Isto kao što zahtev za besplatnim obrazovanjem, to jest obrazovanjem finansiranim iz budžeta u sebi krije zahtev za preispitivanjem uloge tržišta kao celine, tako i protest za besplatno obrazovanje mora prerasti u pokret koji će u sebe uključiti sve tržištem ugrožene socijalne grupe - pre svih radničku klasu, kao najhomogeniju i najpotentniju klasu koja, pored besplatnog obrazovanja za svoju decu, ima ogroman interes i u besplatnom zdravstvu i pristupačnijem javnom prevozu radi što veće mobilnosti i koja jedina ima dovoljnu moć da se bori za ostvarenje tih ciljeva - moć masovnog štrajka i obustavljanja proizvodnje.

Hrvatska  - blokade na sveučilištima

U vreme pisanja ovih redova, veliki broj hrvatskih fakulteta je već skoro mesec dana blokiran od strane protestvujućih studenata okupljenih u Nezavisnu inicijativu za pravo na besplatno obrazovanje.

Studenti hrvatskih sveučilišta su, svesni veoma teškog položaja studentske populacije u svim kapitalističkim zemljama, a posebno onima koje su "u tranziciji", postavili za svoj cilj odbranu jedne civilizacijske tekovine - sveopšte dostupnosti kvalitetnog obrazovanja.

Protest je počeo na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, da bi se zadivljujućom brzinom rasplamsao po fakultetima širom Hrvatske, gde su studenti masovno i sa oduševljenjem prihvatili ciljeve borbe, pod sloganima "Znanje nije roba" i "Jedan svijet, jedna borba - Obrazovanje nije na prodaju!"

Međusobno povezani, organizovani u studentske plenume, direktno demokratske institucije, na kojima svaki student fakulteta ima pravo da iznosi svoj stav i glasa, a čije se odluke jedino smatraju legitimnima i obavezujućima (ekvivalent studentskog plenuma u Srbiji je studentski zbor), studenti u Hrvatskoj su vrlo jasno demonstrirali svoju snagu i odlučnost da aktivno uzmu učešće u donošenju odluka koje ih se neposredno tiču.

Njihov protest, direktno suprotstavljen neoliberalnom trendu komercijalizacije obrazovanja, označava krupnu prekretnicu, ideološki raskid studentskih masa sa idejama neoliberalizma i „integracija" putem uvođenja reformi školstva u  skladu sa Bolonjskom deklaracijom, čiji je bankrot danas potpun i nevoljko priznat čak i od strane svojih najvatrenijih apologeta.

 

Protesti u Srbiji

Ne treba zaboraviti da su prvi protesti protiv komercijalizacije znanja na prostorima bivše Jugoslavije počeli 2006. godine, sa grupom samoorganizovanih studenata, okupljenih oko zahteva za smanjenjem školarina za 50% i izjednačavanjem starog znanja „diplomirani", sa novim znanjem „master", a inspirisanih pobunama studenata u Francuskoj.

Studenti Beogradskog univerziteta su, nakon niza protestnih okupljanja i peticija upućivanih upravama fakulteta od početka 2006-07. školske godine odlučili da pribegnu radikalnim merama i 22. Novembra 2006. blokiraju Filozofski fakultet.

Odluka o blokadi je doneta na studentskom zboru, koji je i izglasao i proglas protesta sa naslovom „Blokada fakulteta jer znanje nije roba".

Više o pojedinostima ove konkretne blokade je rečeno u knjizi Studentskog protesta 2006, „Borba za znanje"1. Ovde ćemo samo napomenuti krajnji ishod, dokument koji je na pritisak studenata jednoglasno usvojio Senat Univerziteta u Beogradu, tzv. Platformu, u kojoj se po prvi put zvanično priznala alarmantnost socijalnog položaja studenata i gde su se predložile reforme koje bi država trebalo da preduzme u cilju rešavanja problema.2

Blokada 2006. nije bila jedina u Beogradu. Poučeni i ohrabreni iskustvima na Filozofskom fakultetu, studenti Arhitektonskog fakulteta i Fakulteta likovnih umetnosti su takođe odlučili da se putem štrajka izbore za smanjenje školarina na svojim fakultetima.

Značajno je spomenuti da se nije radilo o odvojenim protestima, već je postojala relativno bliska saradnja i koordinacija među studentima ovih fakulteta tokom protesta.

Pored manjih i kratkoročnih ustupaka, najvažnije dostignuće tih protesta je stvaranje kulture solidarnosti i samoorganizovanja u cilju rešavanja zajedničkih problema studentske populacije, kao i razvoj svesti o postojanju studenata kao kategorije sa, uopšteno govoreći, homogenim društvenim interesima.

 

Ideološka prekretnica

Svakako najznačajnije tekovine protesta u Srbiji i Hrvatskoj su direktno demokratski način na koji su ustrojeni i socijalni ciljevi koji su ovim protestima postavljeni za društvene „ideale koje je potrebno dostići": kvalitetno i svima dotupno obrazovanje i solidarnost među studentima.

Institucija studentskog zbora/plenuma, predstavlja istorijski kvalitativni iskorak iz lavirinta raznih studentskih predstavnika, studenata prodekana/prorektora i drugih birokratskih struktura, koje su se u ovom momentu pokazale kako nevoljnima, tako i sasvim nesposobnima ne samo da se stave na čelo nekog iole ozbiljnijeg socijalnog pokreta studenata,3 već i da se na bilo koji način integrišu u masovni pokret koji bi iznikao odozdo.

Pripadnost ili orijentacija prema mejnstrim buržoaskim partijama studentske birokrate po prirodi stvari svrstava na stranu sistema i tranzicije, a sa njima i „Bolonje" - katastrofalne reforme visokog obrazovanja. Čak i onaj mali broj idealista koji bi se mogli naći u takvim strukturama, i koji je zaista ubeđen da neoliberale reforme donose boljitak zemljama u tranziciji, je naprosto zbunjen i ne može da razume zašto bi se studenti, dugo percipirani kao avangarda tranzicije (usled uspešne uzurpacije studentskog bunta protiv represivnih režima Tuđmana i Miloševića od strane opozicionih građanskih partija), želeli da se suprotstave sistemu koji im „omogućava da putuju po Evropi" sa svojim ESPB bodovima, koji će srpski sistem obrazovanja „približiti Evropi".

Šta se to desilo sa studentskom podrškom „reformi" i „integraciji" obrazovnog sistema? Odgovor je vrlo jednostavan: desila se njihova primena, desila se potreba da se od nje odbrane studentski egzistencijalni interesi!

Pored oporog kulturrasističkog prizvuka koje termin „približavanje Evropi" ima, demagoška obećanja zagovornika tranzicije u obrazovanju naprosto ne drže vodu u praksi. Sistem rangiranja i stalan rast školarina i drugih, neizbežnih, dažbina na fakultetima, kombinovan sa produbljivanjem ekonomske krize, mnoge je studente trajno prikovao za mesto najčvršćim lancima koje kapitalizam može da ponudi - skupim cenama putovanja i boravka u inostranstvu.

Studenti, sve svesniji ekonomskih hendikepa i socijalnog aparthejda koje im je donelo izbacivanje obrazovanja na tržište, sve više traže rešenja svojih realnih životnih potreba izvan ideološkog okvira (neo)liberalizma.

Bitno je naglasiti da odbacivanje (neo)liberalizma i ideja kapitalističke, tržišne, integracije obrazovnih sistema Evrope nipošto ne znači da su studenti postali nekakva ksenofobna ili okoštala društvena kategorija, kao što to danas pokušavaju ta predstave neki „teoretičari". Bilo bi potpuno pogrešno pretpostaviti da razočaranost tranzicijom i Bolonjskim procesom vodi studente ka akademskom izolacionizmu i strahu od novih modela!

Istina je da, kada je reč o povezivanju sa drugim narodima Evrope i sveta, studenti svojim protestima prednjače u odnosu na ostatak društva. Obaranje Bolonjskog procesa i neoliberalnog modela je opšteevropski i svetski proces, u kojem se studenti zemalja u okruženju prepoznaju kao prirodni saveznici u jedinstvenoj borbi protiv zajedničke pretnje koja jedino može biti otklonjena međusobnim povezivanjem i korenitim društvenim promenama širom regiona.

Produbljivanje ekonomske krize i širenje i povezivanje socijalnih studentskih pokreta koji se suprotstavljaju Bolonjskom procesu nije samo udar na ideje (neo)liberalizma, već i snažan udarac političkoj desnici kao celini - tražeći saveznike u studentskim masama Evrope i sveta, studentski pokreti su nužno internacionalistički, te kao takvi predstavljaju snažan udarac nacionalističkim tendencijama unutar društva.

Važno je uočiti da samoorganizovanje zarad ciljeva koji zadiru u same korene tranzicionog društva vodi sve veći broj studenata ka napuštanju ustaljenog pogleda na politiku kao niz besmislenih stranačkih prepucavanja koja zagušuju medijsku scenu.

Shvatanje politike i političkog izrasta u jedan zreliji oblik upravo razumevanjem da socijalna pitanja nisu ni na koji način „očišćena" od politike i nezavisna, već naprotiv, predstavljaju samu osnovu društvenog organizovanja i delovanja - što ih čini političkima u dubljem i jačem smislu od velike većine „pitanja", koja dominiraju mejnstrim političkom scenom.

Studenti u protestu, sa jedne strane, odlučno odbacuju stereotipnu „politiku", dok sa druge strane, boreći se za očuvanje i povratak socijalnih prava, pronalaze drugačiji vid politike i političke borbe, u kojem su sve spremniji da uzmu učešće.

U takvoj političkoj borbi, levica se, sa svojim idejama internacionalizma i socijalne jednakosti nameće kao prirodni izbor ideološke pozadine celog pokreta.

 

Demokratija kao oružje

Nesposobni da isprate kraj ideološkog monopola liberalizma iz devedesetih godina prošlog veka, a istovremeno primorani da pravdaju postojanje svojih predstavničkih pozicija, pripadnici studentske birokratije su se našli u šizofrenom položaju! Iz tog razloga, sva njihova taktika od protesta 2008. godine do sada se svela na poslovično davanje žmigavca levo, a skretanje desno - okupljanje studentskih masa u protest, da bi se one potom raspustile uz opskurna demagoška izvlačenja.

Nasuprot njima, kao odgovor na njihovu inherentnu nesposobnost i društvenu suvišnost, same studentske mase su odabrale direktnu demokratiju - donošenje odluka na masovnim okupljanjima, zborovima/plenumima, gde svaki student ima pravo da iznese svoj stav i da glasa o pitanjima koja ga se tiču.

Pored svoje prirodne inkluzivnosti, institucija zbora/plenuma se pokazala i kao veoma efikasan model donošenja odluka. Pitanja koja se pretresaju su data na uvid svim studentima koji žele da o njima odlučuju, svako je saslušan i svakome su do tančina objašnjavani problemi, kako bi se osiguralo što jednosmislenije donošenje odluka koje se svih tiču.

Kao centralizovan organ, zbor/plenum isključuje mogućnost prebacivanja problema iz jedne u drugu birokratsku kancelarijicu, pružajući tako sveopštu dostupnost informacija i sredstava za pokretanje inicijativa od opšteg značaja.

Kao organ direktne demokratije, zbor/plenum takođe isključuje mogućnost uzurpacije pozicije studentskog predstavnika i manipulacije voljom studenata. Ukoliko zbor/plenum želi da komunicira sa upravom fakulteta i univerziteta, studenti iz svojih redova izglasaju delegate sa imperativnim mandatom, sa ovlašćenjem da pregovaraju, ali da ništa ne usvajaju samovoljno, bez prethodnog podnošenja izveštaja studentskim masama i stavljanja svakog predloga pred zbor/plenum na glasanje.

Uprkos elitističkim tvrdnjama kako su mase nužno podložne manipulaciji i kako manja grupa pojedinaca lako može da podredi opštu volju svojim interesima i ciljevima, praksa protesta 2006. pokazuje da se na institucijama kakvi su zborovi/plenumi dešava upravo suprotno. Naime, čak i u momentima pesimizma nekih delegata pregovaračkog tima, nastalog usled fizičke iscrpljenosti i beskrajnih nadigravanja sa dekanom Filozofskog fakulteta i njihovih predloga da se prihvati arogantno i krajnje nepovoljno rešenje koje je dekan isprva ponudio, studenti prisutni na zboru su odlučno odbacili takav predlog, primoravajući svojom odlučnošću kako dekana Filozofskog fakulteta, tako i Senat Univerziteta da prihvate Platformu, dokument koji je takođe proizvod demokratske diskusije više od dve stotine studenata Beogradskog univerziteta na studentskom zboru Filozofskog fakulteta.

Da bi demokratska borba bila uspešna, neophodno je puno uključivanje studentskog tela u borbu ne samo putem pukog aktivizma, već ozbiljnim i stalnim informisanjem i zajedničkim formiranjem svakome jasne i politički dosledne linije borbe.

Iskustvo blokade Arhitektonskog fakulteta 2007. godine nas upozorava da je svaki neuspeh u ostvarivanju ovog osnovnog preduslova za izgradnju ozbiljnog studentskog pokreta ogroman i skup korak u nazad, koji vodi ka ispumpavanju energije, demoralisanju i razbijanju uzajamnog poverenja među studentima.

Uprkos zadivljujućem masovnom odazivu od preko sedamsto studenata po zboru i solidarnosti koja služi kao svetao primer, protest na Arhitektonskom fakultetu je naglo prekinut, nakon što je grupica studenata koji su imali vodeću ulogu i posmatrali sebe kao vođe protesta, preuzela na sebe ovlašćenje da potpiše nagodbu sa upravom Fakulteta bez konsultovanja sa zborom. Tim činom je, zarad sitnih ustupaka, koji su kasnije povučeni od strane uprave, sva energija i spremnost za borbu studenata arhitekture praktično rasuta u vetar, onemogućujući time ikakvo dalje produbljivanje borbe i dovodeći u pitanje održivost dotadašnjih dostignuća celog pokreta.

Takva dešavanja mogu biti sprečena jedino širim aktivnim učešćem studenata u političkom životu fakulteta.

Da bi studenti kao celina sebe prepoznali kao jedinstvenu društvenu silu, sposobnu i spremnu da utiče na društvena kretanja braneći svoje interese, nužno je da svaki student ponaosob prepozna sebe kao političkog subjekta u jednom temeljnom demokratskom procesu.

 

Protest ili pokret?

U vreme završavanja ovog članka, dobili smo vesti o okončanju blokade na Zagrebačkom sveučilištu - na inicijativu samih studenata, radi omogućavanja nesmetanog održavanja ispita u predstojećem ispitnom roku.

Osnovni cilj masovnog studentskog protesta, besplatno obrazovanje na svim nivoima, nažalost nije ostvaren.

Znači li to da je protest propao? Neko ciničan ili demoralisan će svakako to tvrditi  - kada se radi o ostvarenju neposrednih ciljeva, to je i tačno... Međutim, iskustva ovog protesta i njegova uloga u ovom konkretnom istorijskom momentu ostaju od ogromnog značaja.

Po prvi put nakon 1968, na teritoriji bivše SFR Jugoslavije, dvehiljaditih godina se pojavljuju studentski protesti čija je borba usmerena u odbranu interesa širih društvenih slojeva, postavljajući u politički fokus zahteve od opšteg značaja i šireći se preko granica koje su postavili ratovi devedesetih, prevazilazeći krvavo nasleđe nacionalizma na platformi studentske solidarnosti.

Ipak, uprkos odličnoj organizovanosti i sve dužim i istrajnijim blokadama od 2006. do danas, proklamovani ciljevi nisu izboreni.

Da li je sve bio blef u nadi da će Sveučilišta i Država prvi da trepnu i učine ustupke? Da li studenti uopšte mogu išta da promene ili je studentski protest na Balkanu doživeo bankrot?

Svakako da su studentski protesti pokrenuti u nadi da će masovna akcija studenata skenuti pažnju društva na akutne probleme velike većine studenata i time naterati državu da pod pritiskom odozdo zaustavi neoliberalne reforme na univerzitetima/sveučilištima.

Pokazalo se međutim da su vlade Hrvatske i Srbije dovoljno svesne da je nemoguće prihvatiti predlog studenata za besplatnim obrazovanjem, bez da se zadre u samo ustrojstvo tranzicionog društva.

Obrazovanje nikada nije sasvim besplatno i ono što studenti u stvari zahtevaju jeste da ne budu prinuđeni da ga plaćaju dvaput - preko poreza i preko školarina. Taj zahtev je ujedno zahtev za ulaganjem novca iz državnog budžeta u dobrobit širih društvenih slojeva.

Naivno bi bilo misliti da bi obrazovanje finansirano iz budžeta bilo neki izuzetak u društvu pod dominacijom kapitala. Po istoj logici zahtevanja da se materijalna sredstva naroda vrate tom narodu preko poreza, besplatno obrazovanje bi bilo uvertira i za zaustavljanje privatizacije zdravstva, na primer, ili za finansiranje gradskog prevoza iz budžeta gradova.

Izuzimanje ma koje društvene sfere iz zakonitosti koje važe na tržištu bi dokazalo da postoje civilizacijska dostignuća koja moraju biti opštedostupna i koja predstavljaju pravo svih a ne privilegiju imućnijih.

Zahtev za finansiranjem svih takvih civilizacijskih tekovina iz budžeta države bi, pored radikalnog rebalansa budžeta, takođe zahtevao i preraspodelu bogatstva unutar društva kao celine - jedna od nužnih mera bi bilo uvođenje progresivne poreske stope, što bi bilo direktan udar na profite „investitora", kako stranih tako i domaćih.

Prirodno je da kapitalistčka država, kao aparat zaštite privatne svojine i dominacije vladajuće klase - kapitalista, neće i ne može, bez dovoljno jakog pritiska odozdo, da načini ustupke koji bi doveli do korenitog preispitivanja društvenih odnosa - kada bi to uradila, počela bi ukidanje same sebe.

Prepoznavanje širih društvenih implikacija zahteva studentskih protesta je od suštinske važnosti za dalji razvoj strategije borbe za besplatno obrazovanje (i druge tekovine moderne civilizacije koje su pod stalnim udarom tržišta). Shvatajući da strukture vlasti kapitalističke države po svojoj prirodi ne mogu da ispune socijalne zahteve studenata, studenti moraju redefinisati i proširiti svoju borbu.

Štrajkovi na sveučilištima/univerzitetima jesu moćna demonstracija solidarnosti i militantnog raspoloženja studenata i šalju jasnu poruku društvu. Ipak, oni ostaju protesti korisnika sistema obrazovanja i pričinjavaju često veću štetu samim studentima nego državi, čija politika čekanja da prođu se pokazala kao kratkoročno uspešna.

Isto kao što zahtev za besplatnim obrazovanjem, to jest obrazovanjem finansiranim iz budžeta u sebi krije zahtev za preispitivanjem uloge tržišta kao celine, tako i protest za besplatno obrazovanje mora prerasti u pokret koji će u sebe uključiti sve tržištem ugrožene socijalne grupe - pre svih radničku klasu, kao najhomogeniju i najpotentniju klasu koja, pored besplatnog obrazovanja za svoju decu, ima ogroman interes i u besplatnom zdravstvu i pristupačnijem javnom prevozu radi što veće mobilnosti i koja jedina ima dovoljnu moć da se bori za ostvarenje tih ciljeva - moć masovnog štrajka i obustavljanja proizvodnje.

Taktika izolovanih „čistih" studentskih protesta se pokazala kao neuspešna za proklamovane ciljeve, ali je poslužila svojoj istorijskoj misiji: protesti su ukazali na to da se tranzicija, uprkos obećanjima o opštem napretku i blagostanju pokazala kao reakcionarna pojava, kao istorijski korak u nazad i da protiv te tranzicije i njenih bolnih simptoma postoji društveni otpor.

Sledeća etapa u razvoju tog otpora jeste izlazak sa fakulteta, koristeći tamo razvijene organizacione strukture i oživljeni duh solidarnosti, i stvaranje šireg masovnog pokreta ekonomski diskriminisanih društvenih slojeva na platformi ekonomske jednakosti i slobode da se uživa u civilizacijskim dostignućima koje omogućava svakodnevni rad tih slojeva.

Iako su studenti preteča masovnog otpora tranziciji i tržišnom modelu, njegov nosilac mogu jedino da budu radnici Hrvatske, Srbije i drugih zemalja u tranziciji, a jedino rešenje ovog sve više eskalirajućeg klasnog sukoba jeste socijalizam - jedino društvo koje je u stanju da stvori stabilnu ekonomsku osnovu za finansiranje opštedostupnog i kvalitetnog obrazovanja i drugih civilizacijskih tekovina.

 



1. Značajno je spomenuti da je knjiga "Borba za znanje", zbornik iskustava Studentskog protesta 2006. bila čitana i analizirana i u Hrvatskoj i Sloveniji. Osnovne postavke u pogledu metoda, ustrojstva i ciljeva protesta, koje su iznete u toj knjizi, kao i parole „Čiji su naši fakulteti", „Dole školarine" i „Znanje nije roba", su danas prihvaćene kao opšta mesta u studentskim protestima na prostoru bivše Jugoslavije.

2. Tekst Platforme je dostupan ovde.

3. Ne računajući tu ad hoc izlaženja na ulicu da se igra fudbal pred vladom, pa onda vrati kući bez odgovora, kao što je to bio slučaj sa protestima početkom školske 2008/09. godine, kada su se masovni studentski protesti naprosto raspršili usled politikantskih poteza studentskih birokrata i nedostatka jasne političke linije.