Danas se navršava deset godina otkada je 2001. u nečuvenom napadu ubijeno 3000 nevinih ljudi i osakaćeno na stotine drugih u Njujorku. Ova godišnjica će biti komemorisana na velikoj ceremoniji u Njujorku gde će se SAD elita okupiti kako bi izlila još lažnog patriotizma i šovinizma i pravila budale od pripadnika radničke klase najveće imperije u istoriji, koju sada mori ekonomska katastrofa i društveno propadanje.

U isto vreme će mule da trube o pobedi pobožnosti i vere protiv nemorala, sa propovedaonica, kako bi nabijali religijsku histeriju koja je napravila haos u celom regionu. U stvarnosti, napad 11. septembra je bio groteskni čin zadrtih fundamentalista u kojem su žrtve većinom bili američki radnici, koje je već tlačio i izrabljivao SAD imperijalizam u krizi.

Nisu samo u SAD ovi verski fanatici napravili haos, već su ubili i osakatili na hiljade potlačenih muslimana u Pakistanu i drugim zemljama koje imaju stanovništvo pretežno islamskog porekla. Ove mračne reakcionarne snage su proizvod vakuuma proizvedenog nakon urušavanja levice, epohe slabog reagovanja u društvima koja vrtoglavo padaju dublje u ekonomsku krizu i nedaća koje su nastupile tokom relativnog zatišja u radikalnim pokretima radnika i omladine.

Ipak istina je i to da je ova privremena pojava preuveličavana i zloupotrebljavana zarad interesa imperijalista. Umesto da se sprovede dalekovida analiza užasne epizode 11. septembra, teorije zavere su se širile. Uglavnom apsurdne i misteriozne, one su bile pristrasne i pretežno iznosile verske i rasističke predrasude. Na drugoj strani, zvanični izveštaj komisije za 11. septembar je nemušt i fino neodređen kako bi se zaobišli motivi počinilaca ovog odvratnog čina. Ovo je dodatno doprinelo zbunjenosti običnih ljudi, ne samo u SAD već i širom sveta.

Nakon pada Berlinskog zida i urušavanja Sovjetskog Saveza, slavljeni imperijalistički ideolog Frensis Fukujama je izmislio tezu o „kraju istorije“. Ovu ingenioznu tezu je rasturila sama istorija pre nego što se i mastilo kojim je pisana osušilo. Kapitalizam je opet upao u krizu koja je uništila ideju o tome da je on krajnja sudbina ljudskog roda. Tada je njegov genijalni savremenik, Semjuel Hantington, smislio svoju reakcionarnu ideju krstaškog rata u „sukobu civilizacija“ 1997. godine.

Nakon raskida sa fundamentalistima u Avganistanu i drugde, Amerikanci su pokušali da inverzno iskoriste ovaj reakcionarni fenomen kao spoljašnju pretnju „zapadnoj civilizaciji“ i upotrebe ga za tlačenje radnika u naprednim kapitalističkim zemljama, kako bi pojačali eksploataciju i povećali profite. Sklepali su islamski fundamentalizam i figure poput Osame na način koji je odgovarao njihovoj propagandnoj mašineriji i ulivao strah radi podrivanja i unazađivanja klasne borbe.

U svojoj najnovijoj knjizi „Uspon i pad Al Kaide“, Favaz Žeržes iz Londonske škole ekonomije piše sledeće: „Al Kaida nikada nije bila aždaja koju su mnogi zamišljali. Jedina stvar koja je drži u životu je strah koji su nabijali samoživi političari i neznalice iz medija. Deceniju nakon 11. septembra, preterano reagovanje je i dalje amblem američkog rata protiv terora.“

Al Kaida i njoj slični nisu bili jedinstvena osovina koju su prikazivali buržoaski mediji. To je bila iscepkano i amorfno preduzeće, zasnovano uglavnom na ličnim odnosima i megalomanskim zabludama poput mita o tome da su Mudžahedini bili ti koji su pobedili Sovjete u Avganistanu itd, a isticano u prvi plan od strane zapadnih medija. Nakon što su Amerikanci napustili svoje fundamentalističke štićenike, koje je CIA negovala u Avganistanu, ono što ih je održalo u poslu je bilo sponzorstvo od strane nekih državnih agencija iz Saudijske Arabije, Pakistana i drugih despotskih režima, koji su hteli da iskoriste ove podivljale fundamentaliste za sopstvene strateške manevre. Sukobi oko finansijskih uloga na crnom tržištu, sa kojim su ova udruženja bila venčana, pokrenuli su trvenja koja su završila u njihovom daljem cepkanju i fragmentaciji. Otcepljene frakcije koje su prkosile „agencijskim“ udruženjima su morale da budu bešnje i zverskije da bi dokazali svoju vrednost. Tako je spirala terora i varvarstva pokrenula dalje samoubilačke bombaške napade i pokolje koji i dalje razaraju Pakistan i Avganistan.

Međutim, imperijalisti su još više koristili tezu o „sukobu civilizacija“ u događajima nakon 11. septembra. Islamski fundamentalisti su imali ogromne koristi od ove politike. Čak je i Džonatan Fridlend priznao u nedavnom članku u „Gardijanu“: „Nova spoljnopolitička doktrina je sklepana na brzinu. Rekla je da se svet suočava sa jedinstvenom, nadvijenom i stalnom pretnjom u obliku nasilnoh džihadizma...I zov je otišao van granica spoljne politike. Kultura, takođe je bila regrutovana u sukobu civilizacija između islamizma i Zapada...“ Samo nekoliko godina pre 11. septembra džihad i mudžahedini su bili slavljeni pojmovi u zapadnom rečniku. Sa iskrenim pogledom u nazad, osvrtanjem na proteklih 70 godina postaje više nego jasno da su imperijalizam i fundamentalizam dve strane istog novčića. Na kraju krajeva, oba podržavaju istu ekonomsku doktrinu.

Ali ovaj rat iscrpljivanjem je bio veoma profitabilan poslovni poduhvat za vojnoindustrijski kompleks, posebno u SAD. Veliko bezbednosno carstvo je izgrađeno. Neka 1271 vladina organizacija i 1931 privatna kompanija rade na programima vezanim za kontra-terorističke aktivnosti. Kompanije od Lokhid Martina to Dženeral Dajnemiksa i od Halibartona do DajnKorpa su ostvarile astronomske profite. Imperijalistički ratovi u Iraku i Avganistanu i prodaje od tenzija oboleloj Indiji su podstakle dalji razvoj industrije naoružanja u SAD.

Ali radnička klasa u Americi je strašno propatila. Suočavaju se sa zamrzavanjem plata već 2o godina, nezaposlenost raste do nezapamćenih nivoa, a američke mase se suočavaju sa drakonskim merama štednje i rezanjima budžeta, te se sve više i više lišavaju zdravstvenih beneficija. Ali koliko dugo će tolerisati tako opake napade? Američki narod gubi građanske slonode za koje se borio i koje je izborio u prethodnih dve stotine godina. Predsednik SAD je dao Združenoj komandi za specijalne operacije retku dozvolu da bira pojedince za ubiti, umesto da ih zarobljava.

Ipak, SAD je još jedan imperijalizam u fazi istorijskog opadanja. Uvodnik „Ekonomista“ u svom najnovijem broju kaže: „Hiper sila koja je opkoračivala svet pre deset godina je izgubila svoje poverenje i želi priliku da se pregrupiše.“ Pod kapitalizmom je ova prilika nestala. Moćni američki proletarijat će morati da se izdigne do vlasti i zbaci sistem koji je užas bez kraja. Trocki je davno napisao: „Sjedinjene Države su kovačnica budućnosti čovečanstva“. Radnička klasa i omladina u Americi imaju istorijski zadatak da izvrše. Imaju očekivanja koja treba da ispune.