Grčki kapitalizam je zapao u ćorsokak sa užasavajućim posledicama po radničke mase. Recesija se produbljuje, poreski prihodi doživljavaju kolaps, armije siromašnih i nezaposlenih postaju sve brojnije, a penzioni fondovi u jednom trenutku neće više biti sposobni da isplaćuju penzije. U ovim dramatičnim okolnostima, radnička klasa i sirotinja, nakon što su se borili u teškim bitkama protekle dve godine, u kojima se njihova politička svest radikalizovala, sada polažu svoje nade za opstanak u SYRIZA-u i vladu levice.

(Prvi deo je dostupan ovde.)

E) Vlada levice mora da bude revolucionarna vlada!

Vlada levice neće imati pred sobom staložen i miran reformistički put – kao što to reformisti umišljaju. Od prvog dana na dužnosti će se suočavati sa neposrednim izgledima nemilosrdnog rata od strane domaćih i stranih kapitalista.

„Trojka“ neće tolerisati suštinske promene u Memorandumima. Možda će ponuditi veoma kratak rok vladi levice, zajedno sa nekim promenama oko Memoranduma, ali samo da bi navukli vladu u izdaju i odstupanje od slogana iz predizborne kampanje.

Nema ni najmanje mesta za značajno „ponovno dogovaranje“ oko Memoranduma. Razlog ovome je taj da ukoliko „Trojka“ prihvati suspenziju Memoranduma, ona bi poslala poruku svugde da biranje levičarske vlade može da pritisne kočnicu na divljačke mere štednje koje se primenjuju širom Evrope i sveta na ime ogromnih državnih dugova. Ovo bi direktno vodilo do uzburkanog skretanja ulevo od strane masa u zemlji za zemljom.

Što se grčke vladajuće klase tiče, ona neće pristati da vrati sve što je stekla Memorandumima u protekle dve godine, poput ukidanja kolektivnih ugovora, smanjenja plata, punog imuniteta u industrijskim odnosima, izuzeća od poreza itd.

Svaki početni pokušaj od strane levičarske vlade da ostane verna svom predizbornom obećanju o ukidanju mera koje nalažu Memorandumi bi izazvao ofanzivu od strane „Trojke“ i grčkih kapitalista, putem političkog i diplomatskog pritiska i gušenja ekonomije.

Ova ofanziva bi neizbežno vodila do suspenzije svih daljih isplata zajmova „Trojke“ Grčkoj i, naravno, ka „zamrzavanju“ svakog toka novca iz EU ka Grčkoj (poput NSRF, Okvira nacionalnih strateških referencija, obećanja o finansiranju „velikih razvojnih projekata“, itd.), pošto evropski kapitalisti neće finansirati vladu koja donosi zakone protiv njihovih interesa.

Ovakva reakcija bi podstakla levičarsku vladu da prekine sa isplatama „dugova“ i potegla bi pitanje, pre ili kasnije, o novoj nacionalnoj valuti. Stoga, produbljivanje recesije i međunarodne i evropske kapitalističke krize će isterati Grčku iz evra, što će biti ubrzano političkim obzirima. Ovo će biti diktirano potrebom da se napadne levica u Grčkoj i u svetu i da se okrivi za povratak na domaću valutu i ekonomsku katastrofu koja se bliži.

Grčka vladajuća klasa i krupni biznis koji operiše po Grčkoj će pokrenuti eskalaciju ekonomske sabotaže ukoliko vođstvo SYRIZA-e bude insistiralo na ključnim stvarima na koje se u predizbornoj kampanji obavezalo. Krupne strane i grčke kompanije će prekinuti sa radom. Pokušaće da prošvercuju velike količine kapitala iz zemlje. Svaki pokušaj levičarske vlade – kao što je najavila – da kontroliše bankarski sistem će naići na otpor, verovano uz nagla i velika podizanja ogromne količine deponovanog novca. Recesija će se oštro produbiti i vladini prihodi će doživeti kolaps. Sloj korumpiranih službenika će sabotirati pokušaje da se primeni „reforma javne administracije“, demonstrirajući da se građanski državni aparat, popult policije, vojske, sudova i druge birokratije ne može transformisati u svoju suprotnost.

Međutim, grčka vladajuća klasa se neće na tome zaustaviti. Dokle god vlada levice ostavi medije u rukama privatnog sektora, ovi će stvarati klimu histerije i terora protiv levice i SYRIZA-e. U međuvremenu, „tvrdo jezgo“ države, vojska i policija, će početi da kuje zavere protiv vlade i raznorazne provokacije. U ovim uslovima je uloga „Zlatne zore“ i drugih paravojnih fašističkih grupa posebno korisna vladajućoj klasi. Ove paradržavne bande će osloboditi silan talas nasilja protiv imigranata kako bi stvorili atmosferu rasne mržnje i upustiće se u individualne aktove terorizma protiv aktivista levice i radničkog pokreta.

Sve ovo u stvari otkriva da će uspostavljanje levičarske vlade biti posmatrano od strane vladajuće klase kao revolucionarni razvoj visokog rizika, čak i ako javno iznete namere vođstva SYRIZA-e nisu stvarno revolucionarne. Kako bi vlada levice trebalo da se nosi sa ovim očekivanim besnim protivnapadom buržoaske reakcije?

Politička pasivnost i pokornost i bilo koje iluzije u sposobnost kapitalističkih grabljivaca da poštuju demokratsku legitimnost i u njihove naoružane branioce, bila bi katastrofalna za vladu levice. To može samo dovesti do izmorenosti masa okupljenih oko SYRIZA-e, a ovo bi popločalo put političkoj ofanzivi vladajuće klase, sa ciljem da unište radnički pokret i levicu.

Grčka vladajuća klasa je u istoriji pokazala da, kada joj je vlast ugrožena, može postati izuzetno nasilna. Ako vlada levice ne uspe da ih razvlasti davanjem kontrole u ruke organizovanoj radničkoj klasi, tada će u narednom periodu zemlja neizbežno biti gurnuta u pravcu autoritarizma i prema otvoreno bonapartističkim režimima. Umesto da sledi ovaj opasni i na propast osuđeni put „postepenih reformi“ ovog trulog kapitalizma i države koja mu služi, vlada levice bi imala dužnost da postane revolucionarna vlada!

U trenutnim okolnostima, ovo znači da će prva vlada levice morati da pozove narod da se mobiliže i organizuje u svakom komšiluku i na svakom radnom mestu, za borbu protiv neizbežne, višesmerne sabotaže vladajuće klase. Morali bi da izdaju apel za sazivanje sastanaka u svakom komšiluku i na svakom radnom mestu, kako bi se izabrali komiteti za koordinisanu borbu u gradovima i na nacionalnom nivou i kako bi se oformile grupe za samoodbranu od nasilja od strane nekontrolisanog tvrdog jezgra državnog aparata i fašističkih paradržavnih bandi, i te grupe takođe treba da budu povezane na nivou grada i na nacionalnom nivou.

Istovremeno, SYRIZA bi morala odmah da se organizuje kao masovna, ujedinjena partija najnaprednijih i najmilitantnijih delova radničke klase i omladine. Sistemom unutrašnje demokratije i prava različitih tendencija da se izraze, nova partija treba da diskutuje i odluči o prikladnom političkom programu vlade i ispravnom delanju, uz učešće širokih radnih masa, kako bi se ohrabrile da aktivno učestvuju u vršenju vlasti i permanentnoj kontroli demokratske vlade.

Levičarska vlada i SYRIZA će biti pod ogromnim pritiskom da kapituliraju pred voljom „Trojke“. Najbolji saveznik protiv ovih pritisaka je solidarnost evropske i međunarodne radničke klase. Organizovanim i upornim apelima od strane levičarske vlade, SYRIZA treba da traži mobilizaciju radnika i omladine širom Evrope, sa ciljem da porazi višestruki rat od strane međunarodnog kapitala protiv naroda Grčke.

Iznad svega, vlada levice treba da bude opremljena prikladnim političkim i finansijskim planom. Ne tražimo nikakav tajni „plan B“, koji bi se primenio, navodno, ukoliko – već propali – pokušaj ponovnog pregovaranja o uslovima zajmova propadne. Ovo bi bila katastrofalna strategija koja bi dovela pokret nespreman u arenu buržoaske reakcije. Sada nam je neophodan otvoren, javni plan koji će ubediti radni narod da se vredi aktivno boriti za njegovu primenu.

Stari minimalni program reformi je mrtav. U sadašnjoj dubokoj istorijskoj krizi kapitalizma, posebno u uslovima grčkog kapitalizma, najslabije „karike“ evropskog kapitala, svaki pokušaj da se sprovedu makar i najskromnije reforme, poput moratorijuma na Memorandume, će izazvati, kao što je već objašnjeno, neumorni rat od strane domaćeg i stranog kapitala.

Jasno je da odgovor na ovaj rat može biti samo jedan: sprovođenje plana najskorijeg mogućeg uspostavljanja centralizovane demokratski planirane privrede sa nacionalizacijama komandnih vrhova privrede, čime bi se smenio truli grčki kapitalizam. Ovo je jedini način da se ponovo osvoje pristojni uslovi života za radnike i da stotine hiljada nezaposlenih nađu posao i dostojanstvo!

F) Jednosmerni put ka demokratski planiranoj, nacionalizovanoj privredi

Svrha demokratski planirane, nacionalizovane privrede je osiguravanje pristojnih poslova i životnih uslova za sve radnike. „Sveto slobodno tržište“, to jest neodgovornost velikog biznisa na račun širokih masa radničke klase i siromašnih gradskih sitnoburžoaskih slojeva, mora da bude izazvano kako bi se odbranili milioni radnih ljudi koje kapitalizam svakog dana gura do granica ekstremnog siromaštva.

Grčka ekonomija bi tako funkcionisala na osnovu koherentnog ekonomskog plana, sa aktivnim učešćem radničke klase u tekućoj demokratskoj kontroli, i kada se radi o lokalnim ekonomskim pitanjima i na nacionalnom nivou. Privatne banke bi bile nacionalizovane i integrisane u jednu jedinstvenu centralnu državnu banku – izvor finansiranja ekonomskog razvoja. Velika industrijska preduzeća u svim sektorima bi bila ekspropriisana i preobražena u društvenu svojinu. Velike zemljoradničke i stočarske farme bi takođe bile ekspropriisane, kako bi se planirala zemljoradnička i stočarska proizvodnja na osnovu zadovoljavanja prehrambenih potreba grčkog društva.

Centralizovani prevoz, infrastruktura, telekomunikacije, energetika, vodna i rudna bogatstva, bi postali društvena svojina. Spoljna trgovina bi postala državni monopol i bila bi korišćena u skladu sa društvenim potrebama. Uvođenjem državnog monopola na spoljnu trgovinu, uvozi i izvozi bi bili zasnovani na stvarnim socijalnim potrebama društva i služili bi razvoju proizvodnog kapaciteta privrede.

Veliki prodajni centri bi bili ekspropriisani i zamenjeni društvenom distribucionom mrežom, demokratski kontrolisanom od strane radničkih potrošačkih organizacija. Školstvo, zdravstvo, socijalno osiguranje i socijalna briga bi bili podruštvljeni i svaka profiterska aktivnost u tim oblastima bi bila zabranjena. Manji privatni poslovi i samozaposleni radnici bi dobijali podsticaje da se udruže u veće privredne entitete, zasnovane na planu za postepeno utapanje njihovih jedinica u stalno razvijajući društveni privredni sektor.

Planirana, nacionalizovana privreda bi sprovela u praksi ono što je sada društveno neophodno i od životnog značaja ali se do sada nije sprovodilo jer je sasvim neprofitabilno za špekulantske kapitaliste koji kontrolišu privredu. Uključivala bi sve nezaposlene radnike, smanjivši radnu nedelju za svakako onoliko koliko je potrebno da bi se otvorio potreban broj novih radnih mesta. Kreativni i proizvodni potencijal stotina hiljada radnika osuđenih na besposlenost od strane kapitalizma će biti iskorišćen i vodiće rastu privrede bez presedana za nekoliko godina.

Samo uspostavljanje planirane, nacionalizovane privrede može da eliminiše činioce koji su doveli do kapitalističkih krizna, poput anarhije u proizvodnji i proizvodnje zarad privatne dobiti. Sa centralizovanim planiranjem će biti moguće preduzeti neophodna ulaganja u društvenu proizvodnju. Po prvi put bi bilo moguće ne samo uspostaviti koordinisani plan za rešavanje ozbiljnih problema životne sredine koje je stvorio anarhični i bezobzirni profitni motiv kapitalizna, već takođe ustanoviti ekonomski razvoj koji poštuje prirodnu sredinu.

Uz centralno planiranje privrede, mogli bismo da stvorimo uslove za bolje kroišćenje i brži razvoj tehnologije, čime bismo u velikoj meri podstakli produktivnost rada. Uspon produkvitnosti bi nam omogućio da dalje smanjujemo radno vreme, što bi dovelo do više vremena za radnike da se aktivno bave planiranjem i vođenjem privrede, obrazovanjem sebe samih, ali i da imaju više vremena za odmor i uživanje u plodovima vlastitog rada.

Planska privreda nije utopijski marksistički izum. Istorijsko iskustvo dvadesetog veka je demonstriralo njenu nadmoćnost u odnosu na kapitalizam. Centralno planirana privreda je izvukla SSSR, Kinu, Istočnu Evropu i Kubu iz kolonijalne i polukolonijalne zaostalosti i osiguralo jak ekonomski rast i životni standard njihovog naroda koji nije bio moguć pod kapitalizmom. Najtipičniji slučaj je upravo slučaj samog SSSR-a, gde se tokom perioda od Oktobarske revolucije do sredine 60-ih godina industrijska proizvodnja povećala 52 puta, dok se u istom periodu u SAD uvećala samo 6 puta, a u Britaniji samo 2 puta (Izvor: Ted Grant – Rusija: Od revolucije do kontrarevolucije, izdavač: Well red Books).

Međutim, u isto vreme moramo takođe uzeti u obzir negativnu stranu istorijskog iskustva onoga što su bile deformisane radničke države. Iskustvo je pokazalo da planirana privreda ne može da funkcioniše efikasno bez „kiseonika“ radničke demokratije. Da bi se izgradila privreda zasnovana na tipu i količini dobara i usluga koje su potrebne društvu i koje društvo može da iskoristi, jedini način je da radnička klasa, koja je u neposrednom dodiru sa proizvodnjom, ali i sa potrošnjom, bude ta koja ima kontrolu.

Brzo rastuća privreda sa velikim brojem proizvodnih jedinica čini njeno vođenje sve komplikovanijim i složenijim zadatkom i stoga ne može biti vođena od strane male menadžerske elite, koju niko ne kontroliše. Neizbežni rezultati takvog pokušaja, kao što je bio slučaj u deformisanom SSSR-u i drugim staljinističkim režimima (i staljinoidnim režimima, poput SFRJ, prim. prev.) ovog tipa u 20. veku su loše upravljanje, korupcija i nizak kvalitet dobara.

Istinski neprevaziđena revolucionarna politička tradicija prvih godina Oktobarske revolucije nam je dala veoma jasan pogled na to kako rukovoditi demokratski planiranom privredom, mnogo pre razvoja sovjetske birokratije i staljinizma. Odluka Konferencije ruskih fabričkih komiteta iz 1917., prihvatajući preporuku delegacije Boljševičke partije, kaže na tu temu:

„...Privredni život zemlje – u poljoprivredi i industriji, trgovini i prevozu – mora biti podređen planu koji će biti određen radi zadovoljavanja ličnih i finansijskih potreba narodnih masa, koji će biti ratifikovan od strane izabranih predstavnika i biće pod vođstvom ovih činilaca preko njihovih predstavnika kroz državne i lokalne vladine ustanove koje sprovode plan.

„Deo plana da se poljoprivreda stavi pod kontrolom organizacija seljaštva i agrarnih radnika i deo koji se odnosi na firme koje koriste nadničarski rad – u industrji, trgovini i prevozu – je sastavljen pod radničkom kontrolom, čiji su stvarni članovi unutar kompanije, fabrike i strukovnih radničkih sindikata.

„Ujedinjenje fabričkih komiteta više kompanija treba da bude uspostavljeno prema sektoru kako bi se omogućila kontrola svake grane industrije kao celine i koordinacija rada sa opštim privrednim planom i logičnom distribucijom materijala, goriva, tehnike i ljudstva, kao i da bi se omogućilo zajedničko delovanje sa strukovnim sindikatima koji su organizovani u proizvodnim oblastima. Generalni saveti strukovnih sindikata i fabričkih komiteta, koji predstavljaju proletarijat u državi i lokalnim ustanovama prilikom formulisanja i sprovođenja privrednog plana i organizacije razmena između gradova i sela, imaju više rukovodstvo u fabričkim komitetima i strukovnim sindikatima zbog radničke kontrole na svakom datom mestu i izdaju obavezujuće propise radne discipline u procesu proizvodnje, koje odobrava Generalni zbor radnika...“ (Iz zbirke eseja „Ključna pitanja radničkog pokreta“, Ksekinima 1983.)

Podruštvljena planska privreda je osnova izgradnje razvijenog socijalističkog društva, koje će po marksizmu voditi do društva izobilja, gde će većina klasnih suprotnosti nestati, a sa njima će i Država napustiti istorijsku pozornicu. Ali istorijsko iskustvo je pokazalo da je nerealno verovati da se takvo društvo može izgraditi bez kombinacije proizvodnih snaga velikog broja ekonomski razvijenih zemalja. Podruštvljena planska privreda ne može osigurati održavanje visoke stope rasta i napretka ako je zatvorena unutar granica jedne zemlje.

Posebno u maloj i slabo produktivnoj kapitalističkoj zemlji poput Grčke, najbolje što podruštvljena planska privreda može da postigne ukoliko bude ograničena na svoje nacionalne granice bi bilo da osigura ugodan i dostojanstven život radnim masama, bez izrabljivanja i kapitalističkih nivoa nejednakosti. Međutim, takav društveni napredak, posebno u ranim stadijumima uspostavljanja novog ekonomskog modela, bi neizbežno bio kombinovan sa pojavom nestašica, ne samo tehnoloških dobara, mašinerije i pomagala, već takođe i sirovina, goriva, čak i nekih osnovnih dobara, poput lekova i medicinskog materijala, uključujući i određene prehrambene artikle. Ovo bi bilo zbog velikih poremećaja grčke ekonomije koje bi Grčka nasledila od kapitalizma i takođe zbog surovog rata koji bi domaći i strani kapital poveli protiv zemlje.

Stoga, revolucionarnoj Grčkoj bi trebala finansijska i tehnička pomoć razvijenih zemalja već od prvog dana. To znači da grčki radnici moraju biti posvećeni borbi sa internacionalnom perspektivom. Socijalistička revolucija bi morala da se proširi što je pre moguće na internacionalnu arenu i da vodi ka uspostavljanju podruštvljenih, planskih privreda širom Evrope. Ovo je jedini način na koji bi radnici Evrope mogli da ponude iskrenu i višestruku internacionalnu pomoć kako bi Grčka izašla na kraj sa najvećim proizvodnim neuspesima u svojoj privredi.

Ovo je savršeno moguć istorijski razvoj, a ne utopija „izvoženja“ neke revolucionarne paradigme. Borba za zbacivanje kapitalizma u eri duboke istorijske krize ne može biti ograničena na granice jedne zemlje. Pošto su drakonska štednja i slamanje radničkih prava danas norma, međunarodna solidarnost prema revolucionarnoj vlasti Grčke bi zapalila borbu protiv kapitalizma u jednoj zemlji za drugom.

Širom Evrope radnička klasa predstavlja ogromnu većinu stanovništva i ima moćne organizacije. Revolucionarna Grčka ne bi dugo ostala prepuštena samoj sebi. Sjedinjene Socijalističke Države Evrope, putem revolucionarne borbe evropske radničke klase mogu i treba da postanu nova realnost koja će zameniti sadašnju varvarsku, kapitalističku Evropsku Uniju.

G) Šta će se desiti sa Evropskom Unijom i evrom?

Buržoaska klika koja vodi EU u skladu sa interesima krupnih banaka i evropskih multinacionalnih preduzeća ne može sebi priuštiti da doživi otkazivanje Memoranduma od strane levičarske vlade. Štaviše, ne može da toleriše čak ni nagoveštaj projekta uspostavljanja podruštvljene, planske privrede u Grčkoj. Priroda takvog programa je u sukobu sa strukturom EU, koja je izgrađena prema interesima evropskog krupnog biznisa. To je u oštrom kontrastu sa duhom i pismom osnovnih aktova, sporazuma, pravila i formalnih ugovora EU, koji brane kapitalizam i „slobodno tržište“. Izbacivanje Grčke iz evra i iz EU bi trebalo posmatrati kao neizbežan deo pokušaja međunarodnog kapitala da kazni grčki narod i vladu levice.

Da bi dobila ovaj rat protiv reakcionarne koalicije evropskog kapitala, borbena radnička klasa Grčke mora da ima internacionalističku perspektivu. Treba da napišu na barjak svoje borbe parolu Sjedinjenih Socijalističkih Država Evrope. Od prvog trenutka na vlasti, vlada levice mora uzvikivati ovo geslo celoj Evropi, pokrećući aktivnu internacionalnu kampanju svim sredstvima koje ima na raspolaganju.

Neizbežno, usvajanje nove valute od strane levičarske vlade, koje bi poteklo od zbacivanja grčkog kapitalizma nakon izbacivanja iz evrozone i EU, bilo bi praćeno tendencijom da se ta valuta diskredituje na međunarodnim tržištima i da se nametnu visoki inflatorni pritisci na zemlju. Ipak, centralizovana i demokratski planirana privreda – posebno ako porazimo kontrarevolucionarne manevre i ako istovremeno evropski i balkanski proletarijat izraže praktičnu solidarnost prema revolucionarnoj Grčkoj, kada krenu u sopstvene revolucionarne borbe – kao što je već pomenuto, garantuje minimum podnošljivih i humanih uslova života za sve radnike. Usvojivši novu valutu, međutim, bilo bi neophodno odbaciti svaku iluziju o sleđenju puta „nacionalnog izolacionizma“. Taj čin bi morao slediti jasan poziv za stvaranje nove i zaista inkluzivne i pravedne, socijalističke ekonomske integracije oko novog evra, koji bi predstavljao moć planske, socijalističke privrede na nivou Evrope.

Put ka napretku i socijalnoj pravdi, socijalistički put, neizbežno uključuje žrtvovanje. Nikada u istoriji čovečanstva nije bilo progresivne, revolucionarne, društvene ili političke promene koja se desila bez žrtava. Ali šta je drugi „izbor“ sa kojim se radnici suočavaju? To je put pasivnog prihvatanja rastućeg kapitalističkog varvarstva, beskrajno žrtvovanje miliona nezaposlenih i siromašnih, za račun profita šačice kapitalističkih parazita.

Danas postoje svi objektivni uslovi takvi da se žrtve za pobedu socijalističke revolucije mogu učiniti najmanjima mogućima. Radnička klasa je društvena većina u najvećem broju zemalja sveta. Poseduje moćne masovne organizacije i mnogo je obrazovanija nego ikada pre. Savremena komunikacije je toliko visoko razvijena da revolucionarne struje – kao što se videlo na primeru nedavnog izbijanja Arapskog proleća i širenja pokreta „indignados“ – mogu biti prenete iz jednog kraja sveta u drugi u roku od samo nekoliko sati. Bilo bi dovoljno prekinuti samo jednu kariku u međunarodnom kapitalističkom „lancu“ probedom revolucije u jednoj zemlji da bi se revolucionarna iskra pretvorila u plamen, koji bi se brzo proširio širom planete.

Radnici i omladino Grčke, svih rasa i nacionalnosti, domaća i imigrantska, ujedinimo se u zajedničkoj revolucionarnoj borbi! Počevši od pobede SYRIZA-e i izbora za vladu levice, u ovoj zemlji gde je ljudska civilizacija načinila neke od svojih prvih krupnih koraka, neka imamo tu čast da zapalimo prvu iskru revolucije u Evropi i pretvorimo je u plamen napretka koji će eliminisati mrak varvarskog kapitalizma, u neugasivi plamen socijalizma!

Prva dva dela u originalu, na grčkom jeziku, možete naći ovde.

(Nastavlja se...)