Objavljujemo odgovor druga Filipa Šaćirovića, uključenog u rad Anti-NATO kampanje, na tekst Filipa Ejdusa „Natobauk“, objavljen na internet stranici „Peščanika“, http://www.pescanik.net/content/view/7026/1207/
Nedavno je na internet stranici „Peščanika“ - jednog od opskurnih glasila relativno male i zatvorene grupe desno orijentisanih intelektualaca, koja sebe percipira kao „drugu Srbiju“ - osvanuo tekst o Anti-NATO kampanji, autora Filipa Ejdusa.
U tekstu je jasno i nedvosmisleno izneta apologija saradnje države Srbije sa NATO. Autor objašnjava da se radi o „važnom skupu“, koji će za temu imati „bezbednosnu saradnju“, koja je, pak, „uslov za postizanje nacionalne bezbednosti u 21. veku“.
Jasnije rečeno: Vojnopolitički vrh Srbije će, u vizantijskom lavirintu večitih spletki i dvostrukih orijentacija, pokazati da, pored toga što je Srbija vojno neutralna, ona to ujedno i nije! Srbija, dakle, nakon dvadeset godina, i dalje „nije u ratu“... Posebno kada je to „u interesu mira“, koji, rečeno je, „nema alternativu“...
Odgovor na tekst Filipa Ejdusa „Natobauk“, objavljen na internet stranici „Peščanika“, http://www.pescanik.net/content/view/7026/1207/
Nedavno je na internet stranici „Peščanika“ - jednog od opskurnih glasila relativno male i zatvorene grupe desno orijentisanih intelektualaca, koja sebe percipira kao „drugu Srbiju“ - osvanuo tekst o Anti-NATO kampanji, autora Filipa Ejdusa.
U tekstu je jasno i nedvosmisleno izneta apologija saradnje države Srbije sa NATO. Autor objašnjava da se radi o „važnom skupu“, koji će za temu imati „bezbednosnu saradnju“, koja je, pak, „uslov za postizanje nacionalne bezbednosti u 21. veku“. Ova konferencija bi trebalo da „predstavlja priznanje i veliku šansu za vojnu diplomatiju Srbije ali i za popravljanje međunarodnog imidža njenih oružanih snaga“, kaže se dalje.
Tekst nam takođe objašnjava kako „nije tačno da se konferencija krije od očiju javnosti“. Naime, informacije o ovom skupu, kaže gospodin Ejdus, mogu se naći kako na sajtu NATO, tako i na sajtu Ministarstva odbrane Republike Srbije, pa čak i intervju sa načelnikom generalštaba Vojske Srbije, Milojem Miletićem, povodom organizovanja pomenute konferencije. Totalna medijska blokada, uverava nas gospodin sa „Peščanika“, nikako ne postoji, premda je „možda moglo o svemu više da se diskutuje“, dopušta.
Protivnici održavanja ovog skupa su označeni kao „izolacionisti“ i „populisti“, koji se „u najboljem slučaju“ zalažu za „bezbednosnu izolaciju Srbije“. Ovo „bezbednosna izolacija“ bi verovatno trebalo da imputira neki vid ksenofobije i ideologije zatvorenosti u spoljnoj politici, za koju se pretpostavlja da je protivnici NATO zastupaju.
Ovakva linija argumentacije je u najmanju ruku problematična, ako ne i otvoreno usmerena ka demagoškom zamagljivanju činjenica. Određene stvari su ostale više nego nedorečene, dok se druge mogu jedino nazvati dezinformacijama.
Nigde se tačno ne kaže, na primer, da li i čime će se popraviti međunarodni imidž NATO i njegovih oružanih snaga, kao svetskog militarističkog i profiterskog kartela, koji širi ratna razaranja i pljačku širom sveta. Nigde se ne dovodi u pitanje šta „popravljenje imidža Srbije“ u očima jedne takve organizacije znači za „imidž Srbije“ u očima ostatka sveta – pre svega u očima njenih građana.
Prva dezinformacija je tvrdnja da iza Anti-NATO kampanje stoje Centar za liberterske studije i Anarhosindikalistička inicijativa. Anti-NATO kampanja je zasnovana na slobodnom učešću pojedinaca i demokratskom donošenju odluka na javnim sastancima svih uključenih. Učesnici ove kampanje su raznih političkih uverenja i stremljenja, sa izuzetkom desničara, čije se učešće kosi sa osnovnim principima rada Kampanje. Autor ovih redova je takođe učesnik Anti-NATO kampanje, a nije član nijedne od pomenutih organizacija.
Druga dezinformacija je tvrdnja o navodnoj „javnosti“ organzovanja NATO konferencije u Beogradu i njeno „dokazivanje“ time da je o tome pisano na internet stranicama NATO i Ministarstva odbrane Republike Srbije, pored „Peščanika“ dva verovatno najnečitanija izvora u Srbiji, može da bude shvaćena samo kao ironija ili cinizam. Činjenica da je organizovanje jedne ovakve konferencije bilo propraćeno u najboljem slučaju sporadično jeste bez svake sumnje dokaz koordinisane medijske blokade. Da li je ta blokada „totalna“ je nebitno, iako bi se moglo argumentovati da je jedan od mehanizama održavanja medijskog mraka, upravo slabašan pokušaj kamufliranja i same medijske blokade sporadičnim spominjanjem konferencije, uz nadu da će to proći nezapaženo.
Treća dezinformacija, stidljivi pomen o tome kako je „možda trebalo više da se diskutuje, posebno u elektronskim medijima“ nam, u načelu, kaže da je trebalo da bude glasnijeg laveža dok karavani prolaze. Diskusija o ovako krupnim spoljno-(i unutrašnje-)političkim odlukama se nipošto ne sme samo voditi „u medijima“, niti „posebno“ u njima, a posebno ne tek nakon što je gospodin Šutanovac, bez sumnje u koordinaciji sa ostalim predstavnicima režima na vlasti, već doneo odluku i samo je formalno saopštio, uprkos jakim indicijama da je ona u suprotnosti sa željama i raspoloženjem većine društva u Srbiji.
U demokratskim društvima diskusije nisu formalnosti ograničene na medije, niti su njihovi zaključci čisto deklarativnog karaktera, poput odjeka ili fazno zakasnele reakcije na svršeni čin. Demokratija podrazumeva donošenje obavezujućih odluka od strane većine u interesu većine, interesu za čije je određivanje legitimni arbitar upravo javnost, odnosno sama većina. Očigledno je da se o tome ovde nije radilo. Odluka Šutanovca i vlade čiji je član se, stoga, jedino može posmatrati kao akt vladarske samovolje, pošto je veoma malo verovatno da čak i aktuelna vlast poseduje toliku količinu političkog neznanja ili toliku razinu političke otuđenosti od raspoloženja širih slojeva.
Upitno je i koliko je autor teksta na koji odgovaram blizak i naklonjen samom konceptu demokratije i njenim osnovnim principima. Poziv Vladi Srbije da „prevaziđe strah od iskrivljenog javnog mnenja koje je formirao Slobodan Milošević“, potpuno negira demokratskoj javnosti političku subjektivnost i legitimitet u učešću u demokratskom procesu. Štaviše, time se negira sam demokratski proces. „Prevazilaženje straha od iskrivljenog javnog mnjenja“ ne može predstavljati ništa drugo do ideološku diskvalifikaciju.
Setimo se da su građani Srbije preko deset godina protestvovali protiv tog Miloševića, za koga se ovde tvrdi da im je formirao javno mnjenje. Da li je svrgavanje Miloševićevog režima 5. oktobra bilo proizvod javnog mnjenja koje je sam Milošević formirao? Da nije možda Milošević, iz razloga poznatih samo teoretičarima zavere i gospodinu Ejdusu, orkestrirao sopstveno zbacivanje s vlasti 5. oktobra? Apsurdnost ovakvih pitanja upućuje na apsurdnost Ejdusove teze.
„Prevazići strah od iskrivljenog javnog mnjenja“ ne može ništa drugo značiti do „prevazilaženja“, odnosno odbacivanja odgovornosti političara na vlasti pred svojim biračima. Još jasnije rečeno: demokratski je sve ono što vlast i NATO odobre kao takvo, sve drugo je „iskrivljeno javno mnjenje“.
Setimo se takođe i činjenice da je Miloševićeva propagandna mašinerija koristila gotovo identične mehanizme diskvalifikacije suprotstavljenog stava. Najveća vladajuća stranka tvrdi da je demokratska. Pretenduje na to u svom imenu. Autori tekstova na „Peščaniku“, među njima i gospodin Ejdus verovatno neće negirati da je njihov proklamovani cilj zastupanje vrednosti demokratije i slobode. Iz teksta „Natobauk“ dotičnog gospodina se, međutim, da nazreti suprotna politička poruka. Veoma jasno vidimo koliko su implikacije takvih stavova ozbiljna pretnja političkim slobodama.
Rekao bih da je jedino iskrivljeno mnjenje ono gospodina Ejdusa, koji je u pokušaju političke diskreditacije usvojio metode „TV Bastilje“.
Odatle se nameće i pitanje o prirodi medijuma poput „Peščanika“: da li se zaista radi o internet stranici sa ozbiljnim političkim analizama ili samo o propagandnom zupčaniku ideološke mašinerije režima koji je trenutno na vlasti?
Pošto iz bliskog istorijskog iskustva znamo da su medijske „bastilje“ prisutne samo u režimima bahatih vladara bez osećaja odgovornosti pred demokratskom javnošću, osnovano bi bilo postaviti pitanje karaktera sadašnje vlasti.
Dezinformacije i ideološke konstrukcije sumnjive logičke validnosti Ejdusovog teksta se ne iscrpljuju u prethodno navedenim primerima.
Dalji momenti ideološke dogme su prisutni u načinu na koji dotični gospodin predstavlja NATO i prirodu saveza, sporazuma i vojnopolitičkih inicijativa koje gravitiraju oko tog vojnog saveza. Ejdus citira generala Miletića, načelnika generalštaba: „ovo jedan od načina da, uz uvažavanje opredeljenja o vojnoj neutralnosti, istovremeno iskažemo i opredeljenje o spremnosti na saradnju, kada je to u interesu mira”.
Jasnije rečeno: Vojnopolitički vrh Srbije će, u vizantijskom lavirintu večitih spletki i dvostrukih orijentacija, pokazati da, pored toga što je Srbija vojno neutralna, ona to ujedno i nije! Srbija, dakle, nakon dvadeset godina, i dalje „nije u ratu“... Posebno kada je to „u interesu mira“, koji, rečeno je, „nema alternativu“...
Na sličan način ni NATO „nije u ratu“. NATO, kažu, čuva mir. Kako je čuvao mir u Srbiji i kako ga danas čuva na Kosovu je jasno svima koji ovde žive. Nedavno je NATO počeo da čuva mir i u Libiji, uzurpirajući i sabotirajući autentičnu revoluciju libijskog naroda protiv tiranina Gadafija. Preti da će početi da čuva mir i u Grčkoj, ako mase grčkih radnika i omladine, verovatno isto „iskrivljenog javnog mnjenja“ ne odustanu od borbe za svoja socijalna prava.
NATO je čuvao mir i tokom hladnoratovske operacije „Gladio“, kada je naoružavao neonacističke i desničarske terorističke organizacije širom Evrope, posebno u Zapadnoj Nemačkoj i Italiji. SAD, jedna od vodećih članica NATO je čuvala mir osnivanjem i naoružavanjem mudžahedina u Avganistanu osamdesetih godina prošlog veka. Tada je u tu zemlju poslala velikog borca za „demokratiju“ i zapadne vrednosti, Osamu Bin Ladena. Kasnije je zbog tog svog nosioca tranzicije NATO napao i okupirao Avganistan.
Nakon toga je došlo vreme da „mir“ stigne i u Irak, u kome se procenjuje da su civilne žrtve iznosile preko 90% ukupnog broja poginulih. Veliki prijatelj i otvoreni saveznik NATO je i Izrael, država bez ustava, zasnovana na rasističkim zakonima, verskom fundamentalizmu i genocidu od strane doseljeničke, kolonijalne vlade nad domicijelnim arapskim stanovništvom.
Zločini čije su razmere više redova veličina veći od stravičnog masakriranja civila u Srebrenici se dešavaju svakodnevno u zemljama bliskim NATO ili onima koje su pod okupacijom ovog vojnog konglomerata. Nakon što je u Srbiji uhapšen jedan ratni zločinac i masovni ubica – krvavi general Ratko Mladić – Vlada Srbije se sprema da u Beogradu organizuje konferenciju raznih globalnih Karadžića i Miloševića i njihovih Mladića i Arkana. To se, baš kao i devedesetih, pravda „nacionalnim interesom“, ideološkom apstrakcijom, pod koju svaki nacionalista danas podvodi šta god mu je drago i koja je odnela već previše žrtava na ovim prostorima otkako je početkom devedesetih godina prošlog veka u krvi raspada Jugoslavije započet proces tranzicije. Danas stopama srpskih šovinista i ratno-tranzicijskih profitera, Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, koračaju njihovi politički naslednici. Za razliku od svojih prethodnika, današnji SPS i DS ne kriju saradnju na zajedničkim ciljevima.
Gospodin Ejdus, u maniru gospođe Spomenke Jović barata nasumičnim etiketama, ničim utemeljenim u stvarnosti. On učesnike Anti-NATO kampanje naziva „izolacionistima i populistima“, izjednačavajući nas sa desničarima. Praksa i politička realnost ga, međutim, demantuju na svakom koraku, kao što su demantovali i sadržinu II dnevnika RTS-a.
Desničari, podeljeni među sobom u „prvu i drugu Srbiju“, iliti na „evropejce“ (ovaj rasistički termin je uzet od njihovog zalaganja za takozvanu „evropsku Srbiju“, nasuprot „azijskoj Srbiji“ - distinkcija često pristuna u govorima Zorana Đinđića) i „patriote“ se uzdaju u „majku Rusiju“ ili u sam NATO.
Ono što obe ove grupacije svrstava među desničare je njihovo insistiranje na nacionalnom i davanje prednosti srpskoj Naciji i srpskoj Državi u odnosu na narod Srbije. Ni jedna ni druga struja desnice nemaju nameru da se bave svakodnevnim socioekonomskim problemima, koji se svakodnevno produbljuju, kako se produbljuje tranzicija. Umesto toga, medijski prostor kojim dominiraju zatrpavaju političkim fetišima poput „evroatlantskih integracija“ ili „tradicionalnih vrednosti“, podjednako nemarni ili čak neprijateljski nastrojeni prema životnim problemima običnih radnih ljudi. Za desničare su termini „radnici“, „radnička klasa“ ili „svet rada“ beznačajni, a radni narod nešto što se bez ustezanja žrtvuje zarad „viših ciljeva“ iliti „nacionalnog interesa“.
Činjenica da se „Majka Rusija“ i NATO više uzdaju jedno u drugo, nego u vrednosti koje im desničari pripisuju, politiku „patriotskih snaga“ i „druge Srbije“ dovodi do ideološkog bankrota. Očigledno je da niti „majci Rusiji“ smeta saradnja sa ratnim zločincima iz NATO, niti „zapadnim demokratijama“ smeta saradnja njihovog vojnog saveza sa gangsterskom oligarhijom Rusije.
Mene, a verujem ni ostale učesnike Anti-NATO kampanje, ne zanimaju lažne alternative dva mafijaška klana u tajnom odnosu Romea i Julije. Protivimo se NATO jer je ta organizacija militaristička i svoje funkcionisanje zasniva na promovisanju „sukoba civilizacija“, koji nisu ništa drugo do stvaranje kolonijalnih ratnih žarišta zarad geopolitičke podele interesnih sfera među velikim silama.
O bezbednosti, stabilnosti i miru ne može biti reči kada se radi o vojnom bloku koji je trenutno de facto u ratu protiv celog sveta –države članice NATO vrše invazije na druge narode dok, istovremeno, nad svojim narodima sprovode brutalnu policijsku represiju, potpuno gluvi za demokratska načela ili ljudska prava.
Kao učesnik Anti-NATO kampanje sam daleko od „izolacioniste“, o kojem govori gospodin Ejdus. Svoje saveznike Anti-NATO kampanja vidi među ljudima svih naroda sveta, koji su spremni da se suprotstave režimu neprekidnog rata i policijskog terora u ime „bezbednosti“ i „stabilnosti“. Anti-NATO kampanja je internacionalnog karaktera, zasnovana na solidarnosti koja prevazilazi nametnute nacionalne i policijske granice.
Očigledno je da organizovanje na internacionalnim i antimilitarističkim osnovama izuzetno smeta snagama desnice – i onima u vlasti i onima u lojalnoj opoziciji. Svesni da bauk antimilitarizma kruži nad Balkanom, upregli su svoje „Zupčanike“ kako bi pokušali da ili prikriju ili diskredituju ovog bauka. Sama ta činjenica je za antimilitariste i internacionaliste i „veliko priznanje“ i mnogo toga govori o „imidžu“ naših političkih snaga.
Pravi izolacionisti, ratni zločinci i neprijatelji svetskog mira će pokušati da u Beogradu od 13-15. juna održe svoju konferenciju, u režiji Vlade Srbije i Ministarstva odbrane, uz otvoren protest svih miroljubivih građana Srbije, koji se protive militarizmu i ratu među narodima i koje Anti-NATO kampanja ima za cilj da okupi.
7. juna 2011. godine