Uprkos masovnoj mobilizaciji radnika i omladine i pokretu revolucionarnih dimenzija, PASOK-ova vlada je uspela da progura svoje mere štednje u parlamentu. Ovo je doduše imalo svoju cenu, jer mase su sada osetile sopstvenu snagu i postale duboko politizovane. Grčki marksisti iz „Marksistiki Foni“ i „Revolucije“ pružaju nam bilans situacije.

PASOK-ova vlada je na kraju uspela da uspešno progura svoje mere štednje kroz parlament. Ovo je ipak Pirova pobeda, pošto je postignuta uprkos ubedljivom protivljenju radničke klase, izraženom kroz masovni pokret koji je trajao mesec i po dana i kroz trodnevni generalni štrajk.

Mi je zovemo Pirovom zato što je vlada pretrpela brojne i značajne gubitke. Prvo, zato što je bila na rubu pada, što ukazuje na to koliko je izolovana od društva. Drugo, odmah posle izbegavanja svog pada bila je primorana da se osloni na represivnu silu države da bi terorisala demonstrante. Ovo je dovelo u oštar fokus klasnu mržnju protiv izrabljivanja i nepravde koje vlada sada predstavlja. Rasprostranjena mržnja protiv policijske represije je postala nešto što je zajedničko svim ljudima.

Glavni elementi koji karakterišu političku, društvenu i ekonomsku situaciju u zemlji su sledeći: Prvi je duboka kriza teško zaduženog grčkog kapitalizma, zajedno sa pokušajima imperijalizma da spreči dalju epidemiju u globalnom bankarskom sistemu i svetskoj privredi putem svojih „spasilačkih“ planova i drakonskih mera štednje; drugi je postojanje vlade koja je oslabljena udarcima masovnog pokreta; treći je jako oklevanje - u ovom trenutku - Nove demokratije da preuzme dužnosti vlade, pošto oni to posmatraju kao očuvanje sebe kao političkog predstavnika kapitalističke klase u Grčkoj; četvrti je oklevanje levih vođstava – gde je Komunistička partija (KKE) odgovornija od drugih – da stvore levu političku koaliciju koja bi jasno poručila radnicima da će oni preuzeti vlast, kako bi sproveli program iskorenjivanja jednom za svagda samog sistema koji je odgovoran za dugovanja, nezaposlenost i siromaštvo; i konačno peti i odlučujući faktor je stanje masovnog pokreta, stadijum kroz koji on trenutno prolazi i njegove perspektive. Sagledaćemo svaki od ovih faktora.

Kako se svi ti elementi razvijaju?

Pobrinuvši se da grčki parlament progura mere štednje, „Trojka“ je samo kupila još malo vremena za banke i svetski kapitalizam. Marksisti su pak iznova i iznova isticali da sudbina Grčke ne zavisi od namera i planova imperijalista niti od domaće ekonomske situacije. Grčki dug predstavlja samo jednu od nevolja svetskog kapitalizma. Pored skoro bankrotiralih Irske i Portugala, kao i teško zaduženih Španije i Italije, SAD postaje sve veći rizik za svetsku privredu jer rejting agencije stalno dižu uzbunu zbog njihove prevelike zaduženosti.

Potencijalno povećanje broja država koje se, poput Grčke, nalaze u crvenoj zoni bi moglo stvoriti opštu klimu protekcionizma, što bi onda dovelo do prepuštanja Grčke njenoj sudbini i njenog napuštanja evra. Ovo znači da, uprkos usvajanju mera štednje i dogovoru novog zajma, ne postoji način izbegavanja bankrota Grčke. Finansijska bura će se nastaviti i pojačati, stvarajući konstantan izvor nestabilnosti.

Vlada, iako oslabljena, se neće lako predati. Njihovu izolovanost od masa za sada nadoknađuje puna podrška vladajuće klase i svetskog imperijalizma. Ukoliko je masovni pokret ne sruši kroz zaoštravanje klasne borbe, ona će se održati na vlasti i odradiće što je više moguće prljavog posla što im zadaju domaći i strani kapital.

Vođstvo Nove demokratije, koristeći se demagogijom, pokušava da požanje deo društvenog nezadovoljstva. Gospodin Samaras za sada je održavao pametan i fleksibilan pristup, nastupajući kao „opirujući političar“, dok se na gospodina Papandreua gleda kao na pokorno pseto koje ne pokušava nikakav otpor protiv „Trojke“. Ova taktika doduše ima svoja ograničenja. Čim se grčki kapitalizam približi ivici propasti ili mu zapreti pad pod udarcima revolucionarnih masa, gospodin Samaras će se okanuti svoje lažne populističke pozicije i rado će stupiti u vladu „nacionalnog jedinstva“, čiji će jedini cilj biti obeshrabrivanje i dezorijentacija radnika.

Političke vođe levice su do sada bili ključni faktor u ishodištu pokreta. Da su se postavili po svojim osnivačkim principima, dve glavne partije grčke levice, KKE i Sinaspismos, bi svim svojim snagama stale iza svakog masnovnog pokreta koji je uperen protiv vladajuće klase. Umesto toga su Sinaspismos, sa svojom pasivnom pozicijom i držanju izvan pokreta, i KKE, sa svojim hladnim stavom i izostajanju iz pokreta, praktično radili na potkopavanju pokreta umesto da ga jačaju. Uprkos svemu ovome, kako se buržoaske partije budu sve više uplitale u politiku „nacionalnog koncenzusa“, i kako PASOK u ovom stupnju neće unutar sebe dobiti organizovani opozicioni trend koji bi se suprotstavio vladi s pozicija levice, tradicionalne partije levice će neizbežno postati prvi politički izbor za veliki deo masa koje traže politički izraz svog besa i nezadovoljstva protiv vlade, „Trojke“ i kapitalizma uopšte.

Štetna uloga sindikalne birokratije

Pokret sa trgova se sastoji od široke, neorganizovane i do sada nepolitizovane mase. Tu su eksploatisani radnici, nezaposlena omladina, sa i bez fakultetskog obrazovanja, penzioneri i sitni trgovci koji se nalaze u očajničkoj situaciji, domaćice i drugi slojevi. Ovo je kao posledicu imalo buđenje organizovane radničke klase i guranje radničkog i sindikalnog pokreta na čelo borbe. Stoga su generalni štrajkovi na koje su pozvali GSEE i ADEDY (dve glavne sindikalne konfederacije), ali i borba DEI (električari) i drugih ranika postali „opsadni ovan“ borbe protiv mera štednje, vlade i „Trojke“.

Ipak, mora se istaći da su vođe GSEE i ADEDY ponovo imale štetnu ulogu. Štrajkovi su ponovo sazvani samo zarad izduvavanja masa, dok je upravo suprotno bilo potrebno, a to je produžena borba takvih razmera da bi vlada bila srušena. Ta dva-tri dana generalnog štrajka su umesto toga bukvalno sazvani u pet do dvanaest, kada je već postalo očigledno da će nove mere štednje biti usvojene sa većinom u parlamentu. Isto tako, generalni štrajkovi su samo bili sazvani, ali skoro uopšte neorganizovani.

Nije bilo ni nikakve kampanje da se osigura masovno učešće radnika privatnog sektora gde nema sindikata i šefovi održavaju režim terora. Nije bilo organizovano obezbeđenje na demonstracijama i zborovima, te su se zakukuljeni provokatori lako infiltrirali. Generalno je više bio slučaj da se sindikalna birokratija držala odvojeno od pokreta na trgovima i nije preduzela konkretne korake da organizuje zajedničku akciju. Ovo je bilo u suprotnosti sa Narodnim zborom na Trgu Sintagma, koji nikada nije prestao sa pozivanjem na opšti politički generalni štrajk i zajedničku akciju sa sindikatima protiv mera štednje.

Odbijanje dela vođstva GSEE da drugog dana 48-očasovnog generalnog štrajka organizuje zbor je tipičan primer ovog bednog ponašanja. S druge strane, vođe ADEDY, iako su u dva navrata pozvale radnike javnog sektora na Trg Sintagma, su čak odbile da postave binu i mikrofon kojim bi se ljudi obraćali demonstrantima i širili slogane. Obeshrabrujuć je bio i stav vođstva GENOP-DEI (sindikat električara), koje je odmah nakon usvajanja mera štednje opozvalo svoj štrajk, čime su štrajkački front razbili u najključnijem trenutku. Konačno, vođstvo PAME (frakcija KKE unutar sindikata) su praktično potkopali pokret tako što su ponovo sazvali svoje skupove koji su bili odvojeni i od pokreta na trgovima i od demonstracija GSEE i ADEDY.

Kao zaključak možemo reći da, dok je masovni pokret na trgovima pokazao svoju tendenciju ka organskom jedinstvu i trudio se da ga predstavlja organizovani radnički pokret, birokratske sindikalne vođe su otvoreno sve ovo potkopale, odigravši veoma negativnu ulogu u borbi protiv mera štednje.

Moramo se pripremititi za sledeću rundu

Pokret se razvijao za proteklih mesec i po dana. To nije bila samo mobilizacija dela stanovništva, već je pokrenuo i zaradio podršku masa. Milioni ljudi su sada postali politizovani. Za samo nekoliko nedelja, stušile su se duboko ukorenjene ubeđenja i iluzije u vezi sa partijama, simbolima, institucijama i vođama. Hiljade ljudi su učestvovale u narodnim zborovima i iz prve ruke iskusile brutalno nasilje državnog aparata. Upada u oči kako mnogi „miroljubivi“ ljudi, „koji poštuju zakon“, sada veruju da je društvu potrebna radikalna promena i podržavaju nasilne metode borbe kao odgovor naroda na metode vladajuće klase.

Čim su mere štednje bile usvojene u parlamentu, naravno da je osipanje u masovnom pokretu bilo neizbežno. Učešće u demonstracijama na Trgu Sintagma je počelo da opada, dok je osipanje u drugima gradovima bilo još izraženije. Moramo razumeti da mase ne mogu biti stalno u pokretu. Ipak, razmera opadanja životnog standarda usled krize kapitalizma je tolika da je pokret radikalno promenio svest miliona, a ovo je već stvorilo novu tradiciju borbe. Mase su osetile svoju snagu i žude za osvetom protiv vlade i vladajuće klase. Stoga je mala verovatnoća da će doći do produženog opadanja pokreta, dok će ljudi istovremeno izvlačiti bitne političke zaključke iz iskustva koje su upravo stekli.

Sada je glavni zadatak reorganizacija masovnog pokreta, izvlačenje ispravnih zaključaka i priprema za sledeću, ključnu rundu borbe. Zbog očiglednih psiholoških znaka umora usled stalnih demonstracija i takođe zbog objektivnih poteškoća sredine letnje sezone i vremenske potrebe za pripremom, otvaranje nove runde će neizbežno biti odloženo do septembra. Takođe moramo da upamtimo da se štrajkačka akcija od ključne važnosti ne može preduzeti usred leta, kada je većina radnika na odmoru.

Značaj narodnih zborova

Narodni zborovi mogu biti najefikasniji način pipreme za sledeću rundu borbe. Iako oni objektivno ne mogu da rade sa istim nivoom, veličinom i učestalošću u sledećih 6-7 nedelja, trebalo bi da nastave sa radom i mora se organizovati kampanja koja će ih širiti do svakog komšiluka. Ključnu ulogu u ovome može odigrati narodni zbor na Trgu Sintagma. Koristeći se svojom težinom, trebalo bi da izda proglas radnicima širom zemlje.

Moramo objasniti da je odnos snaga unutar parlamenta u oštroj suprotnosti sa raspoloženjem u društvu. Odatle i ishodi potreba za proširenjem i jačanjem onih institucija koje će odražavati istinsku volju većine radnika – narodnih zborova, koji su objektivno ćelije klasne borbe, ali koji se razvijaju i koji će u budućnosti predstavljati silu. Moramo postepeno uvoditi koncept nedeljnih sastajanja na narodnim zborovima radi raspravljanja o metodima i zahtevima borbe u svakom kraju i komšiluku zemlje.

Organizovati dugoročnu borbu

24- i 48-očasovni generalni štrajkovi, koje je sindikalna birokratija organziaciono potkopala su se pokazali kao nedovoljni da dovedu pokret do pobede. Zbog toga neophodno da na svim radnim mestima, velikim i malim, već u prvim danima septembra, radnički sastanci izaberu štrajkačke komitete za sprovođenje kampanje ozbiljnog organizovanja opšteg generalnog štrajka. Vlada Papandreua je izgubila podršku među narodom i faktički je u ime zelenaša objavila rat radnicima. Stoga osnovni zahtev jednog takvog štrajka može da bude samo momentalno rušenje vlade.

Štrajkački komiteti bi zajedno sa sindikatima trebalo da obezbede uspostavljanje štrajkačkh fondova i javnih kuhinja za štrajkače i njihove porodice, koje će imati poteškoće s preživljavanjem. S obzirom na malo učešće radnika privatnog sektora, gde ne postoje sindikati, u nizu štrajkova, potrebno je i organizovanje kampanje za masovno učešće u štrajku. Trebalo bi promovisati akcije solidarnosti i blokade onih preduzeća gde se radnicima preti otpuštanjem.

Ekstremno brutalne metode represije protiv pokreta tokom 48-očasovnog generalnog štrajka je sve osvestila o potrebi za organizovanom odbranom protiv policijskog nasilja i provokatora. Stoga moramo, u saradnji sa Narodnim zborom na Trgu Sintagma i sa drugim zborovima, stvoriti odbrambene odrede na blokadama radnih mesta, koji će se sastojati od odgovarajuće opremljenih borbenih elemenata pokreta i sindikata zarad borbe protiv policijskog nasilja i delovanja provokatora.

Jedan od ključnih zaključaka koje možemo izvući iz pokreta jeste da on što pre mora sebi dati jedinstven i istinski demokratski izraz. Ovo se može postići sistematskom kampanjom za uspostavljanje nacionalnog tela izabranih i opozivnu podložnih delegata zborova i štrajkačkih komiteta širom zemlje, koji bi se redovno sastajali na Trgu Sintagma, središtu borbe i izabrali nacionalni akcioni komitet, koji će preduzeti koordinaciju i jedinstveno reprezentativnost pokreta.

Centralizovani nacionalni akcioni komitet bi uz to pozivao na solidarnost evropski i međunarodni radnički pokret i omladinu. Na osnovi legitimizacije od strane narodnog pokreta i pokreta radničke klase, Treba izvršiti pripreme za smenu „Trojkine“ vlade, stavljanje banaka i koncentrisanog bogatstva pod kontrolu radnih masa.

Partije levice i sindikati, na osnovi ovakvih zahteva i akcionog plana, treba da stvore ujedinjeni front za borbu do konačne pobede u svakom komšiluku i na svakom radnom mestu.

Predrevolucionarni period i subjektivni faktor

Masovni pokret i uzastopni generalni štrajkovi koje smo u poslednjem periodu videli pokazuju da u Grčkoj nismo suočeni sa nizom izolovanih borbi niti sa sporadničnim iskrama borbe, već sa situacijom sa rasprostranjenim besom i voljnošću mase radnih ljudi za učestvovanjem u dugoj bici. Ušli smo u predrevolucionarnu situaciju. Imamo sve veću spremnost masa za borbu i žrtvovanja kako bi uzele svoju sudbinu u sopstvene ruke. Ipak, istovremeno postoji nedostatak subjektivnog faktora, t.j. revolucionarne partije sa dubokom ukorenjenošću unutar masa koja bi mogla da obezbedi ispravne slogane i metode borbe i povede masovnu borbu dok se ne postigne konačna pobeda.

Ovaj faktor se može izgraditi samo na osnovi dva ključna elementa. Prvi je odbrana najrevolucionanijih ideja i metoda, istinski revolucionarnog marksizma, koje su uspešno isprobane u najvećoj revoluciji ikada, Oktobarskoj revoluciji 1917. godine. Drugi je aktivno učešće svakog revolucionara u živoj bici ideja i struja koje će se pod pritiskom pokreta razvijati unutar masovnih radničkih organizacija i partija.

Drugovi iz Sinaspismosa i Omladine Sinaspismosa, koji podržavaju dvomesečni časopis „Marksistiki foni“ i nedeljnik „Revolucija“, veruju da je trenutni zadatak marksistička preorijentacija levice i ovo se danas sprovodi izgradnjom marksističke tendencije unutar Sinaspismosa. Ovakva tendencija bi mogla da odigra vodeću ulogu u pobedi revolucionarnog pokreta i ideja istinskog socijalizma u Grčkoj.