Pokret u Srbiji, koji je nastao povodom kobnog pada betonske nadstrešnice u Novom Sadu koja je uzela 16 života i jednu mladu majku učinila invalidom, traje više od osam meseci. Blokade fakulteta i studentski plenumi traju svega mesec dana kraće, a zborovi, koji su se omasovili nakon istorijskog protesta 15. marta, krajem jula postaće formacija koja je prisutna već polovinu dužine trajanja pokreta. Kao što i pokret nije u najavi da se povuče, tako nisu ni formacije koje su nastale u njemu, nego mu one daju energiju i ideje kako da nastavi.

Plenumi su nastali kao demokratska tela studenata u kojima su oni odlučivali u kom smeru treba da idu njihovi zahtevi. Sa ovim pristupom, kao i sa činjenicom da studenti predstavljaju omladinu i budućnost Srbije iza koje može da stane većina, ali i činjenicom da su se ogradili od političkih stranaka vlasti i opozicije, oni su defakto stali na čelo ovog pokreta. Oni su izazvali revoluciju u svesti u Srbiji iz koje se Vučić nada da će se izvući čekanjem, pošto mu ništa drugo nije uspelo.

Zborovi su nastali na poziv studenata, kao ‚‚mlađi brat” plenuma koji je imao za cilj da vrati suverenitet građanima. Studenti su ispravno ocenili da oni ovu političku borbu ne mogu da iznesu sami, uprkos njihovoj najboljoj nameri, te su želeli da uključe šire slojeve društva da se organizuju na sličan način kao oni. Iza toga stojala je ideja da se zbog oduzete demokratije mora naći drugi način da se vrati suverenitet građanima i nakon 15. marta posle kojeg je Vučić još uvek ostao na vlasti, ljudi su shvatili da je očigledno potrebno još nešto više od onoga što je pokret uradio do sada.

Desetine hiljada ljudi organizovali su se u komšijske i kvartovske zborove, kako bi diskutovali o političkoj situaciji i o tome kako nastaviti borbu. Svaki zbor i komšiluk ima svoje različite odzive, kvalitete i ideje, a česta je i koordinacija između njih na lokalu. Veliki plus je što su u njih uključeni radni ljudi, koji su od početka razumeli da se sa vlašću može obračunati samo politički. Takođe, studenti su ispravno pozivali na generalni štrajk, apelujući na radničku klasu, ali taj poziv nije bio dovoljan da se on stvarno materijalizuje u opštoj obustavi rada. U zborovima ipak sigurno učestvuju i slojevi radničke klase i njihovim formiranjem nesumnjivo se povećao potencijal za ovu ideju.

Sa plenumima i zborovima svedočili smo neverovatnom širenju demokratije. U ‚‚normalna” vremena, sve što se ljudi pitaju jeste koje će krilo vladajuće klase upravljati njima ceo jedan parlamentarni mandat, dok sva ostala pitanja ostaju na milosti i nemilosti vladajućih koalicija. Po pravilu, koja god vlast da se pojavljivala u Srbiji, oglušavala se na obećanja prema biračkom telu, dok se paralelno bogatila legalnim i nelegalnim tokovima. Plenumi i zborovi su i nastali u suštini zbog nemogućnosti masa da se u takvom sistemu pitaju bilo šta, a još manje pod režimom kakav je Vučićev.

Pa ipak, uprkos ovom revolucionarnom pristupu demokratiji, plenumi i zborovi odlučili su se da pozovu na parlamentarne izbore i pokušaju da vrate ‚‚normalnost” u institucije. On dolazi delom iz zamora pokreta, ali delom i iz osetne slabosti samog Vučićevog režima. Ali on takođe dolazi iz dva aspekta o kojim ćemo pričati u ovom tekstu: nesvesnosti stvarnog potencijala i sopstvene snage plenuma i zborova, kao i zbunjenosti šta oni treba i mogu da rade.

Politički autoritet plenuma i zborova

Kao što smo gore spomenuli, studenti uživaju neverovatno poverenje većine društva. Prema anketama, podrška studentima prelazila je 60%, dok se podrška režimu kreće oko 35%. To znači da skoro ima duplo više protivnika režima, nego podržavaoca! Kao dokaz tome definitivno moramo uzeti činjenicu i da je preko milion ljudi izašlo na proteste od prvog novembra, te da su protesti održani u preko 500 mesta, dok je najveći protest u istoriji Srbije prema procenama iznosio preko 300 hiljada ljudi, što je oko 5% stanovništva na jednom protestu! U vazduhu još uvek vlada osećaj da je vlast na ulici i da je Vučićev režim na milosti pokreta.

Sa druge strane, zborovi su novija formacija, a isto tako formacija koja ima potencijal još više da promeni odnos snaga u korist masa. U medijima nisu iskakale statistike podrške zborovima i izuzetno je teško doći do neke ocene koliku oni podršku uživaju i koliko se ljudi mobilizuje oko njih. 

Baš su studenti ti koji su pokrenuli i zborove i dali im nužnu organizovanost potrebnu da se pokrenu i usmere. Ali studenti su svesni da ova stvar ne može da završi na njima i zato su uključili zborove. Politička borba traži izuzetno teške odluke, a omladina, koliko god bila borbenija, energičnija i čak avangardnija, u suštini traži veće uključenje širih slojeva i radničke klase, kako bi tu vodeću ulogu podelili sa njima. Ako nismo uspeli da omladini ostavimo društvo u kojem će ona odrastati sigurno, onda je sada vreme da im pomognemo da to uradimo zajedno.

Činjenica je da ni megaprotest 15. marta nije bio dovoljan da obori režim Aleksandra Vučića. Za to je bilo potrebno čvrsto vođstvo koje bi ponudilo strategiju, taktike i politički program koji bi mogao da se fokusira na jednu tačku napada kako bi do promene režima došlo. Takvo vođstvo nije postojalo i imamo sve razumevanje prema studentima koji su odlučili da zaustave protest kada je režimsko nasilje u jednom momentu taj dan delovalo neminovno. Ipak, taj potez je bio i priznanje dokle su studenti spremni da idu i nije slučajnost da su zborovi dobili na odzivu posle toga. Umesto parlamentarnih izbora, mi smatramo da zborovi treba da budu ti koji bi zajedno sa plenumima imali legitimitet organa političkog vođstva pokreta.

Program

Studenti su sa najavom svoje izborne liste objavili i program koji bi očekivali od predstavnika svoje liste. On u suštini poziva na to da svi želimo da živimo u normalnoj državi, što i jeste normalan instinkt. Ali instinkt nije dovoljan da artikuliše političku krizu u koju smo ušli.

Od velikog je značaja što su se studenti i zborovi u mnogome ogradili ne samo od stranaka vlasti, nego i stranaka opozicije, potpuno odbijajući da budu predstavljeni od strane ljudi koji su u poslednjih 35 godina imali funkcije. Ali postavlja se pitanje - u čemu je razlika između programa studentske liste od programa postojećih opozicionih stranaka? One su krajnje suptilne i svaka opoziciona stranka mogla bi da potpiše ovaj načelni program.

Prema anketi Crte, koja je obavljena pre najave zahteva za vanrednim izborima, 56% ne gaji nadu da bi nova vlada mogla rešiti najvažnije probleme u zemlji. Sa ovim se postavlja nekoliko pitanja - koliko bi ljudi bili inspirisani da daju podršku studentskoj listi ako se ona po svom programu ne razlikuje značajno od već postojećih opcija? A drugo pitanje, ako smo imali političke opcije na vlasti koje su se već bazirale na ovakvom sličnom programu, pa je sve ostajalo suštinski isto i korumpirano - šta nam garantuje da nova vlast oko studentske liste ne bi se utopila u establišment kao što su se utopile mnoge aktivističke vođe nakon pada Miloševića? Ovo pitanje je ključno da bi mogli nastaviti dalje borbu.

Program studenata održava razumevanje da je u pitanju kriza sistema - ali isto tako, zahteva da sistem koji ne funkcioniše 35 godine počne da funkcioniše. I to sve u momentu najdublje svetske krize kapitalizma barem od Drugog svetskog rata.

Razlog zašto sistem ne funkcioniše jeste zato što on i njegove institucije nisu zapravo nikad pripadale građanima. U kapitalističkom sistemu, institucije rade svoj posao vrlo dobro - one štite interese vladajuće klase, ako je potrebno u tu svrhu krše zakone, zatvaraju oči na korupciju, prebijaju demonstrante - sve to može da ide na štetu radne većine, dokle god se kapital obrće. Neki imaju iluziju da sistem na Zapadu funkcioniše (nećemo se ovde baviti onima koji imaju iluzije u nedemokratske režime Istoka) - ali bilo šta što ide u korist radničke klase na Zapadu, došlo je pod pritiskom klasne borbe, a ne iz dobronamernosti vlastodržaca i biznismena. Isti taj Zapad ratuje, laže, korumpira, krši zakone, prebija demonstrante. Isti taj Zapad prećutno podržava Vučića, jer njemu odgovara Srbija kakvu on vodi, gde smo mi za njih izvor jeftine radne snage i sirovina. Zato je projekat Jadar od strateškog značaja Evropskoj uniji i zato se planira održavanje Srbija EXPO 2027. Ali još jedna razlika je ključna - njihova vladajuća klasa prosto je imala više kapitala da priušti bolje uslove života svojoj radničkoj klasi, kako se ne bi bunila. To vreme je prošlo.

Kakve to veze ima sa zborovima? Stvar leži u tome da zborovi nisu prva tela u istoriji oko kojih se organizuju ljudi samostalno van institucija. Najpoznatiji su bili sovjeti radničkih, seljačkih i vojničkih deputata, koji su prvo nastali u Ruskoj revoluciji iz 1905. Ta revolucija je bila poražena zbog nedostatka smera, programa i vođstva, da bi se sovjeti ponovo pojavili 1917. U fazi Februarske revolucije, oni su predstavljali paralelnu instituciju ‚‚zvaničnoj” Privremenoj vladi. Inicijalno, imali su veoma skroman program zahteva za normalne uslove rada i životnog standarda, zaustavljanje rata i preraspodele zemlje seljacima. Sovjeti su čak davali svoje poverenje Privremenoj vladi, zahtevajući ovaj program, ali njeni predstavnici su se o taj program oglušili.

Tek nakon nekoliko meseci u sovjetima boljševici počinju da dobijaju većinu, jer su se držali tog programa sovjeta. Oktobarski juriš na Zimsku palatu imao je demokratski legitimitet na većini mesnih sovjeta i tek tada je pokrenuta revolucija u kojem sovjeti preuzimaju vlast. Ona je transformisala čovečanstvo zauvek, u kojem je sirotinjska radnička i seljačka Crvena armija uspela da pobedi domaće i strane snage kapitalizma i kontrarevolucije. Danas se mnoge blagodeti te revolucije uzimaju zdravo za gotovo i njena istorija je zamućena degeneracijom revolucije usponom staljinizma, ali i klevetama buržoaskih ideologa, o čemu nije mesto da pišemo u ovom tekstu. Glavna poenta ovoga je istorijski primer da masovni zborovi mogu da naprave velik istorijski zaokret, mnogo ambiciozniji nego što naši zborovi trenutno pokušavaju.

Podizanje zborova na viši nivo

Ako želimo da iskorenimo korupciju do kraja, ona se jedino može iskoreniti odozdo. Parlament naprotiv, stvara tokove u kojima se političari mogu otuđiti od masa i kroz koje su se otuđivali poslednjih 35 godina. Umesto da vraćamo politiku u tokove parlamenta, trebamo da gradimo još više na ovoj demokratiji koju smo izborili kroz plenume i zborove.

Već se u zborovima vide dobri instinkti da zbor treba da se gradi. Pojavljuju se ljudi koji nisu ranije učestvovali u politici i aktivizmu, a koji uvek gledaju da angažuju sledećeg komšiju, sledećeg sazborca da se uključi dodatno u borbi i vođenju pokreta. Takođe, instinkt za povezivanjem među zborovima prisutan je od prvog dana, te su neki zborovi uspeli da se povežu na lokalu. No, to sve još uvek ostaje na spontanom i neplanskom nivou.

Odavde, zborovi treba da počnu raditi po planu i moraju početi od svog zbora. Moraju se izgraditi strukture gde će se demokratski birati delegati koji će biti zaduženi za predvođenje zbora, međusobnu komunikaciju i koordinaciju između zborova, mobilizaciju komšiluka, građenje strategije i građenje programa. Strah od prepoznatih lica koja mogu da kooptiraju pokret treba prevazići uvođenjem smenjivosti izabranih delegata, sa pravom opoziva u bilo kom momentu. Bolje je znati koji ljudi predvode zbor, nego da se to prepušta spontanosti, jer spontanost unosi dezorganizaciju u pokret, i tome smo već bili svedoci i na plenumima.

Takođe, treba da se u svakom gradu svi zborovi počnu povezivati na nivou gradskih zborova. Sa takvom centralizacijom, svaki zbor može da razmenjuje iskustva svog zbora i najbolje prakse prenese na ostale, a time im se daje i dodatna energija. Nesumnjivo odatle još viši stepen bi bio povezivanje zborova na nacionalnom nivou u jedan republički zbor. Zamislite samo kako prelepo bi izgledao kongres svih zborova u Srbiji! Takav događaj bio bi toliko jak da bi im dao izuzetan legitimitet u društvu, koji danas još uvek tek grade.

A na tom republičkom kongresu zborova, trebao bi se izglasati program, koji bi došao iz diskusija sa svih zborova. Taj program morao bi biti krojen po volji radnih ljudi. Bez toga, on neće moći da inspiriše ostatak društva na promenu. Postoji hiljadu pitanja od kojih se može početi, od urušenog obrazovanja, zdravstva, kulture, slobode medija, infrastrukture, napada na prirodu, sumnjivih projekata, itd. Takođe, mogla bi se izgraditi strategija građenja radničkih zborova u pripremi za generalni štrajk, kao najjačim udarcem koji se može zadati režimu. Sa takvim programom, otvara se prostor za revoluciju u kojoj bi se suverenitet stvarno vratio u ruke radnih ljudi, u kojem bi institucije stvarno pripadale njima, ne na papiru, nego u stvarnosti.

Poslednje, ali ne i manje važno - za ovakav program, istorija nam govori da je potrebna partija. Ruska revolucija iz 1905. nije bila uspešna jer je bila prepuštena spontanosti, i tek 1917. sa političkim vođstvom sovjeti su mogli da transformišu društvo. Ako se slažete sa time da sva vlast treba da pripada radnim ljudima, tj. da pripada zborovima, kao najvišoj formi demokratije, pridružite nam se! Zajedno možemo da se zalažemo za ovakav program u zborovima i na plenumima, i napravimo još jedan istorijski zaokret kakav je adekvatan za burna vremena u kojima se nalazimo!