Пре неколико дана, радници фабрике „Застава оружје“ су блокирали своју фабрику и складишта са наоружањем и муницијом које су произвели. Разлози штрајка су објашњени у званичним документима Синдикалне организације фабрике „Застава оружје“, који су доступни на њиховој званичној интернет страници. Редакција „Црвене критике“ поздравља и подржава овај повратак традиционалним методима синдикалне борбе и раскид са погубним праксама самоповређивања и штрајковања глађу. Овим чином радници дају до знања државним структурама да су спремни и способни да преузму иницијативу у заштити својих интереса, не чекајући да се нађу у ситуацији у којој им се нуде само отпремнине или социјални програми.

Преносимо проглас Синдикалне организације фабрике „Застава оружје“. Ова фабрика је од 23. маја под контролом радника у штрајку, који се противе погубној политици управе и државних структура.

Почетком ове године, у тексту „Политичка економија српске транзиције I: радничка класа у тунелу бесконачне транзиције“, о тадашњим тактикама борбе радничке класе у Србији рекли смо следеће:

„Захтеви и методе борбе у већили случајева одсликавају ситуацију у којој радници након година проведених ван производње, у фирмама које мирују при обезвређеном капиталу, себе не виде превасходно као произвођаче, већ као жртве транзиције које радикалним акцијама и спектакуларним чиновима покушавају да изађу из анонимности и наметну питање коначног решења њиховог фантомског статуса. Захтеви штрајкова били су углавном концентрисани на пуко преживљавање и одбрану основних људских права: заостале плате, неисплаћене отпремнине, омогућавање приступа здравственом систему услед неуплаћивања доприноса, повезивање радног стажа ради могућности одласка у пензију, поништење приватизације и помоћ државе у санирању дугова. Радници су се поливали бензином, штрајковали глађу и себи секли прсте, а чак и када би блокирали железнички саобраћај, то су четсто радили лежећи на шинама претећи колективним самоубиством. Ово нису традиције радничког покрета у замаху који открива своју снагу, већ пре личи на методе затворских штрајкова или људи који траже било какав излаз после вишегодишње агоније...“

Дотадашња социоекономска ситуација у Србији је заиста деловала поражавајуће. Друштвени односи би се могли описати као одмазда и иживљавање победничке елите, након безусловне капитулације поражених и разоружаних радника. Међутим, било нам је јасно да је немогуће да та неподношљива ситуација потраје као стално и непроменљиво стање ствари.

Даље у поменутом тексту пишемо:

„Па ипак, чини се да смо се ове године коначно приближили крају процеса разградње и паразитском расту привреде базираном на деиндустријализацији...Након што је страни капитал годинама привлачила продајом великих система са монополским позицијама у привреди, Србија је ове године и пре продаје Телекома успела да привуче 600 милиона евра, само у првом тромесечју, на конто green field инвестиција у производни сектор. Уколико се овај тренд настави, могуће је да ћемо ускоро бити сведоци новог таласа штрајкова са знатно другачијим карактером од оних које смо гледали на врхунцу првог дела транзиције који је стицајем историјских околности потрајао читаве две деценије...“

Такође је речено:

„Завршетак приватизације великих предузећа попут Телекома, ЈАТ-а, ЕПС-а и комуналних предузећа као и истек периода од три године у коме се приватизовани НИС обавезао да не отпушта радну снагу, сигурно ће донети нови талас отказа. Улазак у завршну фазу „бесконачне транзиције“ најављује најжешћу офанзиву против радничке класе и животног стандарда становништва до сада. Јавни сектор је најјаче упориште домаћих синдиката и тешко је замислити да ће овај захват проћи без јачег отпора...“

Као што се сада показује, на „јачи отпор“ радника јавног сектора се није морало предуго чекати. Након почетног шока услед економске „шок терапије“ ДОС-ове власти и идеолошке офанзиве либерала и националиста, којој је био циљ да се борба за радничке интересе обесмисли и трајно одстрани из политичког живота, радничка класа је почела да „долази к себи“ и поново се окренула својим провереним традиционалним оружјима: штрајку и класној солидарности.

Борбена тактика радника „Застава оружја“ је јасан показатељ новог тренда у борби радничке класе за очување својих фирми и радних места против непријатељских потеза транзиционе владе. Уместо разних видова самоповређивања или штрајкова глађу, радници „Застава оружја“ су започели много одлучнији вид борбе, показујући одлучност и колективну снагу. Ови радници не траже ни сажаљење „јавности“ нити милост власти. Од капиталистичке државе не захтевају социјалне програме, отпремнине или митску „поштену приватизацију“. Очигледно свесни мотива који одређују уништитељско социоекономско понашање „демократске“ власти Србије, оружари данас одбијају да допусте даље систематско уништавање своје фирме.

Пљачкашки деиндустријализаторски сценарио је већ познат: такозвано „лоше пословање“, односно намерна саботажа рада наших фирми од стране државних структура и њима лојалних управа, како би се вештачки свако државно предузеће учинило и приказало нефункционалним, а потом његова продаја којекаквом домаћем или белосветском тајкуну за ситниш и шарене лаже.

Искуства „Застава аутомобила“, сестринске фирме, коју је безмало на поклон добио Маркијонеов „Фијат“, без трунке сумње доказују да се радници не могу ничему добром надати од било којег газде и да то што се „зна чије је“, ни по чему не гарантује ни успешност и напредак фирме ни отварање фамозних „нових радних места“ које је Тадићева коалиција лажно обећавала у предизборној кампањи.

Проглас штрајкача „Застава оружја“ представља историјску прекретницу, коју је најавио протест радника „Телекома Србија“, зачетак новог класног односа снага, у којем радници више нису неко ко само покушава да спасе крхотине које је транзиција оставила од њихових фирми. Сведоци смо почетка нове фазе у борби класа, када радници јасно сагледавају ситуацију и преузимају иницијативу, не чекајући да владајућа класа прва отворено нападне.

Као што се у Прогласу истиче, уздрмано је поверење радних људи у „демократске“ институције капиталистичке Србије. Уздрмано је и биће дрмано даље, све док не ишчезну и последње илузије о томе чија је данашња држава Србија, кога је ту да штити и представља, а кога да тлачи и пљачка!

Обећања о бољем животу у транзицији заиста изгледају као грозно хохштаплерско поигравање сновима радних људи и омладине и историја ће га памтити као једну од најподлијих превара радних људи Србије и остатка Источне Европе, још од времена када су, својим радом, а за рачун тадашњих газда, изградили прве фабрике на овим просторима.

Свет рада је већ преко 20 година под ударом вечитог пакта криминала и капитала! Једино што „лидери“ ове криминалне тајкунске државе намеравају да ураде по питању наших распродатих снова и живота, јесте да их што брже и јефтиније распродају до краја и тиме што пре испуне „услове за европске интеграције“, то јест спроведу програм пљачке диктиран од стране неоколонијалних сила окупљених око Европске Уније.

Како се светска криза капитализма продубљује, тако се продубљује и криза капиталистичких странака, а шири потреба за противнападом организованог радничког покрета. 2011. је година у којој су се улоге замениле – сада су страначки лидери ти који штрајкују глађу, а радници ти који преузимају иницијативу.

Штрајк оружара служи за пример целој радничкој класи Србије и Источне Европе. У овој борби ће постати све свеснији друштвене снаге коју им доноси удружена борба и заједничко супротстављање савезу криминала и капитала. Данас држе у штрајку своју фабрику и магацине. Сутра већ могу да увиде да су и за њен рад довољни они сами, без газда и тајкунске државе!

Њихов позив на радничко јединство и заједничку борбу против домаћих и белосветских тајкуна и њихових посилних у власти и „опозицији“ не сме остати без одговора других радника!

Ниједна од садашњих политичких странака у Србији није нити способна нити вољна да заштити интересе радника.

Победа над режимом пљачке је могућа само на основама масовног организовања радничке класе, заснованом на синдикатима и политички артикулисаног на основама заштите и унапређења материјалних интереса радника – артикулисаног кроз формирање радничке партије.

За победу оружара!

За фабрике под контролом радника!