Jedinstvena odlika Prvog maja je ta da je to možda jedina godišnjica koja se obeležava širom sveta. Ona seče kroz predrasude vezane za rasu, boju kože, religiju, nacionalnost, etničku ili kastinsku pripadnost. Zbog toga je prava poruka Prvog maja poruka proleterskog internacionalizma. To je takođe reafirmacija poziva na jedinstvo na klasnoj osnovi protiv sistema izrabljivanja i pljačke. Konačna pobeda u ovoj borbi jedino može biti postignuta svrgavanjem kapitalizma u socijalističkoj revoluciji...Uspešan socijalistički ustanak u jednoj zemlji bi oslobodio revolucionarni talas koji ovaj zastareli sistem i njegove gazde ne bi mogle da zaustave. Ovo je prava poruka nade za potlačene i suština marksističkog internacionalizma koju utelovljuje Prvi maj.

Ove godine će radnici širom planete obeležiti Prvi maj u jednom od najturbulentnijih i najtraumatičnijih perioda u istoriji. Svet pustoše ratovi, terorizam, krvoproliće, ekonomska katastrofa i siromaštvo, beda, bolesti i ojađenost bez presedana. Velika većina ljudskog roda je gurnuta u ambis lišenosti potrepština, gladi i patnje u agoniji.

Nakon propasti kejnzijanskog modela 80-ih godina prošlog veka, slobodno tržišno preduzetništvo iliti „ekonomija slivanja“ je dovela do najvećeg finansijskog kraha u istoriji kapitalizma. Izrabljivanje i mukotrpan rad radničke klase su se užasno povećali. Dostignuća radnika izborena u velikim bitkama u proteklih pedeset godina se drastično sasecaju čak i u naprednim kapitalističkim zemljama.

Nova norma je ustanovljena. Već su odnosi između rada i kapitala srozani politikom privatizacije, otpuštanja „tehnoloških viškova“, liberalizacije, restrukturiranja i rada po ugovoru. „Viškovi“ i otkazi su postali redovna odlika savremenog kapitalizma. Socijalne službe i beneficije radnika su meta surovih rezova kroz drakonske mere štednje širom kapitalističkog sveta.

Čak i tokom recesije, kada su radnici morali da podnesu glavninu finansijskog urušavanja, bankari, kapitalisti i gazde multinacionalnih kompanija su nastavili da pljačkaju, bogateći se do perverznih nivoa. Jaz ismeđu vladajućih elita i radnih masa se proširio do nezapamćenih razmera.

U najvećoj kapitalističkoj zemlji na svetu, SAD, 1% najbogatijih domaćinstava sada poseduje više bogatstva nego 95% ostatka stanovništva. Ista je priča svude u svetu. Situacija u zemljama poput Kine i Indije je još i gora. Od 16 članova stalnog komiteta Politbiroa Komunističke partije Kine (koja niti je komunistička, niti je partija), 12 su milijarderi. Indija ima 20% svetskog stanovništva, a opet „udomljava“ 40% svetskog siromaštva, a opet ima više milijardera nego Japan. Najveće sume opljačkanog novca su uštekane u švajcarskim bankama i pripadaju indijskim kapitalistima, po izveštajima radi se o nekih 14,7 biliona dolara.

Ovo haranje i pljačka od strane buržoazije je stvorila bolesno društvo na globalnom nivou. U svojoj najnovijoj knjizi, „Reformizam i revolucija“, čuveni marksistički teoretičar Alan Vuds daje grafički prikaz ovog sunovrata. On piše, „Kriza kapitalističkog društva se ogleda u krizi buržoaskih vrednosti, morala, religije, politike i filozofije. Pesimističko raspoloženje koje pogađa buržoaziju i njene ideologe u ovom periodu se odražava u siromaštvu njihove misli, trivijalnosti njihove umetnosti i praznine njihovih duhovnih vrednosti. To je izraženo u bednoj filozofiji postmodernizma, koja sebe vidi kao superiornu u odnosu sa svu prethodnu filozofiju, dok je u stvarnosti uvelike inferiorna... Govore o kraju ideologije i kraju istorije u istom dahu. Ne veruju u progres jer je buržoazija odavno prestala da bude progresivna. Kada govore o kraju istorije, to je zato što su se našli u istorijskom ćorsokaku i ne vide izlaz. Kada govore o kraju ideologije, to je zato što više nisu u stanju da proizvedu neku ideologiju.“

Međutim, nakon relativno dugog perioda, novi talas klasne borbe izbija na površinu. Nakon pokreta potlačenih u Latinskoj Americi i pokreta omladine i radnika u Evropi, Arapska revolucija i potresla planetu.

U kontekstu ovih previranja radničke klase, Prvi maj 2011. ima izuzetnu važnost. Svake godine Prvi maj se obeležava u sećanje na one radnike koji su zahtevali osmočasovni radni dan i koji su bili brutalno straljani i ubijani od strane policije Čikaga 1. maja 1886. godine. Odluka da se obeležava kao praznik rada je doneta na kongresu Druge Internacionale jula 1889. godine u Parizu. Vodeća figura na sastanku ove internacionale je bio Fridrih Engels, koji je, zajedno sa Marksom, bio osnivač naučnog socijalizma i koautor čuvenog dela „Komunističkog manifesta“.

Jedinstvena odlika Prvog maja je ta da je to možda jedina godišnjica koja se obeležava širom sveta. Ona seče kroz predrasude vezane za rasu, boju kože, religiju, nacionalnost, etničku ili kastinsku pripadnost. Zbog toga je prava poruka Prvog maja poruka proleterskog internacionalizma. To je takođe reafirmacija poziva na jedinstvo na klasnoj osnovi protiv sistema izrabljivanja i pljačke. Konačna pobeda u ovoj borbi jedino može biti postignuta svrgavanjem kapitalizma u socijalističkoj revoluciji. Sve ostalo što se pripisuje ovom danu je prevara i skretanje pažnje radnika. U sadašnjoj epohi kriza kapitalizma ne nudi nikakav progres ili prosperitet ljudskom rodu. Radije, sa svakim danom koji prođe ona pojačava izrabljivanje, prisilu, smrt i uništavanje masa. Bauk varvarstva progoni društvo okovano ovim raspadnutim i umirućim sistemom.

Pozitivne reforme unutar kapitalizma su stvar prošlosti. Stoga reforme uskog sindikalizma ne mogu da ponude izlaz iz ove bede. Većina kapitalističkih investicija danas, ako ih ima, nisu vezani za razvoj rada, već za razvoj kapitala. To znači da će stvoriti veću nezaposlenost radije nego nova radna mesta. Sva tehnološka dostignuća pojačavaju izrabljivanje umesto da olakšaju muku radnicima. Kapitalizam ne može da izađe na kraj sa duhom novih tehnologija koje je stvorio. On je probio nacionalne granice buržoaske države. U sadašnjoj epohi živimo ne samo u svetskoj privredi, već u svetu gde su većina društvenih i političkih odnosa oblikovani i sabijani pod dominacijom svetskog tržišta. To objašnjava zašto nijedna radnička revolucija ne može da preživi na nacionalnim osnovama dugo vremena. Slom Sovjetskog Saveza i kapitalistička degeneracija kineske birokratija su očigledni primeri ovoga. Ali mase širom sveta vape za promenom, za transformacijom ovog ubitačnog socioekonomskog sistema. Uspešan socijalistički ustanak u jednoj zemlji bi oslobodio revolucionarni talas koji ovaj zastareli sistem i njegove gazde ne bi mogle da zaustave. Ovo je prava poruka nade za potlačene i suština marksističkog internacionalizma koju utelovljuje Prvi maj.