Juče je u Beogradu održan protest za obustavu represije protiv aktivista Anti-NATO kampanje,p1080554 uhapšenih i optuženih u montiranim procesima, zbog javnog izražavanja svog političkog stava protiv održavanja Strateške konferencije NATO u Beogradu, koja je trajala 13.-15. juna. Protestnici su nosili transparente i zastave Anti-NATO kampanje, a preko usta su imali zalepljenu lepljivu traku, kao simbol pokušaja države da ućutka političke protivnike.

 

Na prethodnom protestu se policija brutalno obrušila na grupu mirnih i nenasilnih protestnika, pod izgovorom da okupljanje nije prijavljeno. Sa druge strane, aktivisti Anti-NATO kampanje iznose da je održavanje neprijavljenog skupa na pritisak državnih organa i pretnje da će se ko god bude prijavio Anti-NATO protest naći na udaru represivnog aparata srpske policije.

Održavanje strateške konferencije NATO i u Beogradu je trebalo da bude politički trijumf aktuelnog tranzicionog režima i naznaka nepokolebljive orijentacije države Srbije prema „evroatlantskim integracijama“, pre svega prema saradnji sa članicama Severnoatlantskog Saveza i njihovim saradnicima iz tzv. „Partnerstva za mir“.

Međutim razni antimilitaristički, mahom levo-orijentisani aktivisti, okupljeni u Anti-NATO kampanju, su se organizovali u kampanju protiv održavanja ovog skupa. Razlog tome je činjenica da NATO predstavlja militarističku organizaciju u službi imperijalističkih sila, to jest u službi globalnog krupnog kapitala.

Pored ovog protesta, Kampanja je nekih mesec dana sprovodila akcije sa ciljem obaveštavanja javnosti o održavanju NATO konferencije, budući da je na snazi bila gotovo potpuna medijska blokada i da informacija o dolasku predstavnika ovog vojnog saveza i zemalja sa kojima sarađuje u Beograd bila izuzetno teško dostupna prosečnom građaninu.

Ove akcije su uključivale održavanje konferencije za štampu u Medija centru, lepljenje plakata i nalepnica i, sakupljanje potpisa za peticiju protiv održavanja NATO konferencijeu više gradova Srbije, kao i kačenje velikih transparenata sa porukama protiv NATO na beogradske mostove i nadvožnjake.

Reakcija državnih organa, pre svih policije i komunalne inspekcije na rad Kampanje se mogla jedino opisati kao panična. Molbe za postavljanje štandova sa peticijama protiv održavanja NATO konferencije su bile listom odbijane, dok su aktivisti Kampanje, među njima i članovi redakcije „Crvene kritike“, u više navrata bivali legitimisani i privođeni na „informativne razgovore“, nakon čega bi se protiv njih podnosile prekršajne prijave. Ove prijave su bile mahom na labavim osnovama, bazirane na sitnicama i tehnikalijama, sa ciljem da novčanim kaznama zaplaše aktiviste. Naravno, poznavajući šibicarsku i lopovsku prirodu sadašnjih vlasti, smatramo da je osnovano tvrditi da se pored zastrašivanja radilo takođe i o pokušaju da još malo para građana izmuzu za državni budžet.

Represija je kulminirala tokom samog protesta, o čemu nam najbolje govori drug Golub Sivi, koji je, kao jedan od učesnika Anti-NATO protesta, bio očevidac i jedna od meta političke represije:

Prvo sam se u 11h našao sa drugom kako bi kačili transparente. Odvezli smo se do mostarske petlje. Nekako smo okačili prvi, pošto nas je mračio vetar. Nakon toga smo počeli da kačimo drugi s druge strane mosta, i tada je prošla jedna ogromna kolona crnih audija ispod nas. 15-ak minuta kasnije nam prilaze policajci u civilu i jedan od njih izdvoji mene i krene da izigrava „nervoznog policajca“. Rekao sam mu sve što je mogao da sazna i na sajtu... Malo posle toga su došli i uniformisani. Svi redom su nas uporno ispitivali ko nam je dao direktivu da baš tad i tu kačimo, koliko nas plaćaju... Kasnije smo saznali da je u dotičnoj koloni bio ministar Šutanovac, te nas je njegova pratnja prijavila. Neverovatno, ali mislili su da smo ga tu čekali! Oko 13h su nas odveli u PS Savski venac, gde su nas prvo držali propisana 2 sata u jednoj sobi sa jednim policajcem. Posle toga smo otišli gore gde su nam uzeli izjave kao građanima, dakle nikakvo saslušanje, krivična ili prekršajna prijava. Posle toga smo se mrcvarili do pola 5 jer smo morali da čekamo ove što su nas doveli, jer moraju oni da budu tu kad potpisujemo papir o konfiskaciji propagandnog materijala. Kako njih uporno nije bilo, mi smo se žalili pa su nas tad i pustili. Na protest sam stigao tek u pola 7. Stoga priča o prvil pola sata sadrži infomacije koje sam čuo od raznih ljudi iz Kampanje:

Kako stvari stoje, u prvih pola sata, čim su ljudi počeli da se okupljaju preko puta SC-a, kod tramvajske stanice,dsc_0238 primećivali su brojne policajce u civilu, koji su se nevešto krili pored njih. Čim se okupila glavna masa (oko dvestotinjak ljudi), momentalno su se pojavila vozila iz kojih je iskakala interventna. U jednom trenutku su bez razloga nasrnuli na demonstrante i krenuli da im otimaju transparente i zastave. Tada su valjda pokupili dva druga iz Anti-NATO kampanje, protiv kojih su podnete krivične prijave. Ljudi pričaju kako su tada njih dvojicu i druge tamno plavi nemilice lemali. Istovremeno su počeli ostale da potiskuju ka nekoj strmoj padini između stanice i jednog stambenog bloka...

Kad sam ja došao, preda mnom je bio sledeći prizor: tamno plavi na vrhu te padine, odmah ispred njih ljudi koji su držali jedan od transparenata kampanje, očajnički pokušavajući da se ne polome niz padinu. Na samoj padini je bilo tuce ljudi, a većina protestnika je bila na krilima transparenta ili ispod padine.dsc_0280 Među prisutnima je bilo najviše mladih ljudi, ali je bilo i sredovečnih i starijih i oni su se svi do jednog gurali u prve redove i tražili da pomognu pri držanju transparenta. Dok sam ja bio tu, uzvikivale su se parole "Branite ubice!", "NATO napolje, napolje iz Srbije!" i "Bando buržujska!". Malo pošto sam ja došao, tamno plavi su pokupili, druga koji se do tada samo raspravljao sa njima. Nakon toga su krenuli da nas guraju niz padinu, pri čemu su pokušali da pokupe jednog momka iz Jagodine, ali masa ga je izvukla. Posle toga smo se okupili pred tim stambenim blokom, i interventna nam je najavila privođenje svih ako ne odemo za desetak minuta, jer "nismo dobili dozvolu za protest". Tada su samo odjednom pokupili druga iz Hrvatske. Ljudi su pokušali da ga izvuku, ali su nas policajci odgurali. Tada se i velik broj policajca u civilu ponovo umešao među nas i remetio nas dok smo pokušali da ga spasemo. Jedan od njih je tad udario i jednu ženu. Odmah nakon toga smo svi seli na pod i zahtevali da puste pritvorene na slobodu. Tad je bilo 5 minuta tenzije i razgovora učesnika sa policijom, gde su potonji odjednom okrenuli ploču na razumevanje nas i slično... Posle nekog vremena su nam oni preporučili da se povučemo, jer će policija onda navodno da oslobode privedene. Paralelno smo se dogovorili da odemo par blokova dalje i da vidimo šta će biti sa pritvorenima. Tada je od cele početne mase ostalo nas dvadesetak i mi smo otišli do policijske stanice Novi Beograd da napravimo neku akciju pred njom kako bi oslobodili pritvorene.

Bilans uhapšenih je na kraju iznosio sedmoricu aktivista Anti-NATO kampanje i jednog druga iz hrvatske, koji je došao da se solidariše sa borbom levičara u Srbiji.

Drug iz Zagreba je u „ubrzanom postupku“, što je načelno značilo da mu nije bilo dopušteno da poziva svedoke ili iznosi adekvatnu odbrani, kako se navodi u Anti-NATO kampanji, bio osuđen na mesec dana beogradskog Centralnog zatvora. Ova kazna je preinačena u novčanu kaznu od 50 000 dinara, nakon čijeg plaćanja je drug mogao da se vrati u Zagreb.

Jedan od aktivista Anti-NATO kampanje, koji je trpeo zlostavljanje koje se može opisati samo kao policijska brutalnost je optužen za „napad na službeno lice“. Kada se pogleda priloženi snimak, gde se jasno vidi da je on taj koji je napadnut, ova optužba i kompletno srpsko pravosuđe dobija kredibilitet i legitimitet inkvizitorskog sudstva, gde su optuženi krivi dok se ne dokaže suprotno. Iako je pušten da se brani sa slobode, ova apsurdna krivična prijava nije povučena.

Još jedan drug se nalazi u KPZ Padinska Skela, gde služi kaznu od 15 dana, na koju je osuđen, takođe u „ubrzanom postupku“.

Ostali oteti aktivisti se sada nalaze na slobodi, ali ih i dalje očekuju montirani „ubrzani postupci“.

 

Upravo zbog ove kriminalne činjenice su juče protestovali aktivisti Anti-NATO kampanje, odbijajući da budu zastrašeni i prepoznajući u ovakvom nesrazmerno brutalnom nasilju pre svega paniku „građansko-demokratskog“ režima.

Panika i histerija su jedine reči kojima se može opisati ovakvo obrušavanje sirovom policijskom silom na nešto više od 200 protestnika Pored kratkovide činovničke arogancije tipične za periferne kapitalističke polukolonije, o kakvoj su pisali još Branislav Nušić i Radoje Domanović, ovde se radi i o strahu koji trenutni vladari Srbije imaju od svojih imperijalističkih patrona. Činjenica da, zahvaljujući aktivnostima Anti-NATO kampanje, nije uspeo njihov totalitarni manevar kanalisanja i usmeravanja opozicije NATO konferenciji u političke ćorsokake etnonacionalizma i pravoslavnog fundamentalizma - čega je primer krajnje desničarski buržoaski „protest“ na Platou Filozofskog fakulteta (sračunato bezbedno udaljenom od mesta na kojem se održavala Strateška konferencija NATO), koji se događao istovremeno kada i protest Anti-NATO kampanje, a koji, razume se, nije trpeo nikakvu represiju – pretila je da ugrozi njihov ugled u očima velikih zapadnih „demokratija“, koje su inače tvorci ovakve prakse. Odakle taj strah i odakle ta preka potreba za dokazivanjem „sposobnosti“ organa državnog nasilja?

Istorija nas uči da su vojne alijanse velikih sila svake epohe imale uvek dvojaku ulogu: spremnost za oružani sukob oko tržišta i resursa sa konkurentskim vojim silama i, mnogo važnije, spremnost za oružanu intervenciju protiv svakog revolucionarnog pokreta koji preti da ugrozi i sruši postojeći klasni poredak. Tako je „Sveta Alijansa“ bila vojni savez feudalnih monarhija za gušenje buržoaskih revolucija, a Antanta i Centralne Sile, dva suprotstavljena saveza u I svetskom ratu, koji su brže bolje združili svoje snage kada je trebalo da se krvavo uguše revolucije u Bavarskoj i Mađarskoj Sovjetskoj Republici (1918, 1919. godine) i da se interveniše protiv revolucionarnog preobražaja u Sovjetskoj Rusiji (1918. godine).

Štaviše, dokumentovano je da su, prilikom kapitulacije Centralnih Sila, sile Antante dopustile Nemačkoj da zadrži trećinu svojih mitraljeza, nekih 5 000, uz obrazloženje nemačkog pregovaračkog tima da su im ovi potrebni za razbijanje demonstracija.

Nalazimo se u periodu kada se čitav kapitalistički sistem nalazi u krizi, za koju postaje svakim danom sve jasnije da se ne može adekvatno i trajno rešiti u okvirima sistema tržišne ekonomije i privatne svojine nad sredstva za proizvodnju. Ova činjenica ne može sasvim mimoići ni globalnu buržoaziju, čija je NATO udarna pesnica. Revolucionarni talas koji je započet u arapskom svetu nije uspeo biti zaustavljen čak ni sabotažom i uzurpacijom anti-gadafijevske pobune u Libiji. Talas socijalne pobune je odavno već prešao Sredozemno More i stigao u zemlje evropskog juga, pre svega Grčku i Španiju, odatle preti da se prelije u Italiju, Portugal i druge zemlje Evropske Unije.

Sasvim je očekivana zabrinutost svetskih imperijalista ovim razvojem događaja. Ni intervencija u Libiji, ni vojni udar u Egiptu, ni brutalna invazija saudijskih mudžahedina na Bahrein nisu uspeli da zaustave talas mobilizacije proletarijata protiv rastućeg izrabiljvanje „merama štednje“ koje nameće buržoazija.

Nije preterano ubedljiva priča o tome kako organizovanje konferencije ovakvih razmera – podsetimo da se radi o do sada najvećoj strateškoj konferenciji NATO, „Partnerstva za mir“, „Istambulske inicijative za saradnju“, „Mediteranskog dijaloga“, Zemalja Kontakt grupe i Rusije – ima za cilj samo, čak ni prvenstveno demonstriranje borbenih kapaciteta Vojske Srbije. Ove „oružane snage“ se pre mogu nazvati razoružanima, nakon „reformi vojske“. Usitnjena Vojska Srbije, koja se danas sastoji mahom od profesionalnih vojnika – plaćenika, podseća sve više na armije Južnoj Vijetnama, Avganistana ili Iraka, obučavane pre svega za lokalno proksi ratovanje protiv vlastitog naroda, ili „združene akcije“ protiv eventualnih pobuna u regionu, poput one u Grčkoj.

Mnogo je verovatnije da je svrha organizovanja ovog sastanka, pored očiglednog vojnopolitičkog vezivanja uz NATO, svakako, i dokazivanje svetskim imperijalističkim silama da je trenutni režim voljan i sposoban da u Srbiji održi političku „stabilnost“, to jest ideološku dominaciju neoliberalnog projekta i učvršćivanja kapitalističkog sistema. Članice i saveznice NATO i njihovi sateliti očigledno žele da vide na koje režime još uvek mogu da računaju u pogledu „bezbednosti“ i „stabilnosti“, odnosno, gde je još odnosn snaga buržoazije i radničke klase i dalje u korist buržoaske države i njenog represivnog aparata.

Održavanje NATO konferencije u Srbiji govori da je procena imperijalista bila da je Srbija jedna od takvih zemalja.

Održavanje Anti-NATO protesta i rad Anti-NATO kampanje su tu procenu doveli u pitanje. Represija od strane državnih organa nasilja je ujedno i pokušaj da se aktivisti Kampanje kazne zbog ove „drskosti“ i pokušaj da se dokaže predstavnicima velikih sila da na srpski režim još uvek mogu da računaju.

Pitanje je koliko još se vlast može pouzdati u ovu taktiku. Represija nije zatvorila usta aktivistima Anti-NATO kampanje, a lepljiva traka na ustima učesnika protesta protiv represije je samo simbol jalovosti pokušaja organa državnog nasilja. Ova Kampanja nije jedina na koju je represija imala suprotan efekat od onog koji su vlastodršci nameravali.

Iako represija usled izrabljivanja raste, vidimo da u Srbiji sve više i više raste i stepen radničkog organizovanja i povezivanja. Štrajkovi i blokade fabrika su opet na dnevnom redu. Kapitalistička država se nalazi u izuzetno teškoj poziciji: represija očigledno ne funkcioniše i sve više ljuti narod, pre svega napredne slojeve radnika i omladine. Kad tad, država će biti prinuđena na ustupke – oni se već naziru u raznim obećanjima o reviziji društvenih firmi otetih u privatizacionoj pljački. Međutim, ovi ustupaka je premalo i oni su stigli prekasno. Radnička klasa će s pravom uvideti da su uspeli da prebrode represiju i nateraju državu da razmišlja o defanzivnim strategijama. Ovo je neće umiriti i uspavati, kako se buržoazija verovatno nada, već će je dodatno ohrabriti i motivisati da izvrši još jači pritisak i izbori se za još veća prava.

Prepoznajući slabost i strah države, nemamo nameru da odustanemo od naših ciljeva i borbe za bolje i pravednije društvo, bez represije i militarističke ratne mašinerije!

STOP DRŽAVNOJ REPRESIJI NAD AKTIVISTIMA ANTI-NATO KAMPANJE!

ZA OSLOBAĐANJE I OBUSTAVU SVIH KRIVIČNIH I PREKRŠAJNIH POSTUPAKA PROTIV AKTIVISTA KAMPANJE!

DOLE MILITARISTIČKA INDUSTRIJA SMRTI I KAPITALISTIČKO RATNO PROFITERSTVO!