Događaji u Egiptu se razvijaju mnjevitom brzinom. Kao i pred Mubarakov pad u februaru, svedoci smo svakodnevnih uličnih borbi u Kairu i drugde. 
Egipatske mase su čvrsto rešile da revoluciju iznesu do kraja. Sukob revolucije i kontra-revolucije izaziva krizu u svim političkim snagama, pri čemu se šire članstvo instinktivno pomera u pravcu revolucije, dok vođstvo okleva i pokušava da sabotira mase.
Ovi najnoviji protesti ulaze u svoj peti dan i u pitanju su najveći i najduži od početka revolucije i pada Mubaraka. „Ahram onlajn“ izveštava kako je „Milionski marš“ 22. novembra uspeo da mobiliše milion ljudi na Trgu Tahrir i 100.000 u Aleksandriji. Daljih protesta sa hiljadama učesnika je bilo i u Suecu, Port Saidu, Fajoumu, Damieti i Minji. Ove brojke su još značajnije ako uzmemo u obzir brutalnost države s kojom se suočavaju protestnici. Ulice oko Trga Tahrir su postale punokrvna bojišta, gde se policija obilato služi suzavcem i gumom prekrivenim metalnim mecima, dok se protestnici brane kamenicama i molotovljevim koktelima.
Prikazano nasilje i brutalnost držanog aparata – naoružanih odreda ljudi – uopšte nije naivno. Na desetine ljudi je ubijeno i na hiljade ranjeno. Izveštaji poput ovog:
ukazuju na to kako se Služba centralne bezbednosti služi novom vrstom suzavca koji izaziva izuzetno jako gušenje i epileptične napade. U Keni je tokom napada suzavcem na stambene blokove nastradala devetomesečna devojčica. Suzavac je bio ispaljivan na bolnice pa čak i na džamije.
Ova brutalnost je umesto zastrašivanja protestnika i raspršivanja demonstracija imala upravo suprotan efekat – mase sada još više gnevne, što je dovelo do bujice ljudi ka ulicama. Revolucionarne mase su pod vođstvom omladine, koja je od početka dvadesetpetojanuarskog pokreta činila najodlučnije borce, izgubile sav strah. Kao što to obično biva, bič kontra-revolucije je revoluciji samo dao novi polet.
„Napolje, napolje!“
Kao što samo ranije izveštavali ( http://www.marxist.com/egypt-revolution-moving-into-a-new-phase.htm ), ovi najnoviji protesti su usmereni protiv vojnog režima – Vrhovnog saveta oružanih snaga (SCAF) – koji je popunio prazninu nakon odlaska Hosnija Mubaraka 11. februara i koji od tada odbija da preda vlast, uprkos brojnim pozivima i protestima od strane masa.
Različite političke grupe, koje su povukle svoje zastave kako bi se ujedinile protiv režimski sponzorisanih izbornih i ustavnih mahinacija, su organizovale sadašnji protest koji je počeo prošlog petka na Trgu Tahrir. Na za 28. novembar zakazane parlamentarne izbore se s pravom gleda kao na prevaru, pri čemu SCAF čak predlaže da nakon izbora nastavi sa radom kao nadkonstitutivno telo, te da se predsednički izbori ne zakažu za pre kraja 2012. ili početka 2013.
Feldmaršal Muhamed Husein Tantavi, predsedavajući SCAF, je održao javni govor u kome je najavio ostavku vlade i pomeranje predsedničkih izbora na najkasnije za jun 2012. Ipak, ovakve ustupke, kojima su Ben Ali, Mubarak i Gadafi bezuspešno pokušali da izbegnu svoj pad, su revolucionarne mase sa Trga Tahrir odbile kao prekasne i nedovoljne. Skupina je na feldmaršalov apel za razilaženjem protesta hrabro odgovorila parolom: „Napolje, napolje, Tantavi marš napolje!“
Događaji se brzo razvijaju; samouverenost masa i klasna svest su u porastu; SCAF nije sposoban da isprati situaciju. Sličnost sadašnjih i događanja tokom februara je očigledna; vladajuća elita, pokušavajući po svaku cenu da se održi na vlasti, je otcepljena od stvarne situacije i rapoloženja na ulicama. Kao i tokom Mubarakovih poslednjih dana, svedoci smo paralelnog apelovanja SCAF na red i mir i upotrebe državne represije. Doista, bezbedonosne snage su se vratile samo dva sata nakon Tantavijevog govora i ulične borbe su se nastavile.
Egipatske internet novine novine „Al Masir Al Joum“ komentarišu sličnost februarskih dana i trenutne situacije (http://www.almasryalyoum.com/en/node/517625):
„Ubrzo nakon što je (Tantavi) završio svoj govor, hiljade protestnika na Trgu Tahrir su skandirali parole nalik onima iz protesta koji su doveli do pada predsednika Hosnija Mubaraka.
’Napolje, napolje!’, poručili su Tantaviju.
Rastuće paralele između ovih protesta i nemira sa početka godine nisu ograničeni samo na slogane. Samer Soliman, politički aktivista i analitičar, poredio je Tantavijev govor sa Mubarakovim govorima na početku revolucije, rekavši da je došao isuviše kasno i da njegova rešenja nakon skorašnje eskalacije nisu više prihvatljiva.
’Kao i kod Mubaraka, očigledno je da ga je vreme zaobišlo i da nije svestan šta se dešava oko njega’, rekao je Soliman.
Islam Lofti, član Koalicije omladine dvadesetpetojanuarske revolucije i jedan od osnivača partije Egipatska struja, je rekao da su protestnici momentalno odbacili Tantavijev ’razočaravajući’ govor.
Aktivista Ahmed Maher, koordinator omladinskig pokreta '6. april’, se složio sa Zahranom, rekavši: ’Ovaj govor nema veze sa zahtevima protestnika sa Trga Tahrir i drugih mesta. Taj govor se nimalo ne razlikuje od Mubarakovih poslednjih govora.’“
Ton i sadržaj Tantavijevog govora je sličan Mubarakovim, sa pomirljivim apelima na red i mir upućenima masi. Tantavijev govor pokazuje da mora da je ovaj poslednjih deset meseci živeo na drugoj planeti, budući da je tvrdio kako SCAF predstavlja volju egipatskog naroda i štiti „nacionalni interes“, kako nije naređivao paljbu na egipatske građane i kako je strpljivo trpeo „pokušaje blaćenja svoje reputacije“. Tantavijevo očekivanje da će neko poverovati njegovom licemerju pored istovremene brutalne državne represije na ulicama, je, blago rečeno, apsurdno.
Ipak, kao što je bilo i kod Mubaraka, ni nasilje ni ustupci neće biti dovoljni za održavanje SCAF na vlasti. Vojnom režimu su dani odbrojani, i sve više postaje jasno da u pitanju neće biti kada će on izabrati, već kad će biti nateran da ode s vlasti.
Dezertiranja i podele
Prebeg izvesnih visokorangiranih državnika na stranu protestnika je još jedna sličnost trenutnih događaja i početka revolucije. Među prvim oficirima koji su u januaru prebegli na stranu revolucije bio je Ahmed Šoman, popularni armijski kapetan, koji se ponovo pridružio masama na Trgu Tahrir, osudivši SCAF za grčevito držanje za vlast i rekavši reporterima da „vojska nikad ne sme biti iznad naroda“. Šoman se smatra za predstavnika revolucionarnijih elemenata unutar vojske, te ovaj prebeg ukazuje na mogućnost većih cepanja unutar državnog aparata.
Osim dezertiranja u vojsci, stvaraju se podele i unutar Muslimanskog bratstva. Muslimansko bratstvo je od početka revolucije držalo distancu prema revolucionarnom pokretu, odbivši da učestvuje na pojedinim protestima i ostavši na začelju onih u kojima jeste. Ono se umesto toga koncetrisalo na postizanje izbornog uspeha na sledećim parlamentarnim izborima, za koje se očekuje da će na njima dominirati zahvaljujući svojoj velikoj nacionalnoj organizacionoj mreži koja vuče korene iz vremena pre revolucije, što nije slučaj kod drugih političkih grupa.
Sada se unutar Muslimanskog bratstva pojavljuju podele između starog, elitističkog i oportunističkog vođstva i mlađeg članstva, koje, kao i ostatak egipatske omladine, predstavlja najrevolucionarniji sloj pokreta. Vođstvo Bratstva pak više brine o svojim interesima nego o revoluciji; ono je zapravo uplašeno veličinom najnovijih protesta, zbog čega je poručilo svom članstvu da izbegavaju demonstracije. Ovo je dovelo do istupanja mnogih mladih članova iz Bratstva.
Time postaje očigledno da se sve stare (i nove) političke grupe u Egiptu dele i polarizuju na dva pola: revolucionare i kontra-revolucionare. Takođe je primetno potpuno odsustvo bilo kakve masovne organizacije sposobne za predstavljanje želja i potreba ove revolucionarne omladine. Ovaj nedostatak vođstva – subjektivnog faktora – je jedna od najizraženijih odlika Egipatske revolucije i u krajnjoj liniji predstavlja glavnu prepreku između masa i potencijala za osvajanjem vlasti.
Tokom februarskih dana se upravo uključenje radnika kroz talas masovnih štrajkova pokazalo ključnim u obaranju Mubaraka. Doista, ovaj septembar je bio obeležen novim talasom štrajkova širom zemlje (o tome je više rečeno u tekstovima na sajtu Internacionalne marksističke tendencije, poput http://www.marxist.com/egyptian-working-class-organising-and-on-the-move.htm). Tokom poslednjih protesta je omladina izbila na čelo, kao što je to bio slučaj u prvom talasu revolucije. Radnička klasa će se neizbežno pokrenuti za omladinom. Radnici iz Sueca i drugih delova zemlje su već pozvali na neodređeni generalni štrajk, ali do ovoga će tek morati da se stigne zbog manjka organizacije na nacionalnom nivou.
Federacija nezavisnih sindikata, koja je skoro osnovana, nakon februara, je sad u obavezi da mobiliše sve svoje snage, i to ne samo da se pridruži protestu na Trgu Tahrir, već da pozove na generalni štrajk. Ovakvim potezom bi SCAF brzo zagorelo pod nogama, što bi pak dovelo do ubrzanog odlaska režima.
Priroda ne trpi vakuum
Ukuliko dođe do pada SCAF, mora se postaviti bitno pitanje: ko će popuniti prazninu? Opštepoznato je da u prirodi ne može postojati vakuum, a to naročito važi za politiku. Što se tiče najverovatnijih mogućnosti, Muslimansko bratstvo se iznova i iznova pokazalo kao suprotstavljeno revoluciji, a jasno je da liberalna buržoaska vlada s nekim poput Mohameda el Baradeja na čelu neće biti sposobna da reši nijedan od socijalnih i ekonomskih zahteva koje su tokom revolucije postavili radnici i omladina. Ne sme se izgubiti iz vida da je zahtev za „socijalnom pravdom“ od početka pokreta bio stalno prisutan – uprkos nekim sugestijama, Egipatska revolucija se jasno više vrti oko još nečega osim uspostavljanja demokratske civilne vlasti.
Bilo koja nova vlada će u svakom slučaju morati da reši probleme egipatskog naroda: obezbeđivanje radnih mesta, povećanje plata i poboljšanaj javnih službi. Ipak, nijedan od ovih zahteva se ne može rešiti na kapitalističkoj osnovi. Nejednakost u Egiptu je u porastu, uprkos stalnom rastu BDP; nezaposlenost je izuzetno visoka, kao i u ostatku arapskog sveta – zvanične procene se kreću oko 25% (mada veoravatno je u pitanju namerno potcenjivanje); inflacija topi ionako bedne plate.
Zadatak egipatskih radnika i omladine je stoga da političku i ekonomsku vlast uzmu u svoje ruke i da ne veruju oportunističkim „pristalicama“ revolucije. Opet, ovo saznanje upućuje na nužnost samoafirmacije nezavisnih sindikata i radničkog pokreta, kao i stvaranja revolucionarne organizacije u Egiptu koje će ujediniti različite struje i povesti pokret napred – ka socijalizmu.
(Tekst je izvorno objavljen 23. Novembra 2011. godine)
