8. mart se obeležava kao dan sećanja na pobunu radnica u tekstilnoj industriji 1857. godine, u Njujorku. Pritisnute lošim uslovima rada i još lošijim platama, izašle su na ulicu da bi ih tamo dočekao „demokratski“ pendrek državnih organa nasilja SAD. Međutim, ove žene nisu odustale i, uprkos pritiscima, dva meseca kasnije su osnovale sindikat.

Borba radničke klase ima bogatu istoriju, koja je herojska barem koliko je i krvava. U toj borbi su se uvek svojim herojstvom isticale žene, boreći se rame uz rame sa svojim muškim kolegama, neretko ih i predvodeći, shvatavši da je borba za ljudsku emancipaciju radnika jedini način da se, kao neodvojivi deo te ljudske emancipacije, postigne i emancipacija žena.

Proleterske revolucije u Rusiji, Kini, Jugoslaviji, na Kubi itd. ne bi bile pobedonosne bez masovne podrške i junaštva radnih žena. Ove pobede su istorijski nagrađene do tada nezapamćenim koracima na polju osvajanja prava i političke moći žena. U našoj zemlji, žene su prvi put izborile pravo glasa u Narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji, što je formalizovano nakon Oslobođenja, 1945. godine. Pored prava glasa, žene su osvojile i razna prava vezana za svoj rad, posebno u pogledu trudničkog i porodiljskog bolovanja. Isto tako, socijalističko društveno uređenje je razvojem obrazovno-vaspitnih ustanova i uvođenjem besplatnog zdravstva, znatno olakšalo odgajanje i negu dece za sve žene koje su odlučile da budu majke.

Restauracija kapitalizma, ponovno uvođenje tržišnih odnosa u Srbiju, dovela je do brutalnog srozavanja životnog standarda celokupnog radništva. U tom procesu, koji traje od kraja 80-ih godina prošlog veka, najviše su patile radne žene, ponovo svedene na jeftinu radnu snagu, na igračke za novu političkoposlovnu elitu, ili pak na kućne uređaje i fabrike dece. Od njih se danas očekuje da svoje živote i vlastite snove i težnje napuste u korist raznih nametnutih viših ciljeva, poput uloge nacionalnih rađalica koje povećavaju natalitet radi širenja uticaja nacije - drugim rečima, proizvodnje topovskog mesa za vladajuću klasu, ustreba li im za novi profiterski rat. U svom fundamentalističkom ludilu, prethodni partijarh Srpske pravoslavne crkve, Gojko Stojčević - Pavle, čovek koji je zbog političko-verske karijere svoju porodicu napustio, išao je čak  toliko daleko da je majkama koje su oplakivale poginule sinove u ratovima 90-ih prebacivao što nemaju još sinova da im „budu uteha“.

Ni danas situacija nije bolja. Raznorazne nacionalističke, patriotske i fundamentalističke organizacije združeno se bore da žene ponovo zatvore u kuhinju, cinično im nabijajući osećaj krivice za loše demografsko stanje. Isti oni koji su doveli radničku klasu do situacije da im je svaki dan borba da nahrane ono malo dece što imaju, vrište i histerišu o tome kako se rađa premalo Srba i kako žene treba da misle o „biološkom opstanku srpskog naroda“. Ovi licemerni demagozi previđaju činjenicu da današnja država Srbija tu istu decu, koja joj navodno toliko trebaju prema rečima političara, bez trunke srama ostavlja da gladuju, prose, bave se kriminalom, ili rade u najbednijim uslovima za još bednije nadnice.

Dok ovaj mračni hor poja svoje podle osude, žene u Srbiji bivaju sve više prinuđene da jure trbuhom za kruhom, da rade sve teže poslove za sve manju platu, da obećavaju svojim gazdama - neke i pismeno - da neće zatrudneti, suočene sa otkazom ukoliko bi se nekoj od njih desila takva ekonomska „nezgoda“. Gazdama je previše da za rad - koji im donosi milione - hrane i svoje radnice i njihovu decu. Ovako prizemne pojedinosti očito ne brinu previše gospodu branitelje nacije i vere.

Sa druge strane, ovo ne dotiče ni razne pro-evropske nevladine organizacije (u stvari vladine organizacije - finansirane od imperijalističkih vlada). Pod vođstvom sasvim fino situiranih i materijalno obezbeđenih branilaca i braniteljki neokolonijalnih interesa Nemačke i SAD u Srbiji, čije je nametanje kapitalizma i dovelo žene do sadašnjeg kriminalno lošeg položaja, ove grupice profitera pokušavaju da pitanje ženske emancipacije veštački odvoje od pitanja ljudske emancipacije i svedu na pitanje „identiteta“, „džendera“ i tome sličnih apstrakcija od kojih nijedna radna žena danas nema koristi. O pitanju ženskog rada, osnove ženske samostalnosti u društvu - sposobnosti da sama stvara svoj hleb - malo toga imaju da kažu. To nije nikakvo iznenađenje: Kada bi se time bavili, doveli bi u pitanje takozvani evropski put Srbije i donacije bi naglo presušile!

Kada su se radnice preduzeća upropašćenih tranzicijom borile u prvim redovima, čak jurišale da probijaju policijske kordone, ove nevladine dame i gospoda se nisu pojavljivali. Nema ih ni na mestima poput krupnih trgovinskih lanaca, ili pak sitnih "samostalnih zanatsko trgovinskih radnji", gde se radne žene svakodnevno suočavaju sa nemogućim uslovima rada za nadnicu koja jedva da im može obezbediti goli život. Nema ih ni da se pitaju zašto je radnicama u tekstilnoj industriji na severu Srbije zabranjeno da sede dok šiju! Gde su ove dame i gospoda? Zauzeti su izgradnjom „sigurnih kuća“, i sličnih zatvora u koje se sabijaju žrtve zlostavljanja, dok se njihovi zlostavljači često slobodni šetaju ulicama! Pričaju o trgovini ženama, kao da je ona ograničena samo na prostituciju - kao da ucenjivanje radnih ljudi, posebno radnih žena, od strane gazda golim opstankom nije trgovina ljudima, svedenima na materijal, na zamenljivu robu koja se tretira kao dodatak mašini.

Čak i današnji praznik, 8. mart, iskrivljen je raznim falsifikatima od strane vladajuće ideologije. Jedni ga vide kao „komunistički praznik“ koji treba bataliti, drugi pak kao povod da muškarac ispadne „džentlmen“ pa da kupi cvet i čokoliadice za „damu“, treći pak kao izgovor ni manje ni više nego muškog roda kao celine da poštovanje za ženu odvoji za samo jedan dan, budući da inače i ne razmišljaju o drugome, nego samo o tome kako bi žene tlačili i eksploatisali.

Zatupasta površnost ovakvih viđenja 8. marta, koja je očigledna, proizilazi iz posmatranja pitanja ženske emancipacije kao isključivo ženskog pitanja, odvojenog od emancipacije celokupnog čovečanstva, i njegovog postavljanja kao pitanja suprotstavljanja žene muškarcu, pa i društvu u kojem vlada „partijarhat“.

Ovakva vulgarna tumačenja su nam strana i mi ih odbacujemo. Za nas je pitanje položaja žene neodvojivo od pitanja položaja čoveka uopšte i ne može se rešiti time što će grupica plaćenih kreštala pozivati evro-imperijalizam da nas još stegne i nametne nam svoje licemerne „standarde“, ništa više nego što bi se moglo rešiti povratkom u rani XIX vek o kojem sanjaju verski fanatici i nacional-romantičari.

Emancipacija žene je emancipacija čoveka i obrnuto: emancipacija čoveka podrazumeva emancipaciju žene. Kako se može emancipovati čovek? Tako što će se emancipovati radnička klasa, koja čini ubedljivo najveći deo čovečanstva, koja je nosilac ljudske civilizacije - oslobađanjem rada od okova privatnog vlasništva i privatnih interesa, oslobađanjem od podređenosti čoveka čoveku, bez obzira na njegov pol.

Borba za slobodu žene je borba za slobodu radne žene!

Borba za slobodu radne žene je borba za slobodu radničke klase!

Borba za slobodu radničke klase je borba za slobodno čovečanstvo!

Srećan 8. mart, Međunarodni dan radnih žena!