Da li je zbacivanje kapitalizma i uspostavljanje demokratski planirane, društvene privrede u Grčkoj danas moguće? Politički i stručni predstavnici „Trojke“ i grčke vladajuće klase odbacuju kao „nepraktičan“ svaki program koji je usmeren protiv interesa bankara i drugih kapitalističkih grabljivaca. Svaki zahtev za kidanjem okova nadničarskog ropstva i orgomne armije nezaposlenih, koji su prinuđeni da jedu otpatke ostatka društva je žigosan kao „populizam“ i „avanturizam“ od strane ove fine hrišćanske gospode.

H) Da li je svrgavanje kapitalizma danas moguće?

Pod pritiskom buržoaskog javnog mnjenja, reformistički lideri su tokom vremena, posebno kada bi se približili vlasti, užurbano pokušavali da budu „razumni“ u svom programu. Sa jedne strane pokušavaju da ubede kapitaliste da njihovi fundamentalni interesi, naime njihova kontrola nad privredom i državom, neće biti ugrožena, a sa druge strane govore radnicima da fundamentalna društvena promena još nije izvodljiva.

Ali šta je zaista politički i društveno izvodljivo, a šta nije? Pogled na događaje koji se dešavaju oko nas u protekle dve godine je dovoljan da radikalno promeni ono što se smatra i što se ne smatra „izvodljivim“. Ko bi pre nekoliko godina uzimao u obzir moguć bankrot jedne zemlje evrozone i njeno pozivanje MMF-a u pomoć? Ko bi mislio da je moguće da će minimalac i kolektivni ugovori biti ukinuti od strane jedne demokratski izabrane vlade? Ko bi poverovao da će biti moguće izvesti 18 generalnih štrajkova za samo dve kratke godine? Ko bi pomislio da će PASOK i Nova demokratija izgubiti 3 miliona glasova za dve i po godine? Ko je mogao da zamisli sadašnji polet ka vlasti SYRIZA-e, kada je ona pre samo dve i po godine bila na ivici političke marginalizacije usled sukoba unutar rukovodstva, koje nije imalo jasne političke principe? Ko bi zamislio pre nekoliko godina da je moguće videti u zemlji kapitalističkog Zapada uspon ka vlasti jedne partije komunističkog pokreta?

Šta je moguće u društvu i politici nije apstraktan koncept. To je povezano sa objektivnim, materijalnim činiocima koji determinišu društveni život i ishod borbe koja se vodi između dve osnovne klase društva, buržoazije i proletarijata i njihovih saveznika.

Bilo bi nemoguće svrgnuti kapitalizam da sila u čijem je to interesu i koja može da spase proizvodne snage od kapitalističkog propadanja ne postoji u grčkom društvu. Ali ta sila nije samo stvarna, ona je objektivna i moćna. To je radnička klasa Grčke, koja po zvaničnim podacima ESYE (Nacionalne statističke službe) čini ogromnu većinu društva sa 2,6 miliona zaposlenih radnika i preko milion nezaposlenih koji su u protekle dve godine združili snage u zajedničkim masovnim borbama. Pored njih, treba dodati kao objektivno moguće saveznike, preko milion samozaposlenih i oko 200 000 zaposlenih u malim porodičnim poslovima.

Još je činjenica i to da radnička klasa Grčke sada ima neuporedivo viši nivo obrazovanja nego u prošlosti i jake masovne organizacije, koje mogu da nameću svoju kolektivnu volju društvu. Sa ovakvom ekonomskom i društvenom stvarnošću, povoljniji uslovi za socijalistički preobražaj se ne mogu zamisliti.

Ali da li je ovo pitanje od životnog značaja politički izvodljivo? Politička svest radničke klase se, putem iskustva masovnih borbi protiv mera iz Memoranduma, radikalizovala i nezapamćenom brzinom pomerila ka levici. Na izborima 6. maja, sve tri partije koje su potekle iz grčkog komunističkog pokreta (KKE, SYRIZA, Demokratska levica) ukupno su skupile manji procenat glasova od onog koji ankete danas pripisuju samoj SYRIZA-i. Valja istaći veliku popularnost SYRIZA-e među radničkom klasom, na šta ukazuju veoma visoke stope podrške prikupljene u velikim gradovima, kao odličan pokazatelj revolucionarnih političkih mogućnosti i izgleda u ovom periodu.

Sve ovo pokazuje da su sa brzim razvojem političkog uticaja SYRIZA-e i povećanom slabošću kapitalističkih partija i vođa, u poređenju sa njihovom starom neosporivom političkom prevlašću, neophodni politički preduslovi za svrgavanje kapitalizma i početak socijalističkog preobražaja u Grčkoj već prisutni. SYRIZA je postala subjektivni činilac koji može da omogući veliku političku, revolucionarnu društvenu promenu. Jedino što fali rukovodstvu – čak i kad je velikim impulsom masa već gurnuto ka poziciji vlasti – jeste adekvatan revolucionarni program. Ovo, međutim, je sve samo ne sitno pitanje, već pitanje od najvećeg značaja!

I) Deset tačaka za društvenu, plansku privredu i radničku vlast

Program levičarske vlade nije pitanje pukog književnog interesovanja.To je pitanje života i smrti miliona sadašnjih ili budućih osiromašenih i nezaposlenih radnika – budućih i sadašnjih „mušterija“ narodnih kuhinja. Kao takav, on mora biti demokratski raspravljan i razvijan kroz aktivno učešće najnaprednijih delova radničke klase i omladine u redovima SYRIZA-e, te oblikovan i isprobavan sa najširim masama radnika da bi dobio aktivnu podršku za primenu kada stupi na snagu.

Nažalost, rukovodstvo SYRIZA-e je cik-cak politikom ovo stavilo u drugi plan i promenilo program levičarske vlade u politički plan nametnut odozgo, pripremljen od strane „kvalifikovanog osoblja“ unutar četiri zida partijskih kancelarija. Ovo je posledica ogromnog pritiska „Trojke“ i vladajuće klase. Bez kreativnog doprinosa hiljada SYRIZA-inih aktivista u demokratskoj debati, bez toga da je predstavljen na radnim mestima i u komšilucima, program koji je najavilo političko rukovodstvo nije adekvatan za izražavanje potreba ovog perioda.

U ovom programu se primećuje uticaj pritisaka buržoaskog „javnog mnjenja“ koje zahteva veću „umerenost“ i manje radikalnosti. Apstraktan je i bled u glavnim tačkama. Što se tiče politike, to nije potrebni revolucionarni program, već reformistički program, koji je izgrađen na opasnoj iluziji „postepene reforme“ bolesne kapitalističke privrede i korumpirane autoritarne države koja joj služi.

Zadatak svakog levičara je da se bori za izmenu ovog programa i njegovo revidiranje radi izlaska u susret istinskim revolucionarnim zahtevima ovog perioda. Marksisti unutar Synaspismosa i SYRIZA-e, koji izdaju novine „Epanastasi“ („Revolucija“) i časopis „Marxistiki Foni“ („Glas marksizma“) (www.marxismos.com), daju svoj doprinos ovom pitanju od životnog značaja. Predlažemo program od deset tačaka koje mogu da otvore put svrgavanju kapitalizma u Grčkoj i uspostavljanju demokratski planirane, podruštvljene ekonomije i nove demokratske vlasti radnog naroda.

Uticaj svetske krize hiperprodukcije na grčki kapitalizam je doveo do državnog duga koji vrtoglavo raste. Ovaj rastući dug se pojavio u svim kapitalističkim zemljama, kao zajednički simptom kapitalističke krize. Nacionalni dug je skočio širom sveta, najvećim delom zbog združenih pokušaja kapitalističkih vlada da spasu banke ogromnim sumama državnog novca. Pozicija grčkog kapitalizma kao „najslabije karike“ u evrozoni je značila da će on prvi krenuti u bankrot.

Plaćene ideološke apologete grčkog kapitalizma pripisuju masivan vladin dug „javnom sektoru“ i takozvanim „glasačima-klijentima" „partokratijske“ države. Ali ovo je iskrivljena i lažna slika stvarnosti. U klasnom društvu država nije neutralna. Ona je pod kontrolom vladajuće klase. Sve iskrivljenosti savremene grčke države odražavaju istorijski oblikovanu prirodu i kulturu grčke vladajuće klase.

Čak i povećanje javnog sektora tokom poslednjih četrdeset godina je, na kraju krajeva, služilo potrebi da se osigura stabilnost kapitalizma uzevši u obzir istorijsku nevoljnost grčkih kapitalista da sprovedu ozbiljna ulaganja koja bi stvorila nove poslove u proizvodnji.

U stvari, potrošnja na plate velike većine radnika javnog sektora je bila jedini deo novca grčkih poreskih obveznika koji je ikako doprinosio društvu. Ono što je stvorilo čudovište duga treba tražiti drugde.

Može se naći u parazitskog ekonomskoj ulozi grčke vladajuće klase. Grčki kapitalisti su postali tokom vremena zavisni od državnog novca mnogo više od vladajućih klasa ostatka razvijenog kapitalističkog sveta. Uvek su posmatrali državu kao glavni izvor brzog i lakog bogaćenja kroz precenjivanje krupnih ugovora, direktne vladine „investicione“ podsticaje, poreske olakšice i toleranciju prema utaji poreza.

Takođe, određen broj drugih parazitskih troškova otkriva klasni i surov karakter buržoaske države, koji je tokom vremena doprinelo velikom povećanju državnog duga: prenaduvane plate i „podmićivanja“ čitave armije starijih državnih i vladinih službenika, konsultanata i direktora; vojni izdaci i precenjivanje i podmićivanja radi kupovine skupe opreme; sveukupni trošak izdržavanja armije stvorene za borbu protiv „unutrašnjeg neprijatelja“ i podređenu ekstravagantnim imperijalističkim planovima NATO; povećani izdaci na snage bezbednosti zarad održavanja brojnog i dobro opreljenog mehanizma za represiju protiv borbe radnog naroda; troškovi plata sveštenstva, razni oblici finansiranja i takođe provokativna serija poreskih olakšica za Crkvu; sve ovo je stvorilo trend povećanog državnog pozajmljivanja, koje je u većini slučajeva imalo mutan i grabljivi karakter u korist domaćih i stranih banaka. Sve ovo je doprinelo uvećavanju duga.

Dajmo pak neke konkretnije primere aktivnosti parazitskih kapitalista i korumpiranog i raskalašnog buržoaskog karaktera grčke države. Da bi se spasle takozvane „problematične“ industrije napuštene 80-ih godina od strane grčkih industrijalaca, koji su svoje gubitke preneli na državu, ukupni troškovi vlade su dosezali čak 1,3 biliona drahmi 1990. kada je ukupni dug dosezao 11 biliona drahmi.

Od rane 1980 pa do danas, oporezivanje velikih kompanija je postepeno padalo od 49% do 20%, što je bio period enormnog profitiranja od strane grčkih kapitalista. Uveliko precenjeni javni radovi za Olimpijadu 2004 su grčku vladu koštali 20 milijardi evra. Tokom dve decenije od 1990-2010, prema Stokholmskom međunarodnom institutu za istraživanje mira, grčka vlada je potrošila 21,4 milijardu dolara na uvoz oružja. „Podmazivanje“ uhapšenog bivšeg ministra odbrane Akisa Cohacopulosa su procenjena na 300 miliona evra (izvor: „Real“, 3/6/2012). Posebna istraga parlamentarnog komiteta je našla da je gubitak za grčku državu od ilegalnih aktivnosti kompanije „Simens“ u Grčkoj prešao dve milijarde, a „podmazivanja“ su procenjene na preko 180 miliona.

Akumulacija svega ovoga, pod udarom međunarodne recesije, dovela je grčku državu do ivice bankrota i do drakonskih Memoranduma. Ipak, opisati ovaj čudovišni dug kao „javni“ je potpuno lažno. Nije ga napravila radnička klasa ni sirotinja, već samo krupni biznis i parazitski korumpirani državni aparat koji je napravljen da mu služi.

Primoravanjem Grčke 2010. da prihvati famozni mehanizam „pomoći“ i pozajmljivanjem od „Trojke“ EU-ECB-MMF nije spašen narod nego su spašene banke, koje bi naprosto propale ako bi Grčka prestala sa vraćanjima duga. Uvođenjem Memoranduma, oni su pokušali da istovare teške troškove otplate duga na leđa siromašnih radničkih masa Grčke na nezapamćeno divljački način, a sve to prosto zato da bi se usporilo kretanje Grčke ka bankrotu, da bi se izbegao haos pri neizmirenju dugova koji bi destabilizovao evropski i globalni kapitalizam.

Zajmovi „Trojke“ su sada usmereni gotovo isključivo ka bankama i veoma malo ih ide ka svakodnevnim potrebama grčke države. Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, ukupno finansiranje države od strane „Trojke“ bi trebalo da dosegne skoro 245 milijardi evra do kraja 2014. godine. Suma koja se rasporedila do 21. maja 2012. je ukupno iznosila 147,6 milijardi evra. Prema dopisu ekonomiste T. Papadopulosa na sajtu iskra.gr, od ovog novca je samo 12 miliona evra za pokrivanje primarnih potreba države, dok je 75 milijardi evra za pokrivanje kamata i amortizaciju, a preostalih 59.5 milijardi je dodeljeno vlasnicima obveznica i bankama za njihovu famoznu „rekapitalizaciju“.

Od sada pa nadalje, planirani zajmovi od „Trojke“ će biti usmereni isključivo na refinansiranje duga, dok će u isto vreme grčkoj državi biti naplaćivana dodatna kamata. Ovo se vidi u samom Memorandumu, koji govori o primarnom višku 2013, što znači da će državni prihodi i penzioni fondovi moći da pokriju sve troškove osim otplata prispelih dugova i godišnje kamate.

Problem duga je enorman. Zanemarivo smanjivanje duga sprovedeno preko programa razmene obveznica se sada potire brzim produbljivanjem recesije. Prema izveštaju MMF-a iz aprila 2012, dug grčke države u 2014. će se popeti do 171% BDP-a. Grčka mora platiti u sledeće četiri godine refinansiranje ovog duga ukupnom sumom od 95 milijardi evra. Drugim rečima, da bi refinansirali dug u sledeće četiri godine, Grci moraju predati približni iznos dvogodišnjih poreskih prihoda!

Sve dok se održava ovaj ogromni teret na plećima grčkog naroda, nema nikakve šanse za poduzimanje ikakvih realnih koraka prema društvenom napretku. Osnovni zadatak vlade levice je da oslobodi radničku klasu i sirotinju ovog groznog tereta parazitskih i grabljivih „obaveza“ koje su im buržoaske vlade natovarile na ramena.

Vlada levice mora odmah da preduzme sledeće mere:

b) Momentalno otkazivanje Memoranduma i bilo kojih mera koje nameće „Trojka“ ( stope povećanja poreza, rezanje plata, penzija i socijalnih davanja, privatizacije itd.) kroz jedinstveni Ukaz o sporazumima i zajmu sa „Trojkom“.

Ove mere bi oslobodile zemlju plaćanja oko 13 milijardi evra, koje je budžet odredio za ovogodišnje otplaćivanje kamata, a takođe i od ogromnih parazitskih troškova tokom sledećih nekoliko godina. Ovo bi uveliko olakšalo život sledećim generacijama radnih ljudi.

Međutim, kao što je već objašnjeno, ove mere bi izazvale automatski prekid zajmova od „Trojke“, opšti ekonomski rat protiv vlade levice od strane domaćeg i stranog kapitala i izlazak iz evra. Ovaj rat, ako se sa njime ne suoči prikladno, bi nezibežno ugrozio sposobnost plaćanja takozvanih „bazičnih izdataka“, to jest izdataka potrebnih za plate, penzije i vođenje škola i bolnica, koje dosežu ukupnu sumu od 47,7 milijardi evra za 2012.

Državni prihodi za pokrivanje esencijalnih društvenih troškova (plata, socijalnih davanja, penzija, škola, bolnica) daleko od toga da su obezbeđeni. Jedini način da se zagarantuju jeste putem istovremenog sprovođenja ovih i drugih mera koje predlažemo u ovom programu.

Oporezivanje profita i bogatstva kapitalista, krupnih rentijera i vlasnika velikog bogatstva je važno i neposredno sredstvo kojim vlada levice može brzo naći sredstva neophodna za pokrivanje „primarnih troškova“, ali i za popravljanje životnog standarda masa od prvih meseci na vlasti.

Ali čak i ove mere same po sebi nisu dovoljne. Buržoazija će nastaviti sa višestrukom ekonomskom sabotažom (zatvaranja pogona, beg kapitala i štednje itd.) kako bi izbegla pošteno i teško oporezivanje. Smanjenje strašnih društvenih nejednakosti i finansiranje socijalnih potreba može biti postignuto na stabilan, bezbedan i dugotrajan način samo uzimanjem bogatstva koje je koncentrisano u rukama bogatih putem uspostavljanja društvene, demokratski planirane privrede.

Grčka ima najniže poreske prihode od svih razvijenih zemalja EU i može se porediti samo sa najnerazvijenijim zemljama Istočne Evrope. Poreski imunitet krupnog biznisa i bogataša je uzrok ove situacije. Istovremeno, ovo je jedan od odlučujućih činilaca koji su doveli do zaduženosti grčke države. Ovo se da pokazati brzim uvidom u zvanične statistike „Evrostata“ i Ministarstva finansija.

Poreska stopa na profite korporacija je od 49% 1989. pala na beznačajnih 20% 2010. Sada Nova demokratija besramno predlaže dalje smanjenje ove poreske stope na 15%. Na primer, između 2000. i 2007. prihodi od oporezivanja biznisa su pali sa 4,1% na 2,6% BDP-a, u vreme kada su korporacijski profiti u Grčkoj eksplodirali u postali najviši u Evropi.

Utaja poreza od strane bogataša je u najmanju ruku bezobrazna. Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, broj prijavljenih poreskih obveznika sa prihodima preko 95.000 evra je jedva dosegao 35.000 iliti 0,6% svih poreskih prihoda, dok je prihode preko 300.000 prijavilo samo 1.395 osoba.

Prema organizaciji „Global Tax Justice Network“, broj ofšor kompanija u vlasništvu Grka prevazilazi 10.000 i drži oko 500 milijardi evra. Moćna grčka brodogradilišna industrija je u martu brojala 3.760 brodova, što je 15% svetske tonaže, ali su zbog izbegavanja poreza samo 862 od njih nosila grčku zastavu (Kathimerini, 15.april 2012.). A tokom celog ovog perioda preko 58 različitih poreskih olakšica je bilo uvedeno za grčke brodovlasnike.

Sa druge strane, Grčka ima jedan od najviših nivoa indirektnog oporezivanja – koje uglavnom opterećuje radnike i sirotinju. Indirektni porezi predstavljaju preko 60% ukupnih poreskih prihoda, dok je prosek u evrozoni tek 36,2%. Prihodi od neposrednog oporezivanja u Grčkoj, predstavljeni u procentu BDP-a, su zato duplo manji od EU-proseka.

Dok hiljade radnika na ime ove krize plaćaju jedno povećanje poreza za drugim, grčki kapitalisti i ostali sa visokim prihodima reaguju veoma „patriotski“. Prošvercovali su ogromne depozite u inostranstvo i počeli da ulažu u nekretnine u gradovima poput Londona. Prema izveštajima nemačkog časopisa „Der Špigel“, grčki depoziti u Švajcarskoj dosegli su sumu od astronomskih 600 milijardi evra. Ovo je više od trostruke sume privatnih depozita u grčkim bankama i skoro trostruka vrednost BDP-a te zemlje. Za kraj, broj Grka koji traže domove u britanskoj prestonici se prema podacima britanskih vlasti u poslednje dve godine utrostručio. Imanja koja su Grci stekli u Londonu vrede više o milijardu evra.

Vlada levice se mora pozabaviti pitanjem ovog ogromnog bogatstva jer je ono stečeno brutalnim izrabljivanjem i otvorenim lopovlukom nad radnim narodom Grčke. Vlada levice treba da preduzme sve neophodne korake za vraćanje najveće moguće sume ovog bogatstva Grčkoj i njenom narodu.

Najhitnije poreske mere koje treba da budu preduzete od strane vlade levice su sledeće:

h) Nije realno verovati da će se sa raširenom utajom poreza, poreskom prevarom i drugim manevrima kapitala na kraji izaći samo „političkom voljom“ levičarske vlade. Takođe, nijedan praktični korak neće biti postignut pokušajima da se ubede korumpirani poreski činovnici da „rade svoj posao“.

Vlada levice mora odmah da uvede radničku kontrolu. U svakoj velikoj kompaniji treba izvršiti temeljitu reviziju uprave od strane izabranih komiteta radnika, uz pomoć obučenih kadrova iz radničkog pokreta. Ovi komiteti treba da imaju pristup jedinstvenom centralnom kompjuterskom sistemu za snimanje i upoređivanje elemenata, koji zahteva da se odmah napravi baza podataka o bogatstvu.

Utaja poreza, izbegavanja plaćanja socijalnog osiguranja, prevara i drugi skandali u krupnom biznisu, kojima se dopušta da se dešavaju u savršenom skladu sa buržoaskim tehnokratskim ekspertima za obmanu, visokim buržoaskim političarima i starijim zvaničnicima državnog aparata, moraju odmah biti razotkriveni i napadnuti od strane vlade levice.

Postojeći „revizorski“ mehanizmi buržoaske države funkcionišu na birokratski, mutan i neodgovoran način kako bi se zaštitile „poslovne tajne“ krupnih industrijskih i trgovinskih preduzeća. Računi kapitalista se legalno drže u tajnosti. Vlasnici sredstava za proizvodnju imaju dozvolu da od svojih potrošača bez smetnji skrivaju mahinacije oko izrabljivanja, pljačke i prevare.

Vlada levice treba da direktno da radnicima pravo da uđu u ove „tajne odaje“ kompanija u kojima rade, kako bi otkrili svaku „poslovnu tajnu“ ovih firmi, grupa, industrije i na kraju nacionalne privrede kao celine. Sredstvo kojim se može izvršiti ovaj zadatak od životne važnosti je radnička kontrola.

Vlada treba da preduzme sledeće mere oko ovog važnog pitanja:

e) Da bi imala efekta, radnička kontrola se mora protezati od pojedinačne firme, preko industrijske grane, pa sve do nacionalnog nivoa. Komiteti pojedinačnih kompanija treba da izaberu delegate za grupu komiteta tokom konferencije i da konačno oforme radnički kontrolni komitet na nacionalnom nivou. Nacionalni komitet mora da informiše narod o svojim nalazima, ističući prihode i troškove društva i udeo u nacionalnom dohotku prisvojen od strane kapitalista kao pojedinaca i kao klase. Takav komitet treba da razotkrije prevaru banaka i krupnih kapitalističkih grupa i da javno predstavi svoje nalaze, koji treba da obavezuju vladu levice.

Uvođenje prave i demokratske radničke kontrole bi neizbežno otkrilo ulogu parazistskih kapitalista, pomažući tako širokim masama da razumeju potrebu za drugim privrednim modelom, zasnovanom na svesnom planiranju i kontrolisanju privrede. Takođe, prava radnička kontrola je najvrednije sredstvo za obučavanje radnika u rukovođenju demokratski planirane, društvene privrede.