jun_21_utoeya-arbeiderpartietRadničke organizacije širom sveta moraju iskazati solidarnost masovnom akcijom. U Švedskoj se organizuju komemoracije. Međutim, ono što je neophodno nisu samo izlivi žalosti, već i međunarodna akcija u znak solidarnosti. Sindikati drugih zemalja, počev od Švedske, treba da organizuju proteste i demonstracije. Neka svet vidi da se međunarodni radnički pokret neće zaplašiti nikakvom fašističkom agresijom, i da ćemo izaći na ulice da se suočimo sa svakom opasnošću koja ugrožava naša prava! Neka naša parola bude: povreda naneta jednom od nas, povreda je za sve.

Vreme je za buđenje! Već dugi niz godina Norveška nam se činila kao oaza mira i sigurnosti u ovom turbulentnom svetu. Sada nam je ova umirujuća iluzija brutalno raspršena. Vojska sada mili po ulicama norveške prestonice i brani javne građevine, dok porodice oplakuju svoju mrtvu decu. Svetska kriza kapitalizma ne štedi nijednu zemlju niti pojedinca. To je, što bi rekao Lenjin, užas bez prestanka.

Svetska javnost je šokirana vestima o krvavom masakru u Norveškoj. Broj žrtava je najmanje 91, uključujući 84 člana Radničke Omladinske Organizacije (AUF) koji su boravili u letnjem kampu.

Masakr je otpočeo eksplozijom bombe u Oslu, prilikom čega je stradalo sedmoro ljudi. Do pravog krvoprolića došlo je, međutim, nešto ranije na ostrvu Utoja, na kom su okupilo na stotine mladih ljudi da bi pohađalo letnju školu Radničke Omladine (AUF). Ostrvo im je dato na raspolaganje od strane sindikata Osla, i od velike je simboličke vrednosti za čitav radnički pokret.

„Vozio se trajektom od kopna do tog malog ostrva predstavljajući se kao policajac koji je tu zbog istrage vezane za eksplozije“, izjavio je novinar NRK-a Ole Torp za BBC. Od drugog očevica saznali smo da je tu stigao sve vreme tvrdeći da je policajac, i da je došao zbog informativnog razgovora o bombaškom napadu u Oslu, ali da je kada je sakupio dovoljno ljudi počeo da puca.

U jednom užasnom trenutku mladi ljudi u kupaćim kostimima pali su kao pokošeni. U neopisivoj panici skakali su u more kako bi se spasli, ali bi bili upucani u pokušaju da otplivalju i pobegnu sa mesta pokolja. Drugi bi čučnuli iza neke stene ili se posakrivali u pećinama, prestrašeni, dok ubica nije stajao pucajući u jednu bespomoćnu žrtvu za drugom.

Ubica je patrolirao po ostrvu izigravajući policajca i pozivao ljude da izađu iz skrovišta, da bi zatim pucao na njih kada bi izašli na otvoreno. Petnaestogodišnja Eliza je videvši policajca taman pomislila da je bezbedna, kad on zapuca. „Prvo je pucao na ljude na ostrvu. Zatim i na one u vodi“, rekla je.

Nekoliko žrtava se pretvaralo da je mrtvo, kako bi preživeli. Međutim, upucavši svoje žrtve jednom puškom ubica je svaku ponovo upucao u glavu sačmarom. Norveška štampa je ujutru bila prepuna snimaka plaža preplavljenih leševima. To su bila hladnokrvna ubistva sa predumišljajem.utoeya-whoelse_north

Ko je Anders Bering Brevik?

Oči javnosti odmah su bile uprte ka Al Kaidi. Ko bi drugi mogao biti kriv? Za ovakve terorističke napade islamskih ekstremista uvek postoji mogućnost, naročito kada se uzme u obzir činjenica da je Norveška poslala svoje trupe u Avganistan, i da je tu akciju podržala Norveška Radnička Partija, čemu se nije suprotstavila ni njena Omladina. Predsednik Obama nije časio ni časa da izrazi svoje najiskrenije saučešće, i da iskoristi priliku da iznudi podršku za nastavak „borbe protiv terorizma“.

Propaganda koja se vrši od 11.9.2001. formirala je javno mnjenje na taj način da se čim se kaže „terorizam“, zamišljaju tamnoputi ljudi odeveni kao Arapi ili Avganistanci. Međutim, informacije koje su potom puštene u javnost odmah su oborile ovu teoriju. Otkriveno je da je kamp Omladine Radničke Partije (AUF) napao neko ko je opisan kao plavokos muškarac po svemu sudeći nordijskog porekla, obučen u policijsku uniformu. Ubica niti je musliman niti pripadnik Al Kaide, već Norvežanin, pripadnik srednje klase.

Anders Bering Brevik je norveški sitni buržuj. Pohađao je poslovnu školu u Norveškoj, i bavi se sitnim biznisom. Očigledno nije imao problema s novcem budući da je kupio farmu, na kojoj je vodio posao. Njegova farma je prethodno bila korišćena od strane kriminalnog podzemlja kao plantaža marihuane. Ta plantaža je povezana i sa čuvenom pljačkom banke (poznatom kao operacija NOKAS). Po svemu sudeći pripremajući se za jučerašnje događaje Brevik je četvrtog maja kupio šest tona veštačkog đubriva, koje se obično koristi za bombe ručne izrade, pri čemu mu je zemljoradnja poslužila kao paravan.

On je i ekstremni desničar. Bio je aktivan član rasističke stranke, koja prema anketama trenutno ima oko 20% podrške glasačkog tela, kao i njene omladinske organizacije, navodno 10 godina, sve do 2007. Protivnik je multikulturalizma i okoreli antimusliman. Veruje se da se zalagao za scenario američke Bostonske čajanke u Evropi, i davao podršku Engleskoj ligi odbrane. Pisao je parole poput:

„Sve ideologije mržnje treba tretirati na isti način:

Islamizam je ubio 300 miliona,

Komunizam je ubio 100 miliona,

Nacizam je ubio 6 – 20 miliona“

Bivšeg premijera Groa Harlema Brundlanta naziva „ubicom otadžbine“ zbog zalaganja za ideju da je svako ko živi u Norveškoj Norvežanin. Neprekidno se žali i na to kako su se „marksisti“ navodno infiltrirali svugde, uključujući i kulturne ustanove, škole i medije.

Nema sumnje u to da je ovo bio politički čin. Mete nisu bile slučajne, kao što je to uglavnom slučaj kada je u pitanju napad nekog ludaka, već pažljivo odabrane zarad političkih ciljeva. Može biti da je glavna meta bio norveški premijer, laburista Jan Stoltenberg. Stotine mladih ljudi su željno iščekivale govor koji je premijer trebalo danas da održi.

Međunarodni mediji jednoglasno proglašavaju ove zločine delom „ludog revolveraša“, što je pokušaj odvlačenja pažnje sa političke pozadine ovih događaja. Ludak ne snosi odgovornost za svoje postupke, a oni su sasvim nasumični i slučajni. U ovom slučaju, međutim, nije bilo ničega nasumičnog niti slučajnog.

Norveški „eksperti“ za terorizam su zapanjeni činjenicom da je zločin počinio norveški desničar, a ne musliman. Neki od njih su izjavili da norveške obaveštajne službe nisu obratile dovoljno pažnje na opasnost od desnog ekstremizma tokom proteklih nekoliko godina. Zar im nisu bili poznati Brevikovi ekstremno desni stavovi?

Mnogi aspekti ovog slučaja ostaju nerazjašnjeni. Da li je Brevik bio sam ili je bilo više napadača? Prvi je utisak da je sve izveo sam. Ima svedoka, međutim, koji kažu da je makar još jedna osoba u civilu učestvovala u pokolju na ostrvu. Vreme će pokazati. Zanimljivo je da je lider laburista Stoltenberg naglasio da policija istražuje mogućnost veza sa inostranstvom.soldiers_in_oslo-h_k_nilsen

Radnici moraju da reaguju!

Lider AUF-a, Eskil Pedersen, održao je jutros konferenciju za štampu na kojoj je ovaj napad proglasio napadom na demokratiju, i izjavio da će AUF i dalje stajati iza svoje politike antirasizma i boriti se za demokratiju i jednakost.

Premijer Stoltenberg, vidno potrešen ovim svirepim zločinom, izjavio je za televiziju: „Ovo je napad na Norveški radnički pokret, na Norvešku radničku partiju i njenu Omladinsku organizaciju.“ U to nema sumnje. Međutim, ova poruka je odmah razvodnjena u vestima BBC-ja, gde je proglašen za napad „na politički sistem Norveške i njene vrednosti“.

Desničari poput Sarkozija i Angele Merkel koji podilaze antimuslimanskom raspoloženju kako bi iznudili podršku desnice, kao i novinari poput Ruperta Mardoka, insistiraju na ekstremističkim i anti-imigracionističkim elementima priče. U Norveškoj se Konzervativna stranka sprema da formira koalicionu vladu sa Naprednom strankom ukoliko sadašnja levičarska koalicija izgubi na sledećim izborima. Nema, dakle, nikakvog smisla predlagati bilo kakav sporazum sa desničarskim buržoaskim strankama kako bi se „odbranila demokratija“ od ekstremne desnice.

Lider laburista je zatim, naglasivši s punim pravom da je reč o napadu na radnički pokret, izjavio da stvar treba ostaviti policiji. Ovo nije bio dobar potez. Ne možemo se oslanjati na to da će nas država uspešno odbraniti od fašista. Državne obaveštajne službe su ignorisale aktivnosti fašističkih organizacija, a jedan deo države uvek gaji simpatije prema fašistima. Slepa vera u to da će nas država efikasno štititi može nas uljuljkati u lažni osećaj sigurnosti, što može imati tragične posledice. Setimo se samo činjenice da je ovaj ubica bio u prilici da počini masakr samo zahvaljujići tome što je bio odeven kao policajac.

Ovaj napad je doveo do atmosfere opšteg straha protiv koje se mora boriti. Socijalistička omladina (SU) bila je primorana da otkaže svoj letnji kamp koji je trebalo da počne sledeće nedelje na istom ostrvu. Iskazali su solidarnost sa AUF-om vrlo lepim rečima svog lidera Olafa Magnusa Lingea: „Odajmo počast nastradalim drugovima ne minutom ćutanja, već čitavim životom posvećenim borbi.“

Ovaj napad otvara pitanje kako braniti radnički pokret i njegove omladinske organizacije od fašista. Omladina Radničke partije, Omladinsko krilo sindikata i Omladina Socijalističke levice bi trebalo što pre da se povežu i formiraju odbore za samoodbranu, koji će sarađivati sa sindikatima i odborima sindikalnih opunomoćenika. Svaki javni skup treba da bude pod nadzorom i obezbeđen, a na svaki akt agresije mora se efikasno odgovoriti.

Organizovana radnička klasa mora da nauči da se oslanja na sopstvene snage. Samo Radnički Pokret je taj koji se može odupreti napadima fašista i desničarskih grupacija, ali da bi mogao da u tome bude efikasan, mora na svaku provokaciju fašista odgovoriti mobilizacijom punog kapaciteta organizovane radničke klase. Norveški radnički pokret je veoma jak. On mora da iskoristi svoju snagu kako bi fašistima očitao bukvicu. Norveški sindikati bi trebalo da pozovu na dvadesetčetvoročasovni generalni štrajk u znak protesta protiv ovog napada.

Radničke organizacije širom sveta moraju iskazati solidarnost masovnom akcijom. U Švedskoj se organizuju komemoracije. Međutim, ono što je neophodno nisu samo izlivi žalosti, već i međunarodna akcija u znak solidarnosti. Sindikati drugih zemalja, počev od Švedske, treba da organizuju proteste i demonstracije. Neka svet vidi da se međunarodni radnički pokret neće zaplašiti nikakvom fašističkom agresijom, i da ćemo izaći na ulice da se suočimo sa svakom opasnošću koja ugrožava naša prava! Neka naša parola bude: povreda naneta jednom od nas, povreda je za sve.

Vreme je za buđenje! Već dugi niz godina Norveška nam se činila kao oaza mira i sigurnosti u ovom turbulentnom svetu. Sada nam je ova umirujuća iluzija brutalno raspršena. Vojska sada mili po ulicama norveške prestonice i brani javne građevine, dok porodice oplakuju svoju mrtvu decu. Svetska kriza kapitalizma ne štedi nijednu zemlju niti pojedinca. To je, što bi rekao Lenjin, užas bez prestanka.

U Londonu,

23.6.2011.