Pitanje tržišne reforme obrazovnog sistema je jedan od glavnih problema koje je sa sobom donela restauracija kapitalizma – „tranzicija“ - u bivšim državama takozvanog „realnog socijalizma“ - birokratizovanim radničkim državama Istočnog Bloka ili SFR Jugoslavije. 

Jedna od osnovnih osobina kapitalizma jeste činjenica da ne postoji sfera društvenog života koja može biti izuzeta od potreba tržišta i odnosa koji u tržišnoj privredi vladaju.

Budući da su kapitalistički odnosi društvenoekonomski odnosi, oni ne mogu biti bez svoje političke, odnosno ideološke pozadine. Povratak ideologija ekonomskog liberalizma, nacionalizma i građanskog individualizma kao dominantnih pogleda na prirodu čoveka, a samim tim i na prirodu ljudskog društva, podrazumevao je odbacivanje „kolektivističkih tekovina“, poput društvenog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, obaveze države da obezbeđuje radna mesta i stambeni prostor radnicima ili opšte dostupnosti javnih službi poput školstva i zdravstva.

Argumentacija za ovakav politički program, kada se radi o školstvu, često nije išla dalje od učestalog ponavljanja fraza o tome kako je „dosta bilo večitih studenata“ ili kako je „vreme da i znanje počne da se ceni“. Pod izrazom „ceniti znanje“ se, naravno, mislilo pre svega na određivanje tržišne vrednosti obrazovanja. Nisu uzimane u obzir činjenice poput one da je tokom devedesetih godina prošlog veka „večito studiranje“ često bilo jedan od načina da se izbegne služenje vojnog roka ili da se produži pristup jeftinim obrocima u studentskim menzama. Drugim rečima, opšta materijalna situacija i zaoštravanje socijalnih razlika nisu mogle naći previše mesta u ovim „analizama“ raznih „eksperata“, „reformatora“ i sličnih zagovornika kapitalističke restauracije u obrazovanju.

O procesima koji su doveli do urušavanja SFR Jugoslavije na početku devedesetih je već govoreno drugde, tako da se njima ovde nećemo iscrpno baviti. Ono što ovde nas zanima jesu pre svega materijalne posledice tih procesa na život u novoj, kapitalističkoj, Saveznoj Republici Jugoslaviji i njenim naslednicama.

Nagli pad životnog standarda koji je zadesio većinu stanovnika Srbije devedesetih, otkazi i prinudni odmori za radnike upropašćenih preduzeća, hiperinflacija koja proždire plate i nestašica najosnovnijih namirnica usled ratova i sankcija redefinisali su društvene odnose u korist individualizma. U takvim uslovima, gde je svakodnevni cilj mnogih bio golo preživljavanje, prirodno je da su životni ideali miliona ljudi iz radničke klase postali emigracija trbuhom za kruhom ili brza zarada po svaku cenu. U takvim uslovima bespoštedne socijaldarvinističke konkurencije rasle su i nove generacije mladih, vaspitane delom zakonom jačeg, koji je svugde oko njih bio na delu, a delom od strane svojih roditelja, koji su ih pripremali za to da sebe vide kao najvažnije, najbolje i one koji će se uspeti „izvući iz svega ovoga“.

Takozvane „demokratske promene“ nisu promenile ove odnose. U mnogim društvenim sferama, oni su čak dalje zategnuti. Ubrzavanje neoliberalnih reformi, tranzicijska „šok terapija“ koja je, poput razorne elementarne nepogode, devastirala ostatke naše privrede, nije mogla da zaobiđe ni univerzitete. Dok je za vreme Miloševićeve diktature napad na opštu dostupnost obrazovanja bio polovičan i „nedosledan“, sa odnosom koji je pre svega odavao nemar i zapostavljanje, vlade koje su usledile su imale proaktivniji pristup razgradnji visokoobrazovnih ustanova.

Potpisivanje i primena „Bolonjske deklaracije“ je svakako ključna prekretnica u ubrzavanju ovog procesa. Ovaj dokument predstavlja osnovu šireg procesa tržišne reforme obrazovanja na nivou Evrope, odnosno prilagođavanja visokog obrazovanja potrebama tržišta rada – što u kapitalističkom društvu znači potrebama poslodavca. Osnovni elementi tzv. „bolonjskog procesa“ u našem visokom školstvu su uvođenje sistema bodova umesto ocena i kvantitativno vrednovanje svakog ispita ESPB kreditima, kao i „usvajanje sistema bazično zasnovanog na dva glavna kruga školovanja, studentskom i diplomskom“[i].

Proklamovani cilj uvođenja ovog sistema jeste „unapređenje najšire moguće mobilnosti studenata“[ii], odnosno usklađivanje i standardizacija planova i programa putem navedenog bodovnog sistema, što bi trebalo da olakša studentima da traže obrazovanje na različitim univerzitetima u okviru ovog sistema. Podela studijskih programa bi navodno trebalo da omogući studentima da stiču znanje iz raznih oblasti upisujući „master“ studije na fakultetima koji im nisu matični, kao i da, ukoliko ne upišu „master“ studije, dobiju zvanje koje će „kao odgovarajući nivo kvalifikacije, biti relevantno na evropskom tržištu radne snage“[iii].

Osim ovih osnovnih apstraktnih odredbi, tekst „Bolonjske deklaracije“ ne nudi dalje smernice sprovođenja ovih reformi.

Međutim, premda to nije navedeno u tekstu Deklaracije, način na koji se vrši bodovanje studenata predstavlja ozbiljan problem po dostupnost visokog obrazovanja ljudima iz neprivilegovanih društvenih slojeva, pre svega iz radničke klase. Naime, po novim pravilima se ne boduje samo znanje koje student pokazuje kroz seminarske radove i odgovaranjem na ispitna pitanja ili ispitne zadatke. Nov program studiranja zahteva bodovanje učešća studenta na predavanjima, pa čak i toga da li i koliko često prisustvuje predavanjima.

Osnovni problem sa ovakvim strogo formalističkim pristupom je taj što on znatno otežava fakultetsko obrazovanje ljudima koji su u situaciji da moraju da rade tokom studiranja. Osim toga, ocenjivanje „aktivnosti“ na predavanjima je krajnje opskurna kategorija. Nemoguće je oformiti skalu takvog ocenjivanja, koje se razlikuje od predavanja do predavanja, od vežbi do vežbi i od predavača do predavača. Ova opskurnost ostavlja previše mesta za individualna tumačenja predavača, njihovu dobru volju, simpatije ili antipatije prema određenim studentima i slično. Pored toga, bodovanje samog prisustva, bez da je ikakvo znanje demonstrirano, nas može dovesti do apsurdnih situacija gde student koji disciplinovanije uči i ima bolji uvid u materiju ne dobija čak ni priliku da to pokaže na ispitu, ukoliko ima preveliki broj „neopravdanih“, dok drugi student, koji možda nije previše spreman za ispit, dobija priliku kako za izlazak, tako i za blaži tretman, ukoliko ima dovoljno ubeleženih prisustava i po koji „plus iz aktivnosti“. Ovakve potencijalne situacije otvaraju pitanje da li se na „reformisanim“ fakultetima načelno vrednuje znanje ili precizno povinovanje strogom setu pravila ili pak veština uspostavljanja ličnog odnosa sa predavačem?

Još jedan od problematičnih momenata bodovanja su i bodovi dodeljivani „za društveno koristan rad“. Povisiti ocenu studentu zbog društveno korisnog rada nema mnogo više smisla od toga da mu se povisi ocena jer sluša dobru muziku ili jer skuplja poštanske markice – oba su relevantna za nivo znanja iz datog predmeta koliko i društveno korisni rad. Osim toga, definisanje „društveno korisnog rada“ je opet prepušteno dobroj volji nastavnog osoblja i/ili uprave fakulteta ili univerziteta. Ova činjenica je u praksi već dala neželjene efekte. Primera radi, studenti su dobijali bodove ukoliko bi na određenim fakultetima iznosili škart iz biblioteka ili profesorskih kabineta, ili ukoliko bi volontirali na Univerzijadi, snabdevajući kompanije koje su ovaj događaj organizovale besplatnom radnom snagom.

Bodovanje, međutim, nije jedini, pa čak ni najveći problem „Bolonje“. Mnogo veći problem se ispoljava u podeli studijskih programa na „studentski i diplomski krug“. Naime, ono što se ovde podrazumeva pod „studentskim krugom“ nije ekvivalentno ni po znanju ni po stručnom zvanju sa bivšim zvanjem „diplomirani“. Naprotiv, današnji „bečleri“ su po struci i zvanju bliži studentima koji su ranije diplomirali u višim školama, što će reći, oni nemaju VII-1 stepen stručne spreme, koji je ranije podrazumevan pod zvanjem „diplomirani“. Ovaj stepen stručne spreme je ekvivalentan današnjem „masteru“. „Bolonjsko“ zvanje master nije ekvivalent bivšem zvanju magistra, premda se, iz diletantizma ili iz namere da se namerno izazove konfuzija – ne možemo znati, tako prevodi u srpskoj verziji teksta „Bolonjske deklaracije“ objavljenoj na sajtu Ministarstva prosvete[iv], iako je opštepoznata činjenica da je u okviru ovih reformi zvanje magistra nauka ukinuto.

Dakle, ukinuvši jedno zvanje koje je imalo određenu svrhu, reformom se uvode dva nova zvanja, čija je svrha više nego upitna. U Deklaraciji se kaže da će zvanje „bečlera“ „kao odgovarajući nivo kvalifikacije, biti relevantno na evropskom tržištu radne snage.“ Ne kaže se, međutim, čime se njegova relevantnost garantuje na tržištu kojim upravljaju isključivo potrebe poslodavaca. Jasno je da je poslodavcima u cilju maksimalizacije profita potrebna što jeftinija radna snaga. Jasno je i da je radna snaga to jeftinija što je brojnija i što su joj kvalifikacije niže. Neobjašnjeno ostaje to kako će tačno slabije kvalifikovana radna snaga biti relevantnija na tržištu rada u vremenu ekonomske krize, kada je ono preplavljeno ljudima sličnog nivoa školovanja. Drugim rečima, Deklaracijom se uvodi proizvodnja slabije kvalifikovanih, nedoškolovanih, kadrova, uz obećanje da će oni biti relevantni na evropskom tržištu rada – tržištu koje nije pod kontrolom njenih autora i na kojem „relevantnost“ ovih nedoškolovanih kadrova, u smislu opšteg snižavanja cene rada, teško da obećava prosperitet i nesmetan razvoj karijere za njih.

Pored ovih problema, koji su, može se reći, strukturni problemi vezani za samu prirodu „Bolonjske deklaracije“, postoji i veći broj problema, koje bismo mogli nazvati problemima sprovođenja, odnosno problema koji proizilaze iz zatečenog stanja u visokoobrazovnom sistemu. Glavni od ovih problema je problem plana i programa. „Bolonjski proces“ podrazumeva smanjenje gradiva, razbijanje tro- i četvorosemestralnih predmeta na više manjih jednosemestralnih, sa redovnim kontrolnim vežbama i kolokvijumima. Nije sasvim moguće još uvek dati neku opštu sliku primene „Bolonjske deklaracije“ u ovom aspektu, pre svega zato što takva opšta slika još uvek ne postoji. Od isključivo formalnih promena, gde je period za učenje smanjen, a gradivo ostalo isto, do drastičnih rezova u zahtevanoj literaturi, „rešavanje“ ovog zatatka je velikim delom prepušteno kreativnosti uprava pojedinih fakulteta. Ovakva praksa se do sada zabrinjavajuće odražavala na prolaznost studenata „bolonjskih“ generacija tamo gde je samo smanjen broj semestara. Sa druge strane, fakulteti i katedre koje su primenile i skraćivanje gradiva su, iako je prolaznost relativno prihvatljiva, suočavaju se sa problemom izuzetno niskog nivoa stručne obrazovanosti kod studenata. Postoje naznake da nivo opšte kulture i opšteg obrazovanja takođe opada i to kod obe ove grupe. Jedan od razloga je svakako ukidanje one slobode koju su studenti imali ranije, da se do ispitnog roka bave vlastitim kulturnim ili socijalnim razvojem, kao i samostalnim obrazovanjem van fakultetskih obaveza, bez da budu konstantno vezani uz zadatu literaturu. Ovakva sloboda je onemogućena pritiscima čestih konrolnih vežbi i kolokvijuma. Apsurdna pojava na nekim fakultetima je i ta da se manja količina gradiva uči znanto duži vremenski period, što ostavlja veoma malo vremena za samostalno traženje literature, upravo zbog ovakvih testiranja, usled čega nove generacije imaju čak i manja stručna znanja od starijih.

Još jedan od problema sprovođenja je problem rangiranja studenata. Ovaj problem ćemo klasifikovati u probleme sprovođenja „bolonjskog procesa“, isključivo zato što se nigde eksplicitno ne navodi u Deklaraciji. Međutim, praksa pokazuje da je „bolonjski proces“ u svim zemljama do sada podrazumevao, kako uvođenje školarina tamo gde ih ranije nije bilo, tako i progresivno smanjivanje budžetskih mesta na osnovu rangiranja studenata, tamo gde postoje kategorije budžetskih i samofinansirajućih studenata. Pod rangiranjem studenata se podrazumeva konkurencija za budžetska mesta na državnim fakultetima, na osnovu količine ostvarenih bodova. Broj mesta je ograničen, što znači da, umesto određenog broja bodova koji je potreban za prelazak na budžet, postoji određen broj budžetskih mesta koja se mogu tim brojem bodova osvojiti – pod uslovom da već nisu dodeljena drugim studentima. Drugim rečima, samofinansirajući student bi trebalo da se nada ne samo svom uspehu, nego i neuspehu svojih kolega, kako bi mogao da „upadne na budžet“, budući da mu samo njegov uspeh očigledno nije dovoljan. Ovakav odnos fakulteta prema studentima ne može biti bez posledica po odnose između samih studenata. Iluzorno je misliti da će korektan odnos i kolegijalna akademska atmosfera opstati u eksplicitno socijaldarvinističkim okvirima. Čak i ako to odbacimo kao nebitno – kao što često čine neoliberali ideolozi – ne možemo negirati udar koji zaoštrena konkurencija među studentima može imati na timski rad i samim tim na slobodan protok ideja, te na kvalitet novih generacija kvalifikovane radne snage. Postavlja se pitanje: Da li rangiranje studenata može na duge staze da stimuliše kreativnost studenta u akademskim dostignućima ili njegovu kreativnost u sabotiranju rada vlastitih kolega? Da li će „bolonjski“ univerziteti uopšte biti sposobni da uoče razliku između ta dva?

Najgori problem sprovođenja do sada jeste činjenica da na „master“ studijama ne postoje zagarantovana budžetska mesta. Drugim rečima, besplatno obrazovanje, kakvo je postojalo ranije je ukinuto. Sada je besplatno samo delimično školovanje, posle kojeg je budućnost mahom neizvesna. Nešto kao free sample. Ovako smanjena dostupnost visokog obrazovanja preti da trajno unazadi svako društvo koje se odvaži na jedan takav korak. Budući da je za mnoge pojedince upravo fakultetska diploma najbolja šansa za izlaz iz materijalne nemaštine, za pronalaženje struke i posla koji bi im pomogli da prevaziđu svoju početnu poziciju datu socijalnim poreklom i materijalnim stanjem, uvođenje upravo materijalnog stanja kao osnovnog kriterijuma za prijem na „master“ studije preti da podstakne okoštavanje društvene hijerarhije i društvene klase učini de facto naslednim kategorijama, između kojih je gotovo nemoguće napredovati. U kombinaciji sa obaveznim prisustvom na predavanjima, čak i finansiranje školovanja nalaženjem nekakvog posla takođe biva uvelike onemogućeno. Ovakvo nametanje socijalnog porekla, klasne pripadnosti, kao osnovnog kriterijuma za upis na studije koje nude visoku stručnu spremu, gde se univerziteti doslovce pretvaraju u škole za mlade iz privilegovanih društvenih slojeva će, ukoliko zaživi, imati kao posledicu milione ljudi sa nerazvijanim intelektualnim kapacitetima na jednoj i u najbolju ruku prosečni visoko obrazovani kadar na drugoj strani.

Do sada smo videli ne baš povoljnu sliku efekata koje tržišna reforma sistema visokog obrazovanja može da ima na mlade ljude tokom njihovog studiranja. Međutim, prestaju li ti efekti sa primanjem diplome ili ispisom sa fakulteta? Da preformulišemo: kakvo ponašanje i kakvi međuljudski odnosi u privatnom životu ili na radnom mestu se mogu očekivati od ljudi naučenih da je suština karijere u sleđenju pravila i obavljanju jednog dela posla besplatno(kao što smo videli na primeru bodovanja prisustva na času i „društveno korisnog rada“), da je jedino potrebno znanje ono koje se ocenjuje (kao što smo videli na primeru učestalih kolokvijuma i drugih testova), da vlastiti uspeh ne vredi mnogo bez tuđeg neuspeha (što vidimo na primeru rangiranja) i da ko ima je uspeh skoro nemoguć bez početnog kapitala (što pak vidimo u činjenici da su „master“ studije dostupne samo onima koji mogu da ih plate)? Može li se od takvih ljudi očekivati solidarnost i sindikalno organizovanje u odbrani svojih prava? Može li se od njih očekivati da dižu glas protiv akutnih društvenih problema, koji ih možda ne dotiču neposredno? Ovo pitanje za sada ostaje otvoreno.

Činjenica je da implementacija „bolonjskog procesa“ ne prolazi bez otpora. Sam početak sprovođenja ove reforme je 2006. godine bio, zajedno za previsokim školarinama, glavni uzrok masovnog „Studentskog protesta 2006/07“, za vreme kojeg su tri fakulteta, jedan za drugim, bili blokirani.[v] Sam taj protest je, opet, sam bio odjek opšteevropskog antibolonjskog studentskog pokreta, koji je aktivan i danas. Načini organizovanja i proklamovani ciljevi jasno stoje u polarnoj suprotnosti sa ciljevima tržišne reforme obrazovanja i „bolonjskog procesa“. Ovi pokreti su zasnovani na studentskom samoorganizovanju, solidarnosti i neposlušnosti prema nametnutim pravilima. Prisustvo na njima ne donosi bodove za „društveno korisni rad“. U zemljama poput Španije, Italije i Nemačke, uspeli su čak i da donekle uspore primenu ovih reformi.

Može li, međutim, taj protest uspeti do kraja? Može li „Bolonja“ biti ukinuta i mogu li se poništiti efekti tržišne reforme obrazovanja? Ima li studentski pokret snagu koja dovoljna za tako nešto?

Dosadašnja iskustva ne daju jednoznačan potvrdni odgovor. Štaviše, mogli bismo sa dosta velikom sigurnošću reći da studentski pokret sam po sebi nije sposoban da do kraja iznese jedan takav istorijski zadatak. Osnovni problem je i osnovni nedostatak studentskog pokreta, a to je pre svega taj što su studenti korisnici sistema visokog obrazovanja. Kao njegovi korisnici, oni nisu u stanju da potpuno zaustave njegovo fukcionisanje. Oni ga mogu bojkotovati ili blokirati kratkoročno. Međutim, materijalni pritisci za završavanjem fakulteta radi zapošljavanja i obezbeđivanja egzistencije su preveliki. Gotovo sasvim je nemoguće održati masovni studentski protest duže od dva semestra. Sasvim je drugo počinjati ga iznova i iznova svake godine. Iskustvo protesta studenata beogradskih univerziteta pokazuje da ovakva strategija nije u stanju da osigura željene rezultate.

Drugi veliki problem je činjenica koju smo naveli na početku, a to je da univerzitet ne može biti izuzet iz logike tržišne privrede. U periodu krize, kada kapitalističke države ubrzano povlače sva prava i sve ustupke koji kroz istoriju bili izboreni od strane masovnih organizacija radničke klase, društveni sistem jednostavno nije sposoban da u tom povlačenju ustupaka zaobiđe univerzitete. Takav presedan bi imao izuzetno široke društvene implikacije.

Znači li to da studenti koji se bore protiv „bolonjskog procesa“ vode uzaludnu borbu? Ne nužno. To samo znači da, ukoliko žele da u toj borbi pobede treba da budu sposobni da sagledaju širi društveni kontekst. Univerzitet postoji u okviru društva i podleže zakonitostima na kojima ono fukcioniše. Isto tako, prirodno je i da studenti percipiraju sebe kao samo jedan deo kapitalističkog društva u krizi, a tržišnu reformu visokog obrazovanja kao samo još jedan vid prilagođavanja društvenih odnosa interesima tržišta, odnosno interesima poslodavaca. Ukoliko usvoje takav pogled na društvenu stvarnost, sledeće pitanje koje im se nameće biva: postoje li još neke društvene grupacije koje su na isti ili sličan način pogođene tržišnim reformama? Postoje li takve društvene grupacije koje, pored toga što dele probleme studenata, poseduju veću društvenu težinu od njih?

Odgovor na ovo pitanje se može dati na osnovu iskustava studentske borbe upravo u onim zemljama gde je ta borba dala najveće rezultate. Studentski pokreti u Italiji, Španiji, Francuskoj i Nemačkoj otkrivaju dve bitne razlike u odnosu na studentski pokret u Srbiji. Prva je politička pozadina pokreta. Dok u Srbiji vodeći krugovi studentskog pokreta mahom beže od otvorenog iznošenja artikulisanih političkih stavova, pod parolom da „studentski protesti nisu politički“, studenti u gore pomenutim zemljama vrlo jasno i nedvosmisleno ističu da je njihova borba ujedno i borba protiv neolibralnog preobražaja društva, to jest borba protiv svaljivanja tereta svetske ekonomske krize na njihova pleća.

Pod parolom „ne želimo da plaćamo njihovu krizu“, studenti u ovim zemljama su svoju borbu učinili ne samo borbom za svoj grupni interes, nego prethodnicom širih i dubljih društvenih sukoba koji svakim danom sve više eskaliraju širom sveta. Ovakvim pristupom su saveznika u svojoj borbi našli u masovnim organizacijama radničke klase, društvenog sloju koji ima neposrednu kontrolu nad industrijskom proizvodnjom i društvenom infrastrukturom. Za razliku od studenata, radnici nisu korisnici sistema, već klasa ljudi koja sistem izgrađuje i obnavlja na dnevnoj bazi. Kao takvi, oni imaju kolektivnu moć da obustavom rada taj sistem blokiraju, destabilizuju ili promene iz korena. Tu moć su oni već više puta jasno demonstrirali u zemljama koje smo naveli, nakon čega su i usledile značajne pobede studentskog pokreta.

Naravno, budući da se ove pobede kose sa unutrašnjom logikom kapitalističkog sistema, pitanje je koliko dugo one mogu opstati unutar tržišnih odnosa. U trenutku kada to više ne bude moguće, pred studentima, kao i pred radnicima i njihovim masovnim organizacijama će se naći sledeći izbor: pristati na sistematsko ukidanje ustupaka ili, braneći ustupke, ukinuti kapitalistički sistem.