http://www.abrasmedia.info/sites/default/files/field/image/slovenija-protesti_4.jpgKao posledica procesa restauracije kapitalizma i opisane dezindustijalizacije koja ga je pratila, radnička klasa u regionu danas ima osetnije manju društvenu težinu u odnosu na brojnost i potencijalnu snagu koja je uživala pred raspad Jugoslavije. Pa ipak, ukoliko lokalno radništvo posmatramo naspram slike opšte atomizirane strukture društva, pod sistemom koji ohrabruje individualizam, čak i u tako desetkovanom stanju, radnička klasa i dalje predstavlja jednu od najkrupnijih društvenih skupina koja bi se potencijalno mogla organizovati oko zajedničih interesa. U Srbiji, na primer, uprkos zatvaranju radnih mesta u direktnoj proizvodnji, zaposleni u prerađivačkoj industriji i dalje čine najbrojniju grupaciju radnika na tržištu rada sa oko 300.000 zaposlenih. Zaposleni u obrazovanju, sistemu zdravstvene zaštite i komunalnim uslugama zajedno imaju sličnu težinu. Dakle, radi se o preko pola miliona stanovnika koji su na najdirektniji način životno zainteresovani za promenu politike koja vodi ka dezindustrijalizaciji i rezovima u javnom sektoru.

Nakon godina traganja za novim linijama društvenih sukoba van tradicionalne sfere rada, ispostavlja se da je klasna podela, koja proizilazi iz svojine nad sredstvima za proizvodnju i društvenih odnosa koji se formiraju u proizvodnji materijalnog sveta, najupornija ravan razdvajanja koja nije izgubila moć da mobiliše mase i oblikuje njihov identitet. Uprkos svim naporima da se proglasi mrtvom i nepostojećom, radnička klasa dolaskom svake nove godine daje dokaz da su, kako bi to rekao Mark Tven, izveštaji o njenoj smrti bili preterani. 

Ulični protesti u Sloveniji su se krajem 2012. naglo našli u žiži interesovanja, ne samo medija, već, sasvim razumljivo, i skromnih snaga levice u regionu bivše Jugoslavije. Uvidi koji polaze od klasne pozadine društvenih sukoba potencijalno bi mogli ponuditi znatno prodorniju analizu slovenačkih protesta od mejnstrim medija i građanskih analitičara. Postoje dva ključna aspekta na koja zvanične interpretacije oklevaju da ukažu, a koje levica svakako mora isticati u prvi plan kada govori o aktuelnim uličnim mobilizacijama.

Prvi jeste činjenica da slovenački protesti nisu izolovan slučaj. U pitanju je samo jedan u nizu primera izliva nezadovoljstva u regionu: od antivladinih demonstracija u Rumuniji i takozvanih "fejsbuk protesta" u Hrvatskoj tokom 2011, preko masovnih demonstracija studenata i građanskih udruženja u Crnoj Gori u proleće 2012, do uličnih mobilizacija koje su srušile vladu u Bugarskoj februara 2013. Akumulirano nezadovoljstvo koje se izlilo na ulicama najbolje se može razumeti njegovim stavljanjem u kontekst početka kraha tranzicionog modela društvene transformacije, to jest, pokušaja društvenog i ekonomskog razvoja balkanskih država putem integracije u svetsko tržište. Kriza tranzicionih režima u regionu se pak ne može razumeti bez uzimanja u obzir globalne krize kapitalizma. Ulični protesti u pomenutim zemljama predstavljaju samo lokalne varijante širih pokreta otpora čuvanju interesa kapitala na uštrb istorijski izborenih prava radne većine politikom rezova politici rezova koji potresaju Zapadnu Evropu i Severnu Ameriku proteklih godina.1

Drugi aspekat koji bi levica trebalo da ima u vidu jeste da takozvani spontani protesti odavno nisu jedino mesto i oblik otpora politici štednje. Talasi uličnih mobilizacija se odvijaju paralelno u više zemalja u regionu, međutim ove mobilizacije više nisu usamljene ni u granicama sopstvenih država. Organizovano radništvo polako izlazi iz defanzive u koju je bilo saterano tokom protekle dve decenije. Čini se da je kriza uspela trgnuti sindikate iz dubokog sna. Pritisak članstva učinio je da se birokratizovani sindikalni aparati delimično pokrenu, pa tako ne možemo govoriti o uličnim mobilizacijama u Sloveniji bez njihovog stavljanja u kontekst sindikalnih protesta 2008, kada je 150.000 radnika marširalo na ulicama, širokog odziva slovenačkih radnika na poziv evropskog dana protesta protiv mera štednje, 14. novembra 2012 ili poslednjeg uspešno izvedenog generalnog štrajka zaposlenih u javnom sektoru početkom 2013.

Slovenija predstavlja samo najmasovniji i najbolje organizovan primer novog pokušaja organizovanja radnika koji je prisutan u gotovo svim delovima bivše Jugoslavije. Sindikati su igrali bitnu ulogu u mobilizaciji nekih 10.000 građana protiv vlade Mila Đukanovića u Podgorici u Martu 2012. Mediji su slabo propratili činjenicu da je decembra te godine, istog dana kada su se desili inicijalni ulični protesti u Mariboru i Ljubljani, u Banja Luci po prvi put organizovan uspešan zajedniči marš radnika u javnom sektoru Republike Srpske. U Hrvatskoj se sindikalne konfederacije i sindikati u javnom sektoru samo sporadično nameću kao faktor u političkoj sferi, ali zato na terenu postoji veći broj istrajnih borbi radnika u pojedinačnim preduzećima, poput „Jadrankamena“ ili brodogradilišta „3.Maj“. U Srbiji na terenu imamo sličnu situaciju kao u Hrvatskoj sa još izraženijim rascepom između pojedinačnih preduzeća i sindikalnih vrhova. Sa jedne strane, tu su sindikalne konfederacije koji nikako ne uspevaju da se nametnu kao politčka snaga, a sa druge, imamo veći broj vrlo radikalnih štrajkova radnika u pojedinačnim preduzećima, koji često sa svojim zahtevima uspevaju da prodru u javnost, poput slučaja fabrike lekova „Jugoremedija“.2 Organizovano radništvo se tako polako nameće, ako ne kao najvidljiviji, onda svakako kao najorganizovaniji pokret odozdo uperen protiv krizne politike.

„Mnoštvo“ ili klasa

Levica u regionu se u određenoj meri već bavila analizom prvo spomenutog oblika ispoljavanja nezadovoljstva, takozvanim spontanim ili fejsbuk protestima. Ulične mobilizacije, poput onih u Sloveniji, su se nametnule kao glavna tema za aktiviste iz više razloga. Osim sveprisutnosti u medijima, ove vrste protesta jesu prvi primeri lokalnih društvenih gibanja koji na neki način korespondiraju sa modelom društvenog pokreta koji se u talasima iznova pojavjuje širom sveta još od rađanja antiglobalističkog pokreta krajem 90-tih. Nove generacije levih aktivista u regionu, u velikoj meri politički radikalizovane upravo pod uticajem ovih globalnih trendova, konačno su u svom okruženju ugledale ekvivalent fenomena koji su do tada posmatrale samo izdaleka. Uostalom, spontana ulična okupljanja pružilia su priliku za direktno angažovanje i sticanje političke prakse. U situaciji kada na terenu postoji amorfni pokret sa kratkoročnim ciljevima, sastavljen od mnoštva manjih pokreta, organizovane grupe su relativno lako mogle intervenisati i ponuditi svoju analizu i program.

Upravo bi kvalitet takvih analiza i potvrda ispravnosti njenih teoretskih postavki u praksi trebalo da izdvoje levicu kao novu političku snagu koja je sposobna pružiti odgovore pitanjima za koja vladajuća, građanska ideologija nema rešenja. Jedan od najsveobuhvatnijih i najčešće citiranih tekstova koji se bave fenomenom uličnih mobilizacija sa levih pozicija u regionu jeste Dobrodošli u pustinju tranzicije: postsocijalizam, Evropska unija i nova levica na Balkanu, Srećka Horvata i Igora Štiksa.3 Ova analiza na jako dobar način kontekstualizuje i povezuje na prvi pogled izolovane izlive nezadovoljstva. Istovremeno, međutim, autori ne nude perspektive za dalji razvoj pokreta. Ostavljajući ove mobilizacije u rudimentalnom stanju u kome ih zatiču, stiče se utisak da tekst implicitno usvaja teoretske postavke „mnoštva“ koje iza sebe ostavljaju navodno zastarele koncepte fordističke radničke klase ili strukturirane i ideološki jasno ustrojene političke organizacije.4

Poput institucije plenuma u slučaju studentskog pokreta, ulični protest se ovde javlja kao zajednički prostor koji bi skupini pojedinaca, grupa afiniteta i manjih pokreta omogućio da se po potrebi zajednički izraze, a istovremeno zadrže u nepromenjenom obliku, zaštićena od preispitivanja, politička načela svakog od njih. Sama forma organizovanja tako postaje glavna preokupacija pokreta, važnija od ideja ili pokušaja artikulisanja političkog programa. Građenjem kanala "direktne demokratije" navodno se otvara mogućnost da konačno na na površinu ispliva „istinski glas" nekog unapred datog političkog subjekta poput "građana", "naroda" ili „studenata". Glavni protivnik i zahtevi protesta ostaju podjednako nedefinisani, zdravorazumski i apstraktni. Ovakvom praksom se dolazi u situaciju da se manjkavosti pokreta, slabosti, koje su verovatno neizbežne u ranim fazama organizovanja (spontanost, nepostojanje struktura i organizacije, insistiranje na neposrednoj demokratiji po svaku cenu, fetišiziranje nasilja, itd.), počnu proglašavati vrlinama - inovativnim političkim metodama neke sasvim nove levice u potrazi za originalnim agensima socijalne promene.5

Levica se tako našla pred izazovom samozavaravanja. Kao organizovane struje u okviru protesta, levičarske grupe su često bile u prilici da se priključe demonstrantima u formi bloka ili istaknu svoje parole na čelo protestne kolone i time prividno uspostave političku hegemoniju. Levičarski slogani bi odjednom našli put u širu javnost, a grupe, koje su do tada stajale na marginama društva, nakratko bi dobile priliku da se katapultiraju u centar javnih debata i postanu poznatije široj javnosti. Ovakve prečice se pak nisu pokazale delotvornima u izgradnji pokreta. Ulične demonstracije ne predstavljaju pogodan prostor za razvijanje političke svesti. Demonstranti dolaze na proteste upravo kako bi akcijom javno izrazili nezadovoljstvo kroz opozicione koncepte koje su prethodno usvojili i koji već cirkulišu u društvu.

U Sloveniji su ovakve teoretske postavke, kao i metode organizovanja koje proističu iz njih, pokazale koliko mogu biti opasne po stabilnost pokreta u trenutku kada su fašističke grupe odlučile da se infiltriraju u proteste. Po izjavama očevidaca velika većina demonstranata bila je otvoreno protiv preuzimanja manifestacije od strane desničara koji su se upustili u sukobe sa policijom.6 Pa ipak, sve što su učesnici protesta mogli da učine jeste da gledaju kako im nezvani gosti rasturaju skup. Nedostatak organizacije i jasnog razgraničenja između osoba koje se kreću u protestnoj povorci i „nezvanih gostiju" otvara vrata za provokatore da se priključe demonstrantima i diskredituju pokret. Ekscesi ovog tipa zatim postaju glavna preokupacija medija, a konzervativne političke snage zadovoljno trljaju ruke kada se njihova propaganda o "nasilničkoj prirodi uličnih pokreta" navodno potvrdi u praksi, a pokret izoluje od šire javnosti.

U slučaju sindikalnih mobilizacija teško je zamisliti mogućnost sličnog scenarija sabotaže. Bez obzira na to koliko korumpirana i reformistički usmerena bila njihova vođstva, sindikati kao institucije radničke klase ostaju baštinici skupa bazičnih ideja i metoda klasne borbe koje su se taložile kroz istoriju. Jedna od ustaljenih praksi radničkih skupova tako jeste "redarska služba" - prsten jasno obeleženih redara na ivicama protestne povorke koji predupređuje napade ili pokušaje provokacije fašista i policije. Uvođenje redarske službe bi nesumnjivo unapredilo proteste protiv mera štednje. Komunikacija sa radničkim pokretom se tako nameće kao logično rešenje, neophodno za razmenu iskustava i dalje strukturiranje i razvoj pokreta. Međutim, postavlja se pitanje na kojim osnovama bi se ova dva paralelno odvijajuća oblika društvenog otpora politici štednje mogla povezati.

Ukoliko krenemo od teoretske postavke "mnoštva" jasno je da se tradicionalni radnički pokret mora uliti u širi "pokret pokreta". U slučaju Slovenije mnogi sindikalci su učestvovali u uličnim protestima kao pojedinci, ali aktivna podrška sindikalnih struktura uličnim izlivima nezadovoljstva merama štednje je izostala. Jedan od razloga za to sigurno jeste reformistička orijentacija vođstva sindikalnih organizacija koje se trudilo da radničke zahteve izoluje od širih političkih tema u društvu. Birokratija na vrhu se plašila da će njihova pozicija u pregovorima sa državom biti oslabljena ukoliko se otvoreno solidarišu sa vaninstitucionalnim uličnim protestima. Međutim, postoje i fundamentalniji razlozi koji bi prosečnog radnika učinili rezervisanim prema "spontanim", "fejsbuk protestima". Industrijski radnici i zaposleni u javnom sektoru su putem socijalizacije na radnom mestu neminovno stekli navike disciplinovanog nastupa, jasne šeme organizovanja i izbora zvaničnih predstavnika prema višim instancama. U situaciji kada nisu sigurni ko i sa kojim zahtevima tačno protestuje na ulici, razumljivo je da će se većina radnih ljudi teško odlučiti da se angažuje, čak i ako se načelno identifikuje sa anti-sistemskim nabojem protesta.

Odnos snaga na terenu govori u prilog tome da bi se povezivanje ova dva pokreta moralo odigrati na drugačijim osnovama. Slovenački sindikati su tokom proteklih godina više puta uspeli da izvedu do 150.000 ljudi na ulice i trgove. Sa druge strane, spontani protesti su trajali par sedmica i na vrhuncu snage uspeli da mobilišu nekih 30.000 građana. Poredeći veličinu i kontinuitet oba pokreta, kao logično rešenje nameće se scenario po kome ulični protesti vezuju različite partikularne interese svojih učesnika uz interes radničke klase, a ne obrnuto  ̶   da se od klasnih mobilizacija očekuje utapanje u labavije organizovano i manje brojno "mnoštvo". Međutim, ne radi se samo o praktičnom rezonovanju uslovljenom trenutnim odnosom snaga na terenu. Čak i kada bi brojke i konzistentnost išle u prilog građanskih mobilizacija, zadatak levih snaga bi opet bio njihovo usmeravanje prema radništvu. Radnički pokret bi uličnim mobilizacijama dao stabilnost, strukturu i perspektive. Sa druge strane, orijentacija uličnih portesta prema sindikalnom članstvu i apelovanje na njih da svoje ekonomističke zahteve slobodnije povežu sa širim pitanjima funkcionisanja političkog sistema i tranzicione putanje razvoja društva stavili bi sindikalnu birokratiju pod još veći pritisak i pomogli u povratku kontrole nad sindikalnim strukturama odozdo.

Levica se ne okreće prema radnicima usred puke simpatije prema eksploatisanima ili poštovanja tradicije. Radnička klasa stoji u centru njenog interesovanja zbog specifične društvene uloge i položaja koji najamni rad zauzima u proizvodnji i održavanju modernog industrijskog društva. Stara je izreka da nijedan telefon ne zvoni, nijedna sijalica ne svetli i nijedan točak se ne okreće bez ljubazne dozvole radničke klase. Jedan opšti generalni štrajk u stanju je da parališe svaku zemlju. Takozvane post i neomarksističke teorije poslednjih godina pokušavaju da umanje važnost radnika zaposlenih u sistemima industrijske proizvodnje. Nakon tri decenije povlačenja radničkog pokreta i rasta tercijarnog sektora u najrazvijenijim svetskim ekonomijama, mnogi na levici su napustili klasnu analizu i upustili se u teoretisanje o novom, navodno postindustrijskom kapitalizmu i u potragu za nekim novim revolucionarnim subjektom – potragu koja se pokazala kao večita.

Trendovi ovog tipa obično se rađaju iz vulgarnog izjednačavanja marksističke kategorije najamnog rada i eksploatacije sa industrijskim proleterijatom. Napuštajući teren političke ekonomije postmarksistički teoretičari sa velikom mukom pokušavaju da objasne na koji se to način priroda radnih odnosa i kapitalističke ekspoloatacije u tercijalnom sektoru fundamentalno menja u odnosu na onu koju je Marks analizirao u 19. veku. Pored toga, ovakvi uvidi umanjuju značaj koji masovna materijalna proizvodnja fordističkog tipa i dalje ima za savremeni kapitalizam. Broj radnih mesta u direktnoj proizvodnji se tokom protekle tri decenije svakako smanjio u najrazvijenijim ekonomijama, ali, globalno gledano, industrijski proleterijat je i dalje u ekspanziji.7 Kako se tranzicioni region Jugoistočne Evrope i industrijska radnička klasa unutar njega uklapaju u ove globalne trendove?

Dezindustrijalizacija

Kada govorimo o današnjem stanju radničke klase na prostoru bivše socijalističke Jugoslavije i njenom potencijalu da se konstitutiše kao politička snaga i orijentir za druge društvene pokrete, stvar koja se neminovno nameće kao prepreka jeste proces dezindustrijalizacije. Ovde se ne radi samo o trendu prebacivanja radne snage iz industrijskog u tercijarni sektor, već, pre svega, o opadanju broja radno aktivnog stanovništva u odnosu na ukupnu radno sposobnu populaciju, kao i smanjenju broja individua u radnom odnosu naspram ukupnog radno aktivnog stanovništva. Dakle, na delu nije prelazak u takozvano post-industrijsko društvo, o kome se često govori u slučaju najrazvijenijih ekonomija, već civilizacijsko unazađivanje i vraćanje na periferni status u okviru svetskog kapitalističkog sistema koji je region imao početkom 20. veka.

Problem dezindustrijalizacije polako postaje jedna od osnovnih tema koja zaokuplja pažnju kritički nastrojenih delova radničkog pokreta u post-jugoslovenskim ekonomijama.8 Dominantna neoklasična ekonomska teorija nije sposobna da ponudi adekvatna objašnjenja uzroka ovog pogubnog procesa, niti načina na koji bi se on potenicjalno mogao preokrenuti. Ekonomsko srozavanje u periodu tranzicije obično se tumači iz vizure široko rasprostranjenog uverenja da Balkan na neki način kaska za opštim tempom kapitalističke modernizacije u tranzicionim zemljama kao i za tempom globalnog prosperiteta. Po pravilu se kreće od nekog pretpostavljenog hroničnog problema svojstvenog regionu ( korupcija, politički otpor reformama, lokalni mentalitet...) koji se na mističan način uvek iznova pomalja iz dubine društva i postavlja klipove u točkove napretka.

Ovaj šarenoliki "tranzitološki diskurs" polazi od jedne temeljne normativne pretpostavke. Provincijalnost lokalnih političkih i akademskih elita ogleda se u činjenici da su nasele na trijumfalne narative koje su imperijalističke države proizvele o sebi i stanju sveta nakon pada "real-socijalizma". U javnom diskursu zemalja u regionu implicitno se gotovo uvek polazi od uverenja da su protekle dve decenije bile zlatne godine razvoja kapitalizma na globalnom nivou i da je Balkan na repu ovih događanja. Međutim, globalna ekonomska kriza 2008. godine je u velikoj meri raspršila ovakve predstave. Danas se naširoko preispituju temelji globalnog rasta zasnovanog na finansijalizaciji kapitalizma od sredine 70-ih godina prošlog veka.

Postavlja se pitanje da li je upravo beg kapitala iz proizvodnje usled smanjenja profitnih stopa, pad nadnica, kao i održavanje kupovne moći putem kreditiranja, uzrok finansijskih mehura koji su doveli do najnovijeg ekonomskog sloma. Ako na stanje u regionu gledamo u ovom kontekstu, celokupna postavka po kojoj je bivša Jugoslavija propustila šansu da se na miran način transformiše u punokrvnu tržišnu ekonomiju a zatim zaostala za globalnim trendovima pada u vodu. Kriza spoljnog duga zemalja u razvoju tokom 80-ih je na neki način bila naznaka današnje krize u centru. Događanja na periferiji bili su ogledalo onoga što će se desiti u zapadnim metropolama par godina kasnije.

Prvobitno obećanje neolibralnih stratega bilo je da će upliv stranog kapitala putem privatizacije restrukturirati i modernizovati industrijski sektor. Po ovoj viziji, vodeći se komparativnim prednostima regiona na svetskom tržištu, multinacionalne kompanije je trebalo da unesu neophodne izmene koje bankrotirana socijalistička država nije mogla da napravi unutar preduzeća. Putem novih investicija nacionalna proizvodnja bi postala konkurentna u globalnim okvirima, a domaće ekonomije bi bile izvozno orijentisane. Za razliku od sistema "real-socijalizma", gde navodno nije bilo preduzetničke inicijative, i gde je društvena svojina bila samo izgovor za krađu i uništavanje infrastrukture, privatni posednik bi se navodno brinuo o svojoj svojini i gledao da je unapredi.

Stvari se nisu odigrale po ovom scenariju u Istočnoj Evropi, a pogotovo ne na Balkanu. Tokom 90-ih, Kina je iskrsla kao glavno odredište za strane direktne investicije, ostavljajući Istočnu Evropu u zapećku. Tokom prvih petnaest tranzicionih godina Istočna Evropa (bez država nastalih na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza) je privukla nekih 200 milijardi dolara direktnih stranih investicija. Za isto verme Kina je privukla i uspela da investira skoro tri puta više sredstava. Moramo uzeti u obzir i nejednak raspored ovih tokova kapitala. Naime, na samo tri države (Mađarsku, Češku i Poljsku) otpada 50% ovih investicija. Bivše planske ekonomije su se tako uslovno podelile na dva tranziciona modela. Prvi na obodu Nemačke i Austrije, gde je kapital imao interesa da prebaci deo prerađivačke industrije iz Zapadne Evrope i stvori izvozno orijentisane ekonomije. Drugi, u jugoistočnom delu Evrope, gde prednjači rast zasnovan na uvozu, pristupu kreditima i domaćoj potražnji.

Dakle, ne radi se u tolikoj meri o nesposobnosti lokalnih država da privuku strane investicije, koliko o nemoći kapitalizma da u ovom stadijumu uđe u prostornu ekspanziju na način na koji je to poslednji put radio u prvim decenijama nakon Drugog svetskog rata. Učinak prodora svetskog tržišta na prostorima bivše Jugoslavije u velikoj meri odslikava bolesno stanje kapitalizma kao svetskog sistema. Direktne strane investicije su uglavnom bile ograničene na finansijski sektor, prirodne monopole i druge grane privrede sa zagarantovanim i relativno lakim dobicima. Strane korporacije su ulagale u banke, telekomunikacije, medije, energetski sistem (naftu, gas), maloprodaju, proizvodnju alkoholnih pića i duvansku industriju. Mnoge firme su kupljene iz špekulantskih razloga, samo da bi se potpuno ugasile i tako oslobodile tržište za strane proizvođače, ili kako bi se njihovo zemljište koristilo za investicije u rastući mehur na tržištu nekretnina.

Drugim rečima, ekonomska praksa kapitalističkog preobražaja je pokazala da staranje privatnog vlasnika o svom vlasništvu i njegov interes u povećavanju tog vlasništva, ne znače uvek da on ima interes u pokretanju i razvijanju proizvodnje. Naprotiv, pokazalo se da je težnja za maksimalizacijom profita u periodu koji posmatramo bila čak po pravilu direktno suprotstavljena težnji za pokretanjem i osavremenjivanjem proizvodnje, koju su dosledno branili samo organizacije radnika preduzeća opljačkanih privatizacijom.

Čak i one direktne strane investicije koje se prikazuju kao uspešni primeri privatizacije ostaju izolovani polovi rasta koje nisu u funkciji integracije i obnavljanja ekonomije kao celine. Obično se radi o industrijskim zonama koje uvoze veći deo svojih komponenti a zatim gotove proizvode izvoze na svetsko tržište, koristeći subvencionaisano zemljište i infrastrukturu, jeftinu radnu snagu i niske poreze. Lokalne ekonomije su danas potencijalno ranjivije u odnosu na oscilacije na svetskom tržištu nego ikada ranije u istoriji. Zavisnost istočnoevropskih ekonomija od trgovinske razmene sa Nemačkom je danas veća nego što je to bio slučaj pre par deceija sa zavisnošću ekonomija Istočnog Bloka od Sovjetskog Saveza. Na sličan način danas mnogi ukazuju na činjenicu da su Slovenija i Hrvatska kao republike u okviru socijalističke federacije uživale veći prostor za praktikovanje ekonomske i političke autonomije u odnosu na manevarski prostor koji uživaju danas u kontekstu odnosa moći centra i periferije unutar Evropske Unije.9

Prelom

Isprepleteni liberalizam i nacionalizam, kao binarna ideološka matrica tranzicije, doživljava debakl na odjecima svetske krize kapitalizma. Ekonomska recesija propraćena je gubitkom iluzija o nacionalnom suverenitetu. Kao što tržišna privreda ne može da ponudi dovoljan broj radnih mesta, ni ideologije koje je stvorila ne mogu ponuditi zadovoljavajuća objašnjenja, niti način za prevazilaženje krize. Poput mnogih banaka, pa i država današnjice, i pokušaji izgradnje stabilnog građanskog društva na periferiji, kao okvira u kojem tržište funkcioniše, suočava se sa bankrotom.

Slično pro-tržišnim, neoliberalnim ideologijama, svojevrstan bankrot doživljavaju i određeni pravci na levici, koji su se u periodu uspona neoliberalizma sa pozicija "simpatizera saputnika" sistema državnog socijalizma povukli na političku marginu kontrakultura, kulturne kritike, akademije i nevladinog sektora, pritom se ograničavajući se na "antikapitalistički diskurs", odnosno na polovičnu kritiku kapitalizma, kritiku bez odgovarajućeg programa za alternativno društveno ustrojstvo. Napuštajući tezu da je samo radnička klasa u stanju da obori kapitalistički sistem i uspostavi novo društvo, tražeći bezuspešno "novi politički subjekat" i "alternativu" koja se razlikuje od socijalizma, ovaj tip intelektualaca i aktivista je u osnovi samo mantrao varijaciju na temu najpoznatije neoliberalne dogme – "nema alternative".

Za pripadnike levice koji su zadržali orijentaciju ka klasnoj borbi, međutim, ovo raščišćavanje stare neoliberalne građe znači otvaranje prostora za intervenciju kakav nije postojao u protekle dve decenije. Levica je ponovou prilici da izbrusi svoju političku oštricu i uhvatiti korak sa društvenim pokretima i radničkom klasom. Na ovom putu ne postoje prečice. Skromne snage organizovane levice ne mogu jednostavno "zajahati talas nezadovoljstva" i osvojiti političku vlast. Ono što predstoji jeste muktorpna rovovska bitka za uticaj na shvatanja stanovništva oko toga šta je kriza i kako se može prevazići. Za uspešno vođenje ove bitke levici su potrebne jake organizacije i jasne ideje. Ako se tokom Hladnog rata donekle i moglo računati na rasprostranjenost ideje o socijalizmu kao fiksnom antipodu kapitalizma, danas takve premise više nisu ukorenjene u mentalnim predstavama širih masa. Više se ne može računati sa takvom vrstom automatizma u rasuđivanju koje je bilo uslovljeno postojanjem sistema real-socijalizma. Sa druge strane, pak, nestanak birokratizovanih, nedemokratskih aparata u Istočnoj Evropi, kao i slabljenje institucionalizovanih, reformističkih snaga socijal-demokratije na Zapadu širom je otvorilo vrata za revitalizaciju izgubljene baštine radničkog pokreta i povratak levičarske politike kao prakse koja se bazira na slobodnoj razmeni ideja i dodiru sa masama.

Kao posledica procesa restauracije kapitalizma i opisane dezindustijalizacije koja ga je pratila, radnička klasa u regionu danas ima osetnije manju društvenu težinu u odnosu na brojnost i potencijalnu snagu koja je uživala pred raspad Jugoslavije. Pa ipak, ukoliko lokalno radništvo posmatramo naspram slike opšte atomizirane strukture društva, pod sistemom koji ohrabruje individualizam, čak i u tako desetkovanom stanju, radnička klasa i dalje predstavlja jednu od najkrupnijih društvenih skupina koja bi se potencijalno mogla organizovati oko zajedničih interesa. U Srbiji, na primer, uprkos zatvaranju radnih mesta u direktnoj proizvodnji, zaposleni u prerađivačkoj industriji i dalje čine najbrojniju grupaciju radnika na tržištu rada sa oko 300.000 zaposlenih. Zaposleni u obrazovanju, sistemu zdravstvene zaštite i komunalnim uslugama zajedno imaju sličnu težinu. Dakle, radi se o preko pola miliona stanovnika koji su na najdirektniji način životno zainteresovani za promenu politike koja vodi ka dezindustrijalizaciji i rezovima u javnom sektoru.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2012/12/21/11332994/Slovenija-protesti.jpgU Hrvatskoj i Sloveniji već imamo konkretne primere događaja koji su nagovestili potencijal političke opcije koja bi se organizovala na platformi prava zaposlenih. Sindikalne mobilizacije u Sloveniji već godinama uspevaju da uspore tempo neoliberalnih reformi. U martu 2011. godine slovenački sindikati su uspešno organizovali referendum koji je porazio predlog izmena u penzionom zakonu. Snaga lokalnih sindikata bila je jedan od osnovnih faktora koji je tokom proteklih dvadeset godina tu zemlju donekle poštedeo trenda drastičnog pada životnog standarda koje je iskusilo stanovništvo u regionu. Danas kada je reformizam ušao u slepu ulicu zahvaljujući opštoj krizi u Sloveniji je situacija zrela da se iz odbrane krene u kontranapad. Hrvatska je takođe imala priliku da se uveri u snagu radničke klase i političkih incijativa baziranih na klasnim pitanjima. Sa preko 700.000 potpisa, peticija protiv novog zakona o radu u junu 2010. godine, postala je prva politička inicijativa koja je za samo dva meseca uspela da dobije podršku potrebnog minimuma za pokretanje referenduma od 10% biračkog tela.10

Nakon godina traganja za novim linijama društvenih sukoba van tradicionalne sfere rada, ispostavlja se da je klasna podela, koja proizilazi iz svojine nad sredstvima za proizvodnju i društvenih odnosa koji se formiraju u proizvodnji materijalnog sveta, najupornija ravan razdvajanja koja nije izgubila moć da mobiliše mase i oblikuje njihov identitet. Uprkos svim naporima da se proglasi mrtvom i nepostojećom, radnička klasa dolaskom svake nove godine daje dokaz da su, kako bi to rekao Mark Tven, izveštaji o njenoj smrti bili preterani. Društvenom sistemu koji se pre dve decenije pompezno predstavio kao bezalternativna budućnost, ona danas sa ulica, trgova i okupiranih fabrika poručuje: "Ne, ti si samo sadašnjost.“


 

1. Ovde se misli na pokrete poput: Occupy u Sjedinjenim Američkim Državama, Indignados u Španiji ili okupljanja na Sintagma trgu u Grčkoj

2. Za više informacija o borbi u Jugoremediji vidi: Nebojša Popov (ur.), Radno mesto pod suncem: Radničke borbe u Srbiji danas, (Beograd: Službeni glasnik, 2011).

3. Engleska verzija ovog teksta je objavljena u magazinu Monthly Review a u regionu između ostalog cirkuliše i putem publikacije „Perspektive“ fondacije Roza Luksemburg, vidi: http://www.rosalux.rs/sr/artikl.php?id=107

4. Vidi: Michael Hardt i Antonio Negri, Mnoštvo  ̶ Rat i demokracija u doba Imperija, (Multimedijalni institut: Zagreb, 2009).

5. Unutar ovih pokreta se pojavljuje fetiš ideje direktne demokratije kao alternative konceptu reprezentativne demokratije koji se izjednačava sa buržoaskim parlamentarizmom. Uz nju se često provlači i insistiranje na konsenzusu kao jedinom načinu donošenja odluka. Međutim, demokratski princip odlučivanja mora uključiti neki oblik reprezentativnosti ako se ikada želi proširiti van vrlo uskog kruga ljudi koji su u prilici da se sakupe u isto vreme i na istom mestu. Isto tako insistiranje na konsenzusu je u biti nedemokratski zahtev koji omogućuje manjini da blokira čitav proces demokratskog odlučivanja.

6. Razgovor sa Slovenskim aktivistima: „Sa Slovenskih ulica", Slobodni Filozofski, http://www.slobodnifilozofski.com/2013/01/razgovor-sa-slovenskim-aktivistima-sa.html

7. Beverly Silver, Forces of Labor: Workers´ Movements and Globalization since 1870, (Cambridge University Press: Cambridge, 2003).

8. U slučaju Srbije vidi: Pokret za slobodu, Deindustrijalizacija i radnički otpor: borbe i inicijative za očuvanje radnih mesta u periodu tranzicije, (Pokret za slobodu: Beograd, 2011). Za slične inicijative u Hrvatskoj vidi: Deindustrijalizacija Zagreba: kontekst i učinci, H-Alter, 15. Novembar 2012, http://www.h-alter.org/vijesti/hrvatska/deindustrijalizacija-zagreba-kontekst-i-ucinci

9. Vidi: Intervju: Rastko Močnik, Radio-televizija Srbije, Februar 23, 2013, www.rts.rs

10. Jovica Lončar, Sindikati i Vlada: svaki tjedan sporazum jedan, Slobodni filozofski, http://www.slobodnifilozofski.com/2010/12/jovica-loncar-sindikati-i-vlada-svaki.html