Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegova kamarila pokušavali su da ukrote pokret kombinacijom represije, pretnji, ustupcima i lažima, ali ništa nije uspelo. U svom novogodišnjem intervjuu na Prvoj televiziji, bio je vidno frustriran razvojem studentskog pokreta. U jednom momentu optužio je studente da su boljševici, menjševici, da održavaju komunističke plenume i da žele Parisku komunu. Sredinom februara, na komentar geologa i kritičara rekonstrukcije železničke stanice Zorana Đajića kako EU ne podržava studentski pokret jer postoji mogućnost da se pokret proširi i ‚‚uruši kapitalističu diktaturu kojom EU vlada svim narodima u Evropskoj zajednici”, bivša premijerka Ana Brnabić se takođe osvrnula sa komentarom da ‚‚mi se ponosimo time što će valjda Srbija sutra postati komunistička prestonica evropskog kontinenta”.

Nije strana pojava da vladari u krizi sistema vide bauk komunizma u bilo kakvom buntu koji je uperen protiv sistema. Kada je na čelo pokreta stala omladina, dalo mu je neverovatan vetar u leđa, a širina studentske demokratije, pokazala je šta je sve moguće organizovati kada se mase aktivno uključe u političku arenu. Ovo je izazvalo talas solidarnosti kakav se ne pamti ni za vreme pada Miloševića. Ali iako smo navikli na lude izjave našeg predsednika, a još više od njegovih tabloidnih političara i pomagača, u ovoj optužbi za komunizam postoji zanimljiva paralela koju bi bilo vredno povući.

Tekst originalno objavljen u četvrtom broju štampanog izdanja Komunističke revolucije

Šta je bila Pariska komuna?

U današnje doba, retka će biti prilika da se čuje šta je to bila Pariska komuna. Možda će se naći pokoja ulica koja još uvek nosi njeno ime, eventualno će se stariji ljudi okvirno sećati tog važnog događaja, ili će omladina radoznala za komunizmom istražiti ovu pojavu koja je zapravo predstavljala prekretnicu radničkog pokreta i istoriji modernih revolucija.

Luj Bonaparte je 1870. započeo ambiciozan rat sa Pruskom, kako bi pokušao da skrene pažnju sa ekonomske krize u kojoj se nalazila Francuska. Izuzev puča iz 1851, režim Aleksandra Vučića kao da je loša kopija onog od Luja Bonaparta, koji je i sam bio loša kopija Napoleonovog. Luj Bonaparte se oslanjao na francuski lumpenproletarijat, na skoro isti način kao i Vučić. Imao je svoje tzv. Društvo od 10. decembra, koje je bilo sastavljano od raznih kriminalaca, kao i sirotinje odbačene od sistema. Oni su zvani na mitinge, dovoženi vozovima na njih, deljene su im kobasice, itd. A onda su Lujevi mediji prenosili hvalospeve o njemu, uspehu njegovih mitinga i stvarali veštačku sliku kako ga narod podržava. Pritom, Luj nije prezao ni od toga da šalje svoje Društvo od 10. decembra da razbija demonstracije.

Pred sam rat sa Pruskom, Luj je optuživao francusku sekciju Prve internacionale, čiji je osnivač bio Karl Marks, da sprema atentat na njega. To naravno nije bio slučaj, niti metod borbe koje su marksisti primenjivali. Ali kao i naš predsednik, i Luj Bonaparte je u isto vreme strahovao od pada sa vlasti, a i od bauka komunizma. Kao očajnički pokušaj da bi se održao na vlasti, započeo je rat. Kada se taj ofanzivni rat prelio na francusku teritoriju i postao defanzivni, za vreme jednog poraza sam Luj je postao ratni zarobljenik, a vladajuća klasa ga je odbacila i ponovo uspostavila republiku sa prelaznom vladom.

Ilustracija Pariske komune - Krik naroda, Žak Tardi

Ni ta republika nije bila slavna. Kada je Pruska vojska stigla do Pariza, zvanična francuska vlada pobegla je u Versaj i bila je spremna na predaju. Ali pariska radnička klasa, bila je frustrirana što je bila poslata da gine u besmisleni rat, samo da bi se na kraju predala i onda snosila posledice pruske pobede. Kada je već bila naoružana i kada je francuska vladajuća klasa pokazala neverovatan kukavičluk, pariska radnička klasa se odlučila da nastavi revolucionarne tradicije Francuske. Ona je 1871. uspostavila Parisku komunu, prvu radničku vlast u istoriji.

Pošto su se kapitalisti povukli iz Pariza u strahu od rata i time zaustavili proizvodnju, radnici su preuzeli fabrike i sami pokrenuli proizvodnju. Državni službenici su bili birani demokratski, radili su za radničku platu, kako funkcije ne bi bile plen ‚‚ambicioznih” ljudi. Ti službenici su bili smenjivi u svakom trenutku, kako ne bi moglo da dođe do korupcije. Sudije su takođe bile demokratski birane, iz istih razloga. Kako su radnici već bili naoružani zbog rata, umesto stajaće vojske i policije, uveli su samoorganizovanu miliciju da sprovodi zaštitu i održava red.

Ovaj događaj je bio toliko značajan da su Marks i Engels na primeru Pariske komune konkretizovali kako bi u skici trebala da izgleda radnička vlast. Mere koje je ona uvela, kada se uporede sa današnjim stanjem stvari, gde nijedna institucija nije pod kontrolom radničke klase, i gde se mnogi pohlepni, nestručni funkcioneri postavljaju na sve strane pod diktatom sa vrha, čovek prosto poželi da je Vučić bio u pravu kada je rekao da studenti žele Parisku komunu.

Šta su bili sovjeti?

Sa druge strane, Vučić je studente nazvao boljševicima. Iako bi mi boljševici voleli da je to slučaj, jer bi nam izgradnja revolucionarne komunističke partije išla mnogo lakše, vredi objasniti i tu paralelu. Danas se reč sovjet pre svega povezuje sa Sovjetskim Savezom, a da je ta reč negde izgubljena u svom značenju. Ona se povremeno asocira sa staljinizmom koji je od 1930-ih pustio korenje u SSSR, ili se taj termin redukuje kao krilatica za sve narode SSSR-a.

Kada se revolucionarni talas preneo sa Zapada na Istok, kao rezultat carske zaostalosti, narodnih pobuna i početaka kapitalizma u Rusiji, došlo je do revolucije iz 1905. koja je opet iznedrila radničku klasu na čelo. Kada je sveštenik Gapon predvodio radnike da podnesu peticiju caru Nikolaju, u kojoj su ga radnici preklinjali da im poboljša životne uslove, car je odgovorio oružano. Događaj je postao poznat kao Krvava nedelja, gde je preko 100 radnika ubijeno, nekoliko stotina ranjeno i nekoliko hiljada uhapšeno. Ova brutalnost carskog aparata pokrenula je revolucionarni talas u Rusiji.

Sastanak Sovjeta u Petrogradu 1917.

Jedna od ključnih obeležja opštenarodnih revolucija je samoaktivnost i samoorganizovanost masa. Tada su po prvi put formirani sovjeti (prev. saveti) radničkih i vojničkih deputata, kao forma organizovanja u kojoj su se donosile demokratske odluke u kom smeru treba da ide pokret i revolucija. Boljševici 1905. nisu imali značajne snage, ni uticaj na događaje, kao ni većina ostalih koji su se deklarisali kao socijalisti. Pa i bez tog vođstva, pokret je uspeo da traje čak godinu dana i radnička klasa je shvatala da bez preuzimanja vlasti, njena revolucija će biti osuđena na minimalne ustupke.

Nakon što je Ruska revolucija iz 1905. ugušena, ona je ostavila ogroman trag među ruskim masama. Boljševici su nastavili da grade svoje snage. Kada se desila Februarska revolucija 1917, car Nikolaj je abdicirao, formirana je Privremena vlada, a radnici, vojnici i seljaci su se ponovo organizovali u sovjete. Oni su birali svoje delegate, ali u njih su većinom u početku birani eseri i gorespomenuti menjševici. Ipak, uprkos tome što su birani kao predstavnici radnika, ti tzv. socijalisti iznova nisu sprovodili socijalistički program, nego su stalno popuštali nedemokratski postavljenoj prelaznoj vladi.

Sa druge strane, boljševici su svoj program bazirali na paroli ‚‚Sva vlast sovjetima!”. Poruka tog slogana bila je da je u Rusiji tada postojalo dvovlašće - jedna neizabrana vlada kapitalista i njihovih funkcionera u vidu Privremene vlade, koja želi da stvari ostanu manje-više po starom - i druga radnička vlast koja želi temeljitu promenu društva u interesu većine. Boljševici su strpljivo radili na tome da dobiju poverenje radničke klase tako što će dobiti većinu predstavnika u sovjetima. Kada se to desilo, potpuno demokratski je izglasan početak Oktobarske revolucije u svim sovjetima.

Danas se uspesi Oktobarske revolucije uzimaju zdravo za gotovo, jer kapitalisti ulažu maksimalne napore da se ona zaboravi, ili još gore da se ocrni ili redukuje samo na staljinizam. Ne usuđuju se da govore o tome da je zahvaljujući Oktobarskoj revoluciji zemlja značajno industrijalizovana, uveden je osmočasovni radni dan, žene su dobile pravo glasa, kao i pravo na olakšan razvod, abortus i trudničko bolovanje, osnovani su instituti za javno zdravlje, masovno se opismenjivalo i kulturno uzdizalo stanovništvo, svuda su se otvarali vrtići, javne menze, itd. Sve te stvari su na Zapad većinom došle zapravo nakon Oktobarske revolucije, kao preventivna mera da se revolucija ne bi proširila i u zemlje razvijenog kapitalizma.

Paralele sa plenumima

Plenum Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu

Iako su Pariska komuna i sovjeti otišli mnogo dalje nego pokret u Srbiji, barem u ovoj fazi, postoje očigledne paralele koje se mogu napraviti. Demokratija na plenumima mnogo je neposrednija i dozvoljava svima sa univerziteta učešće u tome da određuju smer pokreta, kao i upravljanje fakultetima. Plenumi su ti koji odlučuju da li se blokade nastavljaju, da li će se održavati ispitni rok, dogovaraju se za podelu rada, osiguravaju da pokret niko ne kooptira i daju mu energiju i odlučnost kakva je falila na prethodnim protestima koje je uglavnom vodila opozicija.

Nema sumnje da plenumi trenutno vode glavnu reč na univerzitetima. Studentski parlamenti i uprava fakulteta možda su prema državi još uvek zvanični organi, ali plenumi diktiraju tok događaja. Ono što je takođe bitno jeste što studenti nisu hteli da pokret svedu samo na univerzitete, nego su ga proširili na radničku klasu, povezujući se sa sindikatima, udruženjima i radnicima iz različitih preduzeća. Poziv na generalni štrajk je bio potpuno ispravan. Iako možda događaj koji je održan nije bio zvanično generalni štrajk, jer nije bila u pitanju masovna obustava rada, bez sumnje je rezultovao u tome da se radnička klasa još više poveže sa pokretom.

Važna je još jedna paralela - zvanična vlast visi u vazduhu i stvarna vlast je na ulicama među masama. Studenti koji su na čelu pokreta imaju neverovatnu podršku među masama, pokret traje izuzetno dugo, a zvaničnike vlasti niko više ne shvata ozbiljno. Vučić održava mitinge po manjim mestima, jer drugde ne sme da ih održi. Deluje da sve što je potrebno je jedan dobar zalet da on padne sa vlasti.

Ostaje jedno ključno pitanje koje postavljaju i najodlučniji elementi u ovoj borbi - šta posle? Očigledno je da Vučiću svi želimo da vidimo leđa. Nakon petnaest ubijenih i dvoje teško povređenih pod nadstrešnicom, tri teške telesne povrede u napadima na studentkinje, brojnim aferama režima, protestima, blokadama fakulteta, napadima režimskih batinaša, hapšenja, laži, izvrtanja, kleveta i stvaranja otrovne atmosfere od strane vlasti, niko od njih više ne bi trebao da bude ni na kakvoj funkciji, nego na robiji. Iza zahteva za obelodanjivanje dokumentacije, leži zahtev za prokazivanjem dubine korupcije ove vlasti, što bi je dokrajčilo.

Ali postoji razlog zašto zahtev studenata nije prelazna vlada, na kojoj opozicija insistira. Studenti ne veruju opoziciji, jer se njihovi roditelji vrlo dobro sećaju kakva je vlada bila pre režima Aleksandra Vučića. Ona je sasekla radničku klasu privatizacijom, bila u čestoj parlamentarnoj krizi i sama je bila prepuna korupcije. Pokazali su se potpuno nesposobni da sruše Vučića, čak i kad im je bio na tacni za vreme protesta ‚‚Srbija protiv nasilja”. Tačno je da se Vučiću ne može verovati ni da održi poštene izbore, ali isto tako, tačno je da se ne može verovati ni opoziciji.

Uz to postoji i drugi problem. Pozivi na ustav i želja da institucije rade svoj posao dolaze iz najbolje namere studenata i radničke klase. Oni održavaju želju većine stanovništva da žive u normalnoj funkcionalnoj državi, gde postoje pravda i socijalna sigurnost. Ali institucije ne stoje u vakuumu iz kojeg bi one bile neutralni arbitar između klasa. One su institucije kapitalističkog sistema, i čak i u zemljama Zapada, te institucije upravo sada, u najdubljoj svetskog krizi kapitalizma, sprovode mere štednje suprotno od interesa radne većine.

U Britaniji se štedi na zdravstvu, u Francuskoj se produžila starosna granica za penziju, a u Nemačkoj se najavljuju masovni otkazi usled usporavanja ekonomije. I sve te razvijene vlade najavljuju nove napade na radničku klasu. Iste te institucije hoće da u Srbiju dovedu Rio Tinto, uprkos protivljenju velike većine stanovništva u Srbiji. Ono što se mora razumeti jeste da u kapitalizmu zakonodavna vlast nije nezavisna institucija, niti su bilo koje druge institucije nezavisne. One zavise pre svega od ekonomskih poluga sistema i potreba kapitalista, koji pumpaju ogroman novac u džepove vlastodržaca da sprovode antiradničke mere, kako bi spasili njihove profite.

Živela komuna!

Kapitalizmu je usađena korupcija. To je razlog zašto su pariski komunari, kako je Marks rekao ‚‚jurišali na nebo” i zašto su uveli mere smenjivosti i ograničenja primanja službenika, sudija i funkcionera. Sovjeti nisu verovali Privremenoj vladi, nego su oni bili paralelne institucije koje su na kraju morale da slome institucije kapitalizma, da bi mogli uspostaviti institucije u interesu radnika i seljaka. Ali ni to se ne bi desilo da nije bilo vođstva boljševika.

Kao što smo već naveli u tekstu, izgledi ovog pokreta jesu odlični i mala je verovatnoća da on ne bude pobedonosan. On svakako u ovom momentu ne deluje da će ići daleko kao Pariska komuna ili sovjeti, iako jeste interesantno pitanje koje se poteglo vezano za formiranje tzv. građanskih plenuma. To bi svakako bio još jedan korak napred koji bi ojačao poziciju masa naspram svih političara i kapitalista. Ova verovatna pobeda biće velika lekcija da mase mogu da se pitaju kako da upravljaju svojom budućnošću.

Ali ako Vučić padne i kapitalistički sistem opstane, zameniće se garnitura vlasti, koja će verovatno dati ustupke masama da ih privremeno pacifikuje. Nakon toga će se krenuti vaditi kako nas je Vučić uništio toliko da nova garnitura mora opet da vrši napade na radničku klasu, što zasigurno neće proći bez protivljenja i preispitivanja celog kapitalističkog sistema.

Treba naglasiti i jednu ključnu stvar. Iako su ostavile ogromne lekcije za sobom, koje zato danas i ponavljamo, Pariska komuna i Ruska revolucija iz 1905. poražene su zbog nedostatka adekvatnog političkog vođstva koje bi postavilo socijalni program i učinilo radničku demokratiju stalnim modelom upravljanja. To su tek uradili boljševici 1917. sa Oktobarskom revolucijom, koji su na lekcijama prethodnih revolucija gradili svoju partiju.

Iako je Vučić možda hteo da ocrni studente time što ih je nazvao boljševicima, on je time zapravo pohvalio njihovu borbenost, odlučnost i efektivnost. Ceo svet ulazi u period revolucija i pokret u Srbiji jeste simptom toga, a omladina je trenutno njegov najborbeniji element. Ako vas muči šta nas čeka posle, i ako vam je ovaj tekst povezao sličnosti studentskih plenuma sa komunističkim idejama i radničkom demokratijom, onda ne oklevajte da nam se javite da se organizujemo u partiju. Vidimo iz gornjih primera da se partija ne može improvizovati. Treba je graditi na vreme, a katastrofalna kriza kapitalizma pokazuje da to postaje hitan zadatak sa svakim danom produžavanja života ovom nehumanom sistemu. Nemojte čekati da se ona produbi, nego nam se pridružite u borbi protiv njega!

Pravda za žrtve kapitalističke korupcije!

Napred ka građanskim i radničkim plenumima!

Napred ka pravom generalnom štrajku!

Izvedimo borbu do kraja!

Dole Vučić i kapitalizam!