Organizatori su predviđali najveće demonstracije koje je zemlja ikada videla za četvrtak, 21. februar 2008. Vlada se nadala da će kosovski poklič mobilisati više ljudi nego događaji tokom razbijanja Jugoslavije ranih devedesetih ili svrgavanje Miloševića 2000. godine i da će izvući milion ljudi. Skromniji broj od oko sto pedeset hiljada se sjatio na ulice Beograda. Ipak, vladajuća klasa je uspešno orkestrirala veštački izliv uništiteljskog nacionalizma koji je rezultirao situacijom nulte bezbednosti u centru Beograda, sa ekstremno desno orijentisanim lumpen elemntima koji demoliraju i pljačkaju tokom onoga što se činilo kao fašistički karneval bezumne agresivnosti.
Počelo je okupljanjima manjih grupa pretežno mladih ljudi u centru grada, koji su mahali srpskim i četničkim zastavama i pevali nacionalističke pesme. Vremenom su im se pridružili i pridošlice iz ostalih gradova Srbije. Škole u Srbiji su bile zatvorene po naređenju ministarstva obrazovanja, radna mesta su dobila slobodno popodne i prevoz je bio besplatan. Napetost je već bila prisutna pošto su mnogi učesnici mitinga bili opijeni pre nego što je miting uopšte počeo. Čitava masa se činila kao da će svakoga trenutka da eksplodira, što se na kraju i desilo.
Održani govori su bili bolno konzervativni, pozivajući se na mit o kosovskom boju, predstavljajući srednjevekovnu feudalnu bitku, koja se desila 1389. godine kao borbu za nacionalnu slobodu tada nepostojeće srpske nacije. Još jedna stvar na koju se pozivalo bilo je buržoasko međunarodno pravo, sa salvama zahvalnosti upućenih zemljama koje su odbile da priznaju Kosovo, poput Rusije, Španije, Južne Afrike, Brazila, Kube i drugih... Govornici su između ostalih bili i prominentni političari srpske desnice, uključujući Tomislava Nikolića, vođu Srpske radikalne stranke (SRS), Velimira Ilića, ministra u Vladi Srbije i, u ulozi glavne figure mitinga, premijera Vojislava Koštunicu. Glavna pro-zapadna stranka, Demokratska stranka, je takođe zvanično učestvovala u organizaciji protesta, iako se njen vođa, predsednik Srbije Boris Tadić, odjednom našao u diplomatskoj poseti, te nije mogao da prisustvuje. Ton govora je bio ekstremno agresivan, kao i reakcije publike. Šovinistički slogani koji pozivaju na ubijanje Albanaca su se još jednom čuli, a buržoaski političari nisu učinili ništa da ukrote te rasističke ispade.
Nakon mitinga je započeo talas uništavanja, sa počtekom ispred stranih ambasada. Rulja je nasrnula na tursku, američku, hrvatsku, britansku, nemačku, slovenačku, italijansku, kanadsku, holandsku i belgijsku ambasadu, usput izazivajući haos i pokušavajući da što veću štetu nanese gore pomenutim metama. Nakon što se „pobrinula“ za ambasade, rulja je nastavila divljanje pljačkom i demoliranjem radnji i banaka u centru Beograda, ne napadajući samo one koje su u svojim izlozima imale natpise „Kosovo je Srbija“. To je bila jasna poruka svakome ko pomišlja na suprotstavljanje: režim ima svoje nezvanične borbene pse voljne da svakog „sabiju“ prema zvaničnoj liniji. Nema ničeg spontanog u postupanju mladih bandi na ulicama. Mete su bile nebranjene, a policija je bila susretljiva prema izgrednicima i intervenisala samo kada i gde je stvar pretila da se otrgne kontroli. Obični građani su bili prestravljeni ovim fašističkim bandama.
Brojni su pokušaji učinjeni od strane buržoaskih analitičara – i liberalnih i konzervativnih, da ponude neko „naučno objašnjenje“ onoga što se desilo tog mračnog i nadrealnog dana u prestonici Srbije. Konzervativci su pokušali sve da ubede kako je narod bio isprovociran i apelovali su na svoje glasače da ne ponove pustošenja, pošto bi to, kako tvrde, „oslabilo našu diplomatsku poziciju u Savetu bezbednosti UN“. Niko od njih nije nedvosmisleno osudio očigledan izliv fašizma u doslovnom smislu. Umesto toga pokušavali su to da opravdaju tvrdeći da Kosovo budi jake emocije u svakom Srbinu i kriveći neke „strane elemente“ među protestnicima.
Liberalni komentari, sa druge strane, su krivili vladu za nesposobnost da zaustavi nasilje, a događaje su pokušali da objasne kukanjem o „nedostatku vladavine prava“ u Srbiji, „nedostatku poštovanja prema privatnoj svojini“ i , naravno, moralnom opadanju srpskog društva tokom skoro veka dominacije „kolektivističkih ideologija“-komunizma i nacionalizma. Liberalni intelektualci u Beogradu su u rasulu i, izolovani u svojim NVO, finansiranim spolja, plaču nad povratkom nacionalizma i potpunom zaostalosti masa koje nisu sposobne da shvate prednosti evroatlantskih integracija i koje drže čitavu zemlju kao taoca.
Kao marksisti, imamo dužnost da otkrijemo potpunu prazninu oba „objašnjenja“. Pre svega, nema potrebe da se razumeju „emocije srpskog naroda“, pošto nije radništvo Srbije bilo ono koje je krenulo u divljački pohod te noći – to su bili dobro organizovani elementi lumpen proletarijata i maloletnih delinkvenata okupljenim u navijačkim grupama i neofašističkim bandama. Čak je i većina onih zavedenih ljudi, koji su videli to ludilo kao vid izražavanja nacionalne žalosti, bila daleko od toga da stane na stranu fašističke ideologije i aktova bezumnog uništavanja. Bilo je, naravno, nekoliko pauperizovanih proletera, koji su to ludilo videli kao priliku da prikupe neka dobra koja inače ne bi bili u situaciji da priušte, ali odgovornost za njihove postupke leži isključivo na ekonomskom sistemu koji čini da na ovaj način izranjaju njihove ekonomske frustracije. Argument o izbijanju nacionalnih emocija, dakle, nije ništa do besramna laž srpske desnice.
Interesantno je da je i liberalnoj buržoaziji potrebna ista pretpostavka, to jest da su izgredi izraz nacionalno frustriranog stanovništva koje je ljuto na svet. Za ovo su krivili „moralnu eroziju“, „nedostatak poštovanja privatne svojine“ i „odsustvo pravne države“. U osnovi možemo bezbedno da označimo ovaj argument kao jednako reakcionaran kao i onaj sa krajnje desnice. Dok su krajnji desničari rulju nazivali „narodom“ a njeno uništiteljsko bunilo „narodnim nezadovoljstvom“, kako bi stvorili apologetsku atmposferu za fašističke nasrtaje svojih vucibatina, liberalni „teoretičari“ vredno rade da predstave mase kao inherentno nezrele, kojima treba stalan nadzor njihovog dušebrižnika, Države, naročito njenih organa represije. Starateljstvo buržoazije je stoga neophodno, kao i moć suzavca i pendreka da čuvaju njen autoritet. Bez njega bi mase očigledno podivljale i uništavale sve na svom putu zarad najmanjeg razloga.
Stvarnost je, sa druge strane, potpuno drugačija od mitologije vladajuće klase! Nasilje koje je eskaliralo je bilo počinjeno od strane krajnje desničarskih grupa koje su se kretale na nekarkteristično organizovan način, kao da je sve prethodno bilo isplanirano. Miting je nazivan „protestnim“ iako je u stvari bio ništa više od sakupljanja agresivne podrške za vladu! Čudan vid protesta, mora se primetiti.
Cilj mitinga je bio podrška srpskom imperijalizmu, koji su ujedinjeno zastupali najmoćnije srpske buržoaske partije, uključujući i ljubimca zapadne štampe, Borisa Tadića, i njegovu Demokratsku stranku. Činjenica da predsednik Tadić nije bio u stanju da se otvoreno suprotstavi desničarskom karakteru protesta i da je napustio zemlju kao alibi govori o nesigurnosti i slabosti liberalnih pro-zapadnih snaga unutar Srbije, koje su primorane da uskoče na voz nacionalzma kako bi se zaštitili od gneva masa koji su izazvale njihove agresivne kapitalističke reforme. Ne mase, već upravo buržoaske partije jesu te koje su uporno radile na stvaranju atmosfere etnonacionalističkog bunila, koje je rezultiralo svom pljačkom i paljevinom.
Mase su, strogo govoreći, pokazale malo zainteresovanosti da urade išta više do izraze solidarnost sa kosovskim Srbima, čiji su životi ugroženi od strane kosovske vladajuće klase i EU i NATO vucibatina koji čuvaj njen opstanak na vlasti na Kosovu. Malo ko među njima bi na ikakav način pokušao da opravda varvarstvo fašista.
Varvarstvo je ključna reč ovde! Varvarstvo je ono što kapitalizam bez izuzetka na kraju proizvodi. Njegova vladavina je dovela do neuspeha koji je uništio milione života. Vlada Srbije se sada okrenula jedinoj stvari koju radi dobro – zastrašivanju i uništavanju! U ovom poduhvatu su bili začuđujuće jedinstveni; ne samo parlamentarna većina već buržoazija uopšte. U ovom istorijskom trenutku, za njih je bilo potrebno da postignu takvo jedinstvo misli i akcije i da stvore haos i ludnicu kako bi sebe prikazali neophodnima da održe red, bez obzira koju stranu srpskog kapitalističkog novčića predstavljaju.
Što je slabija i impotentnija mala vladajuća klasa na Balkanu, to šovinističkija i otrovnija postaju njena retorika i njena dela. Srpska vladajuća klasa ne može da reši nacionalno pitanje srpskog stanovništva u regionu, niti može da poboljša životne uslove masa. Gnječena od strane imperijalističkih sila, ona izvodi iste manevre kojima su pribegavale vladajuće klase na Balkanu otkad postoje – cenkanju i osciliranju između različitih imperijalističkih sila, eksploatišući njihove sukobljene interese.
Beogradski neredi se moraju posmatrati u tom ključu. Daleko od toga da je „iracionalan potez“, „pucanje samom sebi u nogu“, kako lokalni liberali kukaju, paljenje američke ambasade i orkestrirani teror je veoma pragmatičan potez očajne vladajuće klase. Na unutrašnjem frontu- on parališe nezavisni pokret masa pretnjom fašističkog terora. U spoljnoj politici, „neobuzdane šovinističke rulje“ služe kao karte za iznudu u pregovorima sa Zapadom. Srpska vladajuća klasa preklinje Vašington i Brisel da olabave svoj stisak i zahteve, osim ukoliko žele da vide manje susretljive nacionalističke elemente u vladi. Imperijalizam, sa druge strane, takođe nije povređen ovim činovima. Naizgled preteći srpski šovinizam uperen protiv svojih suseda širi strah među omladinom i radničkim klasama u regiji i opravdava prisustvo stranih trupa kao zaštitnog elementa.
Kapitalizam je gurnuo Balkan natrag u stanje trajnog „zamrznutog sukoba“ i obnavljajuće ideologije šovinizma koja vreba u pozadini. Radnička klasa je očito ignorisala poziv vladajuće klase ovog puta: to, međutim, ne znači da su nacionalističke iluzije nestale zauvek. Nakon decenije gorkih iskustava , radnička klasa je oprezna i pasivna; umesto njih je vladajuća klasa našla lakšim da mobiliše i izmanipuliše omladinu koja je odrastala u otrovnoj atmosferi devedesetih. Ovaj šovinistički sentiment neće nestati sam od sebe. Pro-evropski liberali su suviše slabi, izolovani, demoralisani i licemerni da bi ovo promenili. U ovoj situaciji vampir nacionalizma će nastaviti da se vraća i može biti eliminisan samo pokretom radničke klase naoružane internacionalističkom ideologijom koja prelazi uske balkanske granice.
Svetski događaji će uskoro doseći Srbiju, to je samo pitanje vremena, i neke naznake narodnog nezadovoljstva i potrebe za samoorganizovanjem su postale očigledne. Osim hrabrog Studentskog protesta 2006/07, radnici i radnice takođe pokazuju ohrabrujuće rane znake organizovanja uprkos prisutnim iluzijama o radničkom deoničarstvu. U Zrenjaninu su radnici združili svoje deonice i preuzeli dve lokalne fabrike, čak formirajući i partiju „Ravnopravnost“ u cilju preuzimanja lokalne vlasti. Ovi aktivisti će učiti na svojim greškama. Druge industrijske grane će bez sumnje slediti taj primer, kako proces kapitalističke restauracije bude napredovao, a radnici budu naterani u političku borbu prostim odsustvom alternative. Kako bi izbegli nadolazeći klasni rat, buržoazija radi istu stvar kao druge zemlje u svetu – pozivaju na nacionalno jedinstvo, poričući postojanje klasne podeljenosti i sukoba i, uz pomoć lumpen proletarijata okupljenog u svojim redovima, proizvodi varvarstvo kako bi potom oni bili ti koji ga smiruju metodima policijske države.
Kao marksisti, prozreli smo njihove bedne predstave i smatramo svojom dužnošću da ove pokušaje prevare razotkrijemo kao ono što jesu! Odgovornost za nedavne fašističke ispade leži isključivo na srpskoj vladajućoj klasi i njenim glasnogovornicima Borisu Tadiću, Tomislavu Nikoliću i Vojislavu Koštunici! Red ne mogu uspostaviti oni koji proizvode haos i trguju smrću i izrabljivanjem!
„Moralno opadanje“ kao argument je samo detinjasti izgovor za izbegavanje pomena o ekonomskom i kulturnom opadanju koje je donela restauracija kapitalizma! Kapitalizam ne može i neće doneti red, kao što je pokazao u praksi, u velikom broju situacija. Samo društvo ustrojeno na udruživanju radije nego na neprijateljskoj konkurenciji; drugim rečima, sami radnici su ti koji mogu i moraju steći moć da upravljaju vlastitim poslovima kroz samoupravno društvo i samoupravljačku proizvodnju! Stop globalnom varvarstvu – borimo se za socijalizam!
