Beskrajna pandemija

Pandemija koronavirusa, za koju su optimističniji buržoaski analitičari računali da će kroz nekoliko meseci možda čak proći i, ušla je u svoju treću godinu sa zvaničnom statistikom više od tristo miliona zaraženih i više od pet miliona mrtvih.

Vladajuće klase su se od početka pandemije vrlo različito odnosile prema pandemiji, zavisno od zemlje i momenta – od ignorisanja upozorenja zdravstvenih stručnjaka na situaciju u Kini koja bi mogla da ugrozi ceo svet; potcenjivanja da se radi o virusu malo jačem od gripa; panike i strogih mera; do potpune ležernosti i prepuštanja pandemije slučaju. Nakon kontinuiranog neuspeha da se obračuna sa pandemijom, vladajuće klase stavile su svoj glavni ulog na vakcine.

Ono što je skoro sve vreme izostajalo jeste sprečavanje kontakta ljudi na radnim mestima, koja su bila jedna od glavnih žarišta koronavirusa. Usled katastrofalnog i nekonzistentnog obračuna sa pandemijom, kao i činjenice da su ljudski životi manje važni od nastavka proizvodnje i zgrtanja profita, široki slojevi populacije izgubile su poslednje tragove poverenja u zvanične kapitalističke institucije.

Izvor: BioWorld

Ta činjenica, kao i strah od preuranjenog plasiranja vakcina, koje su takođe plasirane i pod motivom tržišne trke, rezultovalo je u raširenom vakcinalnom skepticizmu, kao i rastu do tada potpuno marginalnog i opskurnog antivakcinalnog pokreta. U njemu se pojavljuju razni elementi, od otvoreno fašističkih i ultrakonzervativnih teoretičara zavera, do zbunjenih elemenata koji borbu protiv vakcinacije vide kao neku vrstu borbe protiv establišmenta.

Treba biti ovde direktan i iskren – ovaj fenomen vakcinalnog skepticizma nije prosta posledica glupih i neodgovornih individua, kako to pripadnici vladjuće klase pokušavaju da predstave. Velika većina stanovništva dočekala je i shvatila pandemiju ozbiljno kada je ona počela, a prestala je shvatati ozbiljno zbog kontinuiniranih neartikulisanih poteza predstavnika vladajuće klase.

Iako se pokazalo da sama vakcinacija nikako nije dovoljna da se do kraja obračuna sa pandemijom, sve više država polaže svu nadu u njih i uvodi čak i represivne mere protiv dela nevakcinisanog stanovništva. Ovaj potez ima za cilj da celu krivicu skine sa vladajuće klase, svali je na nevakcinisane i vrši podele u radničkoj klasi.

Nedostatak perspektive vladajuće klase odražava se i u nadama Svetske zdravstvene organizacije da će nova „bezazlenija” varijanta koronavirusa zvana Omikron, svojim brzim širenjem i znatno slabijim simptomima rezultovati u varijanti virusa koja će ili biti lakša za obračun, ili će kolektivnim imunitetom brže odumreti. Nadanje je najviše što vladajuća klasa može da ponudi u kapitalizmu. Ipak, kao što smo videli sa pojavom Delta soja i kao što i sam SZO upozorava, stvari se naglo mogu promeniti na gore.

Iako postoji mogućnost da pandemija prođe „sama od sebe”, ono što ostaje ključni problem obračuna sa pandemijom jeste nesposobnost kapitalizma da zaustavi proizvodnju, pogotovo u momentu ekonomske krize, te internacionalno sinhronizuje obračun sa pandemijom. Radnici mogu da umiru, sitni posednici mogu da propadnu, ali krupni kapital ne sme zaustaviti svoje oplođivanje.

Zatezanje odnosa među imperijalističkim silama

Godina 2020. bila je obeležena po izuzetno revolucionarnom raspoloženju u celom svetu, dodatno užarena katastrofalnim odnosom svih država sa pandemijom, koja je dovela i do povećane policijske brutalnosti. Iako je 2021. svakako bila mirnija i ona je bila obeležena izuzetno značajnim događajima, koji su predstavljali odjeke revolucionarnog raspoloženja u svetu. Događaj koji je 2022. okrenuo svet naglavačke jeste svakako invazija Rusije na Ukrajinu.  

Osam godina tenzija u ukrajinskom društvu, svirepog građanskog rata u Donbasu i pokušaja širenja NATO pakta bliže granicama Rusije kulminirali su ruskom invazijom na Ukrajinu. Ovakav događaj da jedna velika imperijalistička sila vrši direktnu agresiju nad drugom slabijom zemljom nismo videli na evropskom tlu od 1999. kada je NATO bombardovao SR Jugoslaviju.

Foto: kremlin.ru

Ono što je pak gore sa ovim ratom jeste da se on dešava u momentu sve dublje ekonomske krize u svetu i zapravo je njena posledica. Kapitalizam u stagnaciji sve teže pronalazi načine kako da otkoči ekonomiju i na kraju jedini ventil koji mu preostaje jeste nasilna preraspodela tržišta, gde rat u Ukrajini predstavlja sukob između ruskog i zapadnog kapitala. Koje su tačno perspektive rata u ovom momentu teško je oceniti, ali završio se on uskoro, ili se zadržao u podgrejanom stanju, teško je zamisliti da u predstojećim decenijama nećemo biti svedoci sličnim sukobima između velikih sila u kojima će druge male zemlje biti teren njihovog obračuna.

Putinovi navodni ciljevi denacifikacije i demilitarizacije Ukrajine, kao i odbrana Donbasa, pre svega su izgovor kojim se pokušava domaćem stanovništvu opravdati ova invazija. Tačno je da u Ukrajini neonacisti imaju značajan uticaj na politiku države, uprkos vrlo maloj podršci koju imaju u narodu, ali to nikako ne opravdava granatiranje ukrajinskih gradova i uništavanje života običnih radnih Ukrajinaca. Ovakva vrsta izgovora izuzetno podseća na one koje je iznosio NATO pakt kada je vršio invazije na brojne zemlje zarad zauzimanja naftnih polja i širenja svoje hegemonije, te i ova invazija treba pre svega da se gleda iz perspektive vraćanja starih interesnih sfera Rusije.

Sa druge strane smo svedoci krokodilskih suza zapadnih medija, koji plaču kada Rusija vrši zločine nad Ukrajincima, ali su ćutali godinama dok je NATO pakt uništavao stotine hiljada života u svojim ratnim pohodima, posebno na Bliskom Istoku, a isto tako su ćutali na zločine ukrajinske države prema ruskom i ostalom manjinskom stanovništvu. Istina je ovde surova, a to je da su radni ljudi Ukrajine postali topovsko meso za obračun između velikih imperijalističkih sila.

Foto: Presidential Administration of Ukraine

Svedocima smo i sve nedvosmislenijem rasizmu Evropske unije. Pored toga što je nastala opšta rasistička histerija protiv svega ruskog, Evropska unija je potpuno pokazala svoje licemerje u novembru 2021, zaustavljajući izbeglice sa Bliskog Istoka u „ničijoj zemlji” između Belorusije i Poljske, usred zimskih vremenskih uslova, ne prezajući da se fizički obračunava sa onima koji pokušaju da uđu u tvrđavu Evropske unije, dok je sada širom otvorila vrata ukrajinskim izbeglicama koji sa njima dele „evropsku“ boju kože. Ipak, njena navodna dobrodušnost prema ukrajinskim izbeglicama trajaće samo toliko koliko im je solidarnost sa njima potrebna u propagandne svrhe. Nakon što splasne usplahirenost oko ovog rata, ili nakon što se rat završi, Evropska unija će se potruditi da izbegle Ukrajince vrati u uništenu i beznadežnu Ukrajinu. Oni koji uspeju da ostanu u zemljama EU dobiće ulogu jeftine radne snage i status građana drugog reda, kao što to inače biva sa većinom istočnih doseljenika.

Bitno je naglasiti i povlačenje trupa SAD iz Avganistana. Nakon dvadeset godina okupacije, američke trupe nisu uspele da doprinesu nikakvom boljitku radnom stanovništvu Avganistana. To je rezultovalo da niko u Avganistanu nije čvrsto stao u odbranu kompradorskog režima kada je krenuo nasrtaj talibana nakon najavljenog povlačenja NATO trupa. Ovo je još jedan ozbiljan poraz američkog imperijalizma nakon povlačenja iz Sirije i očigledan indikator njegovog slabljenja. To slabljenje nije došlo samo od sebe, nego je došlo zbog pritisaka odozdo u samim SAD, gde katastrofalno stanje američkog društva, ekonomski, zdravstveno i socijalno, nije ostavilo prostora za izgovore američkoj vladajućoj klasi zašto nije sposobna da odvoji resurse da se suoči sa domaćim problemima, ali jeste sposobna da ih odvoji za ratne avanture i okupaciju. Osećajući slabost američkog, ruski imperijalizam je svesno ušao u ovaj rat sa Ukrajinom bez straha od intervencije od strane njegovih zapadnih rivala. Ipak, ovaj rat je otvaranje pandorine kutije i svet je odavde promenio svoj dosadašnji tok nesmetane međunarodne trgovine i zaokreće se ka protekcionističkim merama i agresivnoj preraspodeli tržišta.

Svet u krizi

Nastavak društvenih potresa u 2021. počeo je sa vojnim pučom u Mjanmaru, a u oktobru pučem u Sudanu, gde su u oba slučaja mase ustale protiv vojnih hunti. I u Mjanmaru, i u Sudanu, liberali pokušavaju da budu oni koji će preuzeti vlast umesto vojne hunte, ali i pored brutalnog nasilja i ubistava demonstranata od strane vojnih režima, oni radije dopuštaju represiju, pozivajući na pregovore sa vojnim huntama i imperijalističkim silama, nego da zagovaraju naoružavanje pobunjenih masa ili apeluju na niže slojeve vojske, što su jedini potezi kojima se može suprotstaviti nasilju ovih režima.

Ova rezervisanost liberala posledica je straha da i kada bi oni uspeli da dođu na vlast umesto vojnih hunti, naoružani narod bi bio spreman da sruši i njihovu vladavinu, u vrlo verovatnom slučaju da ni liberali ne bi uspeli da poguraju društvo napred, te bi se odatle postavilo pitanje ko stvarno treba da upravlja društvom – naoružani radnici ili prokapitalističke hunte i političari?

Foto: Twitter

Ova godina je pak počela je sa pobunom u Kazahstanu. Nakon najave dupliranja cena goriva, mase pobunjenog stanovništva izašle su na ulice da protestuju protiv te mere. U roku od nekoliko dana ta mera je povučena, a sa njom je raspuštena i vlada. Ovo je samo dodatno pothranilo apetit nezadovoljnih masa, koje su nastavile sa borbom i preko svojih komiteta predstavile jedan širi dijapazon socijalnih zahteva. Bitno je naglasiti da radnička klasa ima velikog udela u ovoj borbi, nastavljajući svoju tradiciju štrajka iz 2011.

Toliko je bila užarena situacija da je ruska vojska intervenisala u gušenju pobune na poziv kazahstanskog predsednika. Rusija se i sama suočavala sa ozbiljnim antirežimskim protestima u 2021. i njena „dobra volja” da interveniše u gušenju pobune u Kazahstanu, primarno je motivisana time da se ta pobuna u svom radikalnijem i artikulisanijem karakteru ne prenese na Rusiju.

Iako ekonomija pokazuje određene znake oporavka, buržoaski analitičari i dalje previše optimistično gledaju na taj oporavak. Pokretanje ekonomije od inicijalnog udara pandemije rezultovalo je u većoj potrošnji, što je pomoglo sistemu da se privremeno stabilizuje. Ova potrošnja je stimulisana plasiranjem milijardi dolara u društvo kako bi se veštački pokrenula potrošnja, a koje je sa druge strane dovelo do inflacije i rasta cijena roba i usluga. Ipak, sve solucije koje je vladajuća klasa pružila u obračunu sa pandemijom neće moći proći bez naplate računa radnim ljudima u jednom momentu.

Odličan indikator da je ekonomija daleko od stabilne jesu sveopšta inflacija, kao i energetska kriza u kojoj se trenutno nalazimo, a koja je značajno pogoršana ratom u Ukrajini. Kratak je bio period između euforije oporavka ekonomije i udara koji je izazvao nedostatak energenata.

Kao odgovor na rusku invaziju zemlje Zapada spremile su paket sankcija protiv Rusije sa ciljem uništavanja životnog standarda ruske radničke klase i destabilizaciju Putinovog režima. Sankcije jesu odsekle radničku klasu Rusije od dela međunarodnog tržišta i otežale joj život, ali su izazvale potpuno suprotan efekat od ciljanog i trenutno stabilizovale Putinov režim zbog ekonomskog rata koji Zapad sprovodi protiv Rusije.

Za evropsku uniju, pa čak i SAD, sankcije prema Rusiji su mač sa dve oštrice. Zapad je imao za cilj da udari na izvore prihoda Rusiji kako bi je naterao da odustane od invazije. Rusija je velik izvoznik prirodnog gasa i nafte koju prodaje po pristupačnoj ceni i ove sankcije su prouzrokovale rast cena goriva na Zapadu, kao posledicu zatezanja ekonomskih odnosa.

Rat u Ukrajini i sankcije Rusije takođe rizikuju da prouzrokuju širenje gladi u svetu. Na svetskom tržištu hrane Ukrajina i Rusija zajedno učestvuju u 12% globalne trgovine kalorijama, gde Rusija važi za najvećeg izvoznika pšenice u svetu, dok je Ukrajina na petom mestu. Remećenje trgovine izazvano ratom rezultovalo je rastu cena pšenice od 35% u prve tri nedelje rata. Od tada, cena je pala, ali ostaje najviša od ekonomske krize iz 2008. Pored toga, prirodni gas, čiji je Rusija značajan izvoznik, potreban je za proizvodnju đubriva, bez kojeg raste rizik za omogućavanje okolnosti koje bi dovele do gladi.

Ironično, kao jedan od uzročnika energetske krize jesu i tzv. zelene politike. Usled sve većeg oslanjanja na zelene tehnologije, čak i Evropska unija morala se opet osloniti na „prljave” tehnologije, od kojih je tek pokušala da pobegne. To opet govori o kratkovidosti vladajuće klase, koju je ova situacija šokirala. Razlog tome je što se vladajuća klasa optimistično oslonila samo na zelene tehnologije, neulagajući novac u rezerve fosilnih goriva. To je na kraju rezultovalo u još skupljoj ceni energenata usled veće potražnje koja se jedino mogla nadomestiti uvozom i koja se naravno opet najviše prelama preko leđa radnih ljudi.

Pod uticajem ekonomske krize, poslednjih nekoliko meseci talas štrajkova je zapljusnuo Tursku i Iran. Ovo je značajan razvoj događaja jer nagoveštava buđenje dve moćne radničke klase na imperijalistički i kontrarevolucionarno razorenom Bliskom Istoku. Tokom januara i februara, nekoliko različitih sektora radničke klase u Turskoj je stupilo u štrajk. Od tekstilnih radnika, preko dostavljača, vozača, građevinskih i lučkih radnika pa sve do administrativnih radnika. Posebno značajni su bili štrajkovi tekstilnih radnika u delovima zemlje koja se smatraju uporištima Erdogana i vladajuće AKP. U Iranu je cela prošla godina i početak 2022. bio obeležen masovnim štrajkovima farmera, rafinerijskih radnika, rudara, prosvetnih radnika. Situacija u Iranu je posebno bila teška za radničku klasu jer se vladajući režim nije na adekvatan način borio sa pandemijom što je odnelo mnoge živote. Značaj ovih štrajkova u obe zemlje je u tome što oni nagoveštavaju dinamične događaje i erupciju nezadovoljstva koji se kriju ispod površne stabilnosti i prividne monolitnosti režima koji još uvijek ustupcima i represijom drže stvari pod kontrolom. Pre okupacije Tahrir trga u Kairu, Egipat je od 2006. bio zahvaćen talasom štrajkova kao uvodom u rušenje Mubaraka. Klasna borba u Turskoj i Iranu je značajna i za bliskoistočni region zahvaćen ratom jer obe zemlje imaju imperijalističke pretenzije ali i ekonomski, društveni kulturni uticaj na susedne zemlje i njihove radničke klase. Sa ekonomskom krizom, posledicama pandemije i ukajinske krize priprema se turbulentan period i zaoštravanje klasne borbe.

Izborne pobede na levici

Nakon poslednjih protesta u Rusiji, zabeležen je rast izbornog uspeha Komunističke partije Ruske Federacije, uprkos navodima o izbornoj krađi od strane Putinovog režima. Iako je trenutno vođstvo KPRF trulo do srži i koristi svoju izbornu podršku kao žeton za trgovinu sa Putinovim režimom, dobar deo članstva očuvao je komunističke vrednosti i koristi KPRF kao modus kroz koji se bori za komunističke ideje nasleđene iz Oktobarske revolucije. Porast podrške komunistima je uprkos trulom vođstvu partije i znak je gubitka poverenja ruskog stanovništva u mogućnost normalnog i stabilnog života u kapitalizmu.

Pored izbornog uspeha komunista u Rusiji, interesantan je i fenomen pobede Komunističke partije Austrije na lokalnim izborima u Gracu. Aktivnim prisustvom aktivista na terenu, kao i potpunim kolapsom i kompromitacijom vladajućih partija u Austriji, termin komunizam uspeo je da prevaziđe predstavu strašila u jednoj zemlji Zapada i nekima postane putokaz kako izaći iz krize. Ova pobeda odjeknula je i među stanovnicima bivše Jugoslavije.

U Latinskoj Americi, Čileu i Peruu, obe zemlje koje su bile ponesene revolucionarnim raspoloženjem u prethodnom periodu, zabeležile su izborne pobede predsednika koji su bili deo pokreta i koji se deklarišu kao levičari. Zajedno sa Kubom, Venecuelom i Bolivijom, konstalacija snaga u Latinskoj Americi ide u prilog potencijalnom širem i dubljem zaokretu ulevo.

Ove pobede komunista i levičarskih predstavnika pre svega obeležavaju raspoloženje masa kojima je dosta permanentne krize koju kapitalizam proizvodi. Ipak, treba biti iskren. Ove pobede parlamentarne levice nisu nikakav garant napretka i neke od njih već pokazuju tendenciju povlačenja pred kapitalom. Ono što je ključno jeste očuvati borbeno raspoloženje na radnim mestima i na ulici, i u slučaju nastavka statusa quo krenuti u radikalizaciju borbe i političkih opcija.

Masovni pokreti na Balkanu

Foto: Pedja Milosavljevic/AFP

U Srbiji je 2021. godina počela sa brojnim skandalima visoke politike, kao što su afera plantaže marihuane Jovanjica; hapšenje Veljka Belivuka i njegovog klana za mafijaška ubistva; izglasavanje nepoverenja Nebojši Stefanoviću u Srpskoj naprednoj stranci zbog sumnje da su njegovi najbliži saradnici omogućavali rad ovom klanu; afera prisluškivanja predsednika Vučića; optužbe na račun Dragana Markovića Palme za organizovanje žurki koje uključuju maloletnu prostituciju.

Ovi događaji možda nisu delovali da se direktno tiču radnog stanovništva Srbije, jer su bile u pitanju afere „visoke politike”, ali za marksiste, oni su bili odličan indikator unutrašnjih sukoba unutar vladajućih struktura, koji često predstavljaju svojevrsnu najavu socijalnih pobuna.

Iako je pored tih skandala godina delovala mirno, naspram 2020. godine koju su obeležili protesti protiv policijskog časa i brutalna policijska represija, događaji na kraju godine pokazali su koliko naglo društvo može da izađe iz prividne pasivnosti.

Prvi skandal povezan sa nasrtajima krupnog kapitala jeste bilo otkrivanje robovskih uslova vijetnamskih radnika zaposlenih u izgradnji kompleksa kompanije Linglong. Slučajevi kršenja prava stranih radnika, dovedenih u zemlju pomoću prevarantskih agencija postajali su sve češći, ali se do tada uglavnom radilo o slučajevima od nekoliko desetina radnika. U ovom slučaju radilo se o oko 700 radnika koji su zimu dočekivali u nehigijenskim barakama i letnjoj odeći.

Ovi uslovi naterali su radnike na obustavu rada, što je u jednom momentu doprlo do medija. Velika vidljivost i solidarnost stanovništva prema vijetnamskim radnicima uplašili su Vučića da će oterati investitore, odakle se odlučio na određene ustupke radnicima.

I dok se stvar sa vijetnamskim radnicima taman ohladila, nakon najave izmena Zakona o referendumu i Zakona o eksproprijaciji, većina stanovništva povezala je ove izmene zakona kao ustupke najavljenom dolasku kompanije Rio Tinto, koja je ozloglašena po svojim rudarskim operacijama koje su devastirale prirodu gde god da su bile sprovođene.

Već godinama ekološke inicijative vodile su borbu za zaštitu prirode određenih krajeva, posebno u mestima gde su bile najavljivane „mini-hidroelektrane”, kao i u dolini reke Jadar, gde je bila najavljena investicija Rio Tinto. Te inicijative reagovale su pozivanjem na blokade puteva u borbi protiv najavljenih izmena zakona.

Inicijalni odaziv stanovništva na blokade nije bio preterano velik. Uprkos malom odazivu, blokadu u Šapcu obeležio je incident kada se policija naprasno povukla, gde su se ubrzo pojavili maskirani ljudi režima koji su pokušali da probiju blokadu bagerom, potpuno zanemarujući bezbednost demonstranata.

Kako verbalno apelovanje na vozače bagera nije uspelo zaustaviti njihov nasrtaj, uspelo je u vidu fizičkog obračuna. Nakon što je bager zaustavljen, pojavili su se režimski huligani sa motkama koji su napali demonstrante. Iako je veća šteta načinjena demonstrantima, uopšte činjenica da su režimski batinaši prvi put dobili odgovor na svoje iživljavanje, predstavljalo je veliku moralnu pobedu demonstanata.

Iako su se i ranije dešavali ovakvi incidenti, gde pojedini ljudi za koje se sumnja da su sluge režima izazivali nasilne incidente nad neistomišljenicima, javnost je bila potpuno zgrožena ovim novim nivoom bahaćenja režimskih huligana. Kao ulje na vatru, Vučić je stao u odbranu svojih batinaša, pokušavajući da spinuje događaj kao nasilje demonstranata i organizujući kontramiting protiv nasilja. Kao odgovor na to dočekala ga je najveća mobilizacija demonstranata za vreme blokada protiv Rio Tinta.

Foto: Marko Risovic - Instagram

Ne samo da je sledeća mobilizacija bila najbrojnija i u najviše gradova, nego je i raspoloženje na njoj bilo znatno drugačije. Obračun režima sa demonstrantima u Šapcu toliko je naljutilo šire slojeve stanovništva, da su mnogi od njih bili spremni da fizički brane blokade od novih pokušaja režima da izazovu incidente. Nasuprot zdravom razumu, režim je opet pokušao da izazive incidente na sledećem protestu, ali su režimski huligani bili najureni od strane demonstranata tamo gde su se pojavili.

Čak i među ljudima koji su generalno vrlo rezervisani prema nasilju, ove režimske provokacije su ih navele da potpuno opravdavaju fizički obračun sa režimskim huliganima. Ovo rastuće militantno raspoloženje među masama, kao i apsolutna podrška protestima od strane šire javnosti, pa čak i javnih ličnosti, inicijalno su naterale Vučića da se prvo povuče od predloženih izmena u Zakonu o eksproprijaciji, prihvati predložene izmene demonstranata Zakona o referendumu, a mesec dana posle da odustane od najavljenog projekta Rio Tinto.

Nakon nekoliko godina uličnih mobilizacija protiv režima, ovo ne samo da je prva velika pobeda protiv režima u Srbiji, nego je i prva velika pobeda protiv krupnog kapitala kome on služi. Pored tog povlačenja, Vučić se toliko uplašio pokreta na ulicama da je svugde krenuo da rešava lokalne probleme meštana, kako bi pokušao da kupi socijalni mir.

Ova pobeda dočekana je sa velikom rezervom stanovništva, da se radi o potencijalnom manevru režima pred izbore. Postojale su indikacije da je u pitanju samo odlaganje novih poslova i pregovora sa Rio Tintom, i ostalim rudarskim kompanijama, do posle izbora. Ekološke organizacije zahtevaju moratorijum na iskopavanje bora i litijuma, kao garant odbrane prirode u Srbiji. Računajući na ovakvo raspoloženje, vrlo verovatno nas čeka nastavak borbe posle izbora.

Svakako, čak i kad bi se desio moratorijum na iskopavanje litijuma i bora i da momentalno uspemo u borbi za zaštitu prirode, ova pobeda protiv Rio Tinta mora da bude putokaz za dalje pobede protiv krupnog kapitala. Kako je jedan od govornika na protestu rekao „u ovoj državi ima toliko problema da imamo razloga da protestujemo svaki dan”. Kao za vreme protesta 2017. i tadašnjim štrajkom Fijata, ove demonstracije i izbori mogli bi biti okidač za oživljavanje radničke borbe.

Ovi događaji samo su produbili unutrašnje sukobe unutar vladajuće koalicije, a posebno Srpske napredne stranke. Simpatizeri i članovi stranke nižeg ranga neće moći gledati na incidente koje je izazvao režim bez rezerve. Ovi incidenti i Vučićev poraz su i doveli do drugačije preraspodele unutar parlamenta, te će sigurno dovesti do produbljenja krize u partiji, jer će to tražiti i drugačiju preraspodelu kolača, u kojoj će sigurno biti još više onih koji se osećaju oštećeno njome.

Kao što smo predvideli, bilo je pitanje vremena kada će se iz protestnih inicijativa formirati neka nova politička opcija. Spojem inicijativa koje su bile deo protestnih pokreta prethodnih godina i pojedinim predstavnicima prethodnog režima nastala je tzv. zeleno-leva koalicija Moramo i dobila oko 5% glasova na izborima. Iako je artikulacija protesta u političku opciju svakako bio nužan korak u razvoju borbe protiv Vučićevog režima, inicijativa u svojim načelima i političkom smeru ostaje vrlo apstraktna, od čega generalno tzv. „zelena” politika često pati u svetu i nije uspela da se znatno diferencira od Ujedinjene Srbije. Od glavnih aktera u koaliciji, jedino je Ekološki ustanak održao iole borbenu retoriku, dok se ostatak koalicije držao standardnih mlakih, apstraktnih priča o pravnoj državi, korupciji, o tome kako je glavna stvar srušiti Vučića, itd. koje su srpski birači čuli već milion puta. U tome leži neuspeh koalicije Moramo i ovaj neuspeh rezultovaće u preispitivanju smera unutar same koalicije između borbenijih aktivista i onih koji žele da se uhlebe u državnom aparatu i preporuče zapadnim ambasadama.

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Vučić i Srpska napredna stranka opet su pobedili na izborima primarno zato što ne postoji opozicija koja se usuđuje da kritikuje koren degradirajućeg životnog standarda u Srbiji, a to je kapitalizam. Kada je osam rudara poginulo u rudniku „Soko“, a 18 njih povređeno, u nesreći koja se lako mogla izbeći, umesto politike koja će u primarni fokus staviti probleme radnika, sve političke opcije mogle su samo da ponude svoje saučešće. To je zato što se sve stranke vlasti i opozicije finansiraju na osnovama sistema kojem profiti rastu što su uslovi rada radničke klase gori. Dok ne postoji partija koja će umesto ispraznih floskula i izjava saučešća govoriti istinu o trulosti kapitalizma, partija koja će biti iz radničke klase, stvari se na izborima neće menjati. Pokret protiv Rio Tinta pokazao je da se ljudi u Srbiji više pitaju kuda žele da vode svoju državu kada su aktivni u klasnoj borbi i u takvoj borbi leži velik potencijal za stvaranje radničke partije u Srbiji.

Stanje u Sloveniji nije stabilnije od prethodnih izbora. Janez Janša je došao na vlast, iako nije imao većinu, jer je birokratski uspeo da skupi podršku za formiranje vlade. Njegova vlada od samog početka nije stabilna, a to što je i dalje ostao na vlasti ima veze sa specifičnim okolnostima u Sloveniji gde je opozicija loše organizovana i ne uživa poverenje masa. Trenutno stanje u Sloveniji već dugo odražava nepoverenje koje mase imaju u političke elite i govori nam da se politički procesi u Sloveniji razvijaju ka sve većoj nestabilnosti.

U ovakvom kontekstu dogodila se pandemija koronavirusa. Dok je na početku izgledalo kao da će se Slovenija znatno bolje nositi s pandemijom nego ostale bivše jugoslovenske republike, ipak period koji je sledio pokazao je da slovenačka država ima slične probleme kao i ostale republike. Kao stabilnija i razvijenija ekonomija, Slovenija je mogla malo duže od ostalih republika da sprovodi restriktivne mere i karantin, ali sa druge strane ne i efektivne mere u sprečavanju širenja virusa, pa su brojke zaraženih u Sloveniji svakako rasle. To je pokazalo masama ružno lice kapitalističke države ispod roze sloja i na vrlo značajan i dubok način je promenilo svest masa. To je dodatno uzdrmalo poverenje u slovenačke institucije i sa time u vladu Janeza Janše.

Zdravstveni sistem u Sloveniji kao jedan od najkvalitetnijih među bivšim republikama Jugoslavije je pokazao svoje rupe koje su nastale merama štednja. On je pokazao iste probleme sa kojima se suočavaju sve ostale republike: nedostatak radne snage u zdravstvenim institucijama, koje Slovenija gubi tokom procesa iseljavanja kvalifikovane radne snage za Nemačku i Austriju usled tamošnjeg boljeg životnog standarda i boljih radnih uslova. Slovenački zdravstveni sistem tokom pandemije se pokazao nespreman da se nosi sa istom, a slovenačka država nesposobna da bilo šta uradi povodom nje. Rezultati restauracije kapitalizma i mere štednje napokon su izašli na površinu razbijajući iluzije koje je slovenačko društvo imalo u pogledu na sebe kao razvijene države sa velikom socijalnom sigurnošću. Promena koju je pandemija izazvala u svesti masa u Sloveniji imaće dubok i korenit efekat na klasnu borbu. Događaji ovakvih razmera ne mogu da ne promene svest radnim masama, a pogotovo ne u kontekstu Slovenije, koja za razliku od ostalih republika, ima snažan i dobro organizovan sindikalni pokret.

Foto: zurnal24.si

Ova promena svesti se već pokazala u prvoj polovini 2021. godine. Dogodili su se različiti protesti od kojih je najmasovniji bio protest 28. maja na kojem su učestvovali sindikati, studentske organizacije, različite građanske organizacije i stranka Levice. Ovi protesti su odražavali veliko nezadovoljstvo u slovenačkom društvu, ali najveći izraz tog nezadovoljstva bili su rezultati „Referenduma za pitku vodu”. On se održao 11. jula sa izlaznošću od 45,99% što nije uopšte loša izlaznost ako imamo u vidu da je na poslednjim parlamentarnim izborima izlaznost bila 52,64%, kao i to da niko u njima nije osvojio većinu, dok je na referendumu „protiv” zakona glasalo 86,58%, a „za“ zakon 13,42%. Ovi rezultati su značajni, jer pokazuju da slovenačko društvo, ili bar dobar deo slovenačke radničke klase lako ujedinjuje kad se na dnevni red postave pitanja koja direktno utiču na nju i njene interese, te da se ispod površine klasna borba polako intenzivira. To pokazuje da slovenačka radnička klasa ima razvijeniju klasnu svest i potencijal za snažnu klasnu borbu koja u narednom periodu otvara prostor za krupne društvene i političke promene u Sloveniji.

Protesti koji su se dogodili 28. maja na Prešernovom trgu su odrazili i politički potencijal za radničko organizovanje. Stranka Levica na protestu je bila dočekana sa aplauzom, što nam govori da ona uživa značajnu podršku kod radnika i omladine. Ovaj kontekst postavlja Levici veći zadatak nego njoj sličnim strankama u regionu. Ona je u poziciji da se poveže sa radnim masama i da postane katalizator nakupljenog gneva i ozbiljan organizator političke borbe radničke klase.

Da bi se Levica nosila sa zadatkom da postane katalizator klasne borbe i predvodnik radničke klase ka društvenoj promeni, ona mora da menja svoj pristup prema politici, umesto da se koncentriše isključivo, ili bar u najvećoj meri, ka parlamentarnoj borbi, te da počne ozbiljno da se bavi organizovanjem i povezivanjem sa radničkom klasom. Iako možemo da kažemo da ona ima saradnju sa sindikatima, pa i da pokušava da sindikalizuje radničku klasu, to koliko ona radi nije dovoljno i svodi se samo na puki sindikalizam. Da bi zaista mogla da postane ozbiljan politički faktor mora postati partija sa revolucionarnim programom, transformirati svoju strukturu u revolucionarnu kako bi mogla integrisati radnike kao sastavni deo svoje strukture i obaviti domaći zadatak političke edukacije članstva, aktivista i kadrova u njenoj strukturi na marksističkim klasnim osnovama.   

Iako na prvi pogled deluje kao sasvim suprotna pojava u društvu, antivakcinalni pokret u Sloveniji odražava istu situaciju političke nestabilnosti i nepoverenja u institucije kapitalizma. Antivakcinalni protesti nam pokazuju da postoji sve veća polarizacija u slovenačkom društvu. Ta polarizacija se manifestovala u svom reakcionarnom obliku zbog nesposobnosti „savremene” levice da uspostavi kontakt sa masama i da tu nestabilnost i to nepoverenje kanalizuje na revolucionaran način. Antivakcinalni pokret u Sloveniji je bio snažan. Na protestima je došlo do više sukoba između policije i demonstranata, a policija je upotrebila silu kakvu nije ni na jednom protestu do sada, osim možda na protestu protiv deložacije društvenog centra Rog. To nam govori da se slovenačka vlast oseća ugroženo pred pokretom koji je trenutno pod vođstvom krajne desnice, a polarizacija koja se u društvu razvila preispituje stare političke odnose. Kad bi postojala levica sa revolucionarnim programom, u ovim uslovima gubitka poverenja u kapitalističke institucije, to bi podiglo klasnu borbu na sledeći nivo.

Foto: zurnal24.si

Odnos političkih snaga u Sloveniji nije uopšte jasan. Ankete iz kraja januara nisu pokazivale jasnu sliku, iako možemo da uvidimo da ne postoji ni jedna stranka koja bi imala jasnu većinu. Stranka Janeza Janše je u tim anketima uživala najveću podršku sa 18,5%, no zanimljivo je da su skoro trećina ispitanika odbijali da odgovore ili nisu znali za koga će glasati. Stvari su se u vrlo kratkom periodu promenile, na te prema poslednjim anketama Pokret Sloboda uživa veću podšku od SDS (Janša), dok Levica ima veću podršku od Socijaldemokrata. Teško je dati prognoze ko bi mogao formirati sledeću vladu, jer i na prošlim izborima formiranje vlade je bilo komplikovano, ali jedno možemo da kažemo sa sigurnošću jeste da postoji velika verovatnoća da Janez Janša neće biti deo nove vlade. Ionako on ne može osvojiti većinu, da li će formirati vladu sa nekim zavisi od toga kako se postavi opozicija, za koju se jasno vidi da takođe nema značajnu podršku u masama. Formiranje vlade zavisiće i od toga kako se Levica postavi. Nažalost u datim uslovima Levica je daleko od toga da kanalizuje postojeće nezadovoljstvo i da ga iskoristi za društvenu promenu. Kako god da se okrenu stvari, čak i kad bi Robert Golob iz Pokreta Sloboda formirao vladu, njihova politika koja se zasniva na liberalnim iluzijama o kapitalističkom društvu i pravnoj državi, politike koje slovenačka država sprovodi neće se znatno promeniti, a s time bi se politička kriza u Sloveniji produbila. Ovakva politička nestabilnost nam govori da će i sledeća vlada u Sloveniji biti vlada krize i da se u slovenačkom društvu razvijaju procesi ispod površine i da će se klasna borba intenzivirati u narednom periodu šta se i reflektuje u porastu podrške Levici u predizbornom periodu. (Ovaj dokument je izglasan 23. aprila, dan pre izbora u Sloveniji. Na izborima je Pokret Sloboda Roberta Goloba osvojio 41 poslaničko mesto od ukupno 90 koliko broji slovenački parlament, Levica je osvojila 5 tj. 4 mandata manje nego na izborima 2018. godine i pored toga što su poslednje ankete pokazivale rast podrške.)

... i odjeci krize

Foto: Srna

Vlasti u Bosni i Hercegovini su se pokazale kao jedne od najnesposobnijih u suzbijanju pandemije KOVID-19 na prostoru bivše Jugoslavije. Još od polovine 2020. godine, vlasti u oba entiteta su zbog pritiska sitne buržoazije krenule u postepeno popuštanje epidemioloških mera i oprale ruke od bilo kakve odgovornosti prebacivanjem težišta na individualnu odgovornost i apelom na pojedince da se vakcinišu i poštuju epidemiološke mere. Ovakva politika je dovela do porasta zaraženih i u jednom trenutku tokom jeseni 2021. godine BiH se našla na prvom mestu u Evropi po broju umrlih od posledica KOVID-19  na milion stanovnika, a druga u svetu. Ovoj brojci treba pridodati i veliki broj umrlih koji nisu direktno umrli od posledica zaraze korona virusom, ali jesu od nemogućnosti da im se pruži medicinska nega zbog opterećenosti zdravstvenih ustanova.

Iako su vlasti obezbedile dovoljan broj vakcina, sam proces vakcinacije ide veoma sporo. U trenutku pisanja ovog dokumenta, broj vakcinisanih jednom dozom vakcine na prostoru cele Bosne i Hercegovine iznosi svega 27%. Do sada je u BiH zbog isteka roka propalo preko 700 000 doza vakcina. Ove brojke su poražavajuće i ne mogu se pripisati isključivo individualnoj neodgovornosti i uticaju antivakcinalnog pokreta. Apeli za poštovanjem mera i vakcinisanjem koji dolaze od političara i predstavnika vlasti ne dopiru do stanovništva. Ovo nije iznenađujuće ako u obzir uzmemo nepoverenje među stanovništvom prema trulom bosanskohercegovačkom tajkunsko-političkom establišmentu i njihovim protivrečnim epidemiološkim merama i politikama koje u prvi plan stavljaju političke i ekonomske interese, a ne stručne i zdravstvene potrebe. Dok se ljudima preporučuju mere, u isto vrijeme se političari javno eksponiraju bez mera zaštite na privatnim žurkama i političkim skupovima.

Režim Milorada Dodika je dugo izgledao kao stabilan i bez pretnje da ga ugrozi opozicija. Ova stabilnost je proizilazila iz mogućnosti održavanja socijalnog mira, s jedne strane manipulacijom glasačkog tela koje čini klijentelističku mrežu vladajuće stranke i sitnim potkupljivanjima penzionerske populacije, a sa druge strane odlazak mlađe populacije na pečalbu u inostranstvo deluje kao izduvni ventil masovnog nezadovoljstva. Sve je ovo vešto pokriveno nacionalističkom retorikom, izazivanjem političkih kriza i spinovanjem istih do iznemoglosti kako bi se fokus naroda u RS sklonio sa ekonomskih problema i mizernog životnog standarda. Značajan udarac režimu se dogodio na lokalnim izborima 2020. godine kada je izgubio mesto gradonačelnika Banja Luke ubedljivom pobedom opozicionog političara Draška Stanivukovića.

Kao nikada pre, 2021. godinu je obeležilo nekoliko afera i skandala u koje su bili uključeni kadrovi vladajućeg SNSD-a i kadrovi koji su deo vladajuće koalicije. Afera koja je dobila dosta prostora u medijima je bilo hapšenje direktora Instituta za javno zdravstvo RS Branislava Zeljkovića, inače kadra Ujedinjene Srpske, koalicionog partnera  SNSD-a, koji je uhapšen pod optužbom za zloupotrebu službenog položaja tokom nabavke medicinske opreme u tzv. „korona ugovorima“. Druga afera koja je takođe vezana za zdravstveni sektor je „afera kiseonik“. Danima je ova afera bila u žiži javnosti u kome se direktor, Univerzitetsko-kliničkog centra RS, kadar vladajuće stranke, dovodio u vezu sa nabavkom medicinskog kiseonika od firme koja nema dozvolu za uvoz medicinskog već tehničkog kiseonika, a gde je vlasnik firme od koje se kupuje kiseonik takođe bivši ministar. Nakon toga usledila su još dva skandala u vrhu vladajuće partije, gde su u javnost procurile eksplicitne slike gradonačelnika Prijedora Dalibora Pavlovića koje su zgrozile javnost, a onda je u jednoj od policijskih racija u banjalučkim kafićima uhapšen i blizak saradnik Milorada Dodika zbog posedovanja opojnih sredstava.

Kao i uvek u Bosni i Hercegovini, kada fokus treba skloniti sa ozbiljnih ekonomskih problema i socijalnog stanja u kojem se nalaze radni ljudi, ili sa sopstvenih manipulacija, korupcije i afera, bh tajkunsko-politička elita pribegava oprobano starom receptu podizanja nacionalnih tenzija i kreiranjem institucionalnih kriza oko trivijalnih pitanja. Ovaj put je svoju ulogu kolonijalnog upravnika imperijalizma odigrao sada već bivši visoki predstavnik Valentin Incko nametanjem dopune krivičnog zakona oko kažnjavanja negiranja genocida. Ova odluka je došla kao naručena Miloradu Dodiku, ali i većini bošnjačkih političara. Dodik je ovo predstavio kao napad na RS i pojačao već ionako prisutnu retoriku u RS negiranja obima zločina koje su počinile snage bosanskih Srba u Srebrenici u leto 1995. godine. Bošnjački političari su tu odluku pozdravili u pokušaju da uz pomoć imperijalizma nametnu obavezu ratnih reparacija na celokupno stanovništvo RS i Srbije. Bošnjačka tajkunsko-politička elita se takođe konstantno trudi u traženju intervencija visokih predstavnika kako bi joj pomogli u “naguravanju” sa u prvom redu srpskom ali i sa hrvatskom vladajućom elitom u grabljenju plijena i kontroli državnog aparata koji čine zajedničke institucije Bosne i Hercegovine. Za to im služe nevine bošnjačke žrtve iz prošlog rata kako bi im poslužili kao zgodan žeton u čisto profiterskim kalkulacijama i građenju legitimiteta na nevinim žrtvama iz sopstvenog naroda. Formalističkim insistiranjem na terminu „genocid”, tajkunsko-političke elite u oba entiteta pokazuju da ih žrtve ne zanimaju iz humanističkih razloga već samo kao oruđe za skupljanje jeftinih poena i dnevne političke manipulacije.

Kako bi se na novoj nacionalističkoj histeriji pripremio za opšte izbore 2022, Dodik je povukao predstavnike RS iz zajedničkih državnih institucija, najavio referendum i otcepljenje i napao novog visokog predstavnika Kristijana Šmita. Stari igrokaz i kakofonija bacanja prašine u oči i guranja ozbiljnih problema običnih ljudi koji su pritisnuti nizom poskupljenja osnovnih životnih namirnica. Ostaje pitanje kakvo će raspoloženje javnog mnjenja pokazati opšti izbori.

Foto: Fena

Najznačajniji događaj koji se dogodio u Bosni i Hercegovini, a da nisu političke krize i nacionalistička prebacivanja tajkunsko-političke elite, jeste štrajk rudara u Federaciji BiH krajem novembra 2021. godine. Iako na kraju štrajka glavni zahtevi rudara, zahvaljujući predaji sindikalnog vođstva, nisu ispunjeni, ovaj štrajk svakako predstavlja korak napred u klasnoj borbi bh radnika. Dimenzija štrajka koji predstavlja iskorak iz partikularne borbe rudara, jer je po prvi put štrajk uključio skoro 7000 rudarskih radnika i sedam sindikalnih organizacija, postavlja pitanje daljeg položaja radništva u BiH uopšte, jer je glavni ekonomski zahtev štrajka bio povećanje osnovice za obračunavanje minimalne plate. Povećanje osnovice minimalnih plata u rudnicima bi postavilo presedan i ohrabrilo ostale sektore bh radništva da zahteva slično, te uvuklo nove slojeve radnika u borbu za poboljšanje svog ekonomskog i društvenog položaja, što se i desilo u Sarajevu 30. novembra sa protestom 8 sindikata iz javnog sektora pred zgradom kantonalne vlade, koji su tražili povećanje plata, kao i protesta nekoliko hiljada penzionera u Zenici. Pretnja od takvog razvoja događaja je navelo Federalnu vladu da rudarski štrajk što pre okonča, ako je moguće bez ispunjenja osnovnih (glavnih) zahtjeva.

Ono što se sigurno ne može poreći jeste spremnost rudara i njihovih porodica da radikalno istupe u odbranu svojih prava i zahteva. Veliki protest održan 23. novembra ispred zgrade vlade, na kome su se okupili radnici sedam rudnika koncerna Elektroprivrede BiH je služio kao uvod u jednu hrabru borbu, koja se nakon raspuštanja protesta u Sarajevu nastavila blokadom rada rudnika i nizom protesta rudara i njihovih porodica u Zenici, Tuzli, Brezi i Kaknji u narednim danima. Borbena ustrajnost i radikalna odlučnost rudara, koja se dugo među bh radničkom klasom nije javljala, u kratkom je periodu uspela da privuče pažnju i podršku većine javnosti i baci vladu u paniku.

Ako išta, rudari su u svojoj borbi postavili uzor koji ostatak radničke klase može da sledi. Važno je naravno naglasiti da završetak rudarskog štrajka na ovako gorak način ne predstavlja potpun poraz, jer mnogi manji, ali važni zahtevi bi po potpisanom sporazumu trebali biti ispunjeni, poput uvezivanja radnog staža i uplate doprinosa za penzionisanje jednog dela rudara. Može se naslutiti da ovo nije kraj rudarskih borbi za poboljšanje svog materijalnog položaja. Rudari i dalje rade sa zastarelim tehnologijama u uslovima opasnim po život, a sada i uz pretnju smanjenja plata, dok im se radni staž i zdravstveno osiguranje neredovno uplaćuju. U međuvremenu, Javno preduzeće Elektroprivreda BiH svake godine beleži veliki profit. Proces restrukturiranja rudnika pod izgovorom prelaska na obnovljive izvore energije rudare sve više gura u siromaštvo. Ove okolnosti će rudare ponovo u narednom periodu gurati u borbu protiv tajkunsko-političke elite. Ova borba je napravila bitan iskorak u ujedinjavanju rudara iz svih rudnika. Naredni korak je borbeno ujedinjavanje i ostalih sektora radničke klase u BiH čiji položaj nije puno bolji i stalno je pod pretnjom daljeg srozavanja životnog standarda.  U svakom slučaju rudarski štrajk predstavlja siguran uvod u jedan novi period zaoštravanja klasnih sukoba u BiH.

Makedonija se već dugo vreme užasno suočava sa pandemijom KOVID-19. Iako je na početku vlada odavala lažni utisak da je sve pod kontrolom, brzo su na površinu isplivale sistemske anomalije u zdravstvenom sektoru zbog sistemskog uništavanja i neulaganja u javno zdravstvo u korist privatnog. Pre godinu dana, Makedonija je bila u top 5 zemalja po broju preminulih od posledica KOVID-19 po glavi stanovnika. Broj indirektnih žrtava je još veći, jer se kao rezultat pandemije zdravstveni sistem raspao i onemogućio lečenje pacijenata sa drugim bolestima. Od ukupnog broja testova na KOVID-19, za dve trećine se plaćalo u privatnim klinikama.

Sve ovo vreme vlasti su zakasnelo sprovodile mere, ili su one bile samo delimične, često ignorišući preporuke zdravstvenih radnika. To je bilo za očekivati, jer odlučno i efikasno sprovođenje mera bi ugrozilo profite kapitalističke klase i makedonske vlade koja joj služi. Zbog toga, vlada mora da održava iluziju da radi u interesu „svih građana“, manevrišući i balansirajući između potreba kapitalista sa jedne strane i potreba radne većine sa druge. Iako domaći i svetski zdravstveni stručnjaci najavljuju da će sa omikron sojem završiti pandemija i da će bolest postati endemska, ipak je cena koju je stanovništvo platilo prevelika i u budućnosti će se videti svi negativni efekti privatizacije zdravstva.

Posle četiri i po godine na vlasti, SDSM nije uspeo da ispuni šta je obećao (pogotovo u sferi borbe protiv korupcije) i njena vladavina je bila obeležena većim i manjim skandalima koji su podrili već poljuljani legitimitet režima. SDSM je nastavio da vlada u interesu kapitalističke klase, pružajući male i ništavne ustupke radničkoj klasi. Požar u modularnoj bolnici u Tetovu, letnji požari u nekoliko regija zemlje, pokazali su da vlada neće preuzeti na sebe nikakvu odgovornost, kako bi održala koalicioni mir, te da je ceo sistem perifernog kapitalizma disfunkcionalan i nesposoban da osigura osnovne ljudske potrebe.

I dok se nema za potrebe radnog naroda, servilnost u spoljnoj politici se nastavila povećanim odvajanjem budžeta za ispunjavanje NATO standarda. U svom sporu sa Bugarskom, vlada je sprovodila bezobzirnu politiku, vođena utopijskim snom ulaska u EU pod svaku cenu, otvarajući vrata istorijskom revizionizmu (preispitujući značaj narodno-oslobodilačke borbe i socijalističke revolucije) i jačajući antikomunističku politiku prema modelu zvanične bugarske politike. Ovo u krajnjoj liniji ima za cilj dublji prodor bugarskog kapitala u Makedoniju i jačanje regionalne uloge slabe bugarske buržoazije. Ovi potezi u krajnjoj liniji iritiraju etnička osećanja mnogih Makedonaca i otvaraju vrata jačanju nacionalističkih struja koje bi mogle profitirati u ovakvoj situaciji.

U ovakvoj situaciji, dodatno začinjenoj unutarpartijskim podelama i otkazivanjem poslušnosti manjih koalicionih partnera, SDSM je samouvereno i arogantno izašao na lokalne izbore, uveren u sopstvenu pobedu. Na izborima se desio debakl za vladajuću koaliciju gde je opozicioni VMRO-DPMNE odneo pobedu u više od polovini opština i glavnom gradu Skoplju, što je prvi put u izbornoj istoriji Makedonije da je neka centralna vlada doživela tako velik poraz na lokalnim izborima koje je sama pokrenula.

Motivisana svojim uspehom i podelama u redovima vlade, opozicija je najavila formiranje nove većine i podnela zahtev u skupštini za izglasavanje nepoverenja vladi. Ipak, vlada je uspela da preživi to glasanje kroz razne sudske mahinacije i pritiske ambasadora zemalja EU.

Naravno, „žrtva“ za uspeh ovih mahinacija bila je ostavka premijera Zaeva, koju je najavio posle druge runde lokalnih izbora. Ovde nije u pitanju nikakvo herojstvo, niti čuvanje čistog obraza kako to neki apologeti vlade žele da prikažu, nego potez na koji je vlada bila prisiljena da bi se sprečilo njeno rasformiranje kao dokazanog partnera imperijalističkih tutora.

Njegov naslednik na funkciji premijera je Dimitar Kovačevski – dosadašnji zamenik ministra finansija i član izvršnog odbora SDSM koji je kadar trećeg ešalona u partiji tzv. „Skopskog krila“ koje je za vreme Zaeva važilo za marginalizovano. Kovačevski je tipični predstavnik kapitalističke klase – sa akcijama i udelom u većim firmama i menadžerskim pozicijama u makedonskom telekomunikacionom sektoru. Njegov izbor je kompromis nekoliko unutarpartijskih struja i od njega se očekuje da stabilizuje vladu. On je najavio tehnokratsku vladu, što za nas ne znači ništa drugo do spretno vladanje u interesima kapitala.

Nestabilnost krhke vladajuće većine će se produžiti i opstaće do redovnih parlamentarnih izbora u 2024. godini uz značajnu direktnu podršku imperijalizma u produžavanju njenog života. U svakom slučaju, biće teško novom predsedniku i premijeru da se nose sa situacijom i zadrže vlast do kraja mandata.

Kada se komentariše partija Levice, treba da se ima u vidu da se radi o sistemskoj partiji koja se potpuno prepustila buržoaskom politikantstvu i skupljanu političkih poena kroz jeftine trikove. Levica je primarno fokusirana na „visoku politiku“ i koketiranje sa nacionalnim pitanjem, gde u momentima zagovara otvoren šovinizam, sve na štetu vođenja radničke politike i zapostavljanjem socijalnih pitanja. Levica je davno napustila izvorne socijalističke pozicije na kojima je osnovana, odrekla se građenja socijalističkih kadrova i socijalističke politike i zapala u zamku građanske (buržoaske) politike.

U nedostatku svojih levičarskih kadrova na poslednjim lokalnim izborima, Levica nastupa sa „popularnim urbanim figurama“ iz biznis sektora u nadi da će dobiti podršku na izborima. Jedna socijalistička partija ni na kraj pameti ne bi pomislila da kandiduje ovakve kandidate, no za Levicu, kakva je sada, ideje i interes radnika nisu prioritet, nego je prioritet gola borba za glasove, što će pružiti solidan finansijski budžet.

Ironično, iako je partija parlamentarna i raspolaže velikim finansijskim sredstvima i prilično je popularna (što najviše ima veze sa ličnom popularnošću Dimitara Apasieva), ipak je kadrovski i strukturno dosta slaba, skoro da nema socijalista u svom članstvu (više je socijalista i komunista van partije, nego u njoj) i njeno sedište više služi kao svetleća reklama. Radi se samo za kampanje, umesto da se bude na mestima gde se gradi socijalistička i radnička politika. U vremenima kada je partija bila vanparlamentarna i nije imala finansije, pre nego što se desila njena desna degeneracija, imala je dobre strukture i više kadrova koji su bili spremni graditi i zalagati se za socijalističku politiku, bez prečica i bez nadanja za momentalnim uspehom.

Partija Levice imala je izborni uspeh i osvojila oko 50 mesta na poslednjim lokalnim izborima u skoro svim većim opštinama zemlje. Uprkos ovom izbornom uspehu, pogrešna politika i orijentacija ostali su glavna karakteristika partije. Njeni predstavnici u nekoliko opština su formirali većinu sa desničarskim VMRO-DPMNE što ih je odmah raskrinkalo kao populiste i oportuniste koji nemaju dodirnih tačaka sa idejama socijalizma i levice uopšte. U mnogo opštinskih skupština oni su obična glasačka mašinerija za potrebe i politiku DPMNE. Levica je nekad prinuđena da glumi socijalnu osetjivost kako bi očuvala svoj levičarski imidž, kao što je bio predlog Zakona o minimalnoj zaradi u skupštini koji je izrađen od strane Sindikalnog saveza. No, i pored ovoga, partija ne služi kao referentna tačka za radničku klasu i neće biti faktor u radničkoj borbi koja sigurno dolazi na dnevni red zbog pogoršanja životnog standarda i ekonomske krize.

Od 1. januara domaćinstvima u Makedoniji računi su porasli za 9.5%, koji su još veći ako uračunamo ukidanje jeftine struje od 14 do 16 časova. Opravdanje vlasti za ovaj potez je poskupljenje struje na svetskom tržištu i ekonomska kriza koja je pogodila preduzeća koja su proizvođači i snabdevači električnom energijom. Mnoge kompanije koje snabdevaju domaćinstva strujom se nalaze u situaciji gde nemaju potrebne zalihe i krše ugovore za snabdevanje električnom energijom.

Na vrhuncu energetske krize, najskandalozniji je bio potez privatne firme za snabdevanje toplotne energije (BEG) koja je usred grejne sezone najavila da će da isključi centralno grejanje za oko 220 hiljada ljudi u glavnom gradu, sa ciljem da prinudi državu na subvencije, pošto nije imala resursa da održi snabdevanje. Ovo je još jedan primer podruštvljenja gubitaka i privatizacije dobitka. Odgovor države bio je polovičan i ona je samo privremeno preuzela vođenje BEG-a, dok se ne stabilizuje situacija, gde će se nakon toga kompanija vratiti na upravljanje vlasniku. Ovo je još jedan dokaz potrebe za nacionalizacijom i radničkom kontrolom nad ključnim proizvodnim kapacitetima, kako ne bi bili ostavljeni na milost i nemilost profitnih motiva kapitalista. Naravno, ovaj zadatak neće biti izvršen od strane trenutne vladajuće elite.

Foto: Fena

U poslednjem periodu svedočili smo i blagom oživljavanju sindikalne borbe. Najveći reprezentativni sindikat SSM pokušava da se nametne kao aktivna strana u tzv. socijalnom dijalogu, za razliku od ranije gde je rukovodstvo sindikata imalo totalno podanički odnos prema državnoj vlasti. SSM je pojačao kampanju i veću aktivnost na društvenim mrežama, pokušavajući da dođe do mladih radnika i privuče ih svojim redovima.

Sindikat je organizovao protest u decembru, koji je imao solidan odziv, sa ciljem da se ispune zahtevi za minimalnom zaradom od 18.000 makedonskih dinara, novi kolektivni ugovor i pravo na regres (K-15) za javni sektor i neradnu nedelju. Sam tok protesta i način na koji je sindikalno rukovodstvo pregovaralo izazvalo je opravdane sumnje da je rukovodstvo u saradnji sa vladom. Naravno, vlada ima korist u tome da ubedi radnike da socijalni dijalog funkcioniše i da joj stalo do radnika, a sindikalno rukovodstvo ima korist od toga da deluje da radi u korist svog članstva, i to uspešno, sve sa ciljem da održi svoj privilegovani položaj. U momentu pisanja ovih redova, samo je zahtev za neradnom nedeljom delimično ispunjen, dok su se pritom dali ogromni ustupci i olakšice kapitalističkoj klasi. Vlada pod pritiskom kapitalista izbegava povećanje minimalne zarade. Naravno, sindikalno rukovodstvo nastaviće da bude podložno za neke kompromise koji će biti na štetu radnika.

Osim koronavirusa i inflacije koja sve jače steže kaiš radničke klase u Hrvatskoj, od ostalih događaja vredi spomenuti da Republika Hrvatska planira početkom 2023. ući u evrozonu čime gubi poslednje ostatke monetarne autonomije, iako su hrvatske vlade i centralna banka već decenijama ionako obični kompradorski serviseri evra, odnosno kapitala zemalja centra EU. Ultradesnica je krajem godine organizovala neuspešnu peticiju pod nazivom „Očuvajmo hrvatsku kunu“, čime je vladajućem HDZ-u ostavljen otvoren prostor da se u evrozonu uđe bez narodnog referenduma.

Jedan od najjasnijih pokazatelja opšte zaostalosti i nesposobnosti Republike Hrvatske kao periferije EU jeste i katastrofalno spora obnova potresom pogođenih područja – Grada Zagreba i posebno Banije. Za razliku od vlada SFRJ koje su se nakon potresa bacale na posao brze i uspešne sanacije, Vlada RH nije u stanju doneti bilo kakav plan oporavka i sanacije, a čak ni povući novac iz EU fondova, koje puni upravo hrvatska i evropska radnička klasa, jer je do sada iskorišćeno samo dva posto tih sredstava. Sve je izvesnije da će mnogi stanovnici Banije i sledeću zimu provesti u kontejnerima, kao što će neki građani Zagreba u centru grada i dalje morati paziti da se nešto ne odlomi s krova i padne na ulicu.

Što se tiče nove zagrebačke vlasti iz redova zelene levice, njihov plan reorganizacije gradskih preduzeća za sada se ne razlikuje mnogo od tipičnih neoliberalnih mera štednje. Nakon „snimanja“ situacije u gradskim preduzećima i zagrebačkom Holdingu kao centralnom trgovačkom društvu, izašli su sa planom sistematizacije i otpuštanja, pri čemu su se na listi za odstrel našli i mnogi operativni radnici i radnice (kuvarice, čistačice, domari, vozači, bezbednjaci itd). Čitav proces tekao je netransparentno, budući da su i sami sindikati u Holdingu ostali zatečeni gotovim predlogom u čijoj izradi nisu sudelovali. Nakon reakcije sindikata koji upozoravaju da operativnih radnika i radnica već ionako fali previše, te da treba otpuštati rukovodeće kadrove koji su se u vremenu Milana Bandića širili na izmišljenim radnim mestima, Možemo! je pozvalo na smirivanje situacije, kazavši da su to samo okvirni planovi koji će se još raspraviti sa sindikatima i kako neće doći do otpuštanja, već prekvalifikacija. Ostaje nam videti kakav će biti daljnji razvoj situacije, ali dosadašnje ponašanje nove vlasti prema sindikatima i radnicima u njima je izazvalo ogorčenost i neizvesnost. Naredne mesece stoga treba čekati uz poziv na oprez i spremnost na industrijske akcije.

Najvažnija inicijativa u Hrvatskoj protekle godine svakako je inicijativa Za radnički Zakon o radu. Ona okuplja političke stranke, sindikate, udruženja i političke organizacije koje se protive najavama izmena postojećeg ZOR-a u smjeru novih pogodovanja kapitalu, odnosno novim rundama fleksibilizacija i liberalizacija tržišta rada. U inicijativi ne učestvuju sindikalne centrale čija vođstva već decenijama služe kao ukras u tzv. socijalnom dijalogu, ali učestvuju manji i borbeniji sindikati sa oko 20 000 članova.

Foto: Marko Lukunic/PIXSELL

Čitavi pregovori oko novog ZOR-a vode se u potpuno netransparentnim okolnostima, pri čemu u javnost cure informacije koje bi sve radnike i radnice trebale pozvati na zabrinutost i otpor. Iako buržoaska politika i medijski inženjering fleksibilizaciju i liberalizaciju uvek predstavljaju kao interes čitavog društva, društvena stvarnost poslednjih 10-ak godina pokazuje da se radi o interesu preduzetničke društvene manjine. Posledica fleksibilizacije aktuelnog ZOR-a iz 2014. bio je nagli porast nesigurnih, prekarnih oblika rada (sve više ugovora na određeno, agencijskog rada, prekovremenog rada i sl.) u svrhu akumulacije kapitala, a famozna liberalizacija pokazala se kao oslobođenje kapitala od nadzora države i sindikata. Stoga ne treba čuditi da je, uz opštu korumpiranost i deindustrijalizaciju, upravo zbog takvih radnih odnosa iz Hrvatske od ulaska u Evropsku uniju iselilo preko 350 000 ljudi, čime je zemlja na popisu stanovništva prošle godine spala na 3,8 miliona.

Kao da to nije dovoljno, traže se mere poput povećanja zakonski dozvoljenog broja prekovremenih sati, lakše otpuštanje radnika koji imaju ugovor na neodređeno, otežavanje (ionako sve težeg) prava na štrajk i položaja sindikalnog poverenika i dr. Inicijativa Za radnički zakon o radu stoga traži promjene ZOR-a u smeru interesa radništva, uz čitav niz konkretnih predloga s ciljem jačanja radničko-sindikalnog položaja na tržištu rada. Političke stranke centra i desnice ovu inicijativu uredno ignorišu, dok su stranke levog centra i zelene levice (SDP i Možemo!) uputile deklarativnu podršku, ali za sada bez namere za uključivanjem. Tako su, uz neke političke organizacije, udruženja i borbene sindikate, jedine političke stranke u inicijativi Radnička fronta i Socijalistička-radnička partija. Važnost ove inicijative treba biti prepoznata i u drugim republikama bivše Jugoslavije s obzirom da je položaj radništva i tamo sličan hrvatskom, kao što su i vlade takođe naklonjene servisiranju interesa kapitala. Marksistička organizacija Crveni je jedan od pokretača ove inicijative i u njenom radu učestvuje od samog početka.

Pad partije Mila Đukanovića na izborima opravdano je dočekan sa slavljem kao pad bonapartističke partije koju decenijama vodi nezaobilazna ličnosti u crnogorskoj politici. Ipak, njegov pad nije rešio krizu crnogorskog društva koju je on pokrenuo, nego mu samo promenio formu. Umesto Đukanovića na vlast je došla koalicija srpskog nacionalizma i liberalne građanske politike, koja je na kraju čak intenzivirala svoju uslužnost imperijalizmu i produbila podele u Crnoj Gori koje je pokrenuo Đukanović.

Kriza u koju je ova koalicija upala za samo godinu i po dana svoje vladavine, govori koliko je koalicija za rušenje Đukanovića bila nestabilan savez u startu. Računajući da je ceo sukob dojučerašnjih saveznika vrlo apstraktan, može se pretpostaviti da je sukob oko prostog pitanja daljeg smera u kojem će Crna Gora ići, što je ispod površine u stvari pitanje podele kolača među političkom elitom i vladajućom klasom Crne Gore.

Potpuno veštačke nacionalne tenzije u Crnoj Gori, koje nisu postojale do pre dve godine služe podeli radničke klase Crne Gore na nacionalnoj osnovi i zamagle krizu crnogorskog kapitalizma. Razrešenje ovih podela neće se moći naći ni u crnogorskim, ni u srpskim nacionalističkim, ali ni u liberalnim građanskim opcijama, koje sve u svojoj suštini služe pre svega interesima krupnog kapitala, nego će ga naći u radničkom internacionalizmu, kao zajedničkom sadržaocu muka svih naroda Crne Gore.

Iako je svet poslednjih meseci privremeno odahnuo mutacijom koronavirusa u benigniju Omikron varijantu, položaj radničke klase na Balkanu i u svetu ove je godine pritegnut inflacijom čija se spirala ne može tačno predvideti. Imperijalistički sukob u Ukrajini u februaru je ušao u novu fazu nakon Putinove vojne invazije, što je, osim novih žrtava i vala izbeglica, prouzrokovalo i nagli rast cena osnovnih potrepština i energenata u zemljama koje u tom pogledu zavise od ukrajinske i ruske robe. Ovde spadaju i republike bivše Jugoslavije, koje su ionako već dugi niz godina suočene sa lošim životnim standardom i visokom stopom iseljavanja.

Izvor: Марксистская Тенденция

Osim poskupljenja, rat u Ukrajini na dnevni red je postavio i nacionalno pitanje i odnos komunista prema njemu. Naša internacionala IMT od samog je početka zauzela stav radničkog internacionalizma, objašnjavajući stvarne uzroke ovog rata čiji je karakter u suštini reakcionaran. Radni narodi Ukrajine, Donbasa i Rusije uvučeni su u sukob ruskog i zapadnog imperijalizma. Od početka Putinove invazije, ratna propaganda je na obe strane maksimalno upregnuta s ciljem huškanja i poticanja opšte militarizacije. Za razliku od desnice, liberalnog i levog centra i zelenih, koji su u ovom sukobu odabrali jednu stranu i podupiru naoružavanje, komunisti u svim zemljama na ovaj rat gledaju s istog stajališta i protive se histeriji nacionalizma i militarizma u zemljama u kojima žive. U takvim okolnostima, stanje na Balkanu je posebno zanimljivo budući da je ovde svojevrsna raskrsnica NATO pakta i ruskog imperijalizma, što doprinosi podgrevanju situacije među balkanskim kompradorskim elitama i senzacionalističkim spekulacijama o nekom novom mogućem sukobu na našim prostorima. Tako je rat u Ukrajini i pred komuniste na jugoslovenskom prostoru postavio zadatak isticanja zastave radničkog internacionalizma, čime se jasno određujemo prema nacionalnom pitanju u Ukrajini i Donbasu, ali i ovde.

Kao dosledni kritičari svih marionetskih vlada na Balkanu, Crveni su novu fazu rata u Ukrajini dočekali sasvim spremni i potkovani, reagujući na njega složno i saglasno, ne dozvoljavajući propagandi nijedne strane da zamuti društvenu stvarnost i utiče na naš stav. Radni ljudi Balkana taoci su svojih kapitalističkih vlada koje ih drže u stanju stalne egzistencijalne nesigurnosti, ali i međusobnog animoziteta, kako bi igrali jeftinu ulogu tobožnjih „zaštitnika nacionalnih interesa“. Uz svest o klasnoj i tajkunskoj prirodi tzv. nacionalnih interesa, Crveni se zalažu za što čvršće povezivanje i bratstvo svih radnih naroda na jugoslovenskom prostoru, te kolektivno odbacivanje politika imperijalizma i nacionalizma s konačnim ciljem udruživanja u zajedničku radničku državu koja će biti instrument suverene i nezavisne klasne vladavine radnih ljudi. Godine koje dolaze samo će potvrđivati ispravnost naših pogleda i ciljeva.

U uslovima ekonomske krize i rasta cena osnovnih potrepština, pogoršanim korona krizom, društveni gnev se taloži i klasna borba dobija na intenzitetu. Njena manifestacija će biti preko raznih kanala (formalnih i neformalnih). Naš zadatak kao marksista je da učestvujemo u ovim procesima, bezrezervno podržavajući radničku borbu, dok ističemo potrebu za demokratskim i borbenim sindikatima sa odgovornim i u svakom momentu smenljivim rukovodstvom i izgradnjom radničke partije sa socijalističkim programom kao najvišim stepenom organizacije.

Ono što u svim republikama bivše Jugoslavije fali jesu partije koje bi bile autentični predstavnici interesa radne većine. Od kontrarevolucije 90-ih i restauracije kapitalizma, nijedna značajna politička opcija nije predstavljala te interese, nego interese krupnog kapitala, što domaćeg, što stranog. Nasuprot vlasnicima krupnog kapitala, koji ekonomski vladaju republikama bivše Jugoslavije, Balkana i sveta, stoji radnička klasa bez čijeg rada kapitalizam ne može da opstane, a protiv koje krupni kapital ima potpuno suprotne interese. Formiranje radničkih partija na komunističkim i demokratskim osnovama može da artikuliše opšte nezadovljstvo, prevaziđe uskogrude nacionalističke interese vladajućih klasa bivše Jugoslavije i ujedini radne ljude u borbi protiv cikličnih ekonomskih kriza, nejednakosti, uništavanja prirode i nedostatka demokratije.

Priključite se našoj borbi!

23. april 2022. Banja Luka