Veličanstveni pokret radnika i omladine u Turskoj je inspiracija za celi svet. Početni protest protiv rušenja parka radi igradnje tržnog centra je prerastao u masovne proteste širom zemlje protiv zločinačkog i reakcionarnog Erdoganovog režima, koji poprimaju razmere ustanka.

Nakon što su protestnici iz „Okupiraj Gezi“ brutalno napadnuti 28. maja 2013. od strane policije, pokret se tokom narednih dana pretvorio u opšti ustanak protiv korumpirane i reakcionarne AKP vlade na čelu sa Redžepom Tajipom Erdoganom.

Građanski analitičari su se našli u čudu. Turska je imala veoma visoku stopu rasta i smatrana je za primer stabilnosti. Ova iznenadna eksplozija pokazuje da je ispod površine raslo nezadovoljstvo. 

AKP je došla na vlast nakon parlamentarnih izbora 2002. i od tada je povećala broj glasova. Erdogan se održavao na vlasti pomoću privrednog rasta Turske u toku prošle decenije. Siromašni doduše nisu imali mnogo koristi od ovog rasta. Od 75 miliona stanovnika Turske, najbogatijih 20% raspolaže polovinom nacionalnog dohotka, dok najsiromašnijih 20% tek sa 6%.

Nepravedni poreski sistem svaljuje sav teret oporezivanja na radnike i sirotinju. Nejednakost postaje sve veća. Nad sindikatima se vrši represija, a radnička prava se ukidaju. Između bogatih i siromašnih – vladara i podanika – se otvorio ogromni procep. Događaji na Trgu Taksim se bili samo varnica u buretu koje se poslednju deceniju punilo barutom.

Vladavina AKP je veoma represivna i nedemokratska. Erdogan se ponaša arogantno i autokratski. Tursku je doveo do ivice rata sa Sirijom, koji je izuzetno nepopularan, te je uveo islamske zakone koji podrivaju sekularni karakter turske države.

Privredni rast se zasnivao na masivnom uplivu stranih direktnih investicija, omogućenom kroz privatizaciju javne imovine. Turska je time nagomilala ogroman spoljni dug i rast sada stagnira dok je životni standard u padu.

Protestni pokret je veoma heterogen, iako Erdogan tvrdi da je u pitanju gomila „ekstremista“. Radnici, studenti, penzioneri, Kurdi, aleviti, čak i navijači rivalskih istanbulskih fudbalskih klubova poput Fenebahčea, Bešiktaša i Galatasaraja se pridružuju masovnim demonstracijama širom zemlje. Crvene zastave socijalističkih i komunističkih organizacija se mogu videti pored portreta Ataturka, dok se kurdske zastave vijore pored turskih nacionalističkih, što je u prošlosti bilo nezamislivo.

Uhapšeno je najmanje dve hiljade ljudi i barem troje je izgubilo život, ali brutalna policijska represija je samo dolila ulje na vatru. Demonstracije su se proširile na preko sto gradova. Mase pružaju otpor policiji i u pojedinim slučajevima je teraju na povlačenje.

Protestni pokret je već ostvario neke važne pobede. Policija je u pojedinim oblastima morala da se povuče, barem na određeno vreme. Vlada je saterana u ćošak. Erdogan je početne pretnje nasiljem zamenio apelima na „dijalog“. Ovo je opasnije od suzavca i policijskih pendreka. Tim lažnim i licemernim pričama o „pomirenju“ se nikako ne sme verovati.

Sva obećanja vlade su čista laž, ne bi li se pokret podelio i demobilisao. Vlada tvrdi da neće graditi tržni centar na Trgu Taksim, već samo džamiju! Ova izjava je glupa provokacija i uvreda za narod Istanbula.

Narodu Turske je dosta gaženja njegovih demokratskih prava od strane bande koja govori u ime islama, a čiji pravi bog je novac, glavna džamija berza, a imami pohlepni špekulanti. Vlada je pre svega tu da brani njihove interese.

Vlada sada tvrdi da „poštuje pravo na mirne demonstracije“, dok policija zajedno sa fašističkim banditima iz AKP po ulicama bije, guši suzavcem i puca na bespomoćne muškarce i žene, a na hiljade ljudi se hapse zbog „zločina“ demonstriranja.

Narod trenutno zahteva demokratiju i socijalnu pravdu, ali demokratije neće biti dokle god je vlada u rukama Erdogana i njegove bande. Prvi preduslov za istinski demokratsku Tursku jeste zbacivanje korumpiranih gangstera iz Ankare. Glavni slogan mora biti: „Dole Erdogan! Dole vlada lopova i tlačitelja!“

Internacionalna marksistička tendencija (IMT) izražava svoju potpunostu solidarnost sa revolucionarnim radnicima i omladinom Turske, koji se hrabro bore za svoja prava. Pozivamo radnički pokret svih zemalja na organizovanje protesta protiv brutalne policijske represije koju sprovodi turska vlada.

- Zahtevamo trenutno obustavljanje represije i oslobađanje svih uhapšenih demonstranata i političkih zatvorenika iz turskih zatvora;

- Zahtevamo hapšenje i javno suđenje svim licima koja su učestvovala u napadima na demonstrante – ovde se ne misli samo na policijske oficire i njihove fašističke pomoćne trupe iz AKP, već i na načelnike policije i ministre koji su pokrenuli ovo zversko nasilje, pre svega na Erdogana;

- Zahtevamo puna demokratska prava, uključujući slobodu demonstriranja i pravo na javno okupljanje;

- Zahtevamo momentalno ukidanje svih restrikcija sindikalnog rada, kao i političke aktivnosti u školama i univerzitetima;

- Dole cenzura! Demonstrantima, sindikatima, radnicima i studentima mora biti obezbeđen pristup masovnim medijima kako bi se samostalno predstavili narodu Turske kome vlada trenutno servira svoje laži.

Slažemo se da se treba boriti za svaki demokratski zahtev. Radnička klasa teži potpunoj demokratiji kako bi se pripremio teren borbi za socijalizam. Revolucionarni pokret će vremenom nužno prevazići formalne demokratske zahteve.

Problemi sa kojima se suočava narod Turske ne može biti rešen pukom smenom ministara i vlada. Ovi problemi se ne svode samo na pitanje skupštine, zakona i ustava, njihov koren potiče iz klasne prirode samog društva.

Može li biti govora o pravdi kada šačica lopova i parazita prisvaja svo bogatstvo nastalo iz krvi, znoja i suza radnika Turske? Dokle god je zemlja u rukama krupnih zemljoposednika, banke u rukama bankara i fabrike u rukama privatnih kapitalista, u Turskoj neće biti socijalne pravde.

Nejednakost je pod Erdoganom eksplodirala. Planirani tržni centar na Trgu Taksim se smatra simbolom špekulantskog urbanističkog razvoja, potiskivanja radničke klase ka periferiji grada, mutnih građevinskih ugovora sa pristalicama vladajuće partije, te očigledne protivrečnosti između bogatih i siromašnih. Poslužio je kao okidač za izbijanje svih protivrečnosti na površinu.

Sadašnji masovni pokret može baciti vladu na kolena. Zarad njenog rušenja doduše je potrebno nešto više od masovnih demonstracija na ulicama. Nema moćnije društvene sile od radničke klase. Nijedna sijalica ne sija, nijedan telefon ne zvoni niti se nijedan točak ne okreće bez njene ljubazne dozvole!

Tursko radništvo je veoma snažno i može se pohvaliti sjajnom revolucionarnom tradicijom. Već je došlo do nekoliko štrajkova, ali biće potreban sveopšti generalni štrajk kako bi se pokret ujedinio i dobio centralni cilj. Sindikati bi trebalo da se sastanu i dogovore datum. Trebalo bi sazvati masovne skupove u svakoj fabrici, kancelariji i radionici kako bi se prodiskutovali problemi i napravili planovi.

Kako bi se moćne, ali raspršene snage revolucije ujedinile, treba uspostaviti akcione komitete u svakoj fabrici, fakultetu, školi, predgrađu i selu. Treba privući najšire slojeve neorganizovanih radnika, seljaka, omladine, žena, Kurda i ostalih potlačenih slojeva.

Uspostavljanje demokratskih akcionih komiteta na svim nivoima – lokalnim, regionalnim i nacionalnim – je jedina garancija da će inicijativa ostati u rukama revolucionarnih masa i da Turska revolucija neće biti preoteta kao Egipatska.

Za radnike i seljake nije bitno da li njihovi tlačitelji govore u ime Nacije, demokratije ili Kurana. Narod egipta danas trpi pljačku i represiju pod Muslimanskim bratstvom kao što je trpeo pod Hosnijem Mubarakom. Isti pljačkaši i tlačitelji sede i u Ankari i u Kairu, a kad smo već kod toga, i u Londonu i Vašingtonu.

Posledice revolucionarnog pokreta u Turskoj će se osetiti i u Evropi i na Bliskom Istoku. Masovni pokret protiv islamističke konzervativne vlade u Turskoj će samo oslabiti uticaj islamista u drugim zemljama, a istovremeno će ojačati revolucionarni pokret protiv islamističkih vlada u Tunisu i Egiptu.

Uzrok turskog ustanka je isti kao i kod revolucija u Egiptu i Tunisu. One su odraz globalne krize kapitalizma - ogromnog bogatstva koje stoji pored teške bede, nezaposlenosti, korumpiranih diktatorskih buržoaskih vlada, koje uz podršku američkog imperijalizma gaze po pravima naroda kako bi dodatno obogatile svoje već prebogate sponzore.

Radnici Grčke, Kipra, Turske, Evrope, Egipta i celog sveta imaju iste probleme i bore se protiv istog neprijatelja. Kucnuo je čas za ujedinjenje u zajedničku, internacionalističku borbu radnog naroda protiv diktature Kapitala, glavne prepreke daljem napretku čovečanstva.

Hrabrost i odlučnost običnih ljudi u Turskoj je još jedno pokazala da postoji društvena snaga koja je mnogo jača od bilo koje države, vojske, vlade ili policijske jedinice. To je moć masa i kada se one mobilišu u borbi za promenu društva, nijedna sila na Zemlji ih ne može zaustaviti.

IMT staje rame uz rame sa revolucionarnim narodom Turske:

- Puna podrška revolucionarnim radnicima i omladini Turske!

- Dole Erdogan i njegova lopovska vlada!

- Formirati akcione komitete i pripremiti opšti generalni štrajk za obaranje vlade!

- Za radničko-seljačku vladu!

- Živela socijalistička revolucija!

- Proleteri svih zemalja, ujedinite se!

London, 5. jun 2013.