslaničkog sistema] predstavlja svojevrsne tridesetprvomajske zakoni koji Narodnoj skupštini de facto oduzimaju status predstavničkog tela naroda. Ovo se pre svega odnosi na sam koren tih zakona, odn. na uvođenje poslaničkog na mesto delegatskog sistema – izopštavanja organizovanog radništva iz sistema direktnog odlučivanja.

U početku je 1990. godine, uvođenjem poslaničkog na mesto delegatskog sistema, određen većinski izborni sistem. Dve godine kasnije uvodi se većinski izborni sistem sa devet izbornih jedinica, koji kasnije 1997. godine prerasta u 29 izbornih jedinica. Treću etapu promena izbornog sistema imamo u periodu nakon 5. oktobra 2000. godine, kada su političke partije imale apsolutno odrešene ruke – uz većinski izborni sistem i jednu izbornu jedinicu (kakvo je stanje i danas) vrhovi političkih partija nisu ničim bili ograničeni u pogledu redosleda kandidata za poslanike. Taj je period, do 2000. do 2012, u kome je „tranzicija” najviše uzela maha. Poslanički mandat postaje slobodan i onog trenutka kada dolazi do zabrane „blanko ostavki”, koji ga je činio pseudo-imperativnim, pokazuje svoje pravo lice. Međutim jasno je u najnovijem sazivu parlamenta, da se ništa ne menja time što se, iz ličnih interesa pojedinih ljudi iz vrha Demokratska stranka pocepala na dva poslanička kluba (od kojih odvojeni polaniči klub prerasta u novu partiju) i jednog nezavisnog poslanika. U tom smislu, novonastajućim partijama u parlamentu, kakva je bila i Srpska napredna stranka, sam parlament je bitan kao mesto sa koga će se obraćati građanstvu, putem direktnog televizijskog prenosa. Parlament, dakle, poprima svoj pozorišni karakter, karakter bine za besplatnu predizbornu kampanju.

U isto vreme, parlament služi i kao svojevrsna sigurna kuća za partijske prvake koji su pod sumnjom ili istragom, te poslanički imunitet predstavlja prvi bedem odbrane zaslužnih građana. Drugi bedem odbrane svakako su poslovne veze stečene za vreme obavljanja javnih funkcija.

Dalje, krhki rezultati u pogledu na odaziv birača – a sve u cilju očuvanja ustavnog poretka buržoaske republike, koji se nužno oslanja na parlamentarizam – prinudili su vladajuću klasu na izmene izbornih pravila pa i ukidanje bitnih instituta izbornih zakona, kao što je cenzus za izlaznost birača. Ovaj cenzus – koji je u izbornom procesu imao ulogu da poništi svaki izbor na koji se ne odazove najmanje 50% od ukupnog broja upisanih birača više jedan – ukinut je 2003. godine nakon što na izborima tri puta zaredom nije bilo moguće izabrati predsednika republike[10]. Da nije bilo ove promene u izbornom zakonu, predsednik republike ne bi bio izabran ni četvrtog puta, kada je na izbore izašlo 47,76% birača. Da je ovog cenzusa danas, čak bi i ona toliko slavljena pobeda naprednjaka iz Zemuna bila proglašena nevažećom. Dakle, ukoliko danas kažemo da opozicija u Srbiji, za koju neki umeju da odrede Demokratsku stranku, „glavom jedva viri iznad vode”, onda se može reći i da legitimitet celokupne parlamentarne demokratije u Srbiji, gledajući ovaj drugi, ukinuti, cenzus, takođe jedva viri iznad vode.

Imajući u vidu da vladajuća klasa sa jedne strane blokira nezavisne inicijative a sa druge strane ne nudi biračima nikakvo odstupanje u pogledu tranzicionog kursa, javla se slaba izlaznost na izborima. To onemogućava promenu državne politike parlamentarnim putem, odn. onemogućava birače da svojim izborom promene državnu politiku. Ovo predstavlja negiranje osnovnih progresivnih tekovina parlamentarne demokratije – odn. mogućnosti da se promeni politika države. Umesto promene politike, danas se nude promene glumaca, ili, preciznije, lutaka na koncima međunarodnog krupnog kapitala. Narod s pravom apstinira.

Dakle, paralelno promenama izbornih zakona i traženja idealnog zakonskog rešenja, postoji tranzicioni kontinuitet, odn. kontinuitet u zakonskim rešenjima koja narod lišavaju narodne imovine. Narodna skupština je, s tim u vezi, aparat vlasti kojim će ova na svaku svoju odluku udariti pečat legaliteta.

Uprkos lokalnim specifičnostima i deformacijama, ovakav problem svakako nije srpski proizvod”, kakvim ga pokušavaju predstaviti liberali, već je krajnji proizvod sistema koji su naši buržuji i njihovi političari preuzeli u sklopu celovite restauracije kapitalizma.  Oštrina sa kojom su ovdašnje strukture pristupile izopštavanju masa iz političkog života pre svega govori o njihovom strahu i o realnoj opasnosti za poredak koju bi mogućnost vršenja pritiska na poslanike od strane birača, ili čak samoorganizovanje u partiju predstavljalo. Drugim rečima, ne radi se o "narodu-ovcama", kako se to često banalno prikazuje, već upravo o uplašenosti političara od naroda sa dugom tradicijom klasne borbe i rušenja diktatura. Slične tendencije i mehanizmi otuđivanja parlamentarnog sistema od biračkog tela postoje i drugde i opšti su trend, ali to je tema nekog drugog članka.

Još jedan pokazatelj da Narodna skupština deo aparata ne zastupa interese radničke klase je i njena klasna struktura:

Zanimanje

Br. poslanika

Radnici

1

Poljoprivrednici

2

Tehničari

7

Penzioneri

10

Studenti

3

Prosveta

40

Inženjeri

32

Kultura

5

Novinari

4

Sociolozi / politikolozi

10

Lekari

11

Političar

1

Pravnici /advokati

53

Ekonomisti/menadžeri

43

Univ. prof. / istraživači

20

Privrednici

8

Tabela 2. – Klasna struktura narodnih poslanika, prema zanimanju koje je objavljeno na sajtu Narodne skupštine.

Treba uzeti u obzir da su podaci uzeti iz biografija narodnih poslanika objavljenih na internet prezentaciji Narodne skupštine. S tim u vezi, jedan od dvojice poljoprivrednika je predsednik Narodne seljačke stranke Marijan Rističević, jedan od tehničara je i poslanik Nove Srbije Miroslav Markićević, itd. Jedini radnik među narodnim poslanicima je Saša Dujović, predsednik Pokreta veterana i član polaničke grupe SPS-a – inače vojni invalid. Dakle, čovek koji nije u kontaktu sa radništvom niti je od radništva delegiran i sam se legitimiše kao predstavnik veterana. To je slika današnje Narodne skupštine.

Naravno, ne tvrdim da čovek mora nužno da bude radnik i da samo radnik može da vodi politiku u interesu radničke klase. Daleko bitnije od same klasne strukture članova Narodne skupštine je već pomenuta delatnost ovog doma u periodu od 1990. do danas.

Međutim, ovde se ne radi samo o skupu pojedinaca, već o celini aparata, u kojem preovlađuju ljudi bez neposrednog iskustva o svakodnevnoj stvarnosti života radnika, koji su još i svojim položajem poslanika materijalno zaštićeni od najgorih efekata ekonomske krize. Dakle, racionalno je očekivati da ovi ljudi, sa svojim poslaničkim platama i sa više mogućnosti da biraju radno mesto van politike od prosečnog radnika, neće biti interesno vezani za radničku klasu. Lenjin o ovome kaže sledeće: „Država je proizvod i izraz nepomirljivosti klasnih suprotnosti. Država nastaje tamo, tada i utoliko gde, kada i ukoliko klasne suprotnosti objektivno ne mogu biti izmirene. I obratno: postojanje države dokazuje da su klasne suprotnosti nepomirljive.“[11]

Da država ne služi pomirenju klasa, već naprotiv služi kao aparat vladajuće klase dokaz je pomenuti tranzicioni zakonodavni kontinuitet od 1990. godine do danas, čega je najnovije radno zakonodavstvo samo najnoviji i najogoljeniji primer.

U isto vreme, represivni aparat države raste „srazmerno zaoštravanju klasnih suprotnosti unutar države”[12]. Jedna od najaktivnijih jedinica policije, u pogledu „regulisanja” radničkih nemira Žandarmerija, jača uprkos sve češćim vanslužbenim ekscesima njenih pripadnika.

Ovo jačanje policijskih jedinica je u tesnoj vezi sa slabljenjem i razgradnjom institucija socijalne države i javnog sektora uopšte. Kao aparat za odbranu interesa vladajuće klase, država ove interese brani tako što se u periodu krize kapitalizma ograničava samo na svoju osnovnu ulogu – ulogu garanta nepovredivosti svojine posedničkih klasa. Sve druge sfere nastoji da prepusti „nevidljivoj ruci tržišta”, odnosno da ih otvori kao nova tržišta iz kojih će vlasnici kapitala moći po za njih što povoljnijim uslovima da crpe profit i time na jedan period ublaže posledice prezasićenosti tržišta koja su prethodno crpeli.

Čak i u situacijama gde Država, kako kaže Vučić, mora da reaguje „promptno”, te da npr. izađe u susret radnicima FAP-a, ona to čini obećanjima vezanima za nove investitore – te se on zbog toga ne slaže u potpunosti sa stavom ministra Radulovića, koji je na strani toga da se pusti tržištu da reši problem radnika FAP-a, verovatno prirodnom selekcijom, dok vlada za to vreme treba da se bavi implementacijom Bele knjige[13] u nova normativna rešenja o pravima radnika. U krajnjoj analizi se Vučić i Radulović ne razilaze. Ma koliko ovaj prvi bio pristalica „promptnog” rešavanja, njegova „rešenja” ne izlaze ni za trenutak iz ekonomskog okvira koji pitanja privrede prepušta privatnom sektoru. Tako uz pomoć Dragaša[14]  i raznih drugih dragaševića, šarenim lažama o tome kako će se stvari u FAP-u čarobno popraviti nakon što u njega bude uložio neki privatnik, radničko nezadovoljnstvo Vučić nastoji da kanališe ka učvršćivanju neprikosnovenosti kapitala i ka daljem povlačenju države iz privrede. O tome da je cilj svakog investitora maksimalizacija profita – što znači što više cene proizvoda uz što manja ulaganja – slabo se govori.

Dve strane istog novčića

Pogrešno je, dakle, gajiti iluzije o tome da buržoaska parlamentarna demokratija predstavlja vlast naroda. Naprotiv, radi se o mehanizmu vladajuće kapitalističke klase za vršenje vlasti nad narodom, odnosno nad radničkom klasom koja sačinjava ogromnu većinu naroda i sa njim se danas može poistovetiti. Buržoaske stranke (sve u Srbiji danas postojeće) rezultat ostvaren na izborima – za uspeh ili neuspeh – mogu da zahvale finansijerima njihovih predizbornih kampanja, od kojih su neki i članovi ovih stranaka. Od njihovih donacija, gotovo neposredno zavisi rezultat na izborima. Zauzvrat, parlamentarna većina radi u interesu vlasnika krupnog kapitala i usvaja zakone koji sve širi obim državne svojine prebacuje u privatnu. Privid legitimiteta odluka koje tom prilikom donosi vlast, a od kog se ne razlikuje celokupna opozicija, potrebna je vladajućoj klasi kako bi svoje interese predstavili kao narodnu volju, koja se manifestuje „slobodnim demokratskim izborima”.

Vučićev stav po tom pitanju je jasan:

AV: Želim da kažem da ćemo mi imati dosta novca da ulažemo u različite oblasti. Da ćemo imati novca i da vratimo, da smanjimo naš previsoki javni dug i da ćemo imati novca da finansiramo zdrav deo naše privrede. Bilo na koji način. Bilo time što ćemo da smanjimo poreze ili ukinemo plaćanje poreza za mlade ljude koji osnivaju svoje privatne firme, svoja privatna preduzeća. Jer, naš je posao da podstaknemo pre svega privatno preduzetništvo, bilo da to radimo direktnim subvencijama za one koji imaju dobre projekte... Dakle, novca ćemo svakako imati.

Nešto kasnije on dodaje:

AV: Da nemate iluzije, MMF vas tera na disciplinu. Ja neću da od MMF-a pravim crnog đavola. Ne sviđa mi se uvek sve što traže. Ja sam odbio da se smanjuju penzije, ne neko drugi. Ali znate, MMF je institucija sa kojom treba da sarađujete i sa kojom je dobro da imamo aranžman. MMF vas tera na disciplinu kao i Fiskalni savet. Šta hoćete? Da ja napadnem Pavla Petrovića (predsednik Fiskalnog saveta, prim. aut.), da kažem da je on kriv ili neko drugi u Fiskalnom savetu? Pa ti ljudi su korektni, oni vide koliki su napori vlade.

U ovom poslu, i stranke pozicije i stranke opozicije jednako su angažovane i one, u tom smislu, čine idealnu zakonodavnu celinu buržoaskog parlamentarizma. Onu celinu koja apsolutno omogućava hegemoniju vladajuće klase. Ovo i sam Vučić lepo opisuje u sledećoj izjavi – naravno pokušavajući da time stvori sliku opšte saradnje parlamentarnih stranaka za opšte dobro – on kaže:

AV: Nemam nikakav problem da oko svih ključnih pitanja sednem sa njima (parlamentarnom opozicijom) i da razgovaramo. I kad sam razgovarao sa Čedomirom Jovanovićem on mi je rekao jednu stvar, koja pokazuje da postoji odgovornost kod dela opozicije. On mi je rekao: 'Znaš, ja govorim toliko godina o zakonu o radu, toliko godina govorim o nekim drugim promenama. Kako bi sad to izgledalo da vi sad dođete sa takvim zakonom pred skupštinu a ja onda kažem ja ovo neću da podržim?' Slične sam stvari slušao javno od gospodina Čanka. Mi nemamo nikakvu koaliciju, mi nemamo nikakav dogovor, mi nemamo nikakvu vrstu saradnje po tom pitanju, al to je jedan racionalan pristup rešavanju problema u Srbiji. Sa DSS-om kao što vidite, oko svih stvari koje su važne za Beograd, nikakvih problema nema. Svuda gde je moguće da napravite normalnu atmosferu da razgovarate o rešavanju problema za građane, svi su ljudi dobrodošli.

Dakle, po Aleksandru Vučiću, saradnja sa parlamentarnom opozicijom u pravcu donošenja novih zakona o radu i štrajku, je za dobrobit građana.

Kada Vučić govori o "rešavanju problema građana", on doslovno barata praznim rečima. Naime, "građanin" označava čoveka kao člana političke zajednice, kao apstrakciju, lišenu individualnih težnji, koje ostaju u privatnoj sferi konkretnog čoveka, odnosno pojedinca. Građanin nije pojedinac, on je "svaki čovek" unutar jedne političke zajednice.

Interes građana, odnosno interes građanina kao kategorije (pa tako i problemi građanina i rešenja za probleme građanina), određuje se na isti način na koji se određuju i njegova prava i obaveze - donošenjem pravnih regulativa od strane struktura političke zajednice, što su u našem slučaju i u slučaju svih buržoaskih država organi triju ogranaka državne vlasti. U prvom redu zakonodavna i izvršna vlast, parlament i vlada. Parlament i vlada, pak, nisu konglomerati svih mogućih interesa i njihove odluke nisu proizvod nekog zamišljenog opštenarodnog konsenzusa, već se donošenje tih odluka poverava nosiocima mandata. Drugim rečima, interesi i problemi građanina su ono što dominantna politička opcija kaže da jesu. U našem slučaju, interesi i problemi građanina su, dakle, ono što odluče stranke koje su na vlasti.

Kako su strukture vlasti i stranke koje njima upravljaju strukture preko kojih vladajuća klasa vrši svoju vlast i čuva svoj položaj, to je jasno da je upravo ta vladajuća klasa - kapitalistička manjina - ona koja, preko stranaka i tela države kojima pripadnici stranaka rukovode, zaista odlučuje o tome šta se ima smatrati interesima i problemima građana. U tom kontekstu, Vučić nije ništa slagao. On prosto nije ništa sadržajno rekao, osim onoga što već znamo - njegova vlada će se potruditi da reši probleme koji pogađaju vladajuću klasu.

Narod - radnička klasa

Posle svega navedenog možemo zaključiti da je vlast u Srbiji nelegitimna, te da to nije pojava koja prati samo poslednju vlast. Istorijski gledano, od uvođenja višepartizma do danas taj se legitimitet, usvajanjem novih zakonskih rešenja, sve više krnjio tako da danas on doseže minimum. Nakon ukidanja delegatskog principa i izopštavanja radnika iz procesa direktnog odlučivanja, dolazi sistem u kome je radništvo imalo makar minimalnu mogućnost da politički vrši pritisak na vlast, posle čega taj sistem degeneriše do te mere da je bilo kakvo vršenje pritiska na vlast putem zvaničnih državnih institucija, ako već nije sasvim onemogućeno, najvećim delom blokirano.

S tim u vezi, buržoaske stranke, pa među njima i Srpska napredna stranka, ne mogu imati narodni legitimitet, koji Aleksandar Vučić ne dovodi u pitanje. Buržoaske stranke svoju moć crpe iz ustavno-pravnog sistema buržoaske republike te je njihova moć legalna, po zakonima koje su sami doneli, ali ne i legitimna po bilo kojem, čak ni klasičnom buržoasko-parlamentarnom kriterijumu legitimnosti.

Sa jedne strane, uvođenjem proporcionalnog izbornog sistema na jednoj izbornoj jedinici i izbornim cenzusom od 5%, a bez cenzusa na izlaznost, povrh toga i 10.000 overenih potpisa potrebnih za predaju kandidature – dakle, zatvaranjem svih rupa koje se daju zatvoriti – vladajuća klika zadržava „pravo“ da u uskim krugovima odllučuje o tome ko će „predstavljati“ narod. Ovim ona pasivno biračko pravo svodi na apsurd. Sa druge strane, pak, ona tim striktnim ograničavanjem izbornog prava pokušava da stvori onaj po njih povoljan efekat koji proizilazi iz većinskog izbornog sistema, a to je da u životu održi „političke trustove“, sa kojima već ima ustaljenu saradnju. Da li posle svega možemo reći da tu ima ikakvog legitimiteta, odn. da li bi ga imalo i kada bi Srpska napredna stranka na narednim izborima dobila na raspolaganje i planiranih 175 od 250 mandata?

Pored izbornog zakonodavstva, koje je, kako smo pokazali u više navrata, prekrajano tako da progresivno ignoriše volju većine (ta volja, naravno, može podrazumevati i podrazumeva neopredeljivanje većine ni za jednu političku opciju), legitimitet srpskog buržoaskog parlamentarizma obara i činjenica da Skupština donosi zakone koji direktno ugrožavaju egzistenciju velike većine stanovništva – radničke klase. To se oslikava najasnije danas, prilikom usvajanja pomenutih zakona koji određuju prava radnika. Reakcija radništva na ove zakone, štrajkovima i demonstracijama, te isključivanje sindikata iz pregovora o sadržini zakona, govori o tome da ovi zakoni, koji su u pripremi, neće imati legitimitet jer ih ne prihvata velika većina onih na koje se on odnosi. Radništvu u užem smislu, industrijskim radnicima, svakako treba dodati i sve one ljude koji žive od svog rada, ne eksploatišući druge i posredno ne učestvujući u eksploataciji drugih.

U Srbiji ima 287.000 radnika u industrijskoj proizvodnji, tek svaki 25. stanovnik. Međutim, ovo ne govori o odumiranju radničke klase, kako to neki predstavnici poslodavaca, i njima slični, vole da predstave.[15]  Ovo prevashodno govori o realnosti kapitalizma kod nas, jer pored 287.000 pomenutih radnika u proizvodnji, na birou za zapošljavanje je evidentirano još 650.333 lica sa stručnom spremom do IV stepena , što predstavlja 85,42% od ukupnog broja prijavljenih nezaposlenih lica na Birou za zapošljavanje[16] . Nezaposleni radnik je takođe radnik. Treba imati u vidu da popis nezaposlenih u Birou nije precizan, ali se procenat nezaposlenih do IV stepena stručne spreme u odnosu na ukupan broja nezaposlenih, može uzeti i kao valjan statistički podatak na celokupnom broju nezaposlenih u Srbiji. Dakle u Srbiji ima okvirno 1,7 miliona zaposlenih, odn. u grubom 17% od ukupnog broja zaposlenih je radnika u proizvodnji. Imajući u vidu da je među zaposlenima 17% radnika, a istih je među nezaposlenima 85%, onda je jasno o čija se leđa lome tranziciona koplja. Sudbinu industrijskih radnika svakako većinom dele i svi oni koji ne žive od posredne ili direktne eksploatacije drugih ljudi. Tržišni odnosi u proizvodnji, uostalom, i proleterizuju sloj visokoobrazovanih radnika koji nemaju vlastitu svojinu i potiru prethodno postojeće privilegije koje je sa sobom nosio njihov socijalni status, koji je pratio nivo obrazovanja. Samim tim, kada danas govorimo o radničkoj klasi, o proletarijatu, postaje jasno ne samo da to nije odumrla klasa, već je proširena i nastavlja da se širi, pa i na one koji su sebe dugo vremena smatrali „srednjom klasom”. Ukoliko se ovo ima u vidu, onda je to klasa koja predstavlja većinu svakog civilizovanog industrijskog društva – te se ona može, uopšteno govoreći, poistovetiti sa narodom.

Pošto smo pokazali da je radništvo većina naroda, te da se sa njim može poistovetiti, onda je jasno da jedino radnička vlast ima narodni legitimitet. Radnička demokratija stoji nasuprot postojećoj, parlamentarnoj, pre svega u tome što podrazumeva preuzimanje poluga političke moći od strane radničke klase kao celine, preko vlastitih predstavničkih organa.

Primer buržoaske parlamentarne demokratije nas uči da se poluge političke moći nalaze nužno kod one klase čiji pripadnici drže u svojim rukama ekonomsku moć, koji imaju svojinu nad sredstvima za proizvodnju, te samim tim i nad privredom. Uči nas takođe i da se politička vlast u svakom sistemu vrši tako da bude u službi materijalnih interesa klase kojoj je podređen. Da bi imala materijalnu osnovu za svoju vlast, radnička klasa mora, stoga preuzeti ove poluge moći i učiniti sredstva za proizvodnju svojinom zajednice, društvenom svojinom, kako bi ona stajala na raspolaganju društvu i garantovala uključenost njegovih članova u politički život. Za ovo je radničkoj klasi potreban mehanizam radničke države – države koja vrši vlast u interesu radničke većine. Ovakvo vršenje vlasti bi, prirodno, moralo da ima vlastite strukture koje omogućevaju akvitno učešće najširih slojeva stanovništva, umesto da ga blokiraju. Taj zahtev podrazumeva predstavničke strukture koje su podložne strožijoj kontroli i stalnim pritiscima odozdo, što nužno znači da ne smeju imati neprikosnovenost mandata i funkcije.

Zbog toga se, nasuprot kapitalističkom parlamentarizmu, Crveni zalažu za državu zasnovanu na radničkim i seljačkim savetima, telima zasnovanima na neposrednom demokratskom odlučivanju, čiji delegati bi bili podložni imperativnom mandatu – odnosno bili obavezni da glasaju onako kako ih je instruirao njihov kolektiv, koji bi bili plaćeni ne više od prosečne plate kvalifikovanog radnika i koji bi podlegali momentalnom opozivu od strane svojih birača.

Borba za smenu aktuelnog sistema ovim koje predlažemo nije stvar apstraktne „slobodoljubivosti“ i fetiša nekih lebdećih političkih ideala, već je diktirana svakodnevnom štetočinskom politikom aktuelnog režima, sa svim svojim akterima. Činjenice kojima smo se bavili i gorući socioekonomski sukobi o kojima bruje mediji i ulice sve glasnije nam postavljaju egzistencijalno pitanje: Hoćemo li mi uništiti ovaj sistem, ili ćemo mu dopustiti da on uništi nas?



1.Delove koalicije okupljene oko Srpske napredne stranke zvane Pokrenimo Srbiju - u kojoj su bile, pored SNS i Nova Srbija, Pokret snaga Srbije, Pokret socijalista, Bošnjačka narodna stranka, Narodna seljačka stranka, Romska partija, Demokratska partija Makedonaca, Udruženje izbeglica u Srbiji, Pokret privredni preporod Srbije, Pokret vlaškog ujedinjenja, Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije – nije potrebno ponaosob analizirati jer su svi članovi koalicije aktivni u vladajućoj većini.

2. Koalicija Pokrenimo Srbiju, Koalicija SPS-PUPS-JS, i Ujedinjeni regioni Srbije; sa Socijaldemokratskom partijom Srbije Rasima Ljajića koji se pridružio vladajućoj koaliciji, uprkos tome što je vladajuća većina moga da se formira i bez učešća SDPS-a u njoj – ali se danas nakon razilaženja parlamentarne većine sa URS-om pokaruje kao racionalna odluka Koalicije Pokrenimo Srbiju kao najznačajnije članice parlamentarne većine. U gore pomenuti rezultat vladajuće koalicije ne ulaze mandati SDPS-a.

3. Ukoliko bi URS otkazao podršku vladi, što je realno očekivati pred naredne izbore – bili oni redovni ili vanredni - parlamentarna većina bi i dalje postojala sa 126 mandata.

4. Rezultati u tabeli su preliminarni.

5. U Egiptu su se izbori održavali u tri faze. U prvoj je izlaznost bila 59%, u drugoj 43% i u trećoj 62%.

6. Starofrancuski parlament – najviše sudske institucije u Francuskoj pre Francuske revolucije u večini francuskih gradova. Najznačajniji je bio pariski parlament koji je registrovao kraljeve ukaze i imao takozvano pravo demonstracije , tj. pravo da protestuje protiv ukaza koji ne odgovaraju običajima i zakonima te zemlje. Međutim, parlament nije imao stvarnu vlast, pošto je kraljevo prisustvo na sednici nametalo kao obavezu registrovanje zakona. Ti parlamenti su na kraju postali desničarska zaštita apsolutizmu i sprečavali su primenu čak i umerenih reformi. Ukinuti su u doba Francuske revolucije 1790. gdine.

7. Vladimir Ilič Lenjin, Izabrana dela – 11. tom [Država i revolucija], Kultura 1960., Beograd, 190. strana

8. “Zar nije i sada na snazi neka vrsta diktaturae proleterijata? Na izborima su najbrojiniji siromašni, oni odlučuju ko će da ih vodi.” -  http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1272160/Intervju%3A+Rastko+Mo%C4%8Dnik.html

9. Ovakva praksa nije ni po čemu nova i deo je tradicije buržoaske politike. O ovome govori i Lenjin:

„Kada na primer u prvim mesecima demokratske republike u Rusiji, može se reći u medenom mesecu braka između “socijalista” esera i menjševika s buržoazijom, g. Paljčinski u koalicionoj vladi sabotira sve mere za obuzdavanje kapitalista i njihovog maroderstva, njihovog pljačkanja državne blagajne pomoću vojnih liferacija, i kad g. Paljčinski, pošto je izašao iz vlade (u kojoj je, naravno, zamenjen drugim potpuno istim Paljčinskim ) biva od kapitalista 'nagrađen' mestašcem i platom od 120.000 rubalja godišnje – šta je to onda? Savez vlade sa trustovima ili “samo” prijateljski odnosi?” (Vladimir Ilič Lenjin, Izabrana dela – 11. tom, Država i revolucija, Kultura Beograd, 1960., strana 189.)

10. 29. septembra 2002. - 45% (u drugom krugu); 8. decembar 2002. - 45%; 16. novembra 2003. - 38%

11. Vladimir Ilič Lenjin, Izabrana dela – 11. tom, Država i revolucija, Kultura, Beograd 1960., ctr. 184.

12. Engels, Poreklo porodice i države – citat iz Države i revolucije, Lenjina.

13. Bela knjiga je godišnja publikacija Saveta stranih investitora u Srbiji, u kojoj se publikuju predlozi koji bi iz njihovog ugla doveli do poboljšanja investicione klime. Ove se preporuke u većini odnose na liberalizaciju tržišta, što kao jedan od osnovnih korak ima liberalizaciju tržišta rada.

14. Branko Dragaš – predsednik Balkanskog biznis centra i jedan od osnivača Ekonomskog pokreta i Udruženja malih akcionara (UMA) kao i nezvanično Udruženja manjinskih akcionara (UMA). Ove organizacije prisutne su u nekim od radničkih štrajkova gde plasiraju priču o poštenim privatizacijama i radničkom akcionarstvu. Branko Dragaš nije jedini koji se bavi ovakvim poslovima, tako da se Drašaši i Dragaševići odnosi na sve one koji se bave podizanjem prašine unutar sindikata i radničkih borbi u Srbiji.

15. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:454012-Srbija-na-ledjima-287000-radnika

16. Mesečni statistički bilten br. 135 – Novembar 2013. – str. 10 -  http://www.nsz.gov.rs/live/digitalAssets/1/1562_11-bilten_nsz_-_novembar_2013.pdf