Titoizam je bio izraz oslobodilacke borbe jugoslovenskih partizana protiv fasisticke vladavine, visenacionalne drzave i nekoliko decenija koje su donele jugoslovenskim narodima nasiroko mir i relativno blagostanje. Ali je titoizam istovremeno pripremio put u katastrofu zadnjih godina.
Tito je raskrstio sa Staljinom, ali ne sa Staljinizmom.On se cvrsto drzao karakteristicne glavne tacke staljinizma, naime da je moguce ostvariti socijalizam u jednoj zemlji (bez svetske revolucije i u mirnoj koegzistenciji sa imperijalizmom). Iza toga je stajao i u Jugoslaviji reakcionarni interes tamosnje birokratije koja se iz straha za svoju vlast i privilegije bojala i medjunarodne revolucije i samoradnje vlastite radnicke klase. U proslosti borili su se protiv jednog i drugog. Koncept socijalizma u jednoj zemlji je pri tome za malu Jugoslaviju bio manje moguc nego za Sovjetski Savez.
Jugoslovensko rukovodstvo, koje je kroz sukob sa sovjetskom birokratijom doslo u izolaciju, orijentisalo se uskoro uprkos celoj socijalistickoj retorici u pravcu delimicne kooperacije sa imperijalizmom. To se izrazilo u podrsci imperijalizmu u Korejskom ratu i najzad u udruzivanju sa reakcionarnim rezimom u Indiji i Naserovom politikom u Egiptu, sve to u okviru takozvanog pokreta Nesvrstanih. Uz to je doslo do uvodjenja trzisno-socijalistickih elemenata - koji su bili povezani sa odredjenom ogranicenom demokratizacijom na nivou preduzeca. Takozvano radnicko samoupravljanje, nastalo iz nuzde a prikazano kao vrlina, imalo je zadatak da jace integrise radnike u privredno-politicko zbivanje, da usmerava radnicke proteste i da prosiri polticku osnovu jugoslovenske birokratije unutar jugoslovenske radnicke klase. Ono je omogucilo, u uporedjenju sa ostalim zemljama istocnog bloka, visi stepen politicke slobode.
Pored svega toga, vazile su i dalje u takozvanom socijalistickom samoupravljanju znacajne karakteristike staljinizma. Jugoslovenski radnici imali su kroz sistem radnickog samoupravljanja na preduzetnickom i lokalnom nivou vise prava glasa nego njihove istocnoevropske kolege, ali radnicka demokratija nije postojala ni u Jugoslaviji. Centralne privredne i politicke odluke nisu donosila izabrana i u svako doba smenjiva veca radnicke klase, nego vrhovi birokratije. Politicko zavojevanje nije bilo samo usmereno protiv gradjanskih i nacionalistickih snaga nego i protiv levicarske opozicije. Tako su npr. u talasu represija 1971. pored hrvatskih separatista takodjer narocito proganjani levicarski aktivisti, koji su optuzeni za trockizam i protivdrzavnu organizaciju. Znacajna politicka obespravljenost omogucila je najzad gradjanskim prokapitalistickim i nacionalistickim snagama da ojacaju svoj uticaj.
Ali titoizam nije samo u tom smislu pripremio tlo za razvoj poslednih godina, jer jugoslovenski posebni put bio je okarakterisan ustupcima i prilagodjavanjem Zapadu, a pre svega ranim raspadanjem planske privrede. Titoizam je doduse velikom delu stanovnistva od kasnih 40-ih do 70-ih godina doneo osetni porast zivotnog standarda. Ali titoisticki model imao je svoje granice. Niti je dopustanje trzisnih elemenata, niti je saradnja sa Nesvrstanima ekonomski mnogo doprinelo. I buduci da Tito iz birokratskog sopstvenog interesa nije hteo potpomagati medjunarodnoj radnickoj revoluciji, preostala je samo jaca predaja imperijalizmu. Kako bi se ekonomske poteskoce, koje su nastale izolacijom i birokratskim nacinom planiranja, a takodjer i unutrasnji politicki sukobi prevazisli, podizali su se sve veci krediti kod zapadnih banaka, a tako se zemlja sve jace predavala ucenjivanjima Medjunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke i imperijalistickih vlada.
Posledice takvog razvoja osetile su se sve vise posle Titove smrti 1980.g. Zbog naraslih spoljnih dugova imperijalizam je mogao pocetkom 80-ih godina sve vise pritezati omcu oko vrata. Birokratija je pokusala financirati kamate imperijalistickih banaka na racun jugoslovenske radnicke klase. To, i dalje zaostravanje ekonomskih problema dovelo je do opadanja realnih prihoda zaposlenih izmedju 1979. i 1984., za 34%. Cesto se mesecima nisu isplacivale plate. Sve je to dovelo do velike napetosti u drustvu. Jugoslovenska radnicka klasa nije htela pasivno prihvatiti napad na njen zivotni standard. Pokret sindikata, koji je obuhvatao sve jugoslovenske republike i narode, organizovao je od 1976. do 1988. masovne strajkove protiv politike birokratije. Stotine hiljada radnika je ucestvovalo.
Birokratija je taj ojacani radnicki pokret spravom sve vise osecala kao ugrozenje svoje vlasti. Kao reakciju na borbu radnicke klase, birokrate razlicitih republika igrale su na kartu nacionalizma. Da bi rascepili radnicku klasu i sacuvali birokratsku vlast, poceli su sistematski huskati narode jedne protiv drugih od 1988/89. Uvek su drugi narodi bili krivi za ekonomsku mizeriju. Ubedjivali su Srbe da su lenji Albanci i (sa strane Tita Hrvata) privilegovani Hrvati krivi za sve. Hrvatska nacionalisticka propaganda govorila je da su lenji Srbi (i ostale juzne republike) krivi za situaciju.
Jugoslovenski radnicki pokret, koji se tek poceo razvijati, nije bio dorastao toj politickoj ofanzivi birokratije. On je svoju borbu gotovo iskljucivo ogranicio na ekonomski nivo, i nije imao iskustvo, a pre svega nije imao politicko (marksisticko) rukovodstvo da bi razvio politicku perspektivu za borbu protiv nacionalizma i za pad birokratije. Birokratija se raspala duz nacionalnih linija. Nacionalisti raznih strana (Tudjman, Milosevic, itd.), koji poticu gotovo svi iz birokratije, gurnuli su jugoslovenske narode ponovo u jad i bedu. Iznad razorenog nadnacionalnog radnickog pokreta 80-ih godina trijumfuje nacijonalisticko ludilo sa svim svojim posledicama: rat, smrt, silovanje, masakar, proterivanje, razaranje, mrznja,...
U Hrvatskoj i BiH poceli su nacionalisticki osvajacki ratovi, u kojima je svaka strana pokusala da dobije teritorije sa drugim vecinskim stanovnistvom pod svoju kontrolu. U Sloveniji i na Kosovu se radi o borbama za pravo nacionalnog samoopredeljenja, koje doticna stanovnistva uglavnom podrzavaju, koje ne zahtevaju oblasti sa drugim vecinskim stanovnistvom, zbog cega su i legitimne. Stvaranje nacionalnih malenih drzava je u svakom slucaju slepa ulica koja ne vodi u vecu slobodu i drustvenu pravdu, vec u nove nacionalisticke sukobe i bespomocnu zavisnost od imperijalistickih drzava, koje na Balkanu zastupaju sopstvene interese.
Zapadnjacke institucije koje se danas kolebaju izmedju licemernog nerazumevanja balkanskog ludila i dvolicne humanosti u velikoj meri su (sa)odgovorne za celi razvoj. Zapadni politicari i njihovi nalogodavci u centralama koncerna i banaka su godisnjim kamatama u milijardskim iznosima iscedjivali balkanski narod i tim sasvim znacajno doprineli nastajanju ekonomske krize. Buduci da su imperijalisti pritiskom na birokratiju, koja je sa njima stojala u kooperaciji, sprovodili kasnih 80-ih ponovo zaostreno uvodjenje kapitalizma, ubrzali su sirenje nezapolenosti i siromastva sto je za nacionalisticko huskanje pripremili tlo. Tome se pridruzio i imperialisticki interes (pre svega sa strane imperialistickih drzava koje su se s pravom nadale neposrednoj sferi svoga uticaja) u rapadanju Jugoslavije, jer bi kapitalisticki prodor i eksploatacija malih drzava, koje se daju izigrati jedna protiv druge, bili olaksani. Takozvana politika priznavanja sa strane Nemacke i Austrije smerala je stvarenje jedne sto jace satelitske drzave Hrvatske, koja bi imala ulogu regionalne mocnice i nemacko-austrijskog psa na lancu. Pravo na samoopredeljenje vecinskog srpskog naseljenog podrucja u Hrvatskoj se pri tome svesno pogazilo, neprestane ratne implikacije bile su ukalkulisane. Najzad je BiH od EZ-a zapravo gurnuta u nezavisnost, dobro znajuci da ce doci do krajnjeg zaostravanja nacionalistickih sukoba, dobro znajuci da Zapad nece biti spreman pruziti obecanu ekonomsku i militarnu pomoc BiH.
1992.g. bio je poslednji siroki pokusaj otpora protiv nacionalistickog ludila koje je u BiH pocelo. U aprilu je u Sarajevu demonstriralo oko 100.000 ljudi, pripadnika svih naroda, medju njima mnogi rudari iz Tuzle, sa Titovim slikama i jugoslovenskim zastavama protiv nacionalizma svih strana i protiv preteceg rata. Svi nacionalisti su spreceni da drze govore na manifestaciji, koju su medju ostalima organizovali sindikati i studentski savezi. Ali i ovaj pokret, koji je de facto kontrolisao Sarajevo, nije uspeo zbog nedostatka politicke perspektive i rukovodstva (isto kao sto nije uspeo radnicki pokret 80-ih godina). Nakon napada nacionalista na demonstraciju i ovaj pokret se raspao bez orijentacije.
Nakon svih nacionalistickih zlocina i svog zla u toku rata, nakon sto su duboko otvoreni jazovi izmedju naroda, slabi su izgledi za progresivni izlazak iz pakla u bivsoj Jugoslaviji, tj. jedan izlazak koji se ne svodi na nacijonalisticko-imperijalisticku podelu. Cak i kad bi zapadnim velesilama u skoro vreme uspelo imperijalisticko zadovoljenje regije (sto nikako nije sigurno), rezultat nacionalizma i imperialisticke balkanske politike bio bi sledeci: novonastale drzave bi bile razorene, osiromasene i potpuno nemocne i mogle bi samo moliti Zapad za pomoc. Za vecinu naroda bivse Jugoslavije posledica bi bila, pored svih ostalih, velika zavisnost od imperijalistickih sila. Pored imperijalistickih koncerna koji bi u razorenim i krizama potresenim drzavama agirali kako oni hoce, jedino bi nacionalisticki birokrati i ratni profiteri oko njih bili dobitnici u tom razvoju. Oni bi spasili svoje privilegije i svoju vladavinu u kapitalisticko doba. Stabilno zamirenje imperijalizam ce tesko moci postici. Iako bi neke drzave u pocetku dobile nesto podrske pri ponovnoj izgradnji, ekonomske i socijalne krize bi zbog ratnih posledica i ponovog uvodjenja kapitalizma bile unapred progamirane. Rezimi bi opet pokusali unutrasnje sukobe izneti van, nacionalisticki revansizam bi opet ojacao.
Suzbijanje i napokon unistavanje nacionalizma moze samo proizaci iz jedne ofanzivne radnicke klase, koja ce se boriti za vlast na Balkanu (pre svega i u Srbiji i u Hrvatskoj) i u celoj Evropi. Iako su te snage danas slabe, jedina progresivna perspektiva se ipak nalazi u novom formiranju radnickog pokreta na Balkanu i u stvaranju internacionalnog rukovodstva. Pri tome je sasvim moguce nadovezati se na odredjene tradicije jugoslovenskog radnickog pokreta, to su internacionalizam rane srpske socijaldemokratije ili nadnacionalni, antinacionalisticki i antifasisticki elementi titoizma. Ali je istovremeno potrebno raskrstiti sa titoizmom, staljinistickim birokratizmom, socijalizmom u jednoj zemlji i mirnom koegzistencijom sa imperializmom. Jedini izlaz iz djavoljskog kruga nacionalisticke mrznje, rasparcavanja na drzavice, bede i imperijalisticke eksploatacije je socijalisticka balkanska federacija, kao sto su je vec predlagali Tucovic i rana kominterna, jedna socijalisticka balkanska federacija, koja se nece oslanjati na jedan savez raznih nacionalnih birokratija nego na moc veca radnicke klase na Balkanu.
Titoizam se pokazao kao blokada socijalistickoj revoluciji, kao olovni poklopac ispod kojeg se nacionalisticka mrznja opet isunjala. Jugoslavija je i nakon raskida sa Staljinom ostala staljinisticka zemlja, iako birokratija nije, ni degeneracijom proleterske drzave kao u Sovjetskom Savezu, ni kao u ostalim istocnoevropskim zemljama bajonetama sovjetske armije, vec sopstvenom seljackom oslobodilackom vojskom dospela na vlast. U armiji koju je vodila KPJ, koja se uglavnom sastojala od seljaka, bilo je doduse i radnika na poznatim funkcijama. Njihovi politicki interesi i borilacke metode nisu odgovarali proleterskoj klasnoj borbi. Oni su svo vreme rata, a pogotovo nakon rata ostali podredjeni birokratskim interesima svojih vodja. Iako su jugoslovenski radnici u vecini podrzali drustvene promene nakon rata, nikad nisu uspeli preuzeti taj proces u svoje ruke i politicki ga obezbediti. Ono sto je nedostajalo je, kao i u drugim slucajevima (vidi Kinu, Kubu, Vijetnam), i tu bila revolucionarna stranka kao organizovano rukovodstvo i izraz interesa proletarijata. Tako ni herojska oslobodilacka borba jugoslovenskih masa u Drugom svetskom ratu ne moze sakriti cinjenicu da je titoizam na kraju rata, a i posle toga izgradio birokratsku vlast, koja se mogla samo pobediti politickom revolucijom radnicke klase, suzbijanjem birokratskog drzavnog aparata i uspostavljanjem savetne demokratije.
Izostatak takve politicke revolucije, nedostatak revolucionarne stranke omogucio je najzad birokratiji da povodom kapitalisticke restauracije sukobe iznosi putem nacionalizma i rata. Ceh za to godinama vec placaju radnici i siromasni seljaci Jugoslavije. Stabilni i trajni zavrsetak nacionalistickih masakriranja - a ne samo eventualno imperijalisticko zamirenje - moguce je samo postici ako jugoslovenske mase, a pre svega radnicka klasa ponovo uspe pobediti nacionalizam, i ako radnicka klasa ovaj put ne zastane kod gradjansko-demokratskog ili staljinistickog ogranicavanja svoje borbe, vec uspostavi svoju vlast u obliku jedne radnicko-demokratski isplanirane ekonomije i internacijonalisticke politike za medjunarodno sirenje revolucije. Smrt nacionalizmu! Sloboda narodu! Radnici nemaju otadzbine!