Dokument Perspektive za jugoslovensku socijalističku revoluciju, sa posebnim osvrtom na Makedoniju, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, usvojen je na drugom redovnom kongresu Marksističke organizacije Crveni, održanom 13./14.03. 2021. godine. Perspektive su ključni deo marksističke analize društva. One pružaju pregled stanja na terenu na kojem neka komunistička organizacija deluje i predstavljaju pokušaj da se na osnovu trenutne situacije predvide društvena kretanja u neposrednoj budućnosti. To ne znači da je ovaj dokument nekakva kristalna kugla, koja nepogrešivo prikazuje budućnost. Perspektive se bave prepoznavanjem tendencija i mogućih ishoda određenih društvenih procesa, iz pozicije učesnika i sa ciljem da se na osnovu predviđanja određeni društveni tokovi koliko god je moguće usmeravaju u korist radničke klase. Ovaj dokument je analiza koju nudimo celokupnom radničkom pokretu i poziv svim borbenim radnicima i radničkim organizacijama da delaju, da zaustave ona kretanja koja radničkoj klasi štete i ubrzaju ona kretanja koja radničku klasu jačaju.

Globalna kriza i korona virus

Kao što je Fridrih Engels davno zapazio, istorija poznaje kritične konjukture tokom kojih se u par dana sabiju događaji koji bi se u ostalim periodima rastegli kroz dve decenije. Živimo upravo u takvim vremenima. Epidemija KOVID-19 zaoštrila je do krajnjih granica sve protivrečnosti kapitalizma na globalnom planu. Virus se nezaustavljivo širi, uzimajući ljudske živote i izazivajući haos u Africi, Aziji i Južnoj Americi, ali i u visoko-razvijenim ekonomijama koje svoje zdravstvene sisteme baziraju na tržišnim osnovama poput SAD. Kao i uvek najsiromašniji su ti koji plaćaju cenu za nezainteresovanost i nesposobnost vladajućih klasa. Kapitalizam se po ko zna koji put ogoljava kao nehuman sistem koji čovečanstvo mora zbaciti kako bi se očuvalo i napredovalo dalje.

Izvor: IMF

Tempo ekonomskog kolapsa je zapanjući. KOVID-19 je svetsku privredu devastirao brže nego globalna finansijska kriza 2008. Između 20. feburara i 7. aprila 2020, svetske berze su zabeležile istorijski krah koji je označio ulazak u najveću krizu rasta koju je svetska ekonomija doživela još od Velike depresije tridesetih godina prošlog veka. Bitno je istaći da epidemija nije uzrok trenutne ekonomske krize. Svi faktori koji vuku svetsku ekonomiju nadole su bili prisutni dugo pre mutiranja i širenja koronavirusa, ali virus jeste zakomplikovao čitavu situaciju, ubrzao i produbio krizu. Dijalektički gledano: uzrok postaje posledica a posledica, s druge strane, prerasta u uzrok.

Kako bi sprečile instant kolaps, vlade širom sveta su hitno krenule ubrizgavati novac u svoje ekonomije. Tokom leta 2020. vlade zemalja okupljenih u G20 forumu najavile su pakete monetarnih stimulusa u vrednosti od 10 biliona dolara ili ti 12% ukupnog društvenog proizvoda svetske ekonomije. Ovo su finansijske injekcije bez presedana u istoriji, a bitno je istaći kako se radi samo o kulminaciji trenda koji traje već godinama.

Globalna kriza kapitalizma 2008. kratkoročno je premošćena slivanjem milijardi dolara   državne pomoći u bankarske sisteme. Mehuri izazvani spekulativnim ulaganjima banaka su se prelili u državne dugove. Ove najnovije mere državne pomoći se tako moraju staviti u kontekst hronične prezaduženosti najmoćnijih svetskih ekonomija. Akumulirani dugovi se moraju isplatiti i jedina nada za njihovu održivost jeste skoro vraćanje dinamičnog rasta. Međutim, nerealno je očekivati tako brz oporavak tražnje i investicija u situaciji gde je rast negativan i pored masivnih fiskalnih stimulusa.

Ključno pitanje je dakle na koga će se svaliti teret otplate dugova stvorenih u prethodnim godinama tokom kojih su političari širom sveta spašavali kapitalizam od sunovrata? Istorija nas uči da će se teret svaliti na leđa najugroženijih: siromašnih, penzionera, zdravsteno ugroženih i nezapolsenih. Pored urušavanja ostataka socijalnih država, radničke klase će biti primorane da se ponovo žrtvuju kroz smanjenje nadnica i pogoršanje uslova rada. Sitni privrednici su već sada u velikoj krizi i države će ih verovatno u jednom momentu pustiti da propadnu tako samo dodavajući brojke na mase nezaposlenih i pauperizovanih delova stanovništva.

Izvor: Neil Moralee, Flickr

Ovaj masivni finansijski teret će dakle ograničiti manevarski prostor vladajućim klasama u ekonomskoj i političkoj sferi u godinama, pa čak i decenijama koje dolaze. Postoji pretnja da će dugovi pre ili kasnije izazvati galopirajuće inflacije, smanjenje investicija i nove krize u nizu zemalja. Na političkom planu, tendencije koje već vidimo na delu, poput polarizacije političkih partija u levo i desno, ukidanje demokratskih prava i mobilizacije odozdo, će postajati još izraženije.

Širenje epidemije KOVID-19 i način na koji su vlade širom sveta upravljale zdravstenom krizom duboko je pojuljalo ugled političara i državnih službi. U proteklim decenijama, tokom velikih prirodnih katastrofa i ratova, stanovništva najrazvijenijih zemalja su imala utisak da njihovi politički lideri, iako možda ne drže situaciju po kontrolom, barem imaju nekakav dugoročni plan izlaska iz krize. Danas je poverenje u političke elite krajnje poljuljano. Lideri poput Donalda Trampa, Borisa Džonsona ili Žair Bolsonara predstavljaju otelotvorenje intelektualne i moralne degradacije senilne buržoazije na svetskom nivou. Njihova arogancija, nemar i neodgovornost učinile su ljude otvorenijim za ideju da je potreban radikalan zaokret.

Sjedinjene Američke Države i Kina

SAD i Kina, kao i dinamika ekonomskih, političkih i vojnih odnosa između njih, i dalje su tačka oslonca današnjeg kapitalizma kao svetskog sistema. Veze između ove dve moćne države služe kao zamajac globalnoj ekonomiji, ali istovemeno sadrže i potencijal za destabilizaciju relativne geopolitičke stabilnosti iz prethodnih decenija. Ovakva krhka ravnoteža svetske ekonomije i geopolitičkih odnosa je neodrživa na srednji rok. Američka buržoazija neće mirno gledati kako Kina iz godine u godinu jača zahvaljujući privlačenju viška kapitala na globalnom nivou koji više ne nalazi dovoljno profitabilne investicione mogućnosti u tradicionalnim imperijalističkim centrima.

U Amerci korona virus je izbrisao čitave kategorije prekarnih poslova u uslužnom sektoru koje su sprečavale stvaranje masovne nezaposlenosti prethodnih godina. Stopa nezaposlenosti sada drastično raste kao i smrtni slučajevi usled korona virusa. Oni koji su zadržali posao rizikuju svoje živote izlažući se zarazi na radnom mestu. Ovaj talas otpuštanja najviše je pogodio siromašna naselja, većinom naseljena crnačkom populacijom i drugim etničkim manjinama.

Ubistvo Afroamerikanca Džordž Flojda od strane policije bio je okidač za masovne mobilizacije na ulicama velikih gradova. U pozadini protesta stoji frustracija crnog stanovništva zbog policijskog nasilja, koja se akumulirala decenijama, u sprezi sa nedavnim pogoršanjem uslova života. U nekim sredinama poput Mineapolisa, gde se ubistvo i dogodilo, spontani protesti su dobili obrise ustanka sa okupacijama delova grada i paljenjem policijskih stanica. Ono što je takođe bitno napomenuti jeste da se 29 luka zatvorilo usled štrajkova solidarnosti kao i da su vozači autobusa u nekim gradovima odbijali da prevoze policiju za suzbijanje nereda.

Ulične mobilizacije protiv policijske brutalnosti pokazale su granice državne represije u situaciji kada se suoči sa masovnim pokretom obespravljenih, no takođe su pokazale jasna ograničenja spontanih protesta. Spontani pokret narodnih masa jeste preduslov za revoluciju ali nije dovoljan faktor. Toplotna energija vodene pare jeste potencijalno strahovita snaga koja je pokrenula industrijsku revoluciju, ali njen potencijal bi ostao neupotrebljen bez cilindra i koncentracije pritiska na klip. U klasnoj borbi masovne mobilizacije se mogu pretvoriti u političke pobede samo ako se fokusiraju na političku organizaciju koja bi sprovodila interese obespravljene većine. Sve dok se ne stvori politička partija koja bi bila nezavisna od vladajuće klase ovakvi spontani protesti će vremenom utihnuti bez obzira na to koliko su hrabri i odlučni njihovi akteri.

I pored toga što su ulični protesti izgubili na zamahu, nedavni događaji su trajno promenili svest radničke klase i omladine u SAD. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da socijalizam više nije tabu ideja među američkim stanovništvom, 67% mladih ljudi bi glasalo za predsedničkog kandidata koji se izjašnjava kao socijalista. Ono što možda iznenađuje još više, jeste da bi isto učinilo i 30% ljudi starijih od 65 godina. Nakon što je probudio nade miliona ljudi Berni Sanders je odlučio da još jednom kapitulira pred establišmentom Demokratske strane i podrži kandidaturu Džoa Bajdena. Alternativa je bila da nastavi da se zalaže za socijalizam kao nešto nespojivo sa Demokratskom strankom i započne nezavisno političko delovanje. Ovakva odluka bi privukla čitav sloj ljudi koji su se radikalizovali tokom prethodnih meseci i godina, i služila kao osnova za izgradnju nove političke partije koja se oslanja na sindikate i narod umesto na bogate donatore.

Izvor: gulftoday.ae

Ponovni zaokret Sandersa ka ustaljenim uzusima Demokratske stranke je nesumnjivo razočarao mnoge njegove pristaše dok je jedan broj ljudi podlegao pritisku i pružio podršku Bajdenu kao „manjem zlu“ u momentu kada se izbor sveo na njega i Trampa. No ipak, postoje milioni ljudi čije aspiracije i politički horizont idu mnogo dalje od onoga što nude demokrate. Pobeda Bajdena na izborima jeste kao efekat imala osećaj olakšanja što se ogoljenom reakcionaru poput Trampa nije pružila prilika da svoju otrovnu retoriku širi s vrha države i naredne četiri godine. Međutim ovo je kratkotrajan efekat. Uskoro možemo očekivati nove mobilizacije omladine koju je radikalizovao pokret oko Sandersa, jer Bajden neće usvojiti reformske mere koje su predlagane poput zdravstvenog osiguranja za sve i zelenog novog dila, ili pak smanjenja investicija u domaći represivni aparat i vojne avanture u inostranstvu. Videli smo da je već bombardovao teritoriju Sirije.

Buržoaski komentatori u Americi već najavljuju da Bajdenova administracija neće drastično menjati zaoštreni kurs prema Kini koji je praktikovao Tramp. Kina i Amerika su simbiotski povezane na globalnom tržištu. Kina je tokom protekle dve decenije revnosno koristila trgovinski suficit za kupovinu državnih obveznica SAD, koje su pak omogućavale nastavak potrošnje kroz zaduživanje američkih potrošača i na izgled beskonačan rast finansijskog tržišta. Pa ipak, paralelno sa odnosom međuzavisnosti, Amerika i Kina ostaju ljuti geopolitički takmičari. Nastavak politike zabrane poslovanja kineskim kompanijama na američkom tržištu, kao i podizanje carina i tarifa na uvoz iz Kine, preti da uvuče svetsku ekonomiju u niz protekcionističkih poteza koji bi umesto oporavka mogli da nametnu „trku do dna“i direktne sukobe između velikih sila.

Kina je sve do nedavno imala ugled pokretačke snage svetske ekonomije. No, sada se sve okrenulo naglavačke. Kina je proteklih decenija izgradila impresivan prerađivački sektor, međutim  njena domaća potražnja nije dovoljno jaka da upije sve ove proizvode i zato izvoz ostaje imperativ za njen dalji razvoj. Problem je u tome što proizvođači najrazvijenijih svetskih ekonomija već decenijama gube tržišta i radna mesta kod kuće. Tramp je vešto izgradio svoj imidž kao neko ko će stati na put ovakvom razvoju događaja. Njegov poraz ne označava ujedno i kraj protekcionističkih politika. Kao što smo već napomenuli, Bajden neće tako lako odustati od agresivne politike prema Kini, a iza Trampa stoji gomila novih političara koji su spremni da preuzmu njegovu populističku pozu i tako sebe uzdignu na političkom tržištu. Bilo da su na čelu demokrate ili republikanci, američka spoljašnja i unutrašnja politika će postajati ratobornija i autokratskija u narednim godinama.

Čak i pre trenutne krize, kineska ekonomija je krenula alarmantno da usporava. Trenutna kriza je gurnula preko ivice. Kina je upravo prošla kroz pad BDP-a između dva kvartala od 40%, najveća kontrakcija u poslednjih pedeset godina. Stopa nezaposlenosti je 5,9%, najviša od kada je počela da se beleži 1990. godine. No ove cifre nisu realne pošto ne uzimaju u obzir interne migrante. Imajući ovo u vidu, nije čudno da Si Đinping pokušava da učvrsti svoju diktatorsku moć preko slamanja protestnih pokreta u Hong Kongu. Ovu zemlju očekuje zaoštravanje klasnih sukoba što će se odraziti na celu Aziju ali i svet.

Izvor: Andy Brownell, krocnews.com

Suočeni sa nadolazećim kriznim periodom, kapitalisti nemaju izbora nego da uspore razvoj proizvodnih pogona i zapošljavanja kao i da izvrše pritisak na nivoe nadnica već zaposlenih. Prosperitet koji je usledio nakon Drugog svetskog rata bio je omogućen masovnim uništavanjem proizvodnih snaga i proizvedenih dobara vrednosti.Vladajuće klase su prividno suočene sa velikom dilemom. One mogu pokušati da održe trenutni geopolitički poredak i sistem liberalne svetske ekonomske razmene, time zajednički produžavajući agoniju nedovoljnog rasta, cikličnih kriza i suzbijanja masovnih pokreta koji se protive politici štednje. S druge strane, pojedinačne velike sile se mogu okrenuti protekcionizmu i izvozu krize u dvorište svojih rivala.

Ovakvi potezi zasigurno bi otvorili vrata za vojne sukobe i uništenje do sada neviđenih razmera. Trenutna situacija u svetu, posebno ratovi na Bliskom i Srednjem Istoku i carinski sukobi između SAD i Kine, ukazuje na uspon protekcionističke politike. Ovaj izbor nipošto nije iracionalan ili srljanje par populističkih političara, kako se na prvi pogled može činiti. Naprotiv, potreba imperijalističkih buržoazija za daljom koncentracijom krupnog kapitala nužno gura njihove države u sunovrat protekcionizma i borbu za novu podelu sveta, jer kriza hiperprodukcije jeste kriza koja nastaje kada imperijalističkim buržoazijama ponestane sveta, to jest kada ne mogu više da priušte dogovore oko podele tržišta.

Evropska Unija

Izvor: Reuters straitstimes

Protekcionizmi i nacionalizmi polako smenjuju trend međunarodne saradnje koji je diktirala globalizacija. Pored trgovinskog rata između SAD i Kine na sceni je već duže vremena i sukob EU i Amerike, kao i stalna surenjivost između pojedinačnih članica EU. Opasne linije podele se konstantno povlače. Evropske buržoazije su dugo uspevale da stave u drugi plan sebične interese i ujedine se oko dugoročnih strateških planova. Međutim trenutna tendencija vuče bivše partnere u suprotnom smeru. Glavna kohezivna sila koja danas drži EU na okupu jeste ekonomska superiornost nemačkog kapitala, što ujedno i predstavlja koren budućeg procesa raspada EU, kako slabiji imperijalistički igrači budu zahtevali veći udeo u zajedničkoj eksploataciji periferije i kako pitanje trgovinskog deficita između vodećih EU članica bude dodatno opterećivalo njihove odnose.

Epidemija KOVID-19 je dala novu, zaoštrenu formu ovim podelama. Poslednji veliki sukob odigrao se između zemalja najteže pogođenih korona virusom, poput Italije i Španije, i EU zemalja koje odbijaju prebaciti nove sume novca u zajedničke napore borbe protiv epidemije i ovladavanja krizom. Zemlje poput Finske, Švedske, Danske, Holandije i Austrije tvrdoglavo su se protivile usvajanju paketa donacija od 750 milijardi evra namenjenih zemljama članicama najpogođenijih virusom. Ove severne države, sa većinski socijaldemokratskim vladama, sebično su zahtevale da se pomoć skreše i da donacije budu pretvorene u pozajmice koje bi se vraćale.

Nakon četiri meseca paralize, lideri 27 zemalja članica EU su se konačno dogovorili oko toga kako će se nositi sa najdubljom krizom sa kojom se Evropa suočava od Drugog svetskog rata. Kako bi se zadobila podrška za subvencije i kredite zemljama članicama, veliki delovi predloženog budžeta EU su bili srezani, uključujući sredstva za finansiranje zelenih industrija, zdravstvo i medicinska istraživanja u čitavom bloku. Ovo znači da će EU kao organizacija biti mnogo slabije opremljena da se bori protiv dve najveće krize s kojima će se svet suočiti u narednih sedam godina.

Italija je bila naročito teško pogođena prvim talasom virusa sa oko 35 000 mrtvih građana. Tokom prvog talasa krize ova zemlja je dobijala veću pomoć od Kine i Kube nego od država unije čija je članica, što na još jednom primeru ogoljuje činjenicu da je EU formirana kao savez kapitalista koji štite vlastite interese, bez ikakve solidarnosti sa običnim radnim narodom. U jeku krize izazvane pandemijom, nepoverenje Italijana prema Evropskoj uniji se popelo na 64%, dok je pre krize bilo na 47%. Centar krize EU se pomerio sa Grčke na Italiju koja je sada najslabija karika evropskog kapitalizma. Potencijalni bankrot Italije za sobom povlači mnogo teže konsekvence nego onaj koji je pretio Grčkoj. Grčka je relativno mala zemlja dok Italija čini 11% ukupnog društvenog proizvoda EU. Italijanski dug od 2,500 milijardi evra je dovoljno veliki izazov koji bi potencijalno povukao nadole ne samo Italiju, već pocepao i EU.

Izvor: leftvoice.org

Način na koji se italijanska vlada nosila sa epidemijom razbesneo je domaće stanovništvo. Radnici su bili primorani da rade u rizičnim uslovima bez odgovarajuće zaštite, a medicinski radnici su često radili i po 12, 14 sati danima za redom bez bonusa na plate. Ovo je uslovilo naglu promenu svesti u masama. Učitelji i studenti su se radikalizovali i spremili za borbu. Niz spontanih, „divljih“ štrajkova odigrao se u proleće i leto 2020. bez podrške sindikalne birokratije koja i dalje poseže za „socijalnim dijalogom“ iako za njega ne postoje uslovi. Ovi događaji pripremaju teren za eksploziju socijalnog nezadovoljstva i štrajkova kakve Italije nije videla još od sedamdesetih godina prošlog veka. Izlazak na ulice italijanske radničke klase će imati ozbiljne implikacije u čitavoj Evropi.

Nemačka ostaje najbitnija zemlja evrozone. Ona je ušla u duboku recesiju. Nemački BDP je pao za 2% u prvoj četvrtini 2020. godine, brojke za drugu četvrtinu pokazuju dalji pad od 10,1%. Skorašnji izveštaj evropskog komesara predvideo je da će se tokom 2020. godine cela nemačka ekonomija skupiti za 6%, dok će na kraju 2021. ekonomija i dalje biti slabija nego 2019. godine. Nemačka je na putu da se suoči sa najdubljom krizom od ujedinjenja, a pošto je izuzetno fokusirana na izvoz, njen oporavak će zavisiti skoro u potpunosti od prodavanja dobara jedinstvenom tržištu EU. Rast protekcionističkih tendencija u Americi i Kini će samo učiniti situaciju u Nemačkoj još težom.

Ovo objašnjava njene napore da progura fiskalni stimulus perifernim članicama EU. Nemačka ne poseže za novim zaduženjima kako bi pomogla evropskim građanima u nevolji već kroz pomoć perifernim zemljama pokušava spasiti sopstvenu glavu. Razmišljanje nemačkih kapitalista je precizno iznela Franciska Brantner, iz Zelene partije, koja je rekla: „Ne možemo oživeti našu ekonomiju nakon ove krize kada polovina jedinstvenog tržišta više ne funkcioniše“, dodajući, „Ovo je egzistencijalni problem“. Nakon što su postale sve više zavisne od Nemačke, slabije ekonomije prete da je povuku dole sa sobom. U takvoj situaciji, ranija nemačka štedljivost je morala biti bačena kroz prozor.

Još jedan važan faktor jeste uloga Francuske i njenog predsednika Emanuela Makrona. Dogovor o paketu pomoći je viđen kao politička pobeda za Makrona koji je sebe predstavio ne samo kao francuskog već kao i evropskog vođu, i posvećenog branioca namučenih južnih zemalja unutar EU. Međutim, iza ovih deklaracija i dramatičnih gestova stoji tvrdi nacionalni interes. Zanimljivo je porediti francusku poziciju danas sa onom tokom grčke krize 2015. godine. Te godine, „socijalista“ Fransoa Oland je možda imao više saosećanja od svog nemačkog pandana, ali je na kraju podržao gaženje grčkog naroda merama štednje. Danas je Makron, samoproklamovani liberal, koji je u prethodne tri godine pokušavao da suzbije radnička prava i socijalna davanja za francuske radnice i radnike, u prvom redu kada se poziva na izdavanje evro obveznica i velikodušnih subvencija državama članicama u nevolji. Šta može objasniti takvu neobičnu transformaciju?

Jasno je da ekonomski i fiskalni kolaps u Italiji i Španiji, koje su obe mnogo veće ekonomije nego Grčka, mora imati odjeka preko Alpa i Pirineja. Ali ono što je još značajnije jeste činjenica da je i sama Francuska postala „južna“ zemlja. Predviđa se da će francuski državni dug biti 115% BDP-a do kraja godine, a da će francuska ekonomija izgubiti 10,5% BDP-a ove godine u najboljem slučaju, tek nešto malo manje od Italije i Španije (i jedna i druga treba da izgube oko 11%). I samoj Francuskoj je potrebna pomoć.

Reformistički levičari koji pozdravljaju ovaj dogovor kao „povratak kejnzijanizmu“, „bitku za dušu Evrope“ ili čak „Nju dil za Evropu“ su u potpunoj zabludi. Pre svega, totalno je pogrešno prikazivati Nju dil ili kejnzijanizam kao neki dobitak za radničku klasu. Ove mere su kapitalisti u vreme krize implementirali isključivo kako bi se spasio kapitalizam, dok je radništvo nastavilo patiti u siromaštvu i nezaposlenosti. Zašto bi iko na levici hteo spasiti kapitalizam kad on vuče čovečanstvo u varvarstvo?

Izvor: Alessandra Tarantino bostonglobe.com

Dalje, dogovorene mere nisu nikakva trajna promena raspoloženja kapitalističkih vlada od „neoliberalnih mera štednje“ do „socijalnog kejnzijanizma“. Umesto toga, dug koji sada EU stvara će se koristiti kako bi se izvukli kapitalisti, a na kraju će ga platiti radništvo, kao što smo i objasnili. Ovo je slično onome što se dogodilo tokom krize 2008. godine. Tada je takođe bilo grandioznih priča o planovima za stimulus i milijarde evra se slilo u spasavanje banaka u pokušaju da se spreči potpuni kolaps čitavog sistema. To je dovelo do masovnog povećanja nacionalnog duga, što se nakon dve godine pretvorilo u masovne rezove i mere štednje u svim zemljama, dok su kapitalisti terali radništvo da plati cenu spasavanja tog sistema.

Posljednji zaplet u sagi razvoja vakcine razotkrio je protivrečnosti unutar EU i granice do kojih se kapitalističko tržište može nositi sa nekom krizom. Sve je jasnije da se takozvano “evropsko jedinstvo” lomi čim dođe do krize, i nije bilo drugačije ni u slučaju pandemije KOVID-19. U ovoj fazi raspodele vakcina, vidimo kako se svaka značajnija država članica nosi sa ovim problemom na poseban način i ostavljaju Evropsku komisiju kao neko poštansko sanduče za njihove pojedinačne interese. Skoro godinu dana nakon što je SZO proglasila svetsku pandemiju KOVID-19, Evropska komisija je počela predlagati evropske propise putovanja za državljane EU. Za sad, preduzete su sve mere na nacionalnom nivou bez ikakvih konsultacija ili koordinacije među državama članicama.

Geopolitički manevri na Balkanu

Izvor: Evan Vucci timesofisrael

Od raspada SFRJ lokalne države na Balkanu nalaze se u interesnoj zoni najvećih evropskih kapitalističkih sila okupljenih unutar EU. Politički život i imaginarijum društvenog razvoja je tako skoro tri decenije bio obeležen idejom „evropeizacije“, tj. praćenjem liberalnog modela kapitalističke transformacije koji bi lokalne države otvorio za evropski kapital i držao ih lojalnim satelitima EU u široj geopolitičkoj podeli. Zaoštravanjem sukobljavanja između imperijalističkih sila na globalnom planu i fokusiranjem EU na unutrašnje probleme pružilo je priliku balkanskim vladajućim klasama da diverzifikuju svoja spoljnopolitička savezništva.

Srbija, kao zemlja koja je najviše kaskala u evropskim integracijama, sada najagresivnije koristi ovu tendenciju ka multipolarnosti u svetskim odnosima. Karta za ulazak Srbije u globalnu geopolitičku partiju pokera i pokušaj balansiranja između svetskih sila jeste Kosovo, tj. neodređen status ove teritorije. Beograd pokušava da skrene pažnju na sebe, nametne se kao lokalni saradnik imperijalistima i izbori diplomatske povoljnosti time što se bez njega ne može razrešiti stanje „zamrznutog sukoba“. Iza kulisa nacionalističkog kiča i navodne brige za srpsku manjinu na Kosovu krije se real-političko taktiziranje.

U suštini, Beograd već godinama nudi problem Kosova Rusiji i Kini kao žeton u globalnoj geopolitičkoj igri velikim silama. Na taj način Kosovo i njeni stanovnici ostaju taoci srpske politike, a regionu preti otvaranje novih nacionalističkih sukoba. Beograd se poslednjih godina pod Vučićem posebno izveštio u ovoj igri nuđenja svojih usluga kao „garanta mira i stabilnosti“ u regionu različitim gospodarima. Bilo da je to Berlin, Pariz, Moskva, Ankara, Peking ili Abu Dabi, Aleksandar Vučić i njegova klika su spremni da ponude uslugu saveznika na određeno vreme i pokušavaju da ušićare u procesu. Nedavni sporazum sa Trampovom administracijom predstavlja odličan primer ovog ciničnog kalkulanstva.

Ovakvi pokušaji Beograda da diplomatskim manevrima poveća svoju ulogu u regionu gura manje buržoazije u susedstvu da se što više okreću tradicionalnim sponzorim u EU i Americi priključujući se trci za otvaranje prostora za strani uticaj zarad protekcije. Međutim, u praksi se pokazuje da „dobri učenici“ škole EU i NATO integracija ne bivaju uvek nagrađeni za svoju servilnost. Spremnost Makedonije da se povinuje imperijalističkom pritisku i da što pre pristupi NATO paktu jeste dobar primer.

Izvor: nato.int euobserver

Pristupanje Republike Severne Makedonije NATO paktu nije igralo nikakvu ulogu, što su elite tako snažno najavljivale, niti u prevazilaženju etničkih tenzija, a sigurno ni u poboljšanju ekonomske situacije. Uteha koju vladajuća koalicija Zaev-Ahmeti nudi ljudima sada je evropska integracija, kroz mit o konačnom određivanju datuma za početak pregovora za eventualno pristupanje EU. Političke elite u Makedoniji decenijama su predane evroatlantskim integracijama i uvek imaju istu priču, poraz je navodno zbog zle Atine koju je sada zamenila zla Sofija. Zapravo, decenijska blokada vođena grčkom šovinističkom ofanzivom sada je zamenjena sličnom na bugarskoj strani.

Suočena sa gorkim iskustvom u pregovorima sa Grčkom i sa mlitavošću Nemačke, tj. pozicija EU, bez zaštitnika u bilo kojoj imperijalističkoj sili, u uslovima ekonomske recesije i jačanja makedonskog i albanskog nacionalističkog opozicionog bloka, makedonska pregovaračka strana priprema teren za još jedno nacionalno poniženje pred Bugarskom. U igri je sada kalkulisanje i trgovina istorijskom revizijom koja bi navodno omogućila pristup preko potrebnim evropskim fondovima.

U slučaju Bosne i Hercegovine okrenutost lokalnih elita ka različitim imperijalističkim centrima se ne odražava samo na susedske odnose već i na unutrašnju stabilnost države. Bošnjačke političke elite vide odanost evroatlantskim integracijama kao šansu da stanu na put izolacionizmu Republike Srpske i pomoću međunarodnog pritiska stvore centralizovaniju, funkcionalniju državu. S druge stane Milorad Dodik je poznat po svojoj nacionalističkoj retorici negiranja održivosti BiH i predstavljanjem sebe kao tobožnjeg branioca srpskog naroda od napada iz Federacije BiH. U njegovoj vladavini se obično prepoznaje ruski uticaj. No, ako nas prevrtljivost režima u Beogradu ičemu uči to je da na saveze sa stranim sponzorima ne treba gledati kao na zapisane u kamenu.

Izvor: rtvbn

Vlast Milorada Dodika u Republici Srpskoj jeste dobar primer. Jedna od komponenti Dodikove nacionalističke retorike, od dolaska na vlast 2006. godine, jesu lažni antiimperijalizam i rusofilstvo. No, oni sa malo dužim političkim pamćenjem se sećaju da ovo nije uvek bio slučaj. U godinama nakon građanskog rata u BiH Dodik je bio liberalna uzdanica zapadnog imperijalizma i kontrateža nacionalističkoj Srpskoj demokratskoj stranci. Dodik je uz pomoć NATO trupa 1997. na kratko došao na vlast, iako je u entitetskom parlamentu imao samo dva poslanika, zahvaljujući puču koji je izvela Biljana Plavšić. Nacionalistički zaokret napravljen dolaskom na vlast 2006. godine je samo populistički potez i jeftino politikanstvo koje predstavlja jedan od faktora održavanja na vlasti.

Kamen spoticanja oko formiranja vlasti na nivou BiH tokom dobrog dela 2019. godine je bilo slanje Godišnjeg nacionalnog plana (ANP) u NATO. ANP predstavlja program pomoći, praktične podrške i konsultacija, namenjen pripremama zemalja za članstvo u NATO-u. Dodik je na kraju pristao na kompromis unutar Predsedništva BiH potpisujući tzv. Program reformi koji podrazumeva saradnju sa NATO u okviru bezbednosnih politika. Iako stalno najavljuje referendum o pristupanju NATO savezu, koji bi bio raspisan u RS, i Rezolucije Narodne skupštine RS o vojnoj neutralnosti RS, koja u tome prati Srbiju, nakon vesti o dogovoru oko formiranja Savjeta ministara, na zahtjev opozicionih partija u RS parlamentu ipak nije došlo do rasprave među poslanicimia oko usvojenog Programa reformi.

Opozicione partije u RS, prvenstveno Srpska demokratska stranka i Partija demokratskog progresa, su Dodika prozvale izdajnikom, međutim sasvim je jasno da su to jalovi napadi i služe za skupljanje političkih poena jer su obe stranke na državnom nivou sve vrijeme zastupale NATO put Bosne i Hercegovine. Srpski nacionalizam u Bosni i Hercegovini se još jednom pokazuje kao slepa ulica bosanskim Srbima jer nacionalisti na periferiji kapitalizma ne mogu da brane nikakve druge interese osim interesa stranog kapitala i njihovih stranih trgovinskih partnera od čijeg novca i uticaja zavisi njihovo održavanje na vlasti.

Iluzorno je misliti da možete zavisiti od stranog kapitala a u isto vrijeme biti protiv priključivanja u vojni savez koji je samo vojni izraz očuvanja profita i tržišta zapadnih kompanija. S ekonomskog aspekta Dodikov režim se ni u čemu osim u retorici ne razlikuje od bilo kojeg drugog kompradorskog režima nastalog na ruševinama Jugoslavije. Politikanstvo i dnevno političke kalkulacije ne mogu sakriti tu činjenicu.

Izvor: novosti.rs

Daleko od toga da su praznik demokratije, izbori u kapitalizmu nam trenutno pokazuju kretanje svesti i raspoloženja masa. To se dogodilo i na lokalnim izborima u BiH polovinom novembra 2020. Savez nezavisnih socijaldemokrata i Stranka demokratske akcije kao najjače stranke u BiH su nakon dugogodišnje vladavine izgubili vlast u Banjoj Luci, odnosno Sarajevu. Što se tiče lokalnih izbora u RS, oni su pokazali dvije bitne stvari. Prvo, i najviše demoralisanim elementima pobeda opozicije i Draška Stanivukovića za gradonačelnika Banja Luke je pokazala da Dodikov režim nije nedodirljiv. Tu prividnu monolitnost i stabilnost režima je narušio čak i po buržoaskim standardima kandidat sa vrlo niskim intelektualnim i političkim preferencama, ali sa upornošću u skandalizovanju i ukazivanju na propuste režima koje je obilato dijelio na društvenim mrežama. Treba dodati da je Stanivuković pokazao hrabrost, koja proizilazi iz njegovog imovinskog statusa jer je u mogućnosti da plaća kazne, da izađe na crtu Dodiku kao bahatom baji iz Laktaša koji se nikoga ne boji. Zato Dodika ovaj poraz boli ne samo politički jer je izgubio najveći grad u RS već i lično jer ga je porazio „balavac“ kojega je u svakoj prilici nipodoštavao. Zato ova pobjeda opozicije ima više emotivnu nego političku vrijednost ljudima koji se protive vladavini SNSD-a i njegovih koalicionih satelita. Drugo, opozicija u Banjoj Luci se pokazala kao trenutno jedini kanal za izražavanje nezadovoljstva stanovništva režimom koje se prvo pojavljuje u urbanim centrima (SNSD je osvojio 41 opštinu, mahom u perifernim i ruralnim dijelovima) i ovo je trend koji se nastavlja od opštih izbora 2018. Pojava brže promene svesti u urbanijim delovima vidimo i na primeru poraza SDA u Sarajevu, i ranije kada je Orban izgubio Budimpeštu, a Erdogan Istanbul i Ankaru. Nešto ranije i Gruevski je izgubio Skoplje.

Ovo se ne može nazvati početkom kraja kriminalnog Dodikovog režima jer taj kraj zavisi od mogućnosti da se vladajući tajkunski režim u RS nosi sa zdravstvenom i ekonomskom krizom i zadrži socijalni mir u narednom periodu i brzinom kojom će se Stanivuković i opozicija izblamirati tokom šefovanja u Banjoj Luci. Ubrzo nakon pobede u Banjoj Luci, Stanivuković se iz liberalne uzdanice pretvara u još jednog nacionalističkog političara željnog vlasti. Njegov nacionalistički zaokret u retorici, izjave o Srebrenici, antifašizmu i najavi zabrane gej parade u gradu, treba posmatrati u svetlu toga da je Stanivuković svestan kako za pobedu nad Dodikom na sledećim opštim izborima ne može računati samo na glasove urbanije populacije i liberalnijeg građanstva, već da glasačku bazu mora proširiti na konzervativnije i nacionalističke ruralnije elemente koji još uvek daju podršku Dodiku. Kao što vidimo, radnici u RS su i na ovim izborima mogli biti samo učesnici, ali ne i subjekti promene u igri između različitih frakcija tajkunsko-političke elite. Radnici u BiH tek trebaju da stvore politički alat u vidu radničke partije kako bi mogli biti ravnopravni igrači u narednim predizbornim takmičenjima.

Kao marksisti, mi razumemo da su domaći kapitalisti (kompradori) vezani hiljadu i jednom niti za strani imperijalistički kapital i da će mu se uvek na kraju potčiniti na uštrb „svog“ naroda jer jedino uz uzajamnu pomoć mogu imperijalisti i njihovi lokalni kompradori nastaviti izrabljivanje radničke klase. Koliko je iluzorno očekivati da domaći „patriotski“ buržuji neće prvom prilikom prodati „svoju“ naciju imperijalističkoj sili koja najviše ponudi, sto je puta više iluzorno očekivati da imperijalističke sile neće svim snagama braniti svoje investicije u zemljama čiji radnici se pobune protiv kapitalizma.

Setimo se samo zveckanja oružjem od strane zemalja EU prema masama Bosne i Hercegovine u vreme socijalne pobune 2014, kada je visoki predstavnik Valentin Incko otvoreno pretio slanjem austrijskih trupa, dok ih je Ministarstvo odbrane Velike Britanije nakon pobune zaista i poslalo. Svrstavanje uz domaće buržoazije u okršajima lokalnih političkih elita i očekivanje da će većina naroda imati koristi priklanjajući se jednoj od zavađenih imperijalističkih sila jeste slepa ulica za radnički pokret. Ma koliko agresivno zvučala retorika nacionalističkih vođa većih zemalja iz susedstva moramo izbeći okretanje imperijalističkim „zaštitnicima“ usled osećanja nemoći.

Ne treba izgubiti iz vida da usluge koje domaće buržoazije nudi različitim imperijalističkim silama nisu samo otvaranje Balkana za apstraktne geopolitičke sfere uticaja već su u pitanju i konkretne koncesije nad zemljom, kapitalom i pravo za eksploataciju domaće radne snage. Oslobođenje potlačenih nacija od imperijalizma moguće je, dakle, jedino oslobođenjem potlačenih masa od kapitalizma i obratno – borba za oslobođenje potlačenih masa od kapitalizma iziskuje borbu za oslobođenje potlačenih nacija od imperijalizma.

Ekonomska kriza na evropskoj periferiji

Pretpostavke o tome kako dalja integracija u EU vodi ka ekonomskom napretku i političkoj liberalizaciji pokazuje se kao iluzija. Čak i ako kritikuju neki aspekat autoritarnih režima na Balkanu, imperijalistički centri prevashodno su zainteresovani za „stabilnost“, što je eufemizam za sigurnost oplodnje kapitala u regionu. Nakon zapadanja u krizu čitavog niza nisko-produktivnih delova zapadnoevropskih industrija, tokom protekle krize, s jedne strane, i rasta nadnica u Kini i Centralno-Istočnoj Evropi s druge, Balkan predstavlja novu destinaciju za izmeštanje dela proizvodnje.

Izvor: tanjug

Od dolaska na vlast u Srbiji, Srpska napredna stranka (SNS) gradi svoj legitimitet na mitu o ekonomskom napretku Srbije i smanjenju stope nezaposlenosti. „Ekonomski napredak“ kojim se SNS režim toliko hvali sastoji se u dovođenju privatnih, mahom stranih, investitora, privučenih ogromnim subvencijama i poreskim olakšicama, te jeftinom radnom snagom, posledicom oslabljenog i dezorijentisanog sindikalnog pokreta. Međutim, daleko od toga da se priliv stranih investicija pokazao kao razvojni model koji je u stanju da otvori dovoljan broj radnih mesta. Naprotiv, smanjenju stope nezaposlenosti mnogo više doprinosi izvoz jeftine radne snage u zemlje Zapadne i Centralne Evrope budući da, pored gorih uslova za rad, zapošljavanje u Srbiji često zahteva političku lojalnost SNS-u i njegovim satelitima.

Sasvim je jasno da je ovaj model „razvoja“ privremen i da ne daje rezultate na duže staze. Novi talas svetske krize kapitalizma Srbiju je već zapljusnuo. On će dovesti do daljeg smanjivanja potrebe za radnom snagom i u centralnim kapitalističkim zemljama, čiji krupni kapital ne želi da plaća radnicima imigrantima zapadnjačke plate, već teži da ih za isti posao eksploatiše u njihovim zemljama, za višestruko niže plate. Pitanje je vremena kada će zemlje Evropske unije početi da zatvaraju vrata ne samo izbeglicama sa Bliskog i Srednjeg Istoka, već i ekonomskim prognanicima iz naših zemalja. Naznake toga već vidimo u nedavno najavljenoj obustavi izvoza medicinara iz Srbije u Nemačku. Iako je zvanično srpska vlada inicirala raskid ugovora sa Nemačkom, jasno je da ona to ne bi smela učiniti da joj prethodno Berlin nije poslao određene signale.

Pandemija KOVID-19 se posebno odrazila na sloj sitnih preduzetnika u sektoru usluga. U talasu privatizacije državnih i društvenih preduzeća mnogi radnici su iskoristili otpremnine i ušteđevinu kako bi otvorili male trgovačke radnje i i nudili usluge svih vrsta. Tokom prvog i drugog talasa korone ovaj sloj malih privrednika i radnika koje zapošljavaju preživeo je zahvaljujući državnim subvencijama, no ipak države u regionu nisu spremne da izdvoje više pomoći i zato vidimo da se ekonomije ne zatvaraju u drugom i trećem naletu i pored alarmantnog širenja virusa. Još jednom se pokazuje kako je profit bitniji od ljudskih života. Čak i kada države odobre sredstva za pomoć privredi velike kompanije i korporacije su kroz svoj uticaj u poziciji da preusmere većinu ovog novca ka sebi. Jedna od glavnih posledica trenutne krize će dakle biti pauperizacija srednjih slojeva i jačanje monopola na tržištu.

Pomoć koju je Vlada Zaeva dodelila kao injekciju u makedonsku ekonomiju pokazala se potpuno neefikasnom, ne samo kroz nesankcionisanu aferu zamrzavanja plata većine malih i srednjih preduzeća, već i kroz činjenicu da je paket finansijske podrške bio propraćen korupcijom. Makedonska privreda je zvanično ušla u recesiju, sa uzastopnim padom BDP-a tokom dva kvartala, sa vrednostima od -3,3 i -14,9%, što je, ako se analizira u kontekstu sveopšte nerazvijenosti privrede, pokazatelj ozbiljne krize. Uslovljenost makedonske ekonomije izvozom na zapadnoevropsko tržište čini je dvostruko zavisnom od efekata sporog rasta u EU zoni. Pad stranih investicija u ovom periodu je veći od pada tokom ratnih sukoba 2001. godine.

Izvor: Georgi Licovski neweurope.eu

Zvanične brojke nezaposlenosti u Makedoniji nisu tako loše kao u protekle tri decenije, ali prvi put ove godine beleži se porast nezaposlenosti istovremeno sa drastičnim padom aktivnog stanovništva. Nezaposlenost i zapošljavanje na privremenim ugovorima je goruće pitanje, a prosečna zarada nije dovoljna da pokrije polovinu sindikalne potrošačke korpe.

Kao i u drugim zemljama zapadnog Balkana, i razvojni model u Bosni i Hercegovini je baziran na privlačenju stranih investicija. Ovakav razvojni model nije doneo nikakvo povećanje životnog standarda stanovništva jer uslov za dolazak stranog kapitala je bio jeftina radna snaga, slabost sindikalnog pokreta i radnog zakonodavstva koje ne može zaštititi radničku klasu od brutalne eksploatacije. Domaći kapitalisti u nemogućnosti konkurisanja evropskim firmama su okrenuti korupcijskim i ortačkim poslovima sa celim, ili sa delovima državnog i entitetskog vladajućeg aparata. Namešteni tenderi, pogotovo oko nabavke respiratora u Federaciji BiH (slučaj Srebrna malina) ili poljske bolnice u Republici Srpskoj su samo neki od primjera koji uopšte ne iznenađuju javnost u Bosni i Hercegovini.  Socijalni mir vladajuće tajkunsko-političke elite u oba entiteta rešavaju klijentelističkom mrežom u kojoj se ljudi zapošljavaju u državne firme, administrativni aparat ili u privatne firme poslovnih ortaka bliskih vlastima. Deficiti u javnim budžetima i socijalna davanja se nadoknađuju aranžmanima sa MMF-om i Svetskom bankom. U najavi je novi aranžman sa MMF-om u iznosi od 750 miliona evra za ublažavanje posledica pandemije. Novo zaduživanje dolazi na već postojeći javni dug koji je polovinom 2020. godine iznosio preko 12,2 milijarde konvertibilnih maraka. Učešće javnog duga BiH u BDP iznosi 35,5 %.

Ovakvo ekonomsko stanje u Bosni i Hercegovini dodatno je pogoršala pandemija koronavirusa. Prema procjeni Svetske banke, Bosnu i Hercegovinu očekuje smanjenje realnog BDP-a za 3,2 % zbog usporavanja u većini proizvodnih i uslužnih sektora i slabije potražnje u većini zemalja u okruženju. U periodu od početka pandemije do kraja septembra 2020. godine bez posla je ostalo preko 30 000 radnika. Najviše su pogođeni turistički i uslužni sektor koji su zabilježili pad ključnih pokazatelja od 60%. Sektor transporta je takođe pretrpio pad od 30%, a industrijska proizvodnja je pala za 8,2% samo u prvoj polovini godine.

Izvor: klix.ba

Masovno iseljavanje iz Bosne i Hercegovine proteklih godina je bio socijalni ventil kojim se smanjivala nezaposlenost u zemlji. Prema anketi o radnoj snazi Agencije za statistiku BiH i Unije za održivi povratak i integracije u BiH, samo u periodu od 2013. do 2019. zemlju je napustilo 530 000 građana. Tokom trajanja pandemije, ovaj trend iseljavanja je zaustavljen na neodređeno vreme. Zaustavljanjem iseljavanja i ograničavanjem dolaska ljudi iz inostranstva ili gubitkom posla u evropskim zemljama smanjen je i priliv doznaka iz inostranstva koji je bitan faktor za potrošnju u Bosni i Hercegovini i smanjenje siromaštva. Prema podacima Centralne banke BiH samo u periodu od aprila do kraja juna 2020. godine, dijaspora je poslala 220 miliona maraka manje nego za isti period 2019. godine. Kako kraj pandemije još uvek nije izvestan, a ekonomske posledice nas očekuju narednih nekoliko godina, ekonomiju Bosne i Hercegovine očekuju sivi dani.

Mere vanrednog stanja i socijalne distance onemogućavaju pojavu protestnih pokreta radničke klase čiji životni standard iz dana u dan postaje sve gori. Međutim, takvo stanje ne može trajati zauvijek. Među običnim ljudima tinja nezadovoljstvo ne samo lošom ekonomskom situacijom već i time kako se vladajuća klasa nosi sa zdravstvenom krizom. Ovo nezadovoljstvo će neminovno pronaći svoj izraz u narednom periodu, pogotovo propadanjem sitnih obrtnika koji se pretvaraju u radnike i pridružuju radničkoj klasi.

Ideja o postepenoj reindustrijalizaciji, povećanju životnog standarda i podizanju tehnološke osnovice lokalnih industrija kroz strane direktne investicije se razotkrivaju kao dogma. Fabrike koje otvaraju multinacionalne kompanije uglavnom pripadaju nižim, radno-intenzivnim delovima proizvodnog lanca i oslanjaju se na nisku cenu nekvalifikovanog ili polu-kvalifikovanog rada. Uslovi rada u ovim fabrikama u poslednje vreme skandalizuju javnost kad god procure u medije. I pored obećanja o razvijanju mreže lokalnih snabdevača, većina ovih proizvođača uvozi komponente viših faza obrade i jedini deo vrednosti koji ostaje u lokalnim ekonomijama jesu mizerne plate. Oslobođeni većine poreza i troškova u pitanju su parazitske investicije koje opstaju na subvencijama servilnih država i eksploataciji domaće radne snage bez previše efekta na sveobuhvatni razvoj lokalnih ekonomija.

Kapitalizam i epidemija

Izvor: Univerzitet Džons Hopkins

Rasplamsavanjem epidemje KOVID-19 borba protiv kapitalizma na najdirektniji način se pretvara u borbu za život. Od samog početka pandemije bilo je jasno da kapitalističke vlade širom sveta nisu ni spremne, ni voljne da se sa pandemijom nose na način koji bi bio u interesu najširih društvenih slojeva. Na svakom koraku radni ljudi širom sveta dobijali su dezinformacije, sulude nenaučne analize i teatralne militarističke mere koje više odaju paniku, nego bilo kakav ozbiljni plan za suzbijanje zaraze.

U Srbiji je virus prvobitno nazivan „najsmešnijim u istoriji“. Potom je izneta neistinita tvrdnja o tome kako su samo penzioneri ugroženi i proglašeno je vanredno stanje, koje, za razliku od koronavirusa, zaista jeste verovatno najsmešnije vanredno stanje u našoj istoriji. Naime, uprkos „vanrednom“ stanju, privatnicima je ostavljena mogućnost da zahtevaju prisustvo svojih radnika na radnim mestima, bez ikakve obaveze da im se obezbedi adekvatna zaštita. Umesto regulacije i hitnih prinudnih mera, Vučić i Brnabić su, prosipajući svoju dušu preko malih ekrana, kumili i molili kapitaliste raznim „preporukama“, koje nemaju nikakvu pravnu težinu. Policijski čas je uveden bez ikakvog objašnjenja izabrane satnice.

Umesto da se za potrebe karantina rekviviraju postojeći hoteli, koji već imaju mesta za više hiljada ljudi, zaraženi koronavirusom su počeli da se smeštaju u hale Beogradskog sajma, uz objašnjenje da tople vode nema, ali će biti čaja i stonog tenisa. Jedini smeštaj adekvatno opremljen za potrebe karantina koji Vlada jeste rekvivirala jesu studentski domovi – odnosno, jedini smeštaj koji ne bi smela da rekvivira jer masovnim izbacivanjem studenata iz domova i njihovim slanjem u mesta prebivališta dovodi u opasnost čitave porodice i čitava mesta! Kao i u slučaju fabrika, i ovde je Vlada ljudske živote podredila privatnom profitu, čak i pravdajući svoju nezainteresovanost strahom od tužbe od strane privatnih preduzetnika. Takvim izgovorom Vlada je samo potvrdila ko zaista upravlja ovom zemljom i čiji interesi nagone državu na kriminalni nemar prema svojim građanima.

Kada je postalo jasno da je zdravstveni sistem, merama štednje i dezindustrijalizacijom zemlje sveden na olupinu onog zdravstva koje je 1972. za mesec dana efikasno porazilo poslednju epidemiju velikih boginja u Evropi, te da se bliže italijanski i španski scenario, srpska vlada je pristupila još tragikomičnijim merama policijskog časa i aktivnom traženju koga da okrivi za sve opasniju situaciju u zemlji. U svima je tražen krivac, samo ne u onima koji su tržište stavili ispred ljudskih života.

Tragikomičnost mera Vlade Srbije, ogledala se i u tome što nakon brutalnih mera policijskog časa, sve mere su ubrzano puštene kako se približavao zakazani datum parlamentarnih izbora. Da stvar bude gora, iako su izbori bili jedni od najmračnijih od pada Miloševića, nakon tog zaokreta od 180 stepeni, Vlada je imala obraza da ubrzo nakon izbora napravi još jedan zaokret od 180 stepeni i najavi ponovno uvođenje policijskog časa. Kombinacija tih zaokreta, katastrofalnog ophođenja prema pandemiji, sve češćim glasinama o manipulisanju brojem preminulih od koronavirusa, kao i izbori koji su ostavili vrlo gorak ukus, rezultovali su u mobilizaciji masa protiv ponovnog uvođenja policijskog časa. Vlada se odlučila popustiti ovom zahtevu, ali tek nakon što se prvi put posle 3 godine masovnih mobilizacija odlučila na fizički obračun sa demonstrantima, šaljući policiju u punoj opremi na njih.

Zdravstveni sistem u Makedoniji prednjači u regionu bivše Jugoslavije kao sistem koji je najdublje srozan od sistema SFRJ, sa potpunom privatizacijom primarne zdravstvene zaštite, sa upadom stranog kapitala u sekundarni i tercijarni sistem što je prouzrokovalo trajni kolaps polikliničkog sistema, državnih bolnica i kliničkih centara, te privatizaciju i deregulaciju apoteka. Makedonska vlada se zalaže za javno-privatno partnerstvo u oblasti hitne pomoći i postepeno napuštanje koncepta javnog zdravlja. Naravno, kapitalistička vlada na preventivnu zdravstvenu zaštitu gleda kao na teret kojeg se želi osloboditi.

Epidemija stoga pogađa naše zemlje uprkos uvođenju restriktivnih mera i policijskih časova. Očigledno je da vlasti paniče zbog decenija nespremnosti za krizno delovanje. Na primer, u Skoplju, umesto da se stvori specijalizovani centar za lečenje kovid pacijenata menjanjem namene jedne, već postojeće, bolnice, kreveti su otvoreni u raznim klinikama (kao što su očne, dermatološke ili neurološke), gde nema osoblja koje bi se bavilo zaraznom bolešću i gde se šalje jasan signal da pacijenti sa drugim potrebama moraju sami rešavati svoje probleme u privatnim bolnicama.

Visoke stope smrtnosti po stanovniku u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji, kao najviše na svetu, odražavaju pad javnog zdravlja, pad životnog standarda, nesposobnost vlasti i stanovništva.

Odgovor vlasti na epidemiju koronavirusa u oba bosanskohercegovačka entiteta se nije razlikovao od ponašanja vlasti u susednim državama, u prvom redu Srbije i Hrvatske. Uvidevši ozbiljnost epidemije u drugim evropskim državama i svesni ranjivosti zdravstvenog sistema, kao posledica decenija neulaganja, mera štednje i nedostatka medicinskog osoblja, početkom marta BiH vlasti su uvele niz preventivnih mera koje su uradile i zemlje u susjedstvu. Te mere su podrazumevale ograničavanje rada sitnih preduzetnika, restorana i drugih ugostiteljskih objekata, uvođenjem policijskog časa, zatvaranja graničnih prelaza, ograničavanjem kretanja i primenom drugih epidemioloških mera na otvorenom i u zatvorenom prostoru. Kombinacija ovih mera i perioda kad udarni talas koronavirusa još nije bio stigao u zemlju je držao broj zaraženih i umrlih na vrlo niskom nivou i širenje zaraze se držalo pod kontrolom. No, kao i drugde, vođene kapitalističkom logikom profita, velike fabrike sa velikim brojem radnika nisu zatvorene čak ni u neesencijalnim sektorima proizvodnje. Mere u ovim fabrikama su delimično provođene, a virus se slobodno širio, ne samo unutar fabričkih zidova, već i van njih jer su radnici širili zarazu među porodicama.

Izvor: Tara Radovanović -Tanjug

Tokom početne faze epidemije, vlasti su računale da će ona kratko trajati i da će se za par meseci stvari vraćati u normalu. Kako je postajalo izvesnije da se to neće dogoditi i da se vanredno stanje može produžiti na neograničen period, vlasti su počele kalkulisati. Pod pritiskom kapitala, u prvom redu sitnih i ugostiteljskih obrtnika, koji su u Sarajevu najavljivali protestne skupove za ukidanje mera tokom maja, uprkos protivljenju medicinske struke, postepeno su se počele ukidati mere i vanredno stanje. Udruženje ugostitelja i hotelijera RS je čak Vladi RS pretilo da će ukoliko im se ne dopusti rad otpustiti preko 7000 radnika.

Ionako krhki i prezaduženi, državni i entitetski budžeti nisu spremni sanirati ovakav skok nezaposlenih tokom epidemije. U vrijeme drastičnih mera, vlasti su isplatile radnicima u najteže pogođenim sektorima minimalnu aprilsku platu, a vlasnicima i sitnim preduzetnicima su dodatno pomogle ukidanjem poreza i raznih dažbina. Jedan od faktora ukidanja mera je bio i nedostatak testova i neorganizovan sistem praćenja i testiranja konakata i smeštanja u karantin i kućnu izolaciju. Posebno je to bilo vidljivo u Federaciji BiH gdje se u 11 kantona provode različite i nesinhronizovane mere.

Tokom jeseni vlasti su nastavile balansirati između ekonomskih interesa kapitalista i zdravstvene zaštite stanovništva, a broj obolelih i umrlih se iz dana u dan rapidno povećavao. Širenju zaraze je dodatno doprinelo i organizovanje lokalnih izbora polovinom novembra. U vreme pisanja ovog dokumenta, broj potvrđenih slučajeva koronavirusa u Bosni i Hercegovini je preko 101 000, a broj umrlih je premašio 3 300, što trenutno Bosnu i Hercegovinu smešta u deset zemalja sa najvećom smrtnošću po glavi stanovnika na svetu. Medicinski radnici upozoravaju da su bolnički kapaciteti popunjeni a osoblje u bolnicama iscrpljeno. Ovakvo stanje ne omogućava lečenje pacijenata sa drugim ozbiljnim bolestima. Vlasti kontrolu pokušavaju održati provođenjem delimičnih mera i apelovanjem na individualnu odgovornost stanovništva koja do sada nije urodila plodom.

Jedini izlaz u ovakvoj situaciji, gde nam se postepeno zatvaraju svi ventili kapitalističkog ekspres lonca, jeste borba! Vreme je da se izborimo za naš kvalitet života i da srušimo one koji su tridesetogodišnjom pljačkom učinili da bivše jugoslovenske zemlje budu nesposobne da se izbore sa bilo kojom krizom širih razmera. I tu ne mislimo samo na pripadnike vladajućih stranaka, već na celokupnu političko-poslovnu elitu, na investitorsku i tajkunsku vladajuću klasu, na sve one koji su nas doveli do toga da brinemo ne samo šta će biti ako nas zarazi korona, nego i šta će biti ako je preživimo! Odbrana protiv korone mora prerasti i u odbranu od kapitalizma!

Izbeglice kao izgovor

Izvor: Licencirane fotografije - E. M. - klix.ba

Od izbijanja takozvane izbegličke krize 2015. godine, širenje histerije prema izbeglicama sa Bliskog Istoka bilo je jedno od omiljenih oružja vladajuće klase za skretanje pažnje sa stvarnih društvenih i ekonomskih problema, s kojima se radnička klasa svakodnevno susreće, na izmaštane probleme koje će nam navodno doneti izbeglice. Govore nam kako će izbeglice silovati sve pred sobom, kako će nam oteti poslove (kao da to već nisu učinili oni koji su naša preduzeća rasprodali u bescenje) i tome slično, a sve to bez ikakvog stvarnog pokrića, osim upornog gebelsovskog ponavljanja istih laži na raznim mutnim sajtovima koji profitiraju od lažnih vesti.

Kako je Balkan tranzitno područje za izbeglice koje iz Turske pokušavaju preći u Zapadnu Evropu ovi muškarci, žene i deca u nevolji su postali žeton za potkusurivanje i nametanje lokalnih vladajućih klasa evropskim kapitalističkim silama. Srbija je u prvim mesecima krize izigravala „konstruktivnog“ partnera, sve dok je Berlin zagovarao primanje izbeglica. Usmeravanje represivnih organa da funkcionišu kao „protočni bojler“ tj. aparat za preusmeravanje izbeglica po hitnom postupku do graničnih prelaza sa Mađarskom i Hrvatskom bilo je predstavljano kao veliki humanitarni čin i korišeno u marketinške svrhe.

U momentu kada je EU odlučila da zatvori granice i pretvori balkanske države u bedem i stacionare za kontrolisanje izbeglica koje uspeju ući, zvanična politika Aleksandra Vučića poprimila je drugačije tonove. Odjedanput su ksenofobni glasovi i desničarske grupe, koje su do tada tavorile po marginama interneta, krenule da organizuju proteste i patroliraju ulicama. Režim je ovo iskoristio da se postavi kao vrhovni redar koji će da kontroliše „obe strane“, i nasilnika i žrtvu. Pojačavajući prisustvo policije na ulicama i čak koristeći vojsku ispred izbegličkih kampova srpska država je i izbegličku krizu iskoristila da napravi još jedan iskorak ka autoritarizmu.

Republika Severna Makedonija zatvorila je granicu za izbeglice, ostavljajući sada oko 12.000 izbeglica u kampu Idomeni, koji je originalno predviđen za 2.500 ljudi. Fronteks nadgleda makedonsku granicu u saradnji sa nadležnim vlastima u Makedoniji iako država nije potpisala zvaničan sporazum, što pokazuje da lokalne vlasti nisu suverene i da se pred novim talasom izbeglica ne bi suzdržavale da odrade prljav posao evropskih zemalja i budu još jedna barijera koja bi „zaštitila Evropu“.

Jedan od puteva prelaska izbeglica ka Evropi čini i Bosna i Hercegovina koja nije ostala imuna na ksenofobiju. Usljed zatvaranja hrvatske granice za prelaz izbeglica, balkanska ruta za izbeglice se preusmerila kroz BiH, pogotovo za muškarce bez familija koji mogu preživeti težak put i nehumane uslove. Lokalni ksenofobi tvrde kako su to sve teroristi koji stvaraju nered. Međutim, činjenica je da veoma mali broj izbeglica pravi prekršaje i da se većina počinjenih prekršaja može klasifikovati kao potez očajnika koji traže hranu i krov nad glavom.

Izvor: Pixsell - Armin Durgut - PIXSELL

Glavni krivac za nezbrinjavanje izbeglica je bosanskohercegovačka tajkunkso-politička elita koja nije uspjela da se organizuje po pitanju prijema ovih ljudi. Veliki broj kampova nema uslova za život, a sada se kampovi i zatvaraju. Izbeglice su ostavljene same sebi da prebivaju u napuštenim objektima, ulicama, šumama, u šatorima, a neki od njih ulaze u prazne vikendice i okolne objekte kako bi se sklonili od zime. BiH mediji su aktivnosti problematičnih pojedinaca, kojih ima svugde, okarakterisali kao aktivnost svih migranata, a tome je dosta pomogao slučaj ubistva u Sarajevu kojeg je navodno počinio jedan migrant. Ovakav tip generalizacija ne postoji po pitanju domaće populacije. Dejtonsko ustrojstvo države takođe sprečava zbrinjavanje izbeglica jer Dodikov režim u RS odbija da napravi bilo kakav prihvatni kamp, a izbegličko pitanje koristi za skretanje socijalnih tema na navodnu terorističku pretnju.

Jasno je da lokalni režimi koriste nesreću izbeglica kao što i korona krizu koriste kako bi se ojačala sredstva gole represije koja će se u budućnosti koristiti protiv domaćeg stanovništva. Povećanja ulaganja u policijsku opremu, povećanje brojnosti pripadnika organa represije i proširivanje njihovih ovlašćenja opšti su trend na jugoslovenskom prostoru. Ovaj trend ne obuhvata samo zvanične organe državnog nasilja, već i „uvoz” policijske ispomoći iz imperijalističkih zemalja (poput Turske i Kine, u slučaju Srbije i Hrvatske), kao i tolerisanje desnih ekstremičkih paravojski i neformalnih grupa batinaša (za šta su trenutno najistaknutiji primer Slovenija i Srbija).

Parlamentarna levica

Izbijanjem svetske krize kapitalizma 2008. godine, društveni pokreti, deo politizovane omladine i nevladinog sektora u svojoj retorici skreću sve više ulevo, hvatajući talas antikapitalističkog raspoloženja, koji uzima maha u centralnim kapitalističkim zemljama između ostalog koristeći prisustvo fondacija poput Roza Luksemburg Štiftunga. Na umetničkoj sceni i među studentima humanistike se u međuvremenu raširilo koketiranje sa levim teorijama iz univerzitetskog miljea i novo vrednovanje jugoslovenskog modernizma. Ovo su procesi koje u sličnom obliku možemo pratiti u svim velikim gradovima bivših jugoslovenskih republika. U proteklih deset godina svedoci smo i prvih društvenih pokreta koji su eksplicitno usvajali elemente kritike neoliberalizma i mera štednje, poput studentskih borbi protiv školarina, radničkih protivljenja privatizaciji ili lokalnih pokreta za zaštitu javnih dobara.

Tokom 2019. godine političke partije proizašle iz ovih miljea uspele su da uđu u parlamente Hrvatske i Makedonije (Možemo! i Levica). Ako u obzir uzmemo i slovenačku partiju Levica, koja je deo parlamenta u ovoj zemlji već dva saziva, dolazimo do uvida da su u parlamentima tri bivše jugoslovenske republike zastupljene političke snage koje se predstavljaju kao levlje od socijaldemokratije. Ovi elektoralni uspesi će bez sumnje biti uzor i aktivistima u susednim državama. U Srbiji Partija radikalne levice se formirala upravo na odjeku ovih događanja i bez sumnje će pokušati kopirati neke od taktika viđenih u Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji.

Glavno uporište i glasačka baza slovenačke Levice, Možemo! i sličnih projekata jesu dobro obrazovani ljudi iz urbanih sredina. Politički program ovih organizacija ne pokazuje orijentaciju ka proširivanju na radničku klasu i druge slojeve stanovništva kroz terenski rad. Sve indikacije govore u prilog tome da one ostaju fokusirane na rad u parlamentu i profesionalizaciju kao čisto izborne partije, uz povremeni NGO aktivizam.

Radi svoje primarne usmerenosti na srednju klasu čiju podršku nipošto ne žele izgubiti, ove organizacije odbijaju da se pobliže politički profilišu, umesto toga pokušavajući da se predstave kao široke „leve“ platforme. „Levica“ pak danas može značiti razne stvari i obuhvata čitavu paletu političkih opcija koje su do te mere različite da je besmisleno govoriti o partiji koja je po svom usmerenju samo „levica“.

Izvor: Damjan Tadić - Cropix

Hrvatska zeleno-leva koalicija na čelu sa Možemo!, na primer, izbegava se ideološki-klasno pozicionirati te središnji društveni sukob kapitala i rada nastoji zaobići pozivanjem na borbu za „javni interes“, „povećanje društvene jednakosti“ i razne mere preraspodele u okvirima postojećeg građanskog društva. Međutim, već time jasno izražava svoju ideološku poziciju klasnog kompromisa i reformizma. Interpretacija istorijskih događaja u regionu poput nacionalnog pitanja ili raspada Jugoslavije se izbegava a ove teme se vide kao teren na kome samo desnica može profitirati. Njihov program fokusira se na politike poput ekoloških inicijativa, novih programa izgradnje stanova, direktno demokratskog odlučivanja u lokalnim zajednicama, kao i reformu Evropske unije u saradnji sa sličnim zeleno-levim partijama Evrope. Možemo! stoga nije tradicionalna klasno zasnovana reformistička stranka koja se pokušava ukoreniti promenom odnosa snaga u širem društvu, već platforma aktivista koja nudi stručne zelene politike koje neće otuđiti šire biračko tijelo.

Rukovodstvo slovenačke Levice već je pretrpelo žestoke kritike iz svojih redova zbog usmeravanja snaga u potpunosti na parlamentarnu politiku i prekida veze s društvenim pokretima. U Hrvatskoj, Možemo! parlamentarci su prošli kroz neslaganje već tokom prvog ceremonijalnog glasanja, a Katarina Peović, tada jedina poslanica koalicije sa antikapitalističkim stavom, odbila je glasati za ekstremno desnog kandidata kao potpredsednika parlamenta, dok su njene koalicione kolege ostale uzdržane u koordinaciji sa ostalim strankama u saboru s ciljem ulaska u preferirane parlamentarne radne grupe. U međuvremenu su iz zajedničkih koalicijskih poslaničkih klubova Sabora i zagrebačke gradske skupštine izbačeni članovi Radničke Fronte. Spor je nastao oko podrške koalicije SDP-a na lokalnim izborima u Rijeci. Ovakav rasplet smo najavljivali odmah nakon izbora tvrdnjom da zeleno-leva koalicija neće trpeti u svojim redovima nikakvu radikalniju i socijalističku opciju.

Izvor: index.hr

Iako se nominalno zalaže za socijalizam, Radnička fronta se u proteklih godina dana pokazala kao partija sklona elektoralnom oportunizmu, uzmicanju pred zelenim reformistima te jadikovanju nakon izbacivanja iz koalicije. Iako su na predsedničke izbore na zimu 2019. izašli zajedno sa SRP-om koji im je terenski pomagao pri skupljanju potpisa, u proljetnim dogovorima pred parlamentarne izbore 2020. pristali su na zahtev Možemo! te odbacili SRP radi ulaska u zeleno-levu koaliciju i željenog mesta u parlamentu. Vodeća stranka koalicije bio je Možemo! do te mere da su mediji čitavu koaliciju zvali Možemo!, a nakon što su izbačeni iz saborskog i gradskog kluba, članovi i članice Radničke fronte pokušavali su na sve načine privoljeti Možemo! da ih primi natrag radi toliko isticanog “jedinstva na levici”. Samo parlamentarno delovanje Katarine Peović svakako ima pozitivnih strana, ali već je sada jasno da je elektoralizam prilično okupirao Radničku frontu. A bavljenje nacionalnim pitanjem putem konkretnog određenja prema jugoslovenskom socijalizmu Radničkoj fronti je strano u jednakoj meri kao i Možemo!.

Jedan od osnovnih problema ovih političkih formacija na prostoru Jugoslavije, osim nemanja jasno pozicioniranog političkog programa, jeste da nisu uspeli izgraditi dovoljno jake partijske aparate i demokratske strukture koje bi kontrolisale predstavnike koje šalju u parlament. Inicijalni elektoralni uspeh ovih levih formacija zasniva se na njihovom fleksibilnom, eklektički populističkom programu koji omogućava glasove nezadovoljnih radnih ljudi i omladine. Dalje, kao partije sa relativno malo kadrova i aktivista, parlamentarni rad često upija sve njihove snage i tako ih sprečava da razvijaju druga polja rada. Od početne tvrdnje kako će iskoristiti parlament za dalji razvoj i jačanje ispostavlja se da su kuloari skupštine močvara u kojoj se zaglavljuju i prerastaju u čisto elektoralne mašine bez dodira sa masama i bez prisustva na radnim mestima, štrajkovima, protestima i društvenim pokretima.

U balkanskom kontekstu, najočiglednija potencijalna zamka za radnički pokret je oklevanje da se jasno odredi prema nacionalnom pitanju. U slučaju makedonske Levice vidimo da oportunizam prema nacionalizmu može voditi u krajnju degeneraciju i pojavu šovinističkih tendencija. Konkretni znaci oportunizma unutar makedonske partije Levica ukazali su se u kontekstu imperijalističkih pritisaka da Makedonija što pre pristupi NATO paktu. U sklopu tog zahteva javila se promena imena države kao politički zahtev stranog faktora za domaće sluge.

Prilikom rasprave unutar rukovodstva Levice, o reagovanju na ove pritiske, pojavile su se dve struje. Jedna struja, koja je smatrala da nacionalno pitanje treba tretirati kroz komunističku perspektivu, fokusirajući se na ulogu imperijalizma i odbranu prava naroda na samoopredeljenje bez pravljenja neprincipijelnih i štetnih saveza sa nacionalističkim snagama i „zdravim desničarima”. Ta komunistička struja, među kojima su bili i članovi MO „Crveni“, smatrala je da Levica mora beskompromisno da se drži izvornih principa socijalizma, izraženih u partijskom programu i Statutu.

Izvor: 24.mk

Druga struja bila je klika okupljena oko Dimitra Apasieva koja je smatrala da treba koketirati sa nacionalizmom „zarad sprečavanja ulaska u NATO”. Ova struja je stajala na makijavelističkim pozicijama i tvrdila da u makedonskom nacionalizmu postoji „progresivni potencijal”, da je to „odbrambeni nacionalizam” i da treba „po svaku cenu odbraniti ime zato što smo antiimperijalisti” i struji koju nije sprečavalo stvoriti otvoreni savez sa desničarskim klerikalnim grupama i organizacijama.

Od trenutka kada je grupa oko Dimitra Apasieva preotela Levicu birokratskim metodama započeli su proces totalne izmene lika i suštine partije, kao i osnova na kome ista počiva i na kojima je bila stvorena. Levica je postala pseudopartija koja je običan dodatak makedonskom buržoaskom pluralizmu. Opasno je što partija na veliko koristi socijalističku frazeologiju i akademski rečnik, kako bi prikrili svoju degeneraciju i preobražaj u čistu suprotnost od onoga što su iskreni borci hteli da naprave proteklih godina.

Postaje sve jasnije da je Levica partija koja je kapitulirala pred buržoaskom ideologijom. Naime, partija se vidi kao „omladinska partija” i „omladinski pokret”, naspram „buđavih” radničkih. Koje ideje brani „omladinska partija”? Čije klasne interese štiti i kojim socijalnim grupama se obraća? Da li je dovoljno biti „perspektivni mladi čovek” i graditi novu populističku levicu? Normalno da na ova pitanja nema adekvatnih odgovora, zato što lovcima u mutnom odgovara da stvari ostanu nejasne. Jasno je distanciranje od klasne politike i građenja saveza sa radničkom klasom i njenim sindikalnim organizacijama.

Za radnike nema više mesta u novoj populističkoj levici. Dve univerzalne odlike politike ove „omladinske levice” bile bi prema rečima lidera „obraćanje plebsu” i „antielitizam”. Ponovo, beži se od jasne povezanosti sa radničkom klasom i borbe za socijalizam i žonglira se opštim i apstraktnim pojmovima. Antielitizam je koncept koji je čest u okviru desnice, u nameri da očiste obraz i naprave distinkciju od „liberalnog establišmenta” i predstave sebe kao nekakvu alternativu. Dosta simptomatično, u ovom slučaju se elitizam povezuje jedino sa vladajućom partijom SDSM koja je nesumnjivo predstavnik interesa kapitalističke klase, što ima svoju upotrebnu vrednost za dnevnopolitičke interese.

Ono što je najskandaloznije jeste određivanje političkih neprijatelja novoj populističkoj Levici. To su „anacionalni severnomakedonski Socijaldemokratski savez… veoma opasni i militantni velikoalbanski nacionalšovinizam“. Naravno, dežurni neprijatelji su Albanci, koji su „nosioci velikoalbanskog šovinizma”. Ali predsednik partije Levice je prećutao da Albanci u stvari i ne traže secesiju, već su pokazali solidarnost sa makedonskim narodom na referendumu 2018. prkoseći svim albanskim nacionalističkim strankama. To je bio jasan znak klasnog rascepa u albanskoj populaciji, što samo ideološki zaslepljeni makedonski šovinisti mogu da ignorišu.

U Srbiji se Socijaldemokratska unija preimenovala u Partiju radikalne levice, koja predominantno okuplja levičarsku omladinu koja se nije opredelila za učlanjenje ni u jednu od već postojećih levičarskih organizacija. Jedan od inicijalnih predloga za novo ime partije bio je Radnička partija, ali usled unutrašnjih neslaganja u kom smeru ova partija treba da ide, ipak se odlučilo na jedno ovakvo „kompromisno“ rešenje. Gledajući na vrlo šaren i apstraktan program partije očigledno je postojanje različitih struja koje se bore u vezi daljeg smera organizacije. Računajući da među njihovim članovima postoje aktivisti iskusni u organizovanju, pa makar i na populističkim osnovama, nije isključena mogućnost da od ove partije nastane masovnija i uticajnija politička opcija. Iako se partija pokreće i uključuje u razne inicijative vezane za klasnu borbu, to se uglavnom svodi na agitaciju bez konkretne sadržine. Puki aktivizam i nedostatak izgradnje kadrova stoga predstavljaju ozbiljnu prepreku na putu ka omasovljenju.

Ono što je izdvaja ove „leve“ partije od ostalih elektoralnih projekata jeste pre svega njihova „stilizacija“, a ne ukorenjenost u radničkoj klasi ili jasni borbeni programi koji bi istoj pomogao da izbori konkretne pobede. Uprkos proboju u parlament one ostaju male i birokratizovane pseudopartije pod kontrolom uskog broja ljudi. Mimikrijsko i marketinško korišćenje radničke ikonografije i terminologije koja nalikuje socijalističkoj, bez povezivanja i aktiviranja radničke baze, već sada vodi te partije u slepu ulicu. Zadatak komunista bio bi da ponude delu aktivista i simpatizera revolucionarne zaključke i nove perspektive rada i organizovanja.

Kao i u drugim kapitalističkim državama, dosadašnji tok pandemije na Balkanu jasno je pokazao potpunu nesposobnost i nemar vladajućih političkih elita po pitanju odbrane životnih interesa radnih ljudi, najširih slojeva i ranjivih grupa. U nebrojenim slučajevima naši životi i zdravlje žrtvovani su na oltaru profita, kao što su i pre pandemije sistemi javnog zdravstva bili iscrpljivani višegodišnjim politikama mera štednje. S obzirom da pandemija ekonomsku krizu samo dodatno produbljuje i zaoštrava, nema razloga verovati da su vladajuće klase rekle svoju poslednju reč u prebacivanju tereta čitave krize na radne ljude. Oni koji drže nagomilano bogatstvo i neometano zarađuju tokom pandemije zasigurno nemaju nameru sudjelovati u sanaciji krize. Stoga je u periodu pred nama sasvim realno očekivati pokušaje smanjenja postojećih radničkih prava, zakonske izmene, privatizacije i druge ustupke kapitalu, kao i rast nezaposlenosti, pauperizaciju i materijalnu bedu na periferiji kapitalizma.

Političko delovanje i interesi Crvenih neodvojivi su od interesa čitave radničke klase u svim periodima i ciklusima kapitalizma, pa tako i u ovom. Kao organizacija koja trenutno deluje u pet republika na jugoslovenskom prostoru, Crveni će u svakoj od tih republika pozorno pratiti i podržavati sve radničko-sindikalne aktivnosti i događaje poput štrajkova, apela i inicijativa, širiti svoje ideje i povezivati se sa svim borbenim sindikatima, boriti se za veća prava i plate zdravstvenih radnica i radnika kao onih koji na prvoj crti podnose teret čitave pandemije, uključivati se u društvene proteste, u kojima će sigurno biti i upliva raznih malograđanskih, desničarskih i antivakserskih grupa čiju klasnu anatomiju vrijedi razotkrivati. Ne dozvolimo kapitalu da se i ovaj put provuče uz pomoć takvih elemenata, već usmeravajmo narodnu energiju i bes prema glavnom krivcu.

U takvim konfuznim okolnostima veoma je bitno osnivanje jasno definisanog jezgra aktivista sa odlučnim programom za socijalističku transformaciju društva u ovom delu Balkana. Ovo jezgro treba se spremati za važnu ulogu u budućim događajima i za to da će biti organ kolektivne memorije klasne borbe. Zadatak je svakog iskrenog socijaliste, komuniste, da to prepozna i bori se za izgradnju masovne revolucionarne radničke partije sa jasnim idejama. Za razliku od ranije spomenutih parlamentarnih i vanparlementarnih partija koje djeluju isključivo u gabaritima svojih nacionalnih država čije postojanje ne dovode u pitanje, Marksistička organizacija “Crveni” počiva na principima proleterskog internacionalizma. To znači da već sada gradi bazu na čitavom jugoslvenskom prostoru, uz svest o proleterskom internacionalizmu kao jedinoj ispravnoj politici rešenja ekonomskih nedaća, ali i zategnutih nacionalnih odnosa koje potenciraju vladajuće elite i njihovi pomagači. Proleterski internacionalizam za nas je sredstvo emancipacije radnih ljudi iz nacionalnih buržoaskih država, kao i temelj buduće međusobne razmene i zajedničkog razvoja u sklopu samoupravnih demokratskih država i saveza. Stoga su te države naš cilj kao instrumenti vladavine radnih naroda Balkana, putem kojih oni jedino i mogu ostvariti svoje materijalne interese i napredak. Spremna na sve prepreke na putu do tog cilja, Marksistička organizacija „Crveni“ predana je strpljivoj izgradnji upravo takve organizacije koja će biti u prilici da ukine kapitalističke društvene odnose na Balkanu i šire. Pridružite nam se u toj borbi!