Prenosimo tekst druga Horhea Martina, iz uredništva sajta In Defense of Marxism, o tunis2revolucionarnim zbivanjima i perspektivama radničke borbe u Tunisu. Borba radničke klase u Tunisu je jedan od najboljih primera radničkog organizovanja i masovnog otpora represiji jedne neokolonijalne policijske države u službi imperijalističkih sila. Njen značaj i njena iskustva su odavno prešli granice Tunisa. Smatramo da je upućenost u ova dešavanja od velike važnosti i koristi za radničku klasu Srbije i ostatka Balkana, koja se nalazi u sličnoj situaciji.

Čim se Ben Ali našao na avionu za Saudijsku Arabiju, u petak, 14. januara, svrgnut masovnim revolucionarnim pokretom tuniskih radnika i omlaine, tuniska vladajuća klasa i njeni imperijalistički manipulatori su počeli da manevrišu kako bi bili sigurni da imaju kontrolu nad situacijom.

Namerili su da ne dopuste da vlast isklizne iz hodnika parlamenta i predsedničke palate na ulice gde su mase slavile bekstvo omraženog diktatora. Bilo je krucijelno za njih da pre svega obezbede održavanje „ustavnog poretka“. Članovi 56 i 57 Ustava su zazvani i razne ličnosti su munjevitom brzinom dobile zaduženja, pokušavajući da uspostave novu vladu što je pre moguće. Prvo je to bio Ben Alijev premijer Mohamad Ganuši, brzo zamenjen predsedavajućim parlamenta, Fuadom Mebazom, koji je, potom, nastavio tražeći od Ganušija da razgovara sa svim političkim snagama kako bi se formirala vlada nacionalnog jedinstva sa zaduženjem da sazove izbore.

Razgovori su bili napeti tokom celog vikenda. Sa stanovišta vladajuće klase, ova vlada je morala da ispuni dva cilja: 1) da osigura kontinuitet starog režima, 2) da to uradi pretvarajući se da je „nova“, kako bi zadobila neki legitimitet na ulicama, gde je tuniski narod izveo revolucionarno svrgavanje Ben Alija. Za ovu svrhu je jedan broj ličnosti iz „lojalne opozicije“ uključen kao smokvin list.

U međuvremenu, ostaci Ben Alijeve omražene policije i tajnih službi su prolazile ulicama u neobeleženim automobilima, pucajući u civile, organizujući pljačke i uopšte pokušavajući da stvori atmosferu haosa, nasilja i straha, za koju su se nadali da bi im bila od koristi. Zapanjujućih 120 000 ljudi su bili na platnom spisku policijeu zemlji od samo 10 miliona stanovnika, kontrolišući sve aspekte svakodnevnog života i špijunirajući populaciju u masovnim razmerama. Mnogi od ovih su još uvek lojalni diktatoru, naoružani i u borbi za vlastiti opstanak.

Počevši u petak uveče, tuniski narod je počeo da se organizuje kako bi im uzvratio udarac. U komšilucima širom zemlje grupe muškaraca, žena i dece su se naoružale motkama, kamenicama, noževima i kojim god stvarima, koje su im dopale šaka i postavili su barikade i blokade puteva da bi se zaštitili, otkrivajući oštar revolucionarni instinkt.

Jedan očevidac je opisao situaciju: „Svaki ćošak je imao grupu ljudi, momaka i čak i nekoliko žena koje su rukovale raznim vidovima oružja (izuzev vatrenog). Sagradili su barikade od nasumičnih komada smeća da bi blokirali saobraćaj i stajali su oko njih.“ Ovi narodni komiteti su se borili i u više navrata porazili snage ministarstva unutrašnjih poslova, koje su terorisale stanovništvo: „Ovi teroristi su imali automatsko naoružanje i vozili su okolo kola, a mi smo svi išli pešice naoružani samo sekirama, noževima i loše sagrađenim barikadama“, objašnjavao je isti očevidac.

Neki od ovih komiteta su takođe počeli da se prihvataju zadataka obezbeđivanja hrane i održavanja javnog reda. Elementi dvojne vlasti su počeli da izbijaju. U Bizerti, jednom od epicentara revolucije, vojska je otišla do komšilučkih komiteta i rekla im da preuzima, ali su komiteti rekli da ostaju i vojska nije imala drugog izbora sem da to prihvati. Isto se dešavalo širom zemlje, gde su vojnici sarađivali sa komitetima u održavanju reda i borbi protiv policije i snaga ministartstva unutrašnjih poslova.

Prošle nedelje, tokom revolucionarnih dešaanja koja su dovela do svrgavanja Ben Alija, bilo je već mnogo izveštaja o zbližavanju vojnika i nižih oficira sa radnicima i omladinom na ulicama. Štaviše, Ben Ali je bio primoran da povuče vojsku sa ulica prestonice i zameni je policijom, iz straha da bi se vojnici udružili sa narodom.

Tokom svakog revolucionarnog pokreta pojave se pukotine unutar državnog aparata, posebno u vojsci, koja je vojska regruta, koji su iz naroda. Neki generali u vrhu tuniske vojske su verovatno shvatili da ne mogu da upotrebe vojnike protiv naroda i stoga razumeli da je Ben Ali gotov, pa su odlučili da promene stranu. General Rašid Amar je, prema izveštajima, odbio da naredi vojnicima da pucaju na demonstrante, pa ga je Ben Ali smenio. Ovo je doprinelu rastu popularnosti vojske u narodu.

Nije bez presedana da oficiri vojske igraju ulogu u revolucijama, posebno u odsustvu revolucionarne partije sa jakim korenima u radničkoj klasi. To je bilo slučaj sa portugalskom revolucijom 1974. godine. Na kratak vremenski period general Spinola je preuzeo kontrolu nad situacijom pretvarajući se da je prijatelj revolucije, ali je bio smenjen čim je revolucija otišla dalje u levo. Taj isti Spinola će pokušati puč protiv te iste revolucije, čiji se deo pretvarao da jeste.

Radnici i omladina Tunisa bi trebalo da se čuvaju svakog takvog lažnog prijatelja revolucije. Ovi lažni prijatelji se ponašaju kako se ponašaju samo zato što odnos snaga uveliko naginje prema običnom radnom narodu. Naginjaće prema masama kako bi zadobili njihovo poverenje, samo da bi kasnije mogli da ih izdaju.

U Tunisu, kao i u bilo kojoj kapitalističkoj zemlji, vojska kao istitucija je kapitalističko telo, stvoreno radi odbrane interesa vladajuće klase, ma koliko pokušavala da se prikaže kao branilac naroda i nacije. Radnici i omladina ne bi trebalo da imaju nimalo poverenja u generale. Međutim, niži činovi su mnogo bliži masama po socijalnom sastavu i poreklu. Sa ovim slojevima – običnim vojnicima i nižim oficirima – mase treba da izgrade i ojačaju veze. Vojnici i revolucionarni oficiri treba da osnuju sopstvene komitete koji treba da budu povezani sa komitetima na radnim mestima i u komšilucima. Treba da raskrinkaju oficire umešane u korupciju i represiju pod Ben Alijem i uklone ih iz ove institucije.

Kako su vesti o novoj vladi „nacionalnog jedinstva“ počele da se pojavljuju, radnici i omladina su se vratili na ulice. U Bizerti, Sfaksu i drugim mestima je bilo demonstracija u subotu, od kojih su neke bile marševi na sedišta omražene vladajuće partije RCD, koja su bila zapaljena. U Bizerti je narod porazio Ben Alijevu paravojsku i zapalio njihove motocikle. Rastao je osećaj da se revolucija krade od naroda.

Čak i pre najave sastava nove vlade, za ponedeljak su sazvane demonstracije u prestonici i većini regionalnih centara. U gradu Tunisu, militantna masa od hiljada ljudi se skupila pred kancelarijama sindikata UGTT i potom odmarširala do Ministarstva unutrašnjih poslova (snimak). Slične demonstracije su se desile u Sfaksu (snimak1 i snimak2, snimak3), Kaserini, Monastiru (snimak), Bizerti (snimak1 i snimak2), Džendubi itd. U velikom broju slučajeva ove demonstracije su organizovane od strane i okupljane ispred sedišta sindikata UGTT. „Revolucija se nastavlja, dole RCD“, je čest slogan. „Ne mogu nam ukrasti revoluciju“ rekao je Abdel Hak Haršuni, jedan od protestnika koje je citirao Fajnenšl tajms, „nećemo da tirani više vladaju nama“. U prestonici, demonstrantima se suprotstavila interventna policija sa vodenim topovima i razbila ih (snimak).

Napokon, kasno u ponedeljak 18, sastav nove vlade je bio najavljen. Ministri stare Ben Alijeve vlade su zadržali sve ključne pozicije, uključujući premijera i ministre odbrane, unutrašnjih poslova, ekonomije i inostranih poslova. Nekolicina ličnosti iz legalne opozicije je dobila simbolična ministarstva: Mustafa Ben Džafar, iz socijaldemokratskog „Forum démocratique pour le travail et la liberté” (FDTL)[Demokratski forum za rad i slobodu] je dobio Ministarstvo zdravlja, Ahmed Ibrahim iz bivše Komunističke partije Etadžid je dobio Visoko školstvo, a vođa liberalne PDP Nadžib Šebi je bio postavljen za Ministra regionalnog razvoja.

Kao i obično, bivši staljinisti i reformističke vođe igraju najgoru ulogu od svih. Ovo su sve partije koje su bile legalne pod Ben Alijem; neke su imale predstavnike u parlamentu i nisu igrale nikakvu ulogu u ustanku. Značajno je da, kada je Ganuši najavio novu vladu, pored njega je stajao Abdalah Kalal, bivši ministar unutrašnjih poslova, dobro poznat po primenjivanju brutalne represije i direktno odgovoran za mučenje hiljada političkih protivnika. Nekolicina ličnosti iz „civilnog društva“ je dodata reda radi kako bi se povećao autoritet nove vlade među masama, uključujući i blogera koji je bio uhapšen, sudskog službenika, ličnosti iz borbe za ljudska prava, direktora bioskopa itd. Tri predstavnika iz sindikata UGTT su takođe bila uključena u novu vladu, što priznaje potrebu vladajuće klase da stekne neku podršku među radnicima.

Komunistička radnička partija (PCOT), ilegalna do sada, je ispravno denuncirala ovu vladu kao manevar održavanja Ben Alijevog režima bez Ben Alija. PCOT je takođe pozvala na širenje komiteta i sazivanje Ustavotvorne skupštine.

Jedina druga partija koju nisu pozvali u ovu „novu“ vladu je islamistička En Nahda, takođe ilegalna pod Ben Alijem. Međutim, njeni lideri su izjavili da bi bili spremni da se priključe jednoj takvoj vladi. U isto vreme, izveštaji kažu da je jedan od vođa En Nahde, nedavno oslobođen iz zatvora, bio prisutan na antivladinim demontracijama u gradu Tunisu ovog jutra. Islamisti, koji ne igraju nikakvu ulogu u samoj revoluciji, sada pokušavaju da osvoje podršku predstavljajući se kao doslednije demokrate. Ovo nisu prijatelji revolucije, već cinično pokušavaju da je iskoriste za promociju svojih reakcionarnih pogleda.

Nova vlada nema podršku revolucionarnih masa. One sasvim tačno uviđaju da su sprovele revoluciju i da se sada formira vlada sačinjena od onih protiv kojih su se borili, ljudi koji su bili deo Ben Alijeve vlade do samog kraja, koji dele odgovornost za osamdesetoro ljudi, ubijeno od strane režima za vreme ustanka. Činjenica da nekolicina „opozicionara“, koji nisu igrali nikakvu značajnu ulogu u pokretu, sada biva uključena u vladu, ne menja ništa. Obećanja slobode za sve političke zatvorenike, sloboda izražavanja i demokratski izbori ne menjaju ništa. Narod se boji da njihova pobeda od petka biva kradena pred njihovim rođenim očima. Mladi nezaposleni radnik je sumirao osećanja naroda: „Kao da je Ben Ali još uvek ovde. Ljudi iz ove vlade nikada nisu imali hrabrosti da Ben Aliju kažu ’Dosta!’. Hoće da ukradu našu revoluciju. Nisu učinili ništa da ga uklone. Treba da odu!“methalif-roadblock2

Nov i silovit talas gneva se skuplja odozdo. Jutros (utorak, 18. januar), nove demonstracije su se održale, uključujući nekoliko hiljada ljudi u prestonici, 10 000 u Sfaksu (gde je generalni štrajk bio sazvan za sutra), hiljade u Sidi Buzidu, 1000 u Reguebu (koji ima 7000 stanovnika), hiljade u Kairuanu, 3000 u Kelibiji i takođe 500 u Kaserini. U Tatauinu su demonstranti opustošili sedište RCD. Održane su i demonstracije sa hiljadama učesnika u Bedži, Gabes, Mahdiji, Hami, Gafsi, Ferijana, Zarzisu itd. Mnoge of ovih demonstracija su organizovane ili okupljene pred sedištima regionalnih i lokalnih sindikata UGTT. Jedan posmatrač je to ovako sročio: „tunisko stanovništvo oseća da se Revolucija udaljava od svojih ideala. Glavni pogled opozicije je da ljudi koji su sproveli revoluciju ne bivaju zastupljeni i da, zadržavanjem RCD-a u priči, čak u glavnoj ulozi, stari režim obnavlja samog sebe.“ Ovo je primoralo nacionalno rukovodstvo UGTT da najavi da ne priznaje novu vladu i da se iz nje povlači i to manje od 24 časa od njenog formiranja!

Nacionalno rukovodstvo UGTT nije poznato po svojoj radikalnosti. Prošle nedelje su se susreli sa Ben Alijem i s dobrodošlicom dočekali obećanja koja je dao u poslednjem očajničkom pokušaju da spase svoju kožu. U nedelju su izašli na nacionalnu televiziju i pozvali sve radnike da se vrate na posao i „ponovo uspostave normalnost“. Ako su sada prisiljeni da naprave onakvu izjavu, to znači da su da je pritisak koji dolazi iz redova članstva sindikata i regionalnih podružnica veoma jak i da se boje gubitka svojih pozicija. Čak je i bivša komunistička partija Etadžid, koja je ušla u novu vladu, izdala saopštenje u kojem se govori da je njihovo učešće u vladi uslovljeno određenim brojem zahteva, uključujući i uklanjanje svih ministara iz RCD-a!

U sastavu neispunjenih zadataka revolucije, radnici i obični sindikalisti treba da organizuju demokratizaciju sindikalnog pokreta i čišćenje UGTT od svih koji su sarađivali sa Ben Alijevim režimom. Radnicima su potrebni sindikati koji su istinski izraz njihovih interesa. Ovo znači da se moraju održati izbori na radnim mestima i pripremiti novo rukovodstvo.

Sledećih nekoliko sati i dana će biti krucijelni. Radnici i omladina Tunisa su pokazali veliku hrabrost i revolucionarnu odlučnost. Ne smeju dopustiti da im se revolucija oduzme. Treba da se oslanjaju na vlastite snage, snage koje su srušile Ben Alija. Komiteti koji postoje u komšilucima treba da se održavaju i povežu kroz izabrane predstavnike na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Slični komiteti treba da budu uspostavljeni na radnim mestima, u redovima vojske, među studentima itd. Ovo su jedina tela koja su legitimni predstavnici revolucionarnog naroda i kojima treba biti poveren zadatak sazivanja Ustavotvorne skupštine. Nijednom političaru iz starog režima se ne može verovati, što mase razumeju.

Parole dana treba da budu: Dole sa vladom nacionalnog jedinstva! Za revolucionarnu ustavotvornu skupštinu zasnovanu na komitetima! Zbližavanje sa vojnicima i uspostavljanje vojničkih komiteta! UGTT treba da pozove na generalni štrajk kako bi sproveo volju naroda u delo! Suđenje i kazne za one koji su odgovorni za represiju pod Ben Alijevim režimom! Oduzimanje bogatstva klana Trabelsi! Revolucija se nastavlja; radnici i omladina moraju ostati na oprezu!

Ben Alijev režim nije bio samo diktatura, nego kapitalistička diktatura. Ovo je razlog tome što su Francuska, Italija, SAD i ostale imperijalističke sile podržavale Ben Alija sve do poslednjeg trenutka. Takođe primećujemo da je Socijalistička internacionala odlučila da izbaci RCD iz redova svog članstva, posramljena odluka koja pokazuje da, kada se radi o imperijalizmu, socijaldemokratske vođe uvek sviraju istu imperijalističu melodiju.

Ako revoluciju treba odvesti do njenih logičnih zaključaka i ispuniti zahteve za radom i dostojanstvom, bogatstvo tuniskih kapitalista, banke, industrije i kompanije koje su podržavale, potpomagale, finansirale diktaturu i imale od nje koristi, moraju biti ekspropriisane. Samo na taj način se može bogatstvo proizvedeno od strane radnog naroda staviti pod kontrolu tog istog radnog naroda zarad zadovoljavanja potreba stanovništva. Stremljenja tuniskih masa se mogu istinski zadovoljiti samo socijalnom, kao i političkom revolucion: socijalističkom revolucijom.