Ugo Čavez više nije među živima. Stvar slobode, socijalizma i čovečanstva je izgubila jednog hrabrog šampiona. Umro je u utorak, 5. Marta, u 16:25 po lokalnom vremenu. Vest je objavio podpredsednik Maduro. Predsednik je imao samo 58 godina, od kojih je 14 proveo na vlasti. Borio se sa svojim rakom u poslednje dve godine, ali kada je vest najavljena, izazvala je šok.

Čim se saznalo za smrt predsednika, narod je počeo da se okuplja na Bolivarovim trgovima u centrima gradova širom zemlje. Mnogi izveštaji navode da su ljudi ili plakali ili samo utihnuli. Gomile potresenih ljudi su se okupile ispred vojne bolnice u Karakasu, gde je Čavez umro.

Spontani izliv tuge se ubrzo pretvorio u masovnu demonstraciju prkosa. Kao u mnogim ranijim prilikama kada je Revolucija bila ugrožena, narod je izašao na ulice Karakasa.

Razlog ovog izliva emocija i podrške nije teško razumeti. U očima masa je Čavez predstavljao revoluciju, njihovo vlastito političko buđenje, bitke vođene u protekloj deceniji, osećaj da po prvi put obični radni ljudi i siromašni odlučuju. On predstavlja čoveka koji se usprotivio imperijalizmu i oligarhiji.

Neki površni buržoaski komentatori govore da su mase volele Čaveza jer je obezbedio poboljšanje životnog standarda putem programa socijalnih misija. Naravno da ovo igra važnu ulogu. Ali stvar je dublja jer su ova socijalna dostignuća, koja jesu impresivna, bila osvojena borbom, mase su morale da se mobilišu u ogromnom broju na ulicama u više navrata da bi odbranile revoluciju od kontrarevolucionarne oligarhije i imperijalizma. Ovo je stvar koja je učvrstila odnos između masa i predsednika.

Ne zaboravimo da sinoć nisu svi plakali. U bogatijim komšilucima Istočnog Karakasa mnogi su trubili u svojim automobilima, a u Majamiju, reakcionarni „eskvalidosi“ su otvoreno slavili. Vladajuća klasa i imperijalizam mrzeli su čaveza i želeli su da ga se reše što je pre moguće i to iz istih razloga iz kojih su ga mase podržavale.

Demonstracije tuge zbog gubitka Uga Čaveza nisu bile ograničene samo na Venecuelu. Širom Latinske Amerike su radnici i seljaci i njihove organizacije izražavali uvažavanje revolucionarnog lidera. Čak i izvan njegovog kontinenta je stizala podrška od strane levičarskih i progresivnih organizacija.

Sinoć su u Karakasu i mnogim drugim gradovima ljudi skandirali: „Svi smo mi Čavez“ i „Čavez živi!“. Hiljade su se okupile na Bolivarovom Trgu i odmarširale do predsedničke palate Miraflores, uzvikujući prkosne slogane „narod koji je ujedinjen, neće nikad biti pobeđen“, „oni se neće vratiti“ i „borba se nastavlja“.

To je najvažnija stvar od svih. Mase znaju da su u radu i da u radu, ma koliko vojnika pogine u bici, drugi istupaju i zauzimaju njihovo mesto. Šta god da se desi, borba će se nastaviti. Ovo je poruka sa ulica Karakasa i svakog drugog grada, gradića i sela.

Čitavim svojim srcima saosećamo sa ovom iskrenom tugom naroda koji otvoreno plače na ulicama Karakasa. Suze koje liju radnici i siromašni ljudi su iskrene i izražavaju čista i iskrena osećanja. Ali kao što mase liju stvarne suze, ima i onih koji liju krokodilske suze.

Britanski ministar inostranih poslova Vilijem Hejg je rekao kako je „rastužen“ saznanjem o smrti, rekavši da je gospodin Čavez ostavio „trajan utisak“ na Venecuelu. BBC je jutros bio primoran da prizna: „Osvojio je trajnu podršku među siromašnima i ponovio izborne pobede koristeći venecuelansku naftu za sprovođenje socijalističke politike“. (Vesti BBC-a, 6. mart)

Kako čudno! Oni koji su mrzeli Čaveza i radili sve što je u njihovoj moći da ga potkopaju kada je bio živ, udružuju se u cinični hor hvale sad kad je mrtav.

Stvarni stav imperijalista je izražen u izjavama Eda Rojsa (republikanac, Kalifornija), predsedavajući Komiteta za inostrane poslove Donjeg doma Kongresa SAD, koji je rekao u pisanom saopštenju: „Ugo Čavez je bio tiranin koji je primoravao narod Venecuele da živi u strahu. Njegova smrt je okrnula savez anti-američkih levičarskih vođa u Južnoj Americi. Neka je otišao ovaj diktator.“

Nećemo ništa da imamo sa licemerjem, neiskrenim rečima i praznom retorikom. Žalimo za Ugom Čavezom, ali nas ne smeju zaslepiti suze. Ne smemo sebi da dopustimo da budemo skrenuti sa koloseka. Kada se završi žaljenje, mora se nastaviti borba. Čavez ne bi ništa manje ni očekivao. Ugo Čavez je bio borac. Ako bi mogao da govori, njegove reči bi bile reči Džoa Hila, švedsko-američkog revolucionara: „Ne žalite. Organizujte se!“ 

Manevri imperijalizma 

Zvaničnici SAD nisu gubili vreme pri predstavljanju Čavezove smrti kao prilike za Ameriku da obnovi odnos sa Venecuelom i za tu zemlju da krene u „značajne demokratske reforme“, a predsednik Obama je najavio „novo poglavlje“ u istoriji latinoameričke zemlje. Opisali su smrt kao „vreme izazova“. Ali nisu rekli ko se izaziva, ili zbog čega je Vašington ponovo potvrdio ono što je opisao kao „podršku venecuelanskom narodu“. Nije rekao kom to narodu. Kaže da je zainteresovan za razvijanje konstruktivnih odnosa sa Karakasom. Ali nije precizirao prirodu ovog odnosa.

Kada Obama govori o „značajnim demokratskim reformama“, on misli na ukidanje svih socijalnih, ekonomskih i političkih dostignuća proteklih četrnaest godina. Kada govori o „novom poglavlju“ u istoriji Venecuele, on misli na povratak na staro tragično poglavlje istorije, kada je Venecuela bila rob interesa SAD imperijalizma i vilikih naftnih kompanija.

Ova pesma sirena iz Vašingtona neće nikog prevariti. Kada govore o „podršci venecuelanskom narodu“, oni misle na podršku kontrarevolucionarnoj opoziciji, buržoaziji i delu Bolivarskog pokreta koji je naklonjen sporazumu sa potonjom.

Ove reči su namerene pridobijanju desnog krila Bolivarskog pokreta. Oni koji su govinama sanjali o „čavizmu bez Čaveza“ sada vide svoju šansu. Ova tendencija predstavlja ni manje ni više nego petu kolonu buržoazije u Bolivarskom pokretu. Oni su najopasniji neprijatelji Revolucije.

Neprijatelji već pokušavaju da iskoriste ove tragične okolnosti da bi širili konfuziju i intrige protiv Revolucije. Obavezujemo se da ćemo nastaviti i pojačati borbu za odbranu Bolivarske revolucije protiv njenih spoljnjih i unutrašnjih neprijatelja. Od ta dva, opasniji su potonji. 

Šta sada? 

Koje su perspektive i koji su zadaci marksista?

Ugo Čavez je umro pre nego što je završio veliki zadatak koji je pred sebe stavio: izvođenje socijalističke revolucije u Venecueli. Sada je na radnicima i seljacima – pravom motornom snagom Bolivarske revolucije – da iznesu ovaj zadatak do kraja. Neuspeh u tome bi bio izdaja njegovog nasleđa. Ministar inostranih poslova Elijas Haua je rekao da će se novi izbori održati za 30 dana. Nikolas Maduro će biti kandidat Ujedinjene socijalističke partije (PSUV). Ne treba naglašavati da će se marksisti boriti za pobedu PSUV i poraz kontrarevolucionarne opozicije. Ali u isto vreme se moramo starati da nova vlada sprovodi socijalističku politiku.

Ništa nije opasnije od ideje nacionalnog jedinstva i pomirenja među klasama. Ne sme biti sporazuma sa opozicijom, niti ustupaka buržoaziji. Ne može biti jedinstva između robova i robovlasnika, seljaka i zemljoposednika, radnika i kapitalista, izrabljivača i izrabljenih, tlačitelja i potlačenih.

U poslednja dva meseca oligarhija, koristeći se na odvratan način Čavezovom bolešću, pojačala je svoju kampanju ekonomske sabotaže, zgrtanja zaliha i špekulacija. Vlada je obećala da će preduzeti brze mere. Jedini pravi odgovor je eksproprijacija vladajuće klase, koja kontroliše proizvodnju i raspodelu hrane, velike delove bankarskog sistema i ključne poluge venecuelanske privrede.

Nikolas Maduro je obećao da će se držati Čavezovog „revolucionarnog, anti-imperijalističkog i socijalističkog nasleđa“. Radnička klasa i članstvo PSUV se moraju postarati da ovo bude slučaj. Nije dovoljno držati govore u kojima se hvali Čavez, što rade čak i njegovi najogorčeniji neprijatelji, sad kad je mrtav. Nije dovoljno držati govore o ljubavi, prazne fraze koje ništa ne znače.

Nisu potrebni sentimentalni govori, već praktično sprovođenje socijalističkog programa za koji se Čavez uvek zastupao: ukidanje kapitalizma kroz eksproprijaciju bankara, zemljoposednika i kapitalista. To je autentično nasleđe Uga Čaveza. Za ovo se moramo boriti.

Ali postoji još jedan cilj koji je Čavez proklamovao, koji još uvek tek treba sprovesti, cilj koji je smatrao fundamentalnim, ali koji eu birokrate uvek zakopavale i zaboravljale: stvaranje revolucionarne socijalističke Internacionale. Juna 2010, na kongresu PSUV, Čavez je proklamovao hitnu neophodnost Pete Internacionale. Nije to izneo kao naknadnu misao. Dao je toj ideji prominentno mesto u svojim govorima jer je to smatrao esencijalnim. Bio je sasvim u pravu.

Umro je pre nego što je mogao da ostvari ovu ideju. Od samog početka je ona nailazila na neprijateljski doček od strane desnog krila Bolivarskog pokreta. To je bila anatema za staljiniste i reformiste koji nikad nisu delili Čavezov entuzijazam u pogledu socijalizma i koji su davali sve od sebe da sabotiraju, iskrive ili razvodnje sve njegove planove, uključujući i revolucionarnu Internacionalu. Internacionalna marksistička tendencija je posvećena borbi za izgradnju takve revolucionarne radničke Internacionale. Pozivamo sve one koji su shvatili ozbiljno predsednikove reči da nas podrže u ovom istorijskom zadatku. Socijalizam je međunarodni ili nije ništa.

IMT izražava svoje saosećanje prema narodu Venecuele. Stvar socijalizma je izgubila velikog zastupnika. Ljudsko telo je krhka stvar. Lako ga je uništiti metkom ili bolešću. Sva ljudska bića se rađaju da bi umrli. Ali nema sile koja može uništiti ideju čije vreme je došlo.

Čovek Ugo Čavez više nije među nama, ali njegove ideje i dalje žive. Obavezujemo se da ćemo učiniti sve u našoj moći da ubrzamo borbu za socijalizam u Venecueli i širom sveta. Postoji samo jedan put napred; jedini način da se poštuje uspomena na Uga Čaveza.

Nastavimo nasleđe Uga Čaveza, ne rečima već delima!

Eksproprirajmo oligarhe!

Živeo socijalizam!

Borba se nastavlja!

Proleteri svih zemalja, ujedinite se!

U Londonu, 5. marta 2013.