Silne priče tranzicionih vlasti o radu na poštovanju ljudskih prava i večito naricanje liberala i „humanitaraca“ o potrebama za ukazivanjem pažnje i brige osobama sa invaliditetom opet otkrivaju svoje licemerstvo u činjenici da je proces tranzicije u Srbiji razorio jednu od osnovnih struktura za integraciju osoba sa invaliditetom u društvo – preduzeće koje je, u doba socijalizma, ovim ljudima omogućavalo da postanu radnici i, kao takvi, osamostaljeni i prihvaćeni pripadnici društva. Primer DES-a je još jedan dokaz da su iskustva tranzicije uvek iskustva produbljene diskriminacije. DES je preduzeće, osnovano 1949. godine, za rehabilitaciju i ospobljavanjem za rad lica sa invaliditetom. Od tada je osnivalo svoje podružnice u svim većim gradovima Jugoslavije sa ciljem što veće integracije lica sa različitim vidovima invaliditeta u društvo. Do sada je većina podružnica propala usled zapuštenosti, različitih mahinacija, nemara rukovodstava i privatizacije. Danas, još samo DES Beograd opstaje, ali su, od početka jula ove godine, i njihovi radnici u protestu zbog neisplaćenih zarada od 2008. na ovamo. O problemima u DES-u razgovarali smo sa Jasminom Obradović, predsednicom Samostalnog sindikata koja tamo radi 28 godina.

Silne priče tranzicionih vlasti o radu na poštovanju ljudskih prava i večito naricanje liberala i „humanitaraca“ o potrebama osoba sa invaliditetom opet otkrivaju svoje licemerstvo u činjenici da je proces tranzicije u Srbiji, privatizacijom razorio jednu od osnovnih struktura za integraciju osoba sa invaliditetom u društvo – preduzeće koje je, u doba socijalizma, ovim ljudima omogućavalo da postanu radnici i, kao takvi, osamostaljeni i prihvaćeni pripadnici društva. Primer DES-a je još jedan dokaz da su iskustva tranzicije uvek iskustva produbljene diskriminacije.

Ono što tranzicionu diskriminaciju čini posebno groznom je činjenica da su njeni koreni isključivo ekonomske prirode. Diskriminacija osoba sa invaliditetom je jednostavno isplativa svakom privatnom vlasniku. Na isti način na koji je radničkoj državi bilo isplativo da što više ljudi učini radno sposobnima, kako bi se postigao što brži i što efikasniji rast i razvoj proizvodnih snaga, danas kapitalistički vlasnici svoj interes imaju u „rezovima“ i „merama štednje“ kojima se proizvodnja i rad drastično smanjuju, ali se zato u ogromnoj razmeri uvećavaju njihovi profiti.

Na ulicama Beograda se ovih dana odvija još jedna tipična tranziciona priča. DES je preduzeće, osnovano 1949. godine, za rehabilitaciju i ospobljavanjem za rad lica sa invaliditetom. Od tada je osnivalo svoje podružnice u svim većim gradovima Jugoslavije sa ciljem što veće integracije lica sa različitim vidovima invaliditeta u društvo. Ovo je ujedno i najveće preduzeće na ovim prostorima koje se bavi ovom delatnošću. DES Beograd se, imeđu ostalog, bavi i galvanizacijom, obradom metala, kartonažom i sl. Do sada je većina podružnica propala usled zapuštenosti, različitih mahinacija, nemara rukovodstava i privatizacije. Danas, još samo DES Beograd opstaje, ali su, od početka jula ove godine, i njihovi radnici u protestu zbog neisplaćenih zarada od 2008. na ovamo. Od Vlade zahtevaju da im se isplate zaostale zarade, da se odblokira račun preduzeća za platni promet i da ostanu u vlasništvu države 100%. Preduzeće je promenilo oko jedanaest direktora od 2000. godine. O problemima u DES-u razgovarali smo sa Jasminom Obradović, predsednicom Samostalnog sindikata koja tamo radi 28 godina. Za parlamentarne političke stranke kaže da su „sekte“ i da su sve iste, a jedinu šansu za trajno rešenje problema radnika vidi u jedinstvu i upornoj zajedničkoj i, naravno, u socijalističkoj budućnosti čovečanstva:

Crvena kritika: Od kada postoje problemi u DES-u ?

Jasmina Obradović: Problemi u DES-u postoje poslednjih 7,8 do 10 godina. Bilo je i pre toga puno toga ali je, nekako, bilo srećnije vreme, u Srbiji, pa je to bilo malo lakše preživeti, pregrmeti. Međutim, ovo sad, poslednjih godina, od 2003. su jako veliki problemi, a to je kada naše isplate nisu išle kako treba, po koeficijentu i po ugovoru o radu. Nego, eto tako, tu su napravljeni neki propusti i onda su radnici tražili svoje pravo da budu adekvatno nagrađeni za svoj rad, a kad to nije ispunjeno, tužili su preduzeće. Tako je odlukom kasacionog suda, koja je stupila na snagu 1. juna 2011, naš račun za platni promet je blokiran.

CK: Znači to je bio i uzrok za ulazak u protest?

J.O: Da, jedan od uzroka. Drugi razlog je pravo invalida na život i na rad. Ova firma postoji 60 godina, bavi se rehabilitacijom i ospobljavanjem invalida da se socijalizuju i rade kao punopravni građani i kao ličnosti. Naša firma je najveći centar ovakve delatnosti. U jednom trenutku osetili smo, možda zbog lokacije ili možda zbog neke druge priče, da nam je teren nesiguran i da ne idemo u dobrom smeru. Nesipunjavanje obaveza prema radnicima je počelo da ugrožava opstanak preduzeća. To je razlog što smo ušli u celu ovu priču. Hoćemo da radimo, hoćemo da firma živi, hoćemo da doprinesemo socijalizaciji invalida u ovoj državi i da na kraju svi budemo adekvatno nagrađeni za svoj trud.

CK: Da li su ta obraćanja državnim organima urodila nekim plodom?

J.O: Pa, da vam kažem, nije da nisu. Mislim da jesu, iako je bilo mukotrpno i teško. To nije borba samo sa ministarstvima, nego i unutrašnje borbe, jer u firmi DES postoje različiti klanovi. Meni su postavljali pitanje zašto se toliko angažujem za DES. Vidite, ja sam 28 godina u DES-u, treba da radim još 7 do 8 godina, tako je to i moj lični interes. Moj lični interes je da, u firmi kojoj sam počela da radim, radim do svoje penzije jer mislim da tamo zadovoljavam kvalitetom rada, i to je preporuka za mene da mogu da stanem pred ove ljude. Znate, sve dobro što uradite neko želi da potre lažima, ali sve je to proverljivo. Plasira se priča da smo mi samoupravljači, da smo neradnici, alkoholičari, bitange i lopovi, a vidite, njihovi lopovluci mogu da se provere. Znači čim tražite pravo na rad i na život vi imate problem jer taj neko prosto ne želi da vam pruži ruku jer ima druge zamisli.

Obraćali smo se Vladi, Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, te su nas primale državni sekretar Vesna Kovač, gospođe Ljiljana Đuver i Dragica Ivanović. Svi su bili pozitivni, ali su uvek govorili da su nemoćni. Protiv nekih naših direktora podnesene su krivične prijave. Svi naši rukovodioci su imali pravac da se steknu uslovi da dođe strateški partner koji će nešto da namiri radnike. Mi ne želimo strateškog partnera, mi želimo da budemo državni organ, želimo da budemo servis gradu, i da radimo što više na stvarnoj socijalizaciji invalida u ovoj državi. Ne kao neke firme koje, zbog poreskih olakšica, zaposle invalide i onda ti radnici sede kod kuće, a ovi im šalju pare. Postoji pomoć i nega koja se pruža invalidima kod kuće i to je jedna stvar ali oni moraju i da se sklone iz svojih kuća, oni moraju da učestvuju u životu, a ne da život prolazi pored njih. Tako da je naša zamisao da naša firma bude zaista svrsishodna.

U Ministarstvu ekonomije smo obnovili sertifikat za obuku i rehabilitaciju lica sa invaliditetima. U gradskoj upravi su se takođe angažovali na tome da se ostvari plan da budemo partner i servis grada. Sa PKB-om su tako uradili, i mislimo da bi to bilo dobro i za nas. Gospodin Krkobabić i njegovi saradnici su rekli da su dobili informacije od premijera Mirka Cvetkovića da su se pronašla sredstva za to da se DES namiri, sada čekamo potvrdu toga.

CK: Da li možda postoje neki palnovi da se firma privatizuje?

J.O: Mislim da agencija za privatizaciju nema te namere. Oni su sada dobili sve podatke o DES-u, ličnu kartu firme, čime DES raspolaže, koliko je zaposlenih, šta se radi i kakva je struktura. Vidite, naši rukovodioci, generalni direktori su imali svoje „strateške partnere“, imali su neku priču koja bi nas uvela u privatizaciju. Jer njihova dela govore da su išli u tom smeru. Mi imamo dobru priču, ali ima onih u firmi, izdajica, kojima ona ne odgovara. Njima ne odgovara to što mislimo da nam ne treba privatnik, da nam ne treba strateški partner. Ne bojimo se mi posla kod privatnika, ne, nego zato što se u puno stvari zloupotrebljava priča sa invalidima, to se više puta videlo i na delu.

CK: Da li mislite da je socijalni program kao alternativa zaposlenosti prihvatljiv koncept?

J.O: Jeste. Zašto? Zato što nas ima 220 u firmi. Od toga, pet godina do penzije ima oko 35-40 ljudi ali ima ljudi koji se nadaju boljoj budućnosti DES-a pa ne žele da ulaze u tu priču. Jer, ako će DES raditi onda radnici nemaju interes da ulaze u socijalni program. Ima i onih koji su se prosto umorili od svega i koji bi ili otišli da. Postoje radna rade nešto drugo ili prihvatili socijalni program mesta koja nisu svrsishodna i zato oko 30 ljudi treba da ode iz firme. Taj problem imamo jer su razni direktori, koje smo imali, dovodili razne ljude, mašna-tašna ljudi koji su dolazili i odlazili. Uz to, strašno je što je bilo jako puno troškova i isplata koji nisu bili osnovani.

CK: Na koje ste se sve načine borili za svoja prava?

J.O: Uglavnom je to išlo dopisima, lično nošenje, moljenje preko privatnih veza, sukobi sa rukovodstvom. Borili smo se protiv podeljenosti u firmi. Uvek pričam da je suština u zajedništvu, a ne u podelama. Bez obzira koliko su ljudi različiti oni su upućeni jedni na druge. U maju i junu ove godine sve relevantne organizacije i organi države su bili upoznati sa našim problemima i zahtevima. Čak smo i molili, međutim, to nije bilo produktivno pa smo se odlučili za konkretnije korake. Ministarastvo ekonomije je davalo sredstva ali ta sredstva su se negde izgubila. Mi moramo da nastavimo da funkcionišemo jer skoro svako javno preduzeće ima potrebe za našim proizvodima.

CK: Znači protest se isplatio...

J.O: Jesu, sada čekamo odluku skupštine grada da postanemo servis grada, da oni koriste naše usluge i da se isplate naše zaostale zarade. Radnici su čak, posle svega, spremni da budu na minimalnom ličnom dohotku dok firma ne stane na noge. Ako se kojim slučajem donošenje odluke oduži, mi smo tu, trajemo. Nama su pretili, konkretno generalni direktor, da će predvodnici protesta snositi sankcije za nanošenje štete preduzeću. Međutim, preko 80% radnika je uz nas, oni su videli sve što se radi u firmi,tako da nas te pretnje ne brinu. Moram još da vam se pohvalim da smo dobili i pismenu podršku više različitih firmi koja se bave sličnom delatnošću u kojima govore da puno činimo za stvar invalida.

CK: Kako je DES poslovao pre devedesetih, tokom devedesetih i nakon 2000. godine?

J.O: DES je u početku bio jedna zemljoradnička zadruga i uzdigao se u jednu modernu i jaku firmu. Puno smo radili da to postignemo, a devedesetih smo imali i politički jakog direktora koji se puno angažovao za firmu. Na celom Novom Beogradu se radilo u saradnji sa Komgrapom, Radom...Dosta se ozbiljnije radilo jer je u to vreme zakon bio uređeniji. Sedamsesetih, osamdesetih i početkom devedestih DES je bio među prvim firmama u Jugoslaviji. Imali smo umanjen porez, a i oragnizacija je bila čistija, jasnija. Mi smo do devedesetih bili uređena zemlja ali nekako od devedesetih počinjemo da gubimo na toj ozbiljnosti. E onda dolaze ti „brate, brate“ i to „brate“ nas je odvelo gde nas je odvelo. U to vreme smo radili nešto, živelo se nekako. E onda dolazi vreme od 2000. kada DES menja oko 11-12 direktora. Ne možete vi da radite ozbiljno kada neko dođe, mrdne i krene dalje. Uglavnom su to bili ljudi pred krajem karijere, a nama treba neko svež, kome je stalo da radi.

CK: U odnosu na DES, da li su se tranzicija i privatizacija pokazali kao razvojni ili destruktivni procesi?

J.O: Normalno da privatizacija ne može da bude razvojni proces. Vidite, neko ko hoće privatizaciju pravi svoju firmu i kreće od nule, jer svi znamo kako može legalno da se posluje. Da neko dođe na tuđe i da pravi svoju sreću, to ne može. Verovatno postoji i poštenih ljudi tu ali je činjenica da je oko 580 privatizacija oboreno. Zadovoljstvo radnika je pre svega pokazatelj da li je ono što se radi uspešno ili nije.

CK: Kakva su razmišljanja i stavovi radnika u DES-u ?

J.O: Pa ovako, bili su pre ovog protesta pogubljeni, nepoverljivi,uplašeni njihovi staratelji i roditelji su bili na ivici snaga i ovo važi kako za radnike sa invaliditetom tako i za one zdrave. Čak su pokušavali , barabe, da okrenu radnike sa invaliditetom protiv nas zdravih, nudeći im poslove po drugim preduzećima, jer misle da mogu da manipulišu njima. To im je donekle uspelo ali na kratko, jer su invalidi shvatili da ti ljudi hoće da ih izmanipulišu i sad su sa nama. Razmišljanja radnika su različita. Znate, jedan naš radnik je umro zbog zdrastvenih tegoba koje je imo usled neredovne ishrane, pa je i to uticalo na njih. Ima još dosta takvih koji su u sličnoj situaciji kao, uostalom, i u celoj Srbiji. Mislim da smo definitivno u teškim vremenima za celu zemaljsku kuglu. Svi imamo tih materijalnih problema i niko se ne bavi psihom ljudi.

CK: Šta očekujete od narednog perioda?

J.O: Pa optimistična sam jer smo razgovarali sa ljudima koji su na ključnim funkcijama i ne verujem da su do te mere neozbiljni da će dozvoliti propast jedne ovakve firme. Nadam se da će DES dobro da prođe, da će ostati kao institucija jer je napravljena još u vreme SFRJ. Često socijalizam vezuju za nerad i džabalebarenje, ja se s time ne slažem. Mislim da kada je čovek socijalista da je on pre svega human i da želi da radi sa dobrom energijom. Bez obzira koliko ko podržavao taj sistem, socijalizam je nešto što mora da bude budućnost svakog čoveka.

Situacija kakvu danas zatičemo u DES-u i drugim firmama nije vezana samo za Srbiju. Ona je problem celog kapitalističkog sveta. Čak i u razvijenim zemljama Zapada je položaj osoba sa invaliditetom bio poboljšan tek nakon dugogodišnje i oštre borbe sindikata i gazda. Danas vidimo da se taj položaj ponovo pogoršava usled nove političke ofanzive gazda – mera štednje u interesu vlasnika banaka i multinacionalnih kompanija. Reforme unutar kapitalizma su se pokazale kao privremeno rešenje, za čije je ukidanje kapitalistička elita samo čekala priliku.

Najbolji vid podrške radnicima DES-a, osobama sa invaliditetom, kao i svim ostalim radnim ljudima je borba za socioekonomski sistem u kojem je njihova integracija i zaposlenost od opštedruštvenog interesa.

Kapitalizam  nastavlja da pokazuje da mu je opšta dobrobit potpuno nevažna. Ostvarivanje čoveka kao radnog i vrednog člana društva se potpuno odbacuje. Umesto posla, kapitalizam nudi nezaposlenost ili uvredljivu humanitarnu pomoć i milostinju ljudima koji su dokazali da su itekako sposobni za određene oblike rada.

Socijalizam, nasuprot tome, je nudio i još uvek nudi borbu za opštu punu zaposlenost, za integraciju pojedinca u društvo putem rada i profesionalnog izgrađivanja. Baš zbog toga, kao što je rekla drugarica Obradović, „socijalizam mora da bude budućnost svakog čoveka“.

Razgovarao: Golub Sivi