Prenosimo tekst druga Alana Vudsa, urednika internet stranice "In Defense of Marxism" o problemima sa kojima se radnička klasa Grčke i sveta suočava usled nametanja sve većih i surovijih "mera štednje" od strane Evropske Unije i globalnih finansijskih institucija.greece_economic_crisis_741755 Grčka danas nije samo izolovano goruće pitanje, već je situacija u toj zemlji uvid u blisku budućnost velikog broja zemalja na periferiji Evrope i Nemačke, kao vodeće ekonomske sile na kontinentu:

Dok pišem ove redove, sudbina Grčke se odlučuje u divovskoj borbi grčke radničke klase protiv banaka i krupnih kapitalista iz cele Evrope. EU podvrgava Grčku najpodlijoj vrsti ucene. Oni kažu: ili prihvatite drakonsko rezanje svog životnog standarda, ili vam nećemo dati narednih 12 milijardi evra.

To znači da bi grčka vlada uskoro ostala bez novca. Ne bi mogla da plati medicinske sestre, doktore, učitelje i policajce. Grčka bi bankrotirala.

Sa svih strana se viče: Grci moraju da plate! Na ulicama Atine pak se čuo drugi glas: glas običnog muškarca i žene, glas radnih ljudi koji su naporno radili ceo svoj život, koji se bore i žrtvuju, glas ljudi koji nisu odgovorni za krizu, ali od kojih se traži da plate račun.

Jedna radnica je na Trgu Sintagma pitala novinara Kanala 4: „Zašto siromašni treba da plate?“ To je odlično pitanje koje zaslužuje odgovor.

Jedan grčki doktor je u utorak uveče (28. juna) na vestima britanskog Kanala 4 dao odgovor na monstruoznu laž o isuviše plaćenim Grcima. „Ja sam doktor i u bolnici sam radio 27 godina“, rekao je, „Moja mesečna plata iznosi 1 500 evra, što je za 70% manje od onoga što zarađuju moje kolege iz drugih evropskih zemalja.“

Grčki radnici su među najniže plaćenima u EU i prošle godine su im plate već bile smanjene za trećinu. Sada se od njih traži da prihvate još jedno ogromno smanjenje za 30%. Kada su ga pitali da li Grčka treba da prihvati najnoviji plan štednje, doktor je odgovorio protivpitanjem: „Može li mi EU dati garanciju da Grčka neće morati da proglasi bankrot ako prihvatimo ova rezanja?“ Odgovora još uvek nema.

Događaji iz poslednjih 12 meseci su već dali odgovor. Štednja i opadajući životni standard su već bacili Grčku u duboku recesiju. Naknadna rezanja će samo još utvrđivati začarani krug, sa još više nezaposlenosti, opadajućom potražnjom, opadajućim prihodima od poreza i neizbežnim proglašavanjem bankrota kao završnicom. Stavros Ligeros je u grčkim novinama „Kathimerini“ predstavio oštru i sumornu računicu koja predstoji Grčkoj:

„Čak ako bi glavni dug Grčke bio nekako izbrisan, 2012. bi ona i dalje morala da plati nekih 52 milijarde evra (35 milijardi u obveznicama kojima je prošao rok i 17 milijardi kamate), dok ona očekuje 12 milijardi pomoći od ’Trojke’(trojni komitet Evropske komisije, Evropske centralne banke i MMF-a, stvoren zarad finansijskog „spasavanja“ Grčke, Portugala i Irske, prim. prev.). Grčka 2013. ne očekuje da dobije išta od ’Trojke’, ali će opet morati da plati oko 44 milijarde evra (27 milijardi u obveznicama sa prošlim rokom, 17 milijardi kamate). Ona tako mora samo za period 2012-13. da pribavi preko 84 milijardi evra, te čak i ako dobije zajam od 60-65 milijardi, opet će biti 20-25 milijardi u minusu. Ta suma bi tobože trebalo da bude pokrivena privatizacijom i rasprodajom državne imovine.

Ipak, život se ne zaustavlja 2013. Kako će Grčka obezbediti desetine milijardi evra godišnje da otplaćuje svoj ogromni dug? I šta će se desiti 2014, kada se poveća kamatna stopa?“

0dce8063aa540c20f157

Drugim rečima, koliko god da se grčki narod žrtvuje, to neće promeniti konačni ishod. Grčka će na kraju proglasiti bankrot i posledice će biti žestoke – ne samo za Grčku, već i za celu EU, za SAD i za perspektivu celokupne svetske privrede.

Ovo potvrđuju aktuelne vesti. Standard i Pors, kreditna agencija se dosta jasno izjasnila da sadašnji dogovoreni paket za restruktuiranje grčkog duga u suštini predstavlja proglašenje bankrota. Sudeći po kriterijumima rejtingovanja Standard i Pors, plan privatnog finansijskog sektora da „prebaci“ deo duga Grčke bi izazvao de facto proglašenje bankrota. Ovde leži odgovor na pređašnje pitanje grčkog doktora.

Ukupan dug Grčke je 2010. iznosio 328,6 milijarde evra, što je jednako 142,8% njenog BDP. Ove godine će biti 157,7% BDP, dakle povećanje za preko 10% u roku od godinu dana. Svi optuživački pokazuju prstom na Grčku, ali ovo je samo ekstreman slučaj fenomena koji utiče na svaku državu u Evropi.

Lek koji preporučuje EU birokratija neće delovati i ubiće pacijenta, ali šta je alternativa? Svi buržuji tvrde da je nema, ali to je potpuna laž. Ista laž se govori narodima Irske, Portugala, Španije, Britanije i SAD. „Šta da radimo? Nema se para“, kažu političari sa suzom u oku.

Činjenica jeste da se ima mnogo para. Prema grčkoj poreskoj kancelariji SDOE, grčki kapitalisti poseduju preko 10.000 „offshore“ kompanija sa godišnjim obrtom od oko 500 milijardi evra! (izvor: „Ta Nea“, 05. 11. 2009.) Kao što se vidi, u Grčkoj postoji mnogo novca, ali ne u rukama izabrane vlade, već u rukama privatnih građana, bogatih muškaraca i žena, bankara i kapitalista koji ne plaćaju poreze i šalju milijarde evra u inostrane banke i offshore firme. Kada se govori o „nužnom žtrvovanju Grka“, nešto se ne misli mnogo na ove Grke.

Planina dugova

Ukupna spoljna dugovanja u svetu su se za 31. decembar procenjivala na 60,28 biliona dolara. Ova suma je zbir spoljnog duga svih zemalja, što javnog, što privatnog. Sudeći po ovim brojkama, svet se davi u moru dugova. Ovo je divovski teret na plećima čovečanstva. Ono konstantno koči potražnju, što pak smanjuje potrošnju. Ne može biti govora o izlaženju iz krize ako se barem deo tog doga ne ukloni i potrošnja obnovi.

Problem neodrživog duga nije ograničen samo na Evropu. Niko ne voli da govori o neodrživim dugovima SAD. To je poput razgovaranja o bombama u avionu. Ozbiljni ekonomisti i strani ulagači su pak dobro upućeni u stvarnu situaciju i ona je po svakom merilu alarmantna.

Javni dug SAD je 6. maja iznosio 14,32 biliona dolara, što je predstavljalo oko 98% godišnjeg BDP iz 2010. (14,66 biliona). Koristeći brojke iz 2010., dobija se da se ukupni dug SAD (96,3% BDP) rangira na dvanaestom mestu u odnosu na druge zemlje. Javni dugovi EU (9,8 biliona evra, iliti 14 biliona dolara) i SAD (14,32 biliona dolara) zajedno iznose oko 28 biliona dolara.

Dugotrajni rast u SAD i drugim zemljama se zasnivao na planini dugova, ali dobro je poznateo da te planine pre ili kasnije doživljavaju lavine. Ozbiljna lavina će zbrisati sve pred sobom, što će stvoriti ogromnu materijalnu štetu za koju će biti potrebno puno vremena da se ukloni.

Obama sada vrši pritisak na Evropljane da konačno reše grčko pitanje, jer će kolaps u Grčkoj značiti krizu evro-zone i možda krah samog evra. Ali, uzevši u obzir stepen zaduženosti SAD, ovo bi onda momentalno izvršio pritisak na dolar, što bi lako moglo da izazove ozbiljan finansijski krah u SAD, koji bi poslao udarne valove širom sveta.

Nema para?

Nejednakost ubrzano raste i tokom krize je takođe rasla. Uzmimo na primer svetski prihod po domaćinstvu iliti procentualni udeo potrošnje u nacionalnom dohotku. Najsiromašnijih 10% troši samo 2,6% nacionalnog dohotka, dok najbogatijih 10% troši 28% (brojke iz 2005.).

Ovo važi za sve zemlje. Britanija je nedavno iskusila najveće radničke štrajkove u javnom sektoru u poslednjih nekoliko decenija. Uvaljuje nam se ista priča kao i Grcima: sad je kriza, tako da nema para za isplatu penzija. Svi mi se moramo žrtvovati za spas nacije.

Svi? Ne, ne svi. To neće učiniti bankari koji sebe nagrađuju ogromnim bonusima u sred krize, niti one banke koje su dobile milijarde u vidu državne pomoći. Od njih se ne traže nikakva žrtvovanja. Uprkos svim pričama o štednji, britanski superbogataši su povećali svoje bogatstvo za 18% u poslednjih 12 meseci.

Što važi za bankare, važi za kapitalističku klasu uopšte. Najbogatijih 1 000 britanaca u svojim računima ima 60,2 milijarde funti više nego 12 meseci ranije. Prosečna primanja 100 najbogatijih izvršnih direktora su se od prošle godine povećala za 32%, na 3,5 miliona funti. Čak i je Vins Kejbl, poslovni sekretar liberalnodemokratsko-torijevske vlade, morao priznati da „su najveće plate suludo skočile, posebno u bankarskom sistemu, ali i šire.“ (Fajnenšl Tajms, 7. 6. 2011.) Gospodin Kejbl i njegovi prijatelji istovremeno poručuju radnicima da nema dovoljno novca za penzije, škole i bolnice.

„Ekonomist“ je 25. juna izneo kratak tekst sa zanimljivim naslovom „It’s a rich man’s world“ („Ovo je svet za bogate“). U njemu piše sledeće: „Jedno godišnje istraživanje je utvrdilo da je sabrano bogatstvo najbogatijih 10,9 miliona ljudi (od čega su 27% žene) u 2010. iznosilo 42,7 biliona dolara, što je više nego u 2007, godini dolaska finansijske krize. Više od polovine bogatih živi u SAD, Japanu i Nemačkoj, ali po prvi put ih ima više u Aziji nego u celoj Evropi.“

Najveći porast nejednakosti se može videti u Kini gde je juriš ka kapitalizmu stvorio zjapeći procep između bogatih i siromašnih. „Fajnenšl tajms“ je 2007. izveštavao kako u Kini ima čak 364 000 dolarskih milionera, dok su kineski radnici prinuđeni da rade za crkavicu u fabrikama novopečenih bogataša.

Svetski BDP je po „Ekonomistu“ poslednjih 12 meseci (od maja 2010. do maja 2011.) iznosio 65 biliona dolara. To znači da oko 11 miliona ljudi (što je oprilike jednako broju stanovnika metropolnog dela Londona) zajedno poseduju bogatstvo jednako oko dve trećine celokupne prozvodnje na planeti. Jedanaest miliona ljudi je sićušan deo svetske populacije. Ukupno radno sposobno stanovništvo se 2010. procenjivalo na 3,191 milijardu. Jedanaest miliona ljudi predstavljaju samo 0,0034% ukupne radne snage.

„Ali ako jednako podelimo svo bogatstvo,, to neće rešiti ništa i potkopaće proizvodna ulaganja, što predstavlja žilu kucavicu privrede.“

Ovo je tačno, ali maši poentu. Mi za početak ističemo da ne predlažemo„deljenje“ svog bogatstva na jednake delove, već da ga iskoristimo u produktivne svrhe, za boljitak celog društva, a ne za profit šačice super-bogatih pojedinaca i porodica.

Drugo, uzrok sadašnje krize je upravo to što kapitalisti ne ulažu u grčku niti u bilo čiju drugu proizvodnju. Oni gomilaju svoj novac, ili ga ulažu u zlato, umetnička dela i sve ostale parazitske špekulativne aktivnosti koje im obezbeđuju jaku kamatu za uložen plen.

Deo ove špekulativne aktivnosti je posvećen džinovskom kockanju na svetskom finansijskom tržištu. Špekulanti se poput gladnih vukova obrušavaju na državu u poteškoćama i bacaju je sa litice. greece_under_occupationReči „nacionalni suverenitet“ i „demokratija“ postaju beznačajne u ovoj kapitalističkoj džungli, što su Grci, Portugalci i Irci saznali iz prve ruke.

Hajde da prihvatimo da se veliki deo ukupnog bogatstva ove sićušne manjine sastoji od zemljišta, fabrika, zgrada, mašina i sl. Čak i ako pretpostavimo da se samo polovina toga sastoji od potrošnog bogatstva (novac na računima švajcarskih banaka, deonice i akcije, „ofšor ulaganja“, dragulji, umetnička dela, itd.) Ovo znači da bi samo nešto više od polovine priavtnog bogatstva svetskih bogataša bilo dovoljno da otplati sav dug Evrope i SAD (oko 28 biliona dolara).

Ovo je doista zapanjujući izraz Marksovog pojma koncentracije kapitala. Sve veće bogatstvo se koncentriše u sve manje ruku, a uz veliko bogatstvo ide velika moć. Sudbine čitavih nacija bivaju odlučene od strane šake neizabranih i anonimnih pojedinaca koji se skrivaju iza maske „tržišta“.

Pošast nezaposlenosti

Mnogi pričaju kako „socijalizam ne funkcioniše“. Njima je pak zgodno da previde činjenicu da je kapitalistički sistem taj koji ne funkcioniše. Kako inače objasniti potrebu svih krupnih banaka i mnogih velikih privatnih kompanija (tipa automobilska industrija u SAD) za injekcijom biliona dolara javnog novca kako bi preživele?

Šta sad bi sa takozvanom nadmoći tržišta? Gde je rizik, kada je on preuzet od strane javnosti i poreskih obveznika od kojih se očekuje da zdušno nagrade bankare za njihove neuspehe, dok obični radnici bivaju otpušteni bez milosti?

Kako je moguće da najsiromašniji slojevi društva moraju da plate račun za krizu banaka – krizu povezanu sa orgijom špekulaciaj, prevara i istinske pljačke od strane bankara – dok sami bankari sebi daju bestidno ekstravagntne bonuse iz javnih sredstava?

Neuspeh tržišne ekonomije se da videti kroz nezaposlenost u svetu. Nezaposlenost na svetskom nivou se 2010. procenjivala na 8,8% (veća nego 8,3% iz 2009.). Ova brojka doduše drastično potcenjuje pravu stopu nezaposlenosti, pošto se ne računa ogroman broj ljudi koji su nedovoljno zaposleni ili se bave uličnom prodajom, itd.

Ako uračunamo nezaposlenost i delimičnu zaposlenost, 2007. su one činile 30%, a to je bilo pre krize. Situacija će sada biti mnogo gora. Samo u Španiji nezaposlenost zvanično iznosi 21,3%, a kod omladine je ona blizu 50% - te brojke se približavaju nivou u Tunisu i Egiptu.

Uzmemo li brojke iz 2007. kao osnovu, 8,8% od 3,19 milijardi iznosi 281,6 miliona. Kapitalizam tako čak i tokom rasta osuđuje preko 281 miliona ljudi na prinudnu neaktivnost. On ne može da iskoristi njihov stvaralački potencijal u produktivne svrhe. Ovo znači da se svake godine izgubi preko 281 miliona ljudskih godina neiskorišćenog rada. Ovo je zapanjujući nivo neefikasnosti, a rešenja nema na vidiku.

Koja je priroda problema? U pitanju je hiperprodukcija: inherentna sklonost kapitalističkog sistema ka proizvodnji više od onoga što društvo može da apsorbuje. Marks je to objasnio u „Komunističkom manifestu“:

„Buržoaski odnosi proizvodnje i prometa, buržoaski odnosi svojine, moderno buržoasko društvo, koje je volšebnički izazvalo tako silna sredstva za proizvodnju i promet, liči na čarobnjaka koji više ne može da savlada podzemne sile koje je dozvao. Decenijama je istorija industrije i trgovine samo istorija pobune modernih proizvodnih snaga protiv modernih odnosa proizvodnje, protiv odnosa svojine koji su životni uslovi buržoazije i njene vladavine.

Dovoljno je navesti trgovinske krize, koje svojim periodičnim ponavljanjem sve opasnije ugrožavaju opstanak čitavog buržoaskog društva. U trgovinskim krizama redovno se uništava velik deo ne samo izrađenih proizvoda, nego i već stvorenih proizvodnih snaga. U krizama izbija društvena epidemija koja bi svima ranijim epohama izgledala kao besmislica – epidemija prekomerne proizvodnje.

Društvo se najednom nalazi bačeno natrag u stanje trenutnog varvarstva; reklo bi se da su mu glad i opšti rat do uništenja presekli sve izvore sredstava za život: industrija i trgovina izgledaju uništene, a zašto? Zato što društvo ima suviše civilizacije, suviše sredstava za život, suviše industrije, suviše trgovine. Proizvodne snage koje mu stoje na raspolaganju ne služe više za unapređenje buržoaske civilizacije i buržoaskih odnosa svojine; naprotiv one su postale odviše silne za takve odnose, one su njima zakočene; a čim savladaju tu zakočenost, dovode čitavo buržoasko društvo u nered, ugrožavaju opstanak buržoaske svojine.

Buržoaski odnosi postali su preuski da bi obuhvatili bogatstvo koje su stvorili. Čime buržoazija savlađuje krize? S jedne strane, prisilnim uništavanjem mase proizvodnih snaga; s druge strane, osvajanjem novih tržišta i temeljitijom eksploatacijom starih tržišta. Dakle, čime? Time što priprema svestranije i silnije krize, a smanjuje sredstva za sprečavanje kriza. (Prvo poglavlje, Buržuju i proleteri)“

Koliko li su ove reči relevantne danas! U „Fajnenšl tajmsu“ je prošle nedelje (28. juna) pisalo: „Posle skoro tri godine od početka ekonomske krize, novi bauk kruži najrazvijenijim državama sveta: bauk zamrznutih plata za većinu njihovih građana.“

Štaviše, ovo je već stvarnost za radnike širom sveta. Udeo radnika u nacionalnom dohotku je opadao u svim zemljama (čak i pre krize), dok se udeo kapitalista uvećavao. OECD je od sredine ’80ih do kasnih 2000ih doživela rast prihodne nejednakosti u 17 od 22 razvijene zemlje, uključujući u Švedskoj i Danskoj.

SAD je je najekstremniji primer. U „F.T.“ stoji: „Rast u nacionalnom dohotku po glavi stanovnika mora negde da završi. U SAD se taj novac skoro isključivo slivao kod najbogatijih. Bruto primanja najbogatijih 1% pojedinaca u SAD su 1975. iznosila 8% od ukupne sume, dok 2008. je taj broj skočio na 18%(...). Unutar tih 1% sa najvećim primanjima, prvih 1% je doživelo još veći rast u udelu primanja.“

S druge strane, realne plate u SAD nisu rasle od 1975., dok u Nemačkoj one padaju u poslednjih 10 godina. Ovo je tajna „uspeha“ Nemačke – on je postignut na račun životnog standarda nemačkih radnika. Bankari i kapitalisti bi voleli da svaka zemlja doživi sličan „uspeh“.

Nema alternative?

Da li je stvarno prihvatljivo da u drugoj deceniji 21. veka sudbine miliona muškaraca i žena i čitavih država budu odlučivane kao u kockarnici? Da li je stvarno istina da čovečanstvo ne može da smisli bolji sistem od ovoga? „Nema alternative“ je zapravo gnusno etiketiranje čovečanstva. Alternativa naravno da postoji, ali ne na kapitalističkoj osnovi.

Rastuća nezaposlenost i konstantni napadi na životni standard znače opadanje potražnje i dalje produbljivanje krize. „Fajnenšl tajms“ je citirao američkog ekonomistu Dika Longvorta iz čikaškog Saveta za spoljne poslove: „Ovo je potrošačko društvo i oni su potrošači; ako ne kupuju, mi nećemo preživeti.“

Zbog toga „rešenje“, koje EU namerava da uvali Grčkoj, neće rešiti problem, već će ga znatno pogoršati. Grčki radnici sa punim pravom pružaju otpor svim dostupnim sredstvima i njhov primer treba da slede svi radnici Evrope.eu greece crisis economy angela merkel

Ne postoji racionalni razlog za osuđivanje miliona ljudi na nezaposlenost dok dalji milioni moraju da rade prekovremeno u fabrikama. U racionalnom ekonomskom sistemu bi rad bio podeljen među svima i nezaposlenost bi bila iskorenjena, dok bi radni dan bio znatno skraćen.

Iskorenjivanje nezaposlenosti bi dovelo do divovskog skoka u proizvodnji, stvorilo bi se ogromno bogatstvo, koje bi onda bilo iskorišćeno za rešavanje svih društvenih problema. Bilo bi više nego dovoljno novca za kuće, bolnice i škole, a budžetski deficiti bi nestali preko noći.

Ove stvari su u potpunosti moguće na osnovi trenutne proizvodne snage društva. Ako se ovo ne učini, to nije zbog nedostatka alternative, kao što neki kažu, već zbog zbog dve suštinske prepreke: privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i nacionalne države.

Primer grčkih radnika treba da slede radnici ostatka Evrope. Vladajuća klasa mora da dobije jansu i glasnu poruku: Mi nećemo da platimo za vašu krizu! Štrajkovi i demonstracije doduše, iako neophodni, sami ne mogu da reše krizu. Jedini način za rešavanje ove krize i sprečavanja svih budućih jeste rušenje tih čudovišnih prepreka koje stoje na putu ljudskog napretka, izazivajući beskrajnu patnju i bedu ne samo u Grčkoj, već i svuda u svetu.

Šta je odgovor? Prvo, brisanje svih dugova i eksproprijacija svih banaka i finasijskih ustanova, bez prava nadoknade. Paraziti su do sada dovoljno isisali narod. Vreme je da se kaže dosta! Dotične osobe će dobiti nadoknadu ukoliko se dokaže istinska potreba za tim, ali budžama i parazitima ne treba dati ni dinar.

Čim banke i krupni monopoli budu u našim rukama, moći ćemo da počnemo sa racionalnim planiranjem privrede. Nacionalizacija sitnih farmi i preduzeća ne bi bila potrebna. Moramo uveriti srednju klasu da socijalizam nije suprotstavljen njihovim interesima. Naprotiv, nacionalizacijom banaka bi postalo moguće davanje povoljnih kredita malim preduzećima.

Nacionalizovana planirana privreda, vođena demokratski uz puno učešće i kontrolu radnika, bi nam omogućila potpunu mobilizaciju svog produktivnog potencijala društva. Talenti mladih ljudi, koji im sada propadaju zbog nezaposlenosti, bi bili usmereni ka zadovoljenju osnovnih ljudskih potreba: odmah bi se pokrenuo program brze gradnje kuća, bolnica i škola.

Umesto trenutne privredne stagnacije i bednog nivoa rasta, sa sigurnošću možemo predvideti rast od barem 10% godišnje. Ovo bi značilo udvostručavanje javnog bogatstva u roku od dva petogodišnja plana. Penzije, plate i javne službe bi umesto rezanja doživele džinovsko povećanje na svim poljima.

Imamo resurse, imamo novac i imamo potrebe. Šta sprečava ove činioce da se spoje i da se stvori nov i bolji život za sve? Samo jedan zastareli i degenerisani društveno-ekonomoski sistem kome je odavno prošao rok trajanja. Mora da bude zbrisan i biće zbrisan. Grčki radnici su započeli proces. On mora da se istera do kraja.

U Londonu, 4. jula 2011. godine