Naši klasni neprijatelji imaju naviku da se žale na naš terorizam. Šta oni pod time podrazumevaju prilično je nejasno. Oni bi voleli da sve aktivnosti proletarijata uperene protiv interesa klasnog neprijatelja označe kao terorizam. Štrajk, u njihovim očima, glavni je metod terorizma. Pretnja štrajkom, organizacija štrajkačkih odbora, ekonomski bojkot gazde koji se ponaša kao robovlasnik, moralni bojkot izdajnika iz sopstvenih redova - sve ovo i mnogo više oni nazivaju terorizmom. Ako se terorizam ovako razume kao bilo koja akcija koja izaziva strah kod neprijatelja, ili mu šteti, onda, naravno, celokpuna klasna borba i nije ništa drugo do terorizam. I jedino pitanje koje ostaje je da li buržoaski političari imaju pravo da nas zasipaju moralnim gnušanjem proleterskog terorizma kada celokupni državni aparat sa svojim zakonima, policijom i armijom nije ništa drugo do aparat kapitalističkog terora!
Kako bilo, mora se istaći da kad nam oni zameraju terorizam, oni pokušavaju - iako ne uvek svesno - da reči daju uže, manje indirektno značenje. Uništavanje mašina od strane radnika, na primer, terorizam je strogom smislu reči. Ubijanje poslodavca, pretnja da će se zapaliti fabrika ili pretnja smrću njenom vlasniku, pokušaj ubistva, sa revolverom u ruci, vladinog ministra - sve ovo su teroristički akti u punom i autentičnom značenju. Kako bilo, bilo ko, ko shvata pravu prirodu internacionalne Socijaldemokratije trebalo bi da zna da se ona oduvek protivila ovakvom terorizmu, i čini to na najnepomirljiviji način.
Zašto?
"Terorisanje" pretnjom štrajka, ili stvarno sprovođenje štrajka je nešto što samo industrijalni radnici mogu. Društveni značaj štrajka zavisi direktno od, prvo, veličine preduzeća ili grane industrije koju pogađa, i drugo, od stepena organizacije radnika koji učestvuju, njihove discipline i spremnosti za akciju. Ovo jednako važi i za politički i za ekonomski štrajk. To je metod borbe koji direktno proističe iz proizvodne uloge proletarijata u savremenom društvu.
Potcenjuje značaj masa
Da bi se razvio, kapitalističkom sistemu treba parlamentarna superstruktura. Ali pošto ne može ograničiti proletarijat na politički geto, on mora pre ili kasnije dozvoliti radnicima da participiraju u parlamentu. Na izborima, masovni karakter proletarijata i njegov nivo političkog razvoja - kvantiteti koji su, opet, određeni njegovom društvenom ulogom, to jest, nadasve, njegovom proizvodnom ulogom - nalazi svoj izraz.
Kao i u štrajku, tako na izborima metod, cilj i rezultat uvek zavisi od društvene uloge i snage proletarijata kao klase. Samo radnici mogu sprovoditi štrajk. Zanatlije koje su uništile fabrike, seljaci čiju vodu fabrike truju, ili lumpen-proleteri u potrazi za plenom mogu razbijati mašine, zapaliti fabriku, ili ubiti njenog vlasnika.
Samo svesna i organizovana radnička klasa može poslati jaku delegaciju u parlament da je zastupa. Kako bilo, da bi se ubio istkanuti zvaničnik ne moraju iza vas da stoje organizovane mase. Recept za eksploaziv je svima dostupan, i Brauning [revolver] se može nabaviti bilo gde. U prvom slučaju, radi se o društvenoj borbi, čiji metodi i sredstva proističu nužno iz prirode postojećeg društvenog poretka; a u drugom, radi se o čisto mehaničkoj reakciji koja je identična svuda - u Kini kao i u Francuskoj - vrlo jasna u svojoj spoljašnjoj formi (ubistvo, eksplozije, itd.) ali apsolutno bezopasna što se tiče društvenog sistema.
Štrajk, čak i skromne veličine, ima društvene posledice: jačanje radničkog samopouzdanja, rast sindikata, a često i poboljšanje proizvodne tehnologije. Ubistvo vlasnika fabrike ima samo efekte policijske prirode, ili promenu vlasnika bez ikakvog društvenog značaja. Da li će teroristički pokušaj, čak i "uspešan" baciti vladajuću klasu u konfuziju zavisi od konkretnih političkih okolnosti. U svakom slučaju konfuzija može biti samo kratokg daha; kapitalistička država se ne bazira na vladinim ministrima i ne može se eliminisati sa njima. Klasa kojoj služi će naći nove ljude; mehanizam ostaje netaknut i nastavlja da funkcioniše.
Ali pometnja unesena u redove samih radnih masa terorističkim pokušajem je mnogo dublja. Ako je dovoljno naroužati se pištoljem da bi se ostvario cilj, čemu trud oko klasne borbe? Ako je malo baruta i olova dovoljno da prostreli neprijatelja kroz vrat, čemu onda potreba za klasnim organizovanjem? Ako ima smisla plašiti visoke činovnike zvukom eksplozija, otkud potreba za partijom? Čemu sastanci, agitovanje u masi, i izbori ako se tako lako može ciljati ministarska klupa sa galerije parlamenta?
U našim očima, individualni teror je neprihvatljiv upravo zato što potcenjuje ulogu samosvesnih masa, svodi ih na bespomoćnost, i okreće njihove nade i poglede ka velikom osvetniku koji će jednog dana doći i ispuniti svoju misiju. Anarhistički proroci "propagande dela" mogu polemisati koliko hoće o podsticajnom uticaju terorističkog akta na mase. Teorijska razmatranja i političko iskustvo pokazuju drugačije. Što je "efektivniji" teroristički akt, veći je njihov udarac, više smanjuju interes masa za samoorganizovanje i samoobrazovanje. Ali dim konfuzije se razilazi, panika nestaje, naslednik ubijenog ministra se pojavljuje, život se vraća na stari kolosek, točak kapitalističke eksploatacije se i dalje okreće; samo policijska represija postaje još divljačnija i drskija. I kao rezultat, na mesto naraslih nada i veštački podignutog uzbuđenja dolazi otrežnjenje i apatija.
Pokušaji reakcije da uguši štrajkove i masovne radničke pokrete su u principu uvek, svuda, završavali neuspehom. Kapitalističkom društvu treba aktivan, mobilan i inteligentan proletarijat; ono ne može, stoga, da veže proletarijatu ruke i noge za dugo. Sa druge strane, anarhistička "propaganda dela" je pokazala svaki put da je država mnogo bogatija sredstvima fizičkog uništenja i mehaničke represije nego terorističke grupe.
Ako je tako, šta sa revolucijom? Da li je ona nemoguća zbog ovakvog stanja stvari? Uopšte ne. Jer revolucija nije prost zbir mehaničkih sredstava. Revolucija može proizaći samo iz zaoštrenja klasne borbe, i može naći garanciju pobede samo u društvenim funkcijama proletarijata. Masovni politički štrajk, oružani ustanak, osvajanje državne vlasti - sve ovo je određeno stepenom dostignutog nivoa proizvodnje, odnosnom snaga klasa, socijalnom težinom proletarijata, i konačno, socijalnom kompozicijom armije, pošto su vojne snage faktor koji u vreme revolucije određuje sudbinu državne vlasti.
Socijaldemokratija je dovoljno realistična da ne pokušava da izbegne revoluciju koja se razvija iz postojećih istorijskih kontradikcija; naprotiv, ona ide ka revoluciji širom otvorenih očiju. Ali, - nasuprot anarhistima i u direktnoj borbi protiv njih - Socijaldemokratija odbacuje sve metode i sredstva koja za svoj cilj imaju da veštački usmere razvoj društva i da supstituišu hemijske pripreme za nedovoljnu revolucionarnu snagu proletarijata.
Pre nego što se podigne na nivo metoda političke borbe, terorizam se javlja kao forma individualnog čina osvete. Tako je bilo u Rusiji, klasičnoj zemlji terorizma. Bičevanja političkih zatvorenika su podstakla Veru Zasulič da izrazi opšte osećanje prezira pokušajem atentata na generala Trepova. Njen primer su imitirali krugovi revolucionarne inteligencije, kojima je nedostajala masovna podrška. Ono što je počelo kao čin nepromišljene osvete razvijeno je u čitav sistem između 1879-81. Pojave anarhističkih ubistava u zapadnoj Evropi i severnoj Americi su uvek dolazile posle zverstava počinjenih od strane vlasti - ubijanja štrajkača ili pogubljenja političkih protivnika. Najvažniji psihološki izvor terorizma je uvek osećanje osvete u potrazi za svojim izrazom.
Nema potrebe dalje razrađivati stav da Socijaldemokratija nema ništa zajedničko sa onim plaćenim moralistima, koji kao odgovor na bilo koji teroristički akt, daju svečane izjave o "apsolutnoj vrednosti" ljudskog života. To su isti ljudi koji, u drugim prilikama, u ime drugih apsolutnih vrednosti - na primer nacionalne časti ili prestiža monarha - spremno guraju milione ljudi u pakao rata. Danas je njihov heroj ministar koji je žrtvovan za pravo privatnog vlasništva; a sutra, kada očajna grupica nezaposlenih radnika saterana u ćorsokak uzme oružije u ruke, oni če početi sa svakakvim glupostima o neprihvatljivosti nasilja u bilo kom obliku.
Šta god evnusi i fariseji moralnosti imali da kažu, osećaj osvete ima svoja prava. On daje radničkoj klasi najveću moralnu pohvalu što ne gleda sa tupom indiferentnošću na događanja u najboljem od mogućih svetova. Ne da ugasi nezadovoljeni osećaj proletarijata za osvetom, već naprotiv da ga razgori iznova, da ga produbi, da ga usmeri protiv pravih uzroka svih nepravdi i odsustva humanosti - to je zadatak Socijaldemokratije.
Ako se protivimo terorističkom aktu, to je samo zato što nas individualna osveta ne zadovoljava. Račun koji imamo da namirimo sa kapitalističkim sistemom preveliki je da bi se ispostavio samo jednom funkcioneru zvanom ministar. Naučiti da se uoče svi zločini protiv čovečnosti, sve nepravde kojima su ljudski telo i duh izloženi, kao uvrnutim izraslinama i izrazima postojećeg društvenog sistema, da bi se usmerile sve naše enerije u kolektivnu borbu protiv ovog sistema - to je pravac u kome goreća žeđ za osvetom može naći svoje najviše moralno zadovoljenje.
