Moj povišeni (i još uvek rastući) krvni pritisak vara moje bližnje u vezi mog stvarnog stanja. Aktivan sam i sposoban za rad, ali ishod je izvestan. Ovi redovi će biti objavljeni nakon moje smrti.

Ne osećam potrebu da i ovde opovrgavam glupe i zlonamerne klevete Staljina i njegovih agenata: Ne postoji ni jedna mrlja na mojoj revolucionarnoj časti. Nikada nisam ulazio, ni direktno, ni indirektno, u bilo kakve zakulisne dogovore ili čak pregovore sa neprijateljima radničke klase. Hiljade Staljinovih neprijatelja je palo kao žrtve sličnih lažnih optužbi. Nove revolucionarne generacije će rehabilitovati njihovu političku čast i obračunati se sa kremljinskim dželatima kako im i dolikuje.

Toplo se zahvaljujem prijateljima koji su mi ostali lojalni kroz najteža vremena mog života. Ne imenujem nikoga posebno, jer ih ne mogu imenovati sve.

Međutim, smatram opravdanim izuzetak u slučaju moje životne saputnice, Natalije Ivanovne Sedove. Pored sreće koju mi pruža borba za socijalizam, sudbina me je usrećila da budem i njen muž. U toku skoro četrdeset godina našeg zajedničkog života, ona je bila neiscrpan izvor ljubavi, velikodušnosti i nežnosti. Pretrpela je izuzetnu patnju, pogotovo u poslednjem periodu naših života, ali me teši činjenica da je znala i za srećnije dane.

Za svojih četrdeset i tri godine odraslog života sam ostao revolucionar, od kojih sam se četrdeset i dve borio pod zastavom marksizma. Kada bih morao sve ispočetka, naravno da bih pokušao izbeći ovu ili onu grešku, ali moj glavni pravac u životu bi ostao nepromenjen. Umreću kao proleterski revolucionar, marksista, dijalektički materijalista i stoga nepomirljivi ateista. Moja vera u komunističku budućnost čovečanstva nije ništa manje revnosna, nego je zapravo čvršća danas nego što je bila za vreme moje mladosti.

Nataša je upravo došla do prozora prema dvorištu i otvorila ga šire da bi povećala protok vazduha u moju sobu. Vidim jarko zelenu travu ispod zida, čisto plavo nebo iznad njega i sunčevu svetlost svuda. Život je predivan. Neka ga buduće generacije očiste od sveg zla, ugnjetavanja i nasilja, i u njemu uživaju najviše što mogu.

Lav Trocki.
Meksiko, 27. februar 1940.

Napisan je dodatak datiran 3. marta 1940. U glavnom se tiče toga šta bi trebalo da se radi u slučaju da ga zadesi duga i ozbiljna bolest i završava sa ovim rečima:

„... ali kakve god da su okolnosti moje smrti, umreću sa čvrstom verom u komunističku budućnost. Ova vera u čoveka i njegovu budućnost čak i sada mi daje toliku snagu za borbu kakvu ni jedna religija ne može dati.”