Državni vrh Srbije i policija su ovog petka postigle dogovor o zabrani održavanja „Parade ponosa“ i svih drugih javnih okupljanja, koja će važiti za 1. i 2. oktobar. Reakcije unutar srpske buržoaske političke scene su na prvi pogled bile dijametralno suprotstavljene. No, jesu li zaista? Kako pak treba marksisti da se postave prema ovim dešavanjima?

U javnom političkom diskursu su se povodom ovog pitanja izdvojila dva pola: liberalna, pro-evropska struja zagovara održavanje parade po svaku cenu i „stavljanje pune moći države“ u odbranu ustavnog poretka – njena zabrinutost za uskraćivanje ljudskih prava srpske gej populacije prevashodno je podređena očekivanju da država pokaže svoje mišiće bilo kome ko se usudi da joj se suprotstavi; konzervativna struja se s druge strane poziva na očuvanje „porodičnih vrednosti“ i institucije porodice kao „stuba društva i države“, te, radi ubiranja političkih poena, reakcionarnom demagogijom kanališe predrasude stanovništva prema sad već otkazanoj paradi samopostavljenih predstavnika gej populacije i državnog represivnog aparata.

Kao što možemo videti, obe navedene grupacije nastupaju iz pozicija branilaca države, bilo da se radi o autoritetu njenih organa fizičke prinude, bilo da se radi o njenoj sposobnosti da svima nametne rigidni okvir tradicionalnog morala. Pozicija MUP-a na čelu s Dačićem u odnosu na ova dva pola je sledeća: policija je dužna da brani ustavni poredak i ona je to zapravo i postigla postavljanjem „bezbednosti građana“ i očuvanja privatne svojine iznad odbrane pripadnika „pederskih“ NVO od reakcionarnih organizacija poput „Obraza“. Država i Ivica Dačić su jednostavno izabrali opciju koja im se najviše isplati.

Ovaj „politički sukob“ nije ništa dublji od sukoba interesa dva krila unutar buržoaskog nacionalističkog tabora. Ovdašnji liberali tom pitanju prilaze s legalističke pozicije – država je dužna da ispuni svoju ulogu represivnog aparata i da silom nameće poštovanje Ustava kao „najvišeg državnog akta“. Sad, neki tvrde da je to u ovom slučaju ispravan zahtev jer, je li, valja se obračunati sa „nadolazećim fašizmom“ u Srbiji. Na stranu politička nepismenost Nenada Čanka i njegovo nepoznavanje značenja termina „fašizam“. Radni ljudi bi trebalo da obrate pažnju na širi kontekst ovakvog zahteva. „Očuvanje ustavnog poretka“ isto tako može biti (a i biće) upotrebljeno kao opravdanje za pozivanje na represiju nad eventualnom širom štrajkačkom akcijom radništva u Srbiji. Na ovo upućuje histerisanje Čedomira Jovanovića kako „država treba da dokaže svoju sposobnost da obezbedi život u skladu sa zakonima, a ne sa voljom rulje.“ Nema sumnje da pod njegovo shvatanje „rulje“ ne spada samo nacionalizmom zatrovana omladina, već i radnici koji bi da štrajkom sebi obezbede podnošljivije uslove rada i života, a kamoli nešto više.

Konzervativni ogranak domaće građanštine pak svoj pogled na pitanje homoseksualaca i na državu temelji na svom shvatanju „prirodnosti“: (buržoaska) porodica je prirodni temelj (buržoaskog) društva, i tu ćemo se složiti s njima, jer je upravo porodica jedan od osnovnih ideoloških aparata klasnog društva – ekonomska dominacija roditelja nad detetom je odlična priprema budućeg proletera za servilnost svom eksploatatoru. Za branioce „porodičnih vrednosti“ je homoseksualizam možda najomraženiji primer svih devijacija od svete im porodice (tu su i abortus, seksualni promiskuitet, samohrane majke, vanbračne zajednice...), i kao takav mora biti nemilosrdno progonjen, jer je „neprirodan“.

Liberalni branitelji homoseksualnosti svoju tupost dokazuju uletanjem u jalovu raspravu s tradicionalistima o tome da li je homoseksualnost „prirodna“ ili ne, pozivajući se na primere u životinjskom svetu. Pored toga, nevladine damice i gospodičići se lome da dokažu kako i homoseksualci mogu da budu „porodični ljudi“. Represivni karakter porodice ovde ostaje i dalje iznad svake kritike, zahvaljujući nastojanjima samozvanih „gej aktivista“ da konzervativcima pošalju nedosmislenu političku poruku: „Ma, mi smo u stvari vaši.“

Ova gospoda ignorišu činjenicu da je čovečanstvo preko 90% svog postojanja kao vrste provelo bez institucije porodice – institucije koja je u besklasnom, protokomunističkom uređenju prvobitnih ljudskih zajednica, usled opšte zbrinutosti svakog člana i kolektivnog privređivanja, bila potpuno izlišna. Iako je svakome iole upućenom u savremen naučni pogled na svet jasno da se prirodnim smatra sve što postoji – jer sve što postoji mora upravo postojati u prirodi, buržoaski moralisti „prirodno“ ograničavaju samo na ono što se izvorno zatiče van ljudskog društva, što nije obrađeno, promenjeno ljudskim radom, „veštačko“. Međutim, u takvom rezonovanju, ova gospoda gube iz vida da smo se uzdigli sa nivoa natprosečno inteligentnih majmuna upravo „neprirodnim ponašanjem“ – stvaranjem i razvijanjem ljudske zajednice kako bismo se oslobodili tiranije prirodnih stihija. Vremenom je ljudska civilizacija postala sve manje „prirodna“ i sve više određena sopstvenim zakonitostima. Iako naš opstanak danas u krajnjoj liniji i dalje zavisi od očuvanja životne sredine čiji smo mi deo, mi smo isto tako u situaciji da u velikoj meri uobličavamo prirodu prema našim potrebama, čime su naše brige odavno postale složenije od puke potrebe za produžavanjem vrste.

Tako dolazimo i do jednog bitnog pitanja: kako se postaviti prema homoseksualnosti kao takvoj? Već smo utvrdili da nas se pitanje njegove „prirodnosti“ ne može ticati. Isto važi i za dilemu da li je on urođen ili stvar svesnog izbora. Sagledano u odnosu na društvo, homoseksualci nisu ništa drugo do ljudi koji svoju potrebu za seksom zadovoljavaju sa osobama istog pola i, kao i svi pripadnici sadašnjeg, kapitalističkog društva, podeljeni su po klasnim linijama. Stoga, nama jedino može biti bitno da li imamo posla sa gej gej ljudima iz radničke klase ili gej pripadnicima vladajuće klase. Radnici-homoseksualci će najviše i stradati zbog ovog desničarskog nametanja „tolerancije“ odozgo, jer će na ulici biti identifikovani kao pristalice rasističkh NVO koje apeluju na EU da motkom vaspitava „primitivnu srpsku marvu“, kad već država Srbija nije voljna to da uradi.

Oslanjanje na postmoderni „gej identitet“, kakvo sada vidimo u zemljama razvijenog kapitalizma, ne može doprineti daljoj emancipaciji homoseksualaca – u dotičnim zemljama su se oni za svoje mesto u društvu ponajviše izborili upravo militantnim mobilizacijama odozdo, kao što je to bio slučaj u SAD nakona čuvenih Stounvolskih nereda iz 1969., kada su se gosti jednog gej bara fizički suprotstavili policijskoj raciji (u „civilizovanim“ zemljama je homoseksualnost do pre 30-ak godina bila krivično delo). Njihova prihvaćenost u očima radnog naroda SAD i drugih razvijenih zemalja najviše je dobila na snazi s njihovim uključenjem u masovne pokrete poput crnačkog Pokreta za građanska prava ili pokreta protiv rata u Vijetnamu. Gej pokreti na Zapadu su nakon toga mahom doživeli buržoasku degeneraciju, fetišizovanjem svog partikularnog interesa, poput lezbejskog feminizma čije određene pristalice idu dotle da neprijateljski nastupaju prema celokupnom muškom polu i, odsečeni od masa i preuzeti od strane gej elita iz redova više srednje klase i buržoazije postali deo lokalnog establišmenta. Ove zajednice su pokazale da nisu nimalo imune na odnose koji dominiraju u ostatku kapitalističkog društva. Jednom otuđeni od ostatka radnih masa, homoseksualci i lezbejke iz nižih slojeva su postali predmet eksploatacije svojih „gej lidera“, kako ekonomske tako neretko i seksualne.

Poput nacionalizma, feminizma ili slične elitističke „identitetske“ ideologije, „gej identitet“, odnosno politika aktivizma samo među gej populacijom, delovanja unutar kapitalizma (štaviše, radom na jačanju kapitalizma kroz podršku omraženim „evropskim integracijama“) i prezrivog odnosa prema „primitivnim, ne-evropskim“ masama, postizaće kontraefekat za kontraefektom i nastaviti da unazađuje društveno oslobođenje i integrisanje gej populacije, parališući svaki eventualni potencijal koji bi neki zaista emancipatorski pokret imao za učestvovanje u ozbiljnom i korenitom unapređivanju društva.

Homoseksualci Srbije mogu da se nadaju svojoj emancipaciji kao seksualne manjine jedino ukoliko se istovremeno bore i za svoju emancipaciju kao dela radničke klase, unutar radničkog pokreta. Združenom borbom protiv pravog zajedničkog neprijatelja, domaće i strane buržoazije i njihovih ideoloških i represivnih aparata, radnici oba pola, svih narodnosti, vera i seksualnih orijentacija će se kroz svoju zajedničku klasnu borbu na najbolji mogući način osloboditi međusobnih predrasuda koje im nameću dežurni ideolozi podela i diskriminacije.

Protiv zadrtog tradicionalizma i homofobije!

Protiv identitetskog elitizma pro-evropskih malograđana!

Za zajedničku emancipaciju svih radnih ljudi!