10743609734bea1e8553f9b772049258_origGlobalno finansijsko tržište je prošle nedelje ponovo postalo nervozno. Novu rasprodaju akcija su izazvale katastrofalna situacija u Evrozoni, usporavanje privrednog rasta Kine, kao i slabe brojke u SAD. Sve ovo ukazuje na početak nove opšte recesije.

Zaglibljena privreda

MMF je us svom najnovijem, oktobarskom, Svetskom ekonomskom pregledu smanjio progonozu rasta svetske privrede za 0,2% za ovu i 0,3% za sledeću godinu. Prognoze rasta za Španiju i Italiju su još jednom smanjene, i sada se svode na ostanak u recesiji barem do kraja sledeće godine. Eurozoni se najavljuje smanjenje BDP za 0,4%, dok bi njen rast sledeće godine iznosio samo 0,2%.

Ovo nije ni najgori deo, budući da je prema MMF-u situacija sada mnogo nestabilnija. U aprilu je svetski rast za 2013. predviđan u iznosu od barem 2% do čak 6%, ali donja granica je sada spuštena na 1%. Predviđanja naravno ostaju samo predviđanja, ali ovde se primećuje pojačana nervoza globalnog kapitala povodom ekonomskih perspektiva.

Njihova predviđanja nisu pala iz vedra neba. Skorašnje brojke ukazuju na umanjeno poverenje kapitalista u budućnost svetske privrede. Indeks menadžera kupovine, koji služi za utvrđivanje razvoja potražnje, sada je negativan i kod razvijenih privreda i kod (prema žargonu MMF) "tržišta u razvoju." Indeks Nemačke, koja se smatra stožerom Evrozone, je sa 49,2 pao na 48,1 (sve ispod 50 se smatra smanjenjem potražnje). Što se tiče proizvodnje, indeks je sa septebmarskih 47,4 pao čak na 45,7 u oktobru. Najveći doprinos tome je dala autoindustrija, koja pati od hroničnog viška kapaciteta. Indeks se od februara nalazi ispod 50.

Autoindustrija u škripcu

Autoindustrija igra specifičnu ulogu u svetu. Procenjuje se da svaki od 9 miliona radnika direktno zaposlenih u njoj uz sebe vezuje 5 radnika u drugim sektorima industrije, kao i u uslužnom sektoru. To skupa čini preko 50 miliona radnih mesta na svetskom nivou koja zavise od proizvodnje automobila. Autoindustrija igra naročito značajnu ulogu u najvećim svetskim privredama poput Japana, SAD i Nemačke.

Tržište automobila u Evropi se smanjuje unazad 12 meseci. U septembru je u odnosu na prošogodišnji period došlo do smanjenja novih registracija automobila za 10,8%. Sva krupna tržišta osim britanskog se smanjuju. Ovo dolazi povrh već postojećeg viška kapaciteta, koji se procenjuje na 33%, što je jednako oko 10 miliona automobila ili 26 automobilskih fabrika. S obzirom na to da se recesiji ne nazire kraj, automobilske kompanije najavljuju jedno zatvaranje fabrike za drugim. "Ford", koji ove godine očekuje gubitak na evropskom tržištu u iznosu od 1,5 milijardi dolara, je već najavio zatvaranje tri fabrike. "Pežo", "Sitroen" i "Dženeral motors" su svi najavili zatvaranje po jedne fabrike.

Hiljade radnika će stoga izgubiti posao. Izuzmemo li lične teškoće u koje će svaki od njih upasti, ovo će zadati još jedan udarac evropskoj privredi. Japanski proizvođači automobila su se nakon skorašnjeg sukoba sa Kinom našli nevolji, budući da im je prodaja pala za 36 do 49% u odnosu na prošlu godinu. Ovde je ekonomska kriza dovela do političke nestabilnosti, koja je pak dalje produbila krizu.

Nedostatak poverenja u budućnost je doveo mnoge velike američke kompanije izvan auto-industrije do toga da počnu sa otpuštanjem radnika. "Du Pont", "Kseroks", "UPS" i "3M" su naveli loše uslove poslovanja i upozorili na slabe rezultate. Oni ne navode samo loše uslove u Eurozoni, već i u SAD i Aziji. "Dau kemikal" je najavio zatvaranje 20 fabrika i otpuštanje 2.400 radnika kako bi uštedeo 500 miliona dolara, kao i rezanje troškova (investiranja) kako bi uštedeo daljih 500 miliona. "Du Pont" planira otpuštanje 1.500 radnika. Svi oni kao razlog navode slabu potražnju.

Planina dugova

us_debt_1870-2008

Šta je uzrok "manjka potražnje"? U pitanju je zapravo slaba kupovna moć radničke klase, koja još od ranih '80ih trpi napade na svoje prihode. Ovaj efekat je umnožen ogromnom količinom dugova koji su nagomilavani tokom istog perioda kako bi se dotični efekat ublažio.

Nagomilavanje dugova bez presedana tokom '90ih i 2000ih godina od strane domaćinstava, kompanija i država je činjenica koja se retko diskutuje unutar buržoaskih medija. Globalni institut Mekkinski je januara 2010. (sa dopunom u januaru 2012.) podneo izveštaj koji daje izvesnu predstavu o ozbiljnosti problema. Ukupan dug SAD (računajući domaćinstva, državu i korporacije) se tokom vremena uglavnom vrteo oko ili ispod 140% BDP. Ukupan dug čak i tokom takozvanih razuzdanih '20ih nije prelazio 160%. Ipak, ukupan dug je sredinom '80ih već bio iznad tog nivoa. Do 2000. je dostigao 227% BDP, dok je 2008. ta brojka iznosila 296%. Ukupan dug je 1933., na vrhuncu Velike depresije, dostigao 258% BDP. Iz ovoga sledi da je dug SAD još pre pošetka ove krize imao veći ukupan dug nego na vrhuncu krize iz '30ih godina prošlog veka.

Dug je neravnomerno raspoređen po različitim zemljama. Španija na primer ima ekstremno visok dug među nefinansijskim korporacijama (140% BDP), Japan ima veoma visok državni dug (200% BDP), Velika Britanija ima veoma visok dug među finansijskim institucijama (100% BDP), dok SAD imaju veoma visok dug među domaćinstvima (100% BDP). Stvar je u tome što kredit korišćen kroz čitav jedan period kako bi se odložio početak krize. Ovo je delom sistemska tendencija unutar kapitalizma, a delom svestan pokušaj političara i centralnih banaka da odlože krizu. Nivo kamate je držan na suviše niskom nivou i ogroman broj regulacija uvedenih nakon kraha 1929. je bio ukinut.

Dug domaćinstava se u mnogim zemljama udvostručio. U SAD je na primer porastao sa 48% BDP u 1980. na 98% u 2008%. U Španiji se tokom istog perioda povećao sa 30 na 85%. Dug domaćinstava se čak i u obazrivoj Nemačkoj bio povećao sa 51 na 71% u periodu 1991-2000., iako je onda do 2009. smanjen na 64%. Hipoteke su držane na veoma niskom nivou i uslovi za stavljanje pod hipoteku praktično nisu postojali. Štaviše, mnogi su se služili i takozvanim subprime hipotekama - pozajmljivali su novac osobama kod kojih je bilo očigledno da neće moći vratiti dug.

Korporativni dug je takođe eksplodirao, uglavnom među finansijskim, ali i nefinansijskim kompanijama. Čak iako se državni i dug domaćinstava u Nemačkoj tokom druge polovine 2000ih smanjivao, korporativni se i dalje povećavao. Finansijske institucije su od 1991. do 2009. svoj dug povećale sa 33% BDP na 80% BDP, a ostale kompanije sa 48% na 69%. U Španiji je građevinski sektor omogućio ekspanziju korporativnih zaduživanja, podugavši ih za nefinansijske korporacije sa 49% na 137% tokom perioda 1990-2008. Španske banke, koje sada od države primaju finansijsku pomoć, su u istom periodu svoja dugovanja podigle sa 12% na 68%.

Ova džinovska eksplozija je pokretala proteklih 20 godina ekonomskog buma, ali sada je došlo vreme za mamurluk posle žurke.

Poslednje pribežište za kreditiranje

Pošto dužnici defoltuju (postaju nesposobni da dalje otplaćuju svoje hipoteke, prim. prev.) i kompanije ne uspevaju da vrate zajmove, banke se sada nalaze na udaru. Kako su sve banke kupovanjem duga jednih od drugih stvorile nepreglednu mrežu međusobnih dugovanja, nemoguće je utvrditi ko kome šta duguje. Niko, pa ni direktori banaka, ne zna koje sve hipoteke i korporativne dugove imaju kao bilans. Banke su zarad izmirenja međusobnih dugovanja morale da se okrenu državi, koja im je bez pogovora obezbedila znatna sredstva. Država i poreski obveznik su im time kao zajmodavci i dužnici postali slamka spasa.

Vredi ukratko pogledati posledice recesije iz 1929. na nivoe dugovanja. Nivo duga u SAD je posle krize skočio sa 160% BDP na 260% u 1932., a za to vreme je privreda doživela slobodni pad i smanjila se za 26%. Nakon što se privreda sredinom '30ih počela oporavljati sa godišnjim rastom od 10%, dug se smanjio na 180%. Cena toga bila je, što se rasta tiče, izgubljena decenija. Privreda je od 1929. do 1938. ukupno porasla za svega 3%. Da 1939. nije bio pokrenut program naoružavanja, recesija iz 1938. bi se verovatno nastavila.

Sadašnje vlade su u odnosu na američku iz 1930ih sasvim drugačije pristupile rešavanju krize. Dok su SAD nakon kraha 1929. odmah usvojile politiku oštre štednje, vlade širom sveta su od 2008. do 2011. preuzele dugove banaka na sopstveni bilans i time dozvolile gigantski rast budžetskog deficita. Ovo je bilo delom neizbežno i delom svesna odluka. Na samitu G20 u Londonu aprila 2009. je odobren paket pomoći od 1,1 biliona dolara. Ova politika je doživela zaokreta za 180 stepeni sa početkom grčke krize 2010., ali budžetski deficit SAD i nakon godinu dana štednje iznosi 8,7% BDP. Deficit u Evrozoni iznosi 4,1% BDP, u Kini 1,1%, a u Japanu 9,7%.

Mastrihtski sporazum je nalagao da, zarad finansijske stabilnosti, nijedna vlada ne sme prekoračiti granicu od 3% za budžetski deficit i 60% za državni dug. Ovakva vrsta opreznosti nije bila poštovana ni pre krize (čak ni od strane Nemačke), iako je monetarizam bio u modi, a sada je u potpunosti odbačena. Od svih članica G8, skupa zemalja koje zajedno čine polovinu svetske privrede, Kina je jedina koja trenutno ispunjava ove kriterijume, dok većina zemalja ima deficite veće od 4% BDP i dugove u iznosu od preko 80% BDP. Od svih članica G20, koje zajedno drže 80% svetske privrede, samo 8 njih bi ispunile ove kriterijume.

Ovo znači da državna izdavanja drže svetsku privredu u životu uzimanjem ogromnih zajmova na kreditnom tržištu.

Ponestaju mere

Paketi pomoći su na svom puta ka izlazu na krize stali već kod prve veće prepreke - krize u Grčkoj. Ona je pokazala da tržišta nisu voljna da neograničeno pozajmljuju novac vladama, a da pritom čekaju oporavak privrede ne bi li im vlada mogla otplati dug. Čim su se investitori zagledali u stvarne mogućnosti grčke vlade za vraćanje duga, brzo su zaključili da je davanje zajma Grčkoj vrlo rizičan biznis. Stoga su, kako bi obezbedili same sebe, ubrzo počeli tražiti nemoguće kamatne stope. One su aprila 2010. krenule ubrzano da rastu i dostigle su 12%. Ovime je za Grčku postalo nemoguće da na tržištu pozajmljuje novac. Evropska unija i MMF su intervenisali sa paketima pomoći. Ubrzo posle toga su na red za pomoć došle Irska i Portugalija, pošto ni one nisu imale šanse da otplate svoje nagomilane dugove.

Vlade unutar EU su poslednje dve i po godine igrale ulogu vatrogasaca. Očajnički pokušavaju ubediti tržišta da povodom Italije i Španije ne donesu isti zaključak kao i povodom Grčke, Irske i Portugalije. Vlade sada teže ka "kredibilitetu". Moraju dokazati tržištima da su voljne i spremne na preduzimanje ozbiljnih mera protiv radničke klase. Ovo znači oštre rezove u godišnjem budžetu, ali i dugoročne rezove budućih penzionih izdavanja. One takođe moraju se dokazati kompetitivnim na svetskom tržištu, zbog čega će morati da napadnu sindikalna prava i plate u provatnom sektoru. Sve ovo služi smirivanju tržišta i omogućavanju uzimanja daljih zajmova. Pogrešno je tvrditi da vlade ovako postupaju iz "ideoloških razloga", iako je takvo tumačenje sada pomodno na levici.

Problem za buržoaske vlade je u tome što će oštri programi štednje odmah dovesti do još dublje recesije. Grčka je u recesiji još od sredine 2008. i njena privreda se smanjila za 18%. Irska privreda se smanjila za 15%, a Portugalska za 3%. Sve ove zemlje idu nizbrdo munjevitom brzinom, a Italija i Španija im se pridružuju.

Štampanje novca je još još jedan front. Vlade V. Britanije, SAD i Japana su sve praktikovale "kvantitativno olakšanje", što je eufemizam za štampanje para. Nakon što su kamatne stope svele na nulu, ovo im je postalo jedino preostalo rešenje za podsticanje kreditnog tržišta. Buržoaski ekonomisti bi pre pet godina odbacili štampanje novca kao čistu ludost, ali danas ni sami ne mogu ništa drugo da smisle.

Američka Federalna banka je u poslednje tri godine odštampala 2 biliona dolara novih novčanica, Banka Engleske 600 milijardi, a Banka Japana oko 830 milijardi. Iako ovaj novac nije direktno završio u nečijem džepu, snizio je kamatne stope za kompanije i vlade. Evropska centralna banka je sprovela sopstvenu verziju "kvantitativnog olakšanja" i početkom ove godine obezbedila 1 bilion evra jeftinog kredita za kompanije i vlade. Uprkos ovim ogromnim intervencijama, još uvek nema naznaka oporavka. Štaviše, sve ukazuje na kretanje u suprotnom smeru.

Očajna vremena

Situacija postaje sve više beznadežna. Državni podsticaji su propali 2010., a štednja se trenutno pokazuje katastrofalnom. "Kvantitativno olakšanje" nije čudotvorni lek. Političari i šefovi centralnih banaka se sada hvataju za slamke i pokušavaju da nađu prečicu za izlazak iz krize.

Štampanje novca bi u normalnoj situaciji dovelo do inflacije, ali privreda je u toliko lošem položaju da se inflacija može suzbiti. Centralne banke su takođe pokušale da novoodštampani novac drže na nekoliko koraka podalje od realne privrede. Banke su na primer iskoristile ovaj izvor jeftinog kredita kako bi poboljšale svoj bilans, sprečivši taj novac da uđe u cirkulaciju. Sada one pak bacaju opreznost kroz prozor.

Centralne banke su poslednjih nekoliko nedelja objasnile kako njihova politika ne funkcioniše. Banka Japana je od skora najavila još jedan program kvantitativnog olakšanja, budući da vlada Japana, izgleda, ne može da se složi oko usvajanja novog budžeta. Mervin King, guverner Banke Engleske, kaže da je njena politika dostigla svoje granice. Lord Tarner, jedan od glavnih kandidata za zamenu Kinga, je rekao da Banka Engleske treba da pocepa pravilnik monetarne politike, čime je implicirao da bi ona trebalo da otpiše dug koji britanska vlada ima prema njoj. On u suštini predlaže da banka treba da štampa novac kako bi finansirala državne troškove. Čak su skovali i nov izraz za to - "helikopterska pošiljka". Ovo je dovođenje kvantitativnog olakšanja na viši nivo. "Fajnenšel tajms" je taj predlog opisao kao "jeres nad jeresima".

Šta to znači?

Privreda je u lošem stanju i ono se ne poboljšava. Vlade širom sveta nemaju predstavu kako da nađu izlaz iz situacije. Pred nama su godine štednje, mizernog rasta i recesije. Dugove treba obuzdati, a višak kapaciteta u industriji smanjiti. Mervin King je jedan od glasnijih građanskih ekonomista. 24. oktobra je pričao kako će mlađe generacije morati da "duže vreme" žive pod senkom krize.

Ružičaste prognoze MMF-a o povratku rasta 2013. nemaju veze sa realnošću. Ova kriza će još godinama trajati. Kapitalizam, koji proizvodi samo zarad profita, više ne vidi profit u zadovoljenju ljudskih potreba jer ljudi nemaju para. "Potražnja" širom sveta ili opada ili stagnira. Protekcionizam je u porastu, kao što se može videti u poslednjem sukobu između Japana i Kine, kao i u koškanjima unutar Evropske unije. Svi pokušaji ponovnog naduvavanja mehura propadaju.

Za radničku klasu ovo znači samo jedno. Mi ne možemo da vratimo sat unazad. Bum iz poslednjih 20 godina je bio sagrađen od peska. Bilo koji pokušaj traženja rešenja sadašnje krize unutar kapitalističkih okvira je osuđen na propast, kao što i sam sistem propada.

Čovečanstvo je danas bogatije nego ikada ranije u svojoj istoriji. Svetska proizvodnja danas iznosi 150% nivoa iz 1960., iako se svetsko stanovništvo u međuvremenu više nego udvostručilo. Na raspolaganju su nam neverovatni resursi. Ovaj potencijal pak ostaje nedostižan pod kapitalizmom. Ukoliko bi se resursi pravilno planirali, ne bi bilo potrebe za zatvaranjem fabrika i otpuštanjem radnika. Ovi resursi bi bili iskorišćeni za dobrobit čovečanstva. Pod kapitalizmom će oni samo biti protraćeni.

Uvećanje bogatsva i veći proizvodni potencijal bi u bilo kom racionalnom društvu značili stvaranje boljih škola, boljih bolnica, penzija i stanova. Pod kapitalizmom očigledno važi suprotno. Anarhija tržišta i hronična nemogućnost radnika da kupe sve što su proizveli je dovela sistem do najveće krize u njegovoj istoriji. Ipak, vođe svih partija levice, kao i sindikata se grčevito drže za sistem.

Radnički pokret pod hitno mora da se pripremi za organizovanje ozbiljne borbe protiv krize. Ovo pre svega znači borbu protiv mera štednje koje kapitalisti svih zemalja nameću većini stanovništva. Čak i takva vrsta borbe neće biti dovoljna ako kapitalizam - pravi uzrok krize - ne bude ukinut. Novo društvo će nići iz starog tek pošto se nacionalizuju banke i monopoli i stave pod racionalno planiranje.

Tekst preuzet sa internet stranice "In Defence of Marxism".