Objavljujemo tekst koji je u skraćenom obliku objavljen u bosanskohercegovačkom magazinu Dani:

Politika „i Kosovo i Evropa“ polako se bliži svom debaklu i razobličuje se kao jeftin blef, što je bila od samog početka. Razlog zbog kojeg je bilo jasno da se radi o blefu jeste pre svega taj da izbor „Kosovo“ sam za sebe nikada i nije bio stvarna opcija. Jedino pitanje na koje politika Srbije ima prostora da odgovori jeste želi li ili ne želi država Srbija da bude članica Evropske Unije.

Sudeći prema iskustvima Irske, Grčke, Slovenije, Kipra, Španije – to ne donosi ništa dobro. Ove države danas čekaju svoj red da bankrotiraju. Pristupanje Evropskoj Uniji ne samo da nije dovelo do boljitka njihovih stanovnika – ono ih je ojadilo. Socijalna država u članicama EU je ili razorena ili se razara, međunacionalni problemi ne samo što nisu rešeni, već se ponovo javljaju i pojačavaju.

Postaje jasno da priključivanje EU nema racionalno opravdanje da se predstavi kao nagrada. Sudeći po tim iskustvima onih koji su u tu zajednicu ušli pre Srbije, sa razvijenijom privredom, smislenije bi bilo da se Srbiji preti da će ući u Evropsku Uniju, ukoliko ne prizna Kosovo, a da joj se, ukoliko prizna otcepljenje, dopusti kao ustupak da ostane van.

Svima koji iole prate politiku, bilo da žive u Srbiji ili nekoj drugoj jugoslovenskoj bivšoj republici, jasno je da je početkom ove godine pitanje odnosa Srbije i Kosova ušlo u svoju konačnu fazu.

Cilj kosovskih državnih struktura je jasan: Primorati srpske strukture, uz pomoć pritiska SAD i vodećih članica EU – u prvom redu Nemačke – da ubrzaju i što pre privedu kraju proces priznavanja otcepljenja Kosova od Srbije. Cilj srpskih državnih struktura je, pak manje jasan. Sa jedne strane, govori se kako se otcepljenje Kosova nikada neće priznati, dok se sa druge vrlo konkretno radi na tome da se postigne niz sporazuma u kojima se postepeno ispunjavaju svi zahtevi takozvane međunarodne zajednice. Svedoci smo, dakle, iznimnog truda i napora koji se, sva je prilika, ulaže u to da taj pristup i ciljevi diplomatije zvaničnog Beograda budu što mutnije prikazani sprskoj javnosti. Sve se više čini da se politički vrh Srbije nada da će moći da prihvati otcepljenje Kosova tako da to barem stanovnici Srbije ne primete, ako se već Brisel i Priština pokažu pronicljivijima.

Od Srbije se pre svega zahteva „normalizacija odnosa“ sa Kosovom. Situacija u kojoj jedna država drugu smatra svojim sastavnim delom, a ova druga pak sebe smatra odvojenom i suverenom je po svojoj prirodi daleko od nečeg što se smatra normalnim. „Normalizaciju“ Srbija može u takvom slučaju da postigne ukidanjem takve situacije, što je zamislivo na dva načina: ili ponovnim prisajedinjenjem Kosova, ili priznavanjem njegovog otcepljenja. Kako o ovom prvom nema ni govora – niti Berlin i Vašington to dopuštaju kao opciju, niti je Srbija dovoljno oružano jaka, niti ima ijednog saveznika koji bi to podržao, niti pak ima narod spreman da se upusti u jednu takvu avanturu, nakon što je 90-ih bio slan u klanicu zarad materijalnih interesa profiterskog sloja „novih bogataša“, niti bi takav rat, koji bi po svojoj prirodi bio osvajački i porobljivački jer je suprotstavljen interesima naroda koji na Kosovu sačinjava većinu, imao ikakav stvaran legitimitet iza sebe - jasno je da se pod „normalizacijom odnosa“ sa Kosovom podrazumeva rad na stvaranju takve situacije u kojoj Srbija i Kosovo postaju dve odvojene susedne države i gde Srbija prestaje da se tome protivi. Nemoguće je na bilo koji drugi način shvatiti pitanje „normalizacije odnosa“, imajući u vidu okolnosti i ko taj zahtev postavlja.

Ovo se čak i ne krije previše u zahtevima koji pred Srbiju dolaze iz Berlina i Brisela. Od njih je najpoznatiji rasformiranje „paralelnih institucija“, što znači de facto prepuštanje te teritorije strukturama neke druge države.

Osim toga, spominje se i potpisivanje Sporazuma o dobrosusedskim odnosima Srbije i Kosova. Sasvim je logično da jedna država ne može imati dobrosusedske odnose sama sa sobom, tako da bi već pristanak na jedan takav sporazum u praksi značio priznavanje Kosova od strane Srbije za susednu, odvojenu državu.

Srbiji se nudi osnivanje Asocijacije srpskih opština na Kosovu, sa ovlašćenjima koja manje više ima svaka opština u jednoj državi. Drugim rečima, suštinski se ne nudi ništa, osim zvučnog imena. Ovakva asocijacija opština niti je entitet, niti je ikakva posebna autonomna celina, osim one koju inače ima svaka lokalna samouprava. Srbiji se, dakle, kao „ustupak“ nudi da lokalne samouprave sa srpskom većinom imaju ovlašćenja – lokalnih samouprava.

Pored toga, mnogo važnije za državni vrh Srbije, ispunjavanje uslova za priznavanje otcepljenja Kosova je i preduslov za dobijanje datuma za početak pregovora o pridruživanju Srbije Evropskoj Uniji. Ovo je jasno navedeno u dokumentu „Sedam tačaka“, kao očekivanja zvaničnog Berlina pre nego što Nemačka pristane na određivanje datuma.

Politika „i Kosovo i Evropa“,drugim rečima, polako se bliži svom debaklu i razobličuje se kao jeftin blef, što je bila od samog početka. Razlog zbog kojeg je bilo jasno da se radi o blefu jeste pre svega taj da izbor „Kosovo“ sam za sebe nikada i nije bio stvarna opcija. Jedino pitanje na koje politika Srbije ima prostora da odgovori jeste želi li ili ne želi država Srbija da bude članica Evropske Unije.

Ovo pitanje se može isprva činiti retorskim. Da, za državu Srbiju, za političko-poslovnu elitu, to i jeste retorsko pitanje, na koje se kao iz topa odgovara „nema alternative“. Evropske integracije Srbije predstavljaju za njih ogromnu priliku da se prikače na razne fondove Unije, dok za biznismene koji su bliski njihovim strankama predstavljaju priliku da umnožavaju svoje bogatstvo, stečeno 90-ih godina prošlog veka. Pored toga, nema mnogo razloga za sumnju da i strani tajkuni umeju itekako da nagrade povlašćeni tretman koji dobijaju prilikom „investiranja“ u Srbiju, odnosno prilikom državnih investicija Srbije u njihove privatne poslove u našoj zemlji.

Iz ovih razloga, državne strukture Srbije su svoje celokupno političko postojanje je posvetile pripremanju Srbije za članstvo u EU. Njime je pravdana komercijalizacija obrazovanja i zdravstva; njime je pravdana i devastacija srpske privrede u procesu privatizacije, kao i subvencionisanje raznih multinacionalnih kompanija, od kojih su mnoge postale notorne po surovom izrabljivanju, pa čak i mobingu svojih radnika; njime je pravdano enormno zaduživanje zemlje putem raznih aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom, što je za posledicu imalo povinovanje njihovim diktatima u pogledu obaranja plata i penzija i sprovođenje politike drastičnih rezova u javnom sektoru i dodatno materijalno ugrožavanje stanovništva.

Priznavanje da evropske integracije imaju alternativu znači da je naša država obična varalica i da su njeni „eksperti“ ekonomske gatare, što onda iziskuje ne samo pad takve države i ljudi koji je vode, već i njihovo krivično procesuiranje. Koliko samo licemerno zvuči poklič „Kosovo je Srbija“ kad se u samoj Srbiji jedva može naći poneki kutak koji je „Srbija“ u smislu da nije nečije privatno vlasništvo, kada je i sama Srbija podređena interesima domaćih i stranih tajkuna.

Vladajuća elita mora da prizna Kosovo i mora dati sve od sebe da Srbija bude primljena u Evropsku Uniju – za njih je to pitanje opstanka. Glavni pregovori koje državni vrh Srbije danas vodi nisu, stoga, oni sa državnim vrhom Kosova i sa činovnicima EU, već oni koje preko medija vode sa svojim vlastitim narodom – sa nama.

Da li je pitanje želimo li u Evropsku Uniju ili ne podjednako retorsko i za nas koji nismo pripadnici političko-poslovne elite? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo postaviti pitanje koji je interes nas u pristupanju Evropskoj Uniji. Šta je to što nama Evropska Unija nudi?

Sudeći prema iskustvima Irske, Grčke, Slovenije, Kipra, Španije – ništa dobro. Ove države danas čekaju svoj red da bankrotiraju. Pristupanje Evropskoj Uniji ne samo da nije dovelo do boljitka njihovih stanovnika – ono ih je ojadilo. Socijalna država u članicama EU je ili razorena ili se razara, međunacionalni problemi ne samo što nisu rešeni, već se ponovo javljaju i pojačavaju.

Postaje jasno da priključivanje EU nema racionalno opravdanje da se predstavi kao nagrada. Sudeći po tim iskustvima onih koji su u tu zajednicu ušli pre Srbije, sa razvijenijom privredom, smislenije bi bilo da se Srbiji preti da će ući u Evropsku Uniju, ukoliko ne prizna Kosovo, a da joj se, ukoliko prizna otcepljenje, dopusti kao ustupak da ostane van.

Nemojmo se, međutim, zavaravati da se samo Srbija i srpski narod nalaze u ovom teškom i sumanutom položaju. Postavimo pitanje: šta ovakvim razvojem događaja dobija albansko stanovništvo Kosova, koje nam se često predstavlja kao „druga strana“ u ovoj crnoj komediji.

Post-titoistička Srbija jeste bila surov kolonijalni gospodar i zločini ove države prema albanskom stanovništvu su bili monstruozni i sasvim je razumljivo da su izazvali masovan oružani otpor i borbu za samoopredeljenje i oslobođenje. Međutim, da li su ti ciljevi postignuti? Kosovo danas nema svoju vojsku, na njemu su stacionirane postrojbe NATO, ono je danas „dom“ najveće američke baze u Evropi. Njegove civilne institucije su u rukama ljudi od kojih mnogi imaju kriminalnu prošlost, a bezbedno je pretpostaviti da svi imaju kriminalnu sadašnjost. Te institucije su podređene diktatu Brisela (čitajte: Berlina) i Vašingtona i sprovode politiku bezmalo identičnu onoj koju sprovode srpske vlasti u Srbiji – politiku privatizacije i rasprodaje državnih i ex-društvenih dobara u bescenje multinacionalnim kompanijama. Albansko stanovništvo je doživelo da je u „nezavisnoj“ državi Kosovo, pod još čvršćom kontrolom stranih neokolonizatora, od čijih donacija zavisi, čija vojska ga nadzire i koji na svojoj strani imaju utaljene predstavnike kosovske političke elite. Materijalni problemi običnih, radnih ljudi su se uvećali, šanse za zapošljavanje su sve manje, a i šanse za emigraciju će se smanjiti sa potpunim uspostavljanjem granice prema Srbiji. Kosovski Albanci dobijaju za nagradu ono što Srbi dobijaju za kaznu.

Jasno je da je tim više ishod ovih pregovora važan za opstanak državnog vrha Kosova – on će obezbediti izborne bodove za Hašima Tačija i još jedan talas nacionalističke euforije usled još jedne pobede nad Beogradom. Albansko stanovništvo ne izvlači neku preveliku korist. Zagarantovan im je još jedan period u kojem će njihovi socijalni problemi – a na Kosovu ovi dosežu drastične razmere i dodatno su pojačani svetskom krizom kapitalizma – biti prikrivani slavljeničkim fanfarama. Sloboda za koju su se borili nikada nije stigla.

Takozvana međunarodna zajednica, koja se danas sve više i sve češće naziva starijim i adekvatnijim imenom – imperijalizam – već sprema i mehanizme za disciplinovanje Kosova. Uspostavljanjem Asocijacije srpskih opština Srbi na Kosovu ne dobijaju suštinski ništa, ali to ne znači da je takav manevar briselskog imperijalizma bez političkog značaja. Na ovaj način se deo Kosova sa srpskom većinom pretvara u politički bantustan, blokira se formiranje zajedničkog društva. Socijalna pitanja su stoga večito podređena prepucavanjima među nacionalnim elitama. Jedina politika kojom se kosovski Srbi bave ima da bude nacionalna, jedini politički okvir nacionalistički, dok Albanci imaju večitog bauka, večitu tačku političke homogenizacije društva po nacionalističkim linijama.

„Rešenje“ koje se predlaže je zamrzavanje sukoba, dakle stvaranje političke klime koja je zapaljiva po potrebi, koja pravda i nalaže dalje prisustvo okupacionih trupa i tutorstvo imperijalizma. Na isti način na koji NATO i EU okupatori drže u strahu bošnjački narod u BiH, Asocijacija srpskih opština na Kosovu će se koristiti kao „Republika Srpska koja to nije, ali nikad se ne zna“, odnosno kao strukturna osnova za pretnje teritorijalnoj celovitosti Kosova – osnova koju ne mogu da koriste sami Srbi, ali koju može itekako da koristi imperijalizam u slučaju da treba zaplašiti i disciplinovati kosovske Albance.

Postavlja se pitanje na koji način onda rešiti ovakav problem. Odgovor koji nameće prosta logika jeste – izlaskom iz nacionalnih okvira. Ukoliko vidimo da postoji očigledan sukob interesa između države Srbije i srpskog naroda i države Kosovo i kosovskih Albanaca, da u tom sukobu i država Srbija i država Kosovo i činovnici Evropske Unije koji ih sponzorišu zadržavaju nadmoćnu poziciju time što stvaraju atmosferu mržnje i fobije između običnih Albanaca i Srba, a radi lakšeg kontrolisanja tih istih običnih ljudi, onda je jasno da Albanci i Srbi imaju zajedničkog neprijatelja – a protiv zajedničkog neprijatelja se najefikasnije bori zajedno. Protiv politike podela i nacionalnih sukoba se ne može boriti sve sitnijim granicama, već upravo prevazilaženjem ovih podela. Uostalom, obični, radni Albanci i Srbi – kao i običan, radni narod Bosne i Hercegovine - pored toga što imaju zajedničkog neprijatelja, imaju i zajednički interes – da žive i prosperiraju u miru od vlastitog rada. Iz tog razloga rešenje nacionalnih sukoba na Balkanu može jedino proizaći iz saradnje i ujedinjavanja na socijalnoj bazi, na bazi zajedničkog rada na kvalitativnoj promeni postojećeg društva.