U ponedeljak, 18. februara, u 16 časova, održaće se radnički protest u organizaciji Pokreta za slobodu, ispred prostorija Agencije za privatizaciju. Marksistička omladina Crveni se priključuje ovom protestu i poziva sve radnike i omladince da se na njemu pojave u što većem broju! Zahtevi protesta su sledeći:
- Odšteta u vidu obnavljanja proizvodnje u preduzećima uništenim nepravilnostima u privatizaciji
- Utvrđivanje odgovornosti Agencije za privatizaciju i njeno ukidanje, kao i utvrđivanje odgovornosti ostalih nadležnih institucija
- Donošenje Zakona o nezastarevanju krivičnih dela počinjenih u privatizaciji
- Zaustavljanje dalje rasprodaje preduzeća i poljoprivrednog zemljišta
- Obnova domaće proizvodnje umesto subvencionisanja multinacionalnih korporacija
Nakon više od 20 godina eksperimentisanja sa povratkom tržišne ekonomije i privatnog preduzetništva, Srbija i njen radni narod stoje poniženi i ojađeni, u razvalinama nečega što je ranije bila industrijska privreda. Od sve „efikasnosti“, koje su kapitalističkim političarima i njihovim mutnim partnerima iz sveta biznisa bila puna usta ove dve decenije, videli smo samo efikasnu pljačku. Valjda niko nikad nije opustošio više, niti u kraćem vremenskom razmaku, od gospode „investitora“ i „preduzetnika“!
Zahtevi radnika preduzeća upropašćenih tranzicijom nedvosmisleno pokazuju svest o tome da ne postoji korisna privatizacija i da je čitav proces od svog početka imao za cilj brzo bogaćenje malog broja ljudi preko raznih mutnih radnji, a na štetu radničke klase. Umesto ranijih verovanja da su za sve krive „loše privatizacije“, zahtev za ukidanjem Agencije za privatizaciju nije ni manje ni više nego zahtev za prestankom privatizacije kao društvenoekonomskog stremljenja – što zahtev za daljom rasprodajom preduzeća i poljoprivrednog zemljišta i potvrđuje. Zahtevi za odštetom i obnovom domaće proizvodnje se mogu samo ispuniti sveobuhvatnim procesom renacionalizacije preduzeća i njihovim oživljavanjem iz budžeta države. Budžet države se, pak, najlakše može napuniti upravo zaplenjivanjem sredstava koja se danas nalaze u rukama tajkuna, a koja su stečena profitiranjem na ratovima 90-ih i privatizacijama početkom ovog veka. Drugim rečima, da bi ijedan od zahteva koje Pokret za slobodu u ime radnika upućuje vladi bio ispunjen, mora se iz temelja promeniti pravac ekonomske politike. Mora se raskinuti sa ideologijom slobodnog tržišta i vratiti razvoju industrije u vlasništvu države, koji se pokazao kao stabilniji i pouzdaniji.
Postavlja se pitanje da li postoji danas u Srbiji politička snaga koja je u stanju da izvede ovakav zaokret. Očekivati od stranačkih birokrata tako nešto nije realno, budući da su sve parlamentarne stranke – vladine i opozicione – otvoreni branioci privatnog preduzetništva i neoliberalnog, tržišnog modela u privredi. Takođe, sve te stranke su jednom u istoriji svog postojanja bile u nekoj vladi i sve su imale istovetnu ekonomsku politiku – politiku koja je dovela do siromašenja miliona, a bogaćenja šačice. U zahtevima se pozivaju na odgovornost institucije koje su omogućile privatizacionu pljačku. Bolje je pitanje ima li nekoga u poslovnopolitičkom vrhu da u tome nije učestvovao! Lopovluk je jedina sfera u kojoj je postignuto puno „nacionalno jedinstvo“!
Zaista, ima li nadležnih institucija koje nisu odgovorne za surovo uništavanje miliona života? Može li se odgovornost ograničiti samo na kršenje zakona i „korupciju“ u državi čiji su zakoni bezmalo pisani tako da se čovek zapita kada će pljačka i zvanično biti proglašena razvojnom delatnošću, a borba protiv te pljačke krivičnim delom? Ima li danas političke stranke u parlamentu koja u ovih 20 godina, koliko su se ređali na nama, nije uprljala ruke bedom radnog čoveka? Kada bi iko od njih zaista hteo da utvrdi odgovornost za privatizaciju, morao bi prvo da uhapsi samoga sebe!
Istorijski zadatak ekonomskog preporoda se ne može poveriti organizacijama od kojih svaka zastupa interese nekog tajkunskog kartela, a radnika se seti samo pred izbore! Takvi koraci se ne mogu sprovesti bez organizovanja u nezavisne i borbene radničke organizacije, sposobne da stalnom borbom i stalnim vršenjem pritiska neprekidno unapređuju kvalitet života svih radnih ljudi. To organizovanje pre svega podrazumeva borbu za povratak masovne kontrole nad sindikatima od strane šireg članstva, kao i nezavisno političko organizovanje – osnivanje radničke partije! Gazde imaju mnogo partija – i radnicima je potrebna jedna!
Jedino radnici imaju interes u oživljavanju naše privrede i ponovnom pokretanju krupne industrijske proizvodnje - baze svakog civilizovanog društva. Za razliku od domaćih i stranih „investitora“ (čitajte: tajkuna) i njihovih političara, radnici ne žive od otimanja i krčmljenja, već od izgradnje i proizvodnje. Zato se razvoj i pokretanje proizvodnje mora poveriti jedino radnicima. Privatizacija mora biti zaustavljena i poništena, ali ne da bi se na državnim preduzećima tovili funckioneri! Nakon vraćanja firmi u državno vlasništvo, one moraju biti stavljene pod demokratsku radničku kontrolu odozdo, a njihova dobit mora biti usmeravana ka ulaganjima u dalji razvoj privrede, infrastrukture i opšteg kvaliteta života!
DOLE AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU!
DOLE LOPOVLUK LOPOVSKE DRŽAVE!
PONEDELJAK, 18. FEBRUAR, 16 ČASOVA, ISPRED AGENCIJE ZA PRIVATIZACIJU – SVI NA PROTEST!
