Izraelske mase su 3. septembra, u subotu, nedvosmisleno najavile da neće dozvoliti svoje izbacivanje iz koloseka i razdvajanje od strane vladajuće klase koja se služi starim trikom „zavadi pa vladaj“, niti će dopustiti svom pokretu da se izduva na letnjoj vrućini, budući da je pola miliona izašlo na ulice zahtevajući socijalnu pravdu i revoluciju.

Samo u Tel Avivu ih je bilo 300 000. U Jerusalimu je učestvovalo 50 000, što je bilo duplo više od ranijih demonstracija ovog leta. Protestnici su u jednom od najstarijih gradova vikali: Revolucija – odgovor na privatizaciju!“ 40 000 je takođe marširalo u Haifi, razvivši more crvenih zastava. U mnogim drugim gradovima su se održale demonstracije koje su dosledno rušile rekorde i prevazilazile očekivanja organizatora.

Ovaj ogromni događaj je u svakom slučaju razbio učmalu ljušturu izraelske političke scene i primorao zaprepašćenu vladajuću klasu da obrati pažnju na prave probleme izraelskih masa, što arapskih, što jevrejskih. Izveštači su zapanjeni ovolikim brojem ljudi na demonstracijama koje nemaju veze s pitanjima „bezbednosti“. Izraelsko društvo se zapravo decenijama menjalo ispod površine. Ovo je našlo svoj izraz u uslovima ekstremne ekonomske nesigurnosti i nejednakosti (najvećim u razvijenom svetu posle SAD), sa epohalnim implikacijama.

Ovaj novi pokret je deo rastuće globalne reakcije na gole kapitalističke kontra-reforme koje traju već duže od 30 godina i koje su dovele do opadanja životnog standarda radničke klase širom sveta, od Izraela do Novog Zelanda. Ovaj proces je decenijama delimično bio skrivan povećavanjem broja radnih časova i naročito privatnim zaduženjima, ne bi li se očuvala iluzija „srednjeklasnog života“ među radnicima. Istorijska kriza kapitalizma, kojoj se ne vidi kraj, je raspršila je ovu fikciju i komentatori su stoga zbunjeni naoko „srednjeklasnom“ prirodom pokreta u Izraelu. Kao što je Džon Grej ukazao BBC-u, kapitalizam ne može da održi srednjeklasni životni standard za radničku klasu.

Zbog toga pokret u Izraelu nije bio skrenut skorašnjim izlivom nasilja u južnom Izraelu. Milioni Izraelaca (pokret prema anketama uživa 90% podrške u javnosti) ne mogu više sebi priuštiti plaćanje stanarine ili računa, te moraju da se pokrenu u odbranu svojih životnih uslova.

„Gardijan“ je intervjuisao jednu takvu tipično „srednjeklasnu“ Izraelku, koja inače mora da prima finansijsku pomoć od svojih roditelja: „Ruti Herc, 34-godišnja novinarka, je pod improvizovanim transparentom ’Koračaj kao Egipćanin’ rekla da su ljudi do ovog leta privatno bili posramljeni svojom nemogućnošću da izaću na kraj s finansijama: ’Svaka osoba je bila usamljena u svojoj situaciji, misleći da je to njen problem.’ To se promenilo s ovim protestima.“

Rekla je da ona i njen muž Roj, učitelj, žive s istim prihodima kao i kada su se upoznali pre 10 godina: „Mi ne tražimo previše, samo bismo da završimo mesec, a da ne uzimamo od naših roditelja.“

Centar Taub za izraelske studije socijalne politike izveštava kako je u Izraelu stambena gradnja skuplja u pogledu potrebnog zarađivanja nego u 174 od 175 velikih američkih gradova. Potrebno je 7,7 godina rada kako bi se kupio stan u Izraelu, nasuprot 6,8 u Australiji, 5,7 u Novom Zelandu, 5,1 u Velikoj Britaniji, 3,7 u Irskoj i Kanadi i 3 godine u SAD. Cene mleka, sira i jaja su u Izraelu tokom 2005. bile 6% skuplje od OECD proseka, a taj broj se popeo na 44% tri godine kasnije (2008.). Na tržištu automobila su brojke još dramatičnije: cene automobila su u 2005. bile za 46% veće od OECD proseka i za 70% u 2008.

Centralni biro za statistike kućnih troškova u 2010. pokazuje da su cene stanovanja i hrane činile polovinu kućnih troškova u donjoj petini domaćinstava, 43% u srednjoj petini i jednu trećinu u prvoj petini domaćinstava. (izvor: Globes.co.il)

Kuda dalje s pokretom?

Masovni pokreti se moraju kretati unapred, ostvarajući jednu pobedu za drugom. Nema sumnje da je najveća dosadašnja pobeda pokreta dizanje svesti miliona izraelskih radnika i omladine. Sada su uvideli svoju moć, i mnogi su izveli zaključak koji se u potpunosti kosi sa rasisitičkom perspektivom koju uzagaja vladajuća klasa.

Neki su se žalili što pokret nije u startu postavio sebi zadatak ukidanja cionističke politike okupacije. Pokreti miliona ljudi pak ne idu niz dlaku idealima ove ili one aktivističke grupe, već se bave najdubljim i najhitnijim materijalnim potrebama i protivrečnostima masa. Moramo razumeti da je osnova cionističke politike okupacije Palestine klasna „saradnja“ s izraelskim masama i podsticanje njihovog poverenja u cionističku državu i imperijalistički kapitalistički sistem, koji ona predstavlja kao faktore odbrane životnog standarda izraelske radničke klase. Stoga je masovna mobilizacija miliona protiv ove vlade, koja upravo napada životni standard, prvi korak kao oslobođenju jevrejske i arapske radničke klase.

Što se tiče međusobne povezanosti rastućih cena stanova i privatizacije socijalnih službi, nasilnog i rasipničkog trošenja na vojsku i doseljenička naselja, pokret počinje da izvodi ispravne zaključke. U Tel Avivu u subotu su otkrivani transparenti s natpisom: „Socijalna pravda = napustite naselja“. Samo naselja koštaju jednu milijardu dolara godišnje.

„Rojters“ je citirao izraelskog političkog kolumnistu Nahuma Barnea koji je sledeće izjavio: „Oni (izraelski radnici) su uvideli... izliv novca u parazitske sektore, izvitoperene prioritete izgradnje naselja umesto ispravljanja mana u društvu, kao i ubrzano bogaćenje onih koji su bliski centrima moći.“

Protestnik Šahin Naser je rekao za „Harec“: „Mi danas menjamo pravila igre. Nema više suživota zasnovanog na humusu i fava pasulju. Ovde se upravo dešava pravi suživot, gde Arapi i jevreji zajedno, rame uz rame, marširaju i zahtevaju socijalnu pravdu i mir. Izašlo nam je sve više na nos.“ Marvan Barguti, pritvoreni vođa Tanzim-Fataha, je pozvao na milionski mirni protest Palestinaca za 20. septembar, kada će se u UN diskutovati o dvodržavnom „rešenju“.

Iako ne podržavamo dvodržavno rešenje, pošto ne može postojati nezavisna palestinska država pod kapitalizmom, mirni marš tolikih razmera bi mogao da prevaziće ovaj uski i neisplativi cilj i ujedini se sa masovnim pokretom u Izraelu. Ovaj pokret je postavio uslove za zajedničku borbu jevreja i Arapa protiv ćorsokaka cionizma i kapitalizma. Ova nova svest izraelskih masa je doista velika pobeda.

Netanjahuova vlada je pokušala da zbuni i skrene pokret osnovavši komitet koji će se „pazabaviti“ tim pitanjem, zašta će mu trebati mesec dana. Za to vreme stotine hiljada nastavljaju sa zahtevanjem rešavanja njihovih problema. Netanjahu je već izjavio da većina ovih zahteva neće biti uslišena, te niko ne očekuje nešto ozbiljno od ovog komiteta.

Ipak, nemojte se zavaravati, Netanjahuova vlada se tetura. Nju mogu oboriti rekordne demonstracije sa 90% podrške. Čime bi je onda trebalo zameniti?

Ictik Šmuli, predsedavajući nacionalne studentske unije i umereni lider protestnog pokreta, otvoreno propagira puko zakrpljivanje sistema (on podržava preduzetništvo) kako bi se dostigla „ravnoteža između destruktivne privrede Izraela i humane privrede.“ On je prirodno nejasan oko detalja postizanja tako nečega, što je rezultat opasnog nedostatka vođstva, budući da on nema jasan program za guranje pokreta unapred.

Dafni Lif, kojoj idu zasluge za iniciranje pokreta, s druge strane otvoreno povezuje probleme sa kapitalističkim sistemom i poziva na promenu celokupnog društvenog sistema. Masa burno reaguje kad god ona govori o tome, što ukazuje na goruću želju i razumevanje potrebe za drugačijim tipom društva.

Neophodno je doduše razumeti kako dotle doći. Može li se smanjenjem potrošnje na vojsku i izgradnju naselja smanjiti cene stanova i ulagati više u socijalne službe? To bi u najboljem slučaju samo privremeno odgodilo ogromne probleme globalnog kapitalizma koji okružuju sićušni Izrael.

Štaviše, šta bi bilo neophodno politički za pobedu nad vladom? Zašto pre svega rastu cene stanova, zašto Netanjahu, kao i svi drugi lideri širom sveta, insistira na privatizaciji i fiskalnoj štednji? Zašto je Netanjahu još prošle nedelje naoružao one koji žive u naseljima, pošto su mu oni baza podrške?

Odgovor na ova pitanja leži u razumevanju krize kapitalističkog sistema i političke krize koju ona izaziva. Netanjahu prosto ne može da upumpa novac u gradnju jeftinih stanova i u socijalne službe jer on je predstavnik buržoazije, koja sada može jedino da profitira parazitskim špekulisanjem nekretninama i privatizovanim preduzećima. On ne može da povuče subvencije iz naselja jer on se oslanja na taj uzak sloj podrške. Zbog toga ih je i naoružao.

Dafni Lif i drugi lideri ovog veličanstvenog pokreta moraju da pokažu jasno vođstvo i povedu pokret ka napred. Beskrajni marševi i kampovanja mogu samo donekle da napreduju pred beskompromisnim buržoaskim režimom. Potrebno je iskoristiti sentiment koji je digao stotine hiljada na noge i pozvati na generalni štrajk, koji bi transformisao situaciju u izraelskoj radničkoj klasi. Ukoliko njihovi zahtevi opet ne budu ispunjeni, treba pokrenuti neograničeni generalni štrajk. Ne bi se trebalo ničega bojati sa tolikom masovnom podrškom. Treba mobilisati Palestince i izraelske Arape da učestvuju, pošto je ovo takođe u njihovom interesu. To bi bio fatalni udarac režimu.

Takva odlučnost i militantnost postoje, a i biće potrebne, pošto u krajnjoj liniji ne postoji rešenje za probleme jevrejskog i arapskog naroda pod kapitalizmom, koji je jedino pružio 64 godine rata.