Da bih mogla da praktikujem svoju učiteljsku profesiju naloženo mi je da ne ističem svoje marksističke stavove na svom radnom mestu. Pridržavala sam se tog pravila kako u Kanadi tako i u Bugarskoj. Kako po pravilu, obrazovni sistemi zahtevaju političku „neutralnost“ od predavača, nije me iznenadilo što u Bugarskoj postoji zakon za to. Naravno, mimo ovog zahteva ostaje očekivanje da mi, predavači, moramo preneti vrednosti i ideologiju kapitalizma našim učenicima, a da pritom ostanemo nekritični prema kapitalizmu. Ali u sadašnjim vremenima povećanog nivoa proratne propagande, škola u Sofiji, Američki koledž, prešla je sve granice „neutralnosti“. U ovom članku opisujem svoje iskustvo i kako me je moje neslaganje sa propagandom dovelo do toga da napustim mesto profesora na ovom koledžu.

Otišla sam iz Kanade kao kvalifikovani učitelj. Trenutno je tamošnje tržište rada za nastavnike srednjih školi prezasićeno. Odlučila sam da vredi da probam da radim u inostranstvu i tako sam završila u Bugarskoj. Potpisala sam dvogodišnji ugovor sa Američkim koledžem u Sofiji. Prethodno mi je bilo saopšteno, da je ovaj koledž jedna od najprestižnijih škola u regionu – sa visokim zahtevima za prijem kandidata i istorijom dugom 150 godina koja počinje sa američkim misionarima koji su osnovali taj koledž. Cilj koledža je da iznedri buduće generacije političke i ekonomske liberalne elite Bugarske. Stoga se najperspektivniji studenti ovde maksimalno obučavaju i potom šalju kao studenti na najpoznatije univerzitete u Britaniji i Sjedinjenim Državama. Prolazak kroz američki univerzitetski san garantuje im posao u oblasti malog biznisa ili javne uprave. Neki učenici potiču iz bogatih porodica i njihova uloga je da nasleđivanjem i upravljanjem kapitalom ojačaju poslovnu poziciju svojih roditelja. Reč je o ostvarivanju ambicioznih ciljeva, a uloga škole je da u njima neguje pripadnost prethodno odabranoj manjini. Ironija je u tome što se ovi ambiciozni ciljevi tada pokazuju nedostupnima čak i velikom broju studenata. Ali pored toga, Američki koledž postoji da bi održao imidž Sjedinjenih Država kao velike nacije. Dakle, koledž ima za cilj da donese „slobodu i demokratiju“ u sve druge zemlje – tamo gde SAD imaju interese i mešaju se u unutrašnje stvari ovih zemalja.

Kao mlada profesorica matematike koja je prihvatila ponudu za posao, u početku nisam imala pojma šta je svrha fakulteta. Ali nakon što sam tamo predavala godinu i po, već sam svesna ružne uloge ove škole. Ona služi kao institucionalna ispostava američkog imperijalizma u bugarskom društvu. U praksi, koledž je širilac američkih spoljnih interesa. Navešću neke primere kojima sam prisustvala. Na dodeli nagrada povodom mature učenika 12. razreda, glavni gost i govornik bila je ambasador SAD u Bugarskoj koju je imenovao predsednik Tramp – Hero Mustafa. Pre obraćanja učenicima, Mustafu je direktorka zvanično predstavila kao ženu koja je imala važnu ulogu u savetovanju američke vlade u upravljanju Avganistanom i Irakom (obe okupirane od Vašingtona). Nekoliko meseci posle tog govora, predavačima i roditeljima je stiglo pismo direktora koledža Dika Juinga. njemu direktor besramno ističe „značaj našeg rada” kao škole za razvoj sveta. On misli na prevashodnu ulogu uticaja na takozvanu „meku“ silu uticaja u postizanju imperijalističkih ciljeva Zapada širom sveta. Osim ako interesi ne zahtevaju, kao što je slučaj sa Avganistanom, da se na kraju napušta gubitnička pozicija.

Dozvolite mi da nastavim sa primerima otvorene politizacije fakulteta ili važnosti meke moći. Na prijemnom ispitu kandidati razvijaju esej o tome šta sloboda znači za njih (a koncept slobode odavno ima striktno političko značenje koje nameću američke političke nauke i kultura). Istovremeno, na novoizgrađenoj zgradi u koledžu okačeni su plakati sa simbolom USAID-a - Američke agencije za međunarodni razvoj. A u učiteljskoj kancelariji je portret Hilari Klinton, bivša američka državna sekretarka poznata po ljubavi prema ratu. Njena slika nas podseća da je 2012. godine, tokom posete Sofiji, lično posetila Američki koledž.

Moja razočaranost rasla je tokom školske godine jer sam gledala ovu otvorenu propagandu i kako se ona predstavljala učenicima. Između ostalog, radila sam 50-60 sati nedeljno. Moje obaveze su daleko premašile časove predavanja matematike. Prekovremeni rad u ovim školama je poznat svim kolegama koji rade u privatnim školama. Korporativni i komercijalni model koledža zahteva od predavača da provode mnogo vremena sa roditeljima, ubeđujući ih da su visoke naknade koje plaćaju opravdane onim što se reklamira kao visokokvalitetna nastava i učenje. Tako da sam ipak odlučila da dam otkaz u junu ove godine. Jedina uteha su mi bili relativno dobri uslovi nastave, plata i motivacija mojih učenika.

Ali stvari nisu išle po planu. Kada je krajem februara izbio rat u Ukrajini, već sam očekivala neki veći ispad rukovodstva fakulteta. Zaista, pismo direktora o tome šta se tamo dešava nije zakasnilo. Ovo je zvaničan stav Američkog koledža o kome nas je direktor obavestio 3. marta – dan bugarskog nacionalnog praznika povodom oslobođenja.

U pismu se ističe uloga Vasila Levskog, naglašavajući da istorijsku borbu Bugara za slobodu i nezavisnost danas vidimo u „herojskoj“ vladi Ukrajine, koja se bori protiv zla zvanog Putin. Na kraju krajeva, američke i evropske civilizacijske vrednosti kao što su sloboda i demokratija su stvari za koje se danas vredi boriti. To je i sama Bugarska dobila od svog bliskog partnerstva sa Zapadom. A evo i samog pisma :

„Poštovani studenti i kolege iz AKS,

3. mart odavno slave Bugari širom sveta. Pre mog dolaska u Bugarsku, imao sam zadovoljstvo da prisustvujem proslavi 3. marta u Vašingtonu.

Tu sam slušao bugarskog ambasadora u Sjedinjenim Državama, koji je uzbudljivo govorio o bugarskom oslobođenju od Osmanskog carstva i velikom bugarskom heroju Vasilu Levskom. Sećanje i delo Vasila Levskog i danas vlada umovima i srcima Bugara, svih koji znaju i brinu o Bugarskoj. Dok je nekada moćno Osmansko carstvo sada samo istorijsko sećanje. Takvo sećanje su i imperije koje su stvorila najveća čudovišta 20. veka – Hitler i Staljin.

Ali sada imamo diktatora u 21. veku koji nastoji da oživi imperiju, nastoji, kroz moć terora i diktature, da potčini nezavisan i slobodan narod. Odvratno je gledati jezive slike ruske invazije na Ukrajinu. U realnom vremenu vidimo bol i uništenje Ukrajinaca: uništavanje njihovih domova, njihovih radnih mesta, ratišta, gradova i sela, celog njihovog života i slobode.

Vidimo brutalni, ničim izazvan napad snaga koje je poslao Putin; lažima i eklatantnom agresijom Putin pokušava da uništi drugu zemlju uskraćivanjem njenog prava na postojanje; to su postupci osuđeni na sramotu. Ovaj varvarski napad krši svako međunarodno pravo, ljudska prava i dostojanstvo. Ovo je uvreda za sve ljude koji vole slobodu širom sveta. Evropa nikada nije videla tiranski rat tako velikih razmera od Hitlerovog vremena, koji je već proterao stotine hiljada nevinih ljudi.

Događaji od prošle nedelje tragično su nas podsetili da liberalna demokratija i ljudsko pravo na samoopredeljenje nisu datost. To su prava koja se moraju poštovati i za koja se moramo boriti kada su ugrožena. A narod i rukovodstvo Ukrajine pokazali su izuzetnu hrabrost i privrženost principima demokratije i ljudskih prava. Kakvu izuzetnu privrženost i junaštvo vidimo od njih svaki dan. Beskrupuloznost diktatora, koji je na čelu ruske vlade, je užasna i u suprotnosti je sa herojstvom ukrajinskog naroda i njegovog rukovodstva. Otpor Ukrajine tiraniji nastavlja da inspiriše sve slobodoljubive ljude širom sveta.

Hrabrost Ukrajinaca pratili su, videli smo, i demonstranti u Rusiji, koji su bili u životnoj opasnosti u podršci ukrajinskom narodu. Ovi Rusi su svesni da protestom rizikuju hapšenje i teške posledice po sebe i svoje porodice. Međutim, hiljade Rusa su preuzele ovaj rizik i pokazale solidarnost sa Ukrajincima, njihovim saveznicima i njihovom vladom, koja nastavlja svoj nemilosrdni napad na svoj narod lažima, dezinformacijama i nasiljem.

Ljudi širom sveta učestvuju u protestima protiv ovog agresivnog rata i daju podršku svima koji su njegove žrtve. Mnogi ljudi u Bugarskoj pružaju pomoć proteranim Ukrajincima, ovim izbeglicama, ali i mnogim Bugarima odatle koji su bili prinuđeni da se evakuišu iz ratnih zona. Širom zemlje volonterske organizacije pripremaju pomoć za proterane Ukrajince. Želeo bih da istaknem aktivnosti bugarskog i ukrajinskog Crvenog krsta. Grupa sa našeg Američkog koledža već se sprema da pomogne ovim i drugim organizacijama. Pozivam učenike i predavače, pojedinačno ili u interesnim grupama i klubovima, da preduzmu akcije da podrže ove napore. Pozivam celu našu koledž zajednicu da iskoristi ove i druge načine da se uključi u ove spasilačke aktivnosti.

Tokom dve godine pandemije, naši studenti i osoblje fakulteta pružili su mnoge primere hrabrosti, istrajnosti i izdržljivosti. Veoma sam ponosan na način na koji smo se izborili sa pandemijom i ne sumnjam da će naša zajednica sada dati svoje saosećanje i pomoć onima koji pate od ovog užasnog sukoba. Cilj Američkog koledža pre i sada je uvek bio ne samo da usmerava i razvija talentovane studente, već i da stvara dobre ljude, jake lidere i svrsishodne pojedince. Koledž nastavlja da razvija svoje vrednosti, kao i svoju obuku u idejama odgovornosti, integriteta i poštovanja.

Njima dodajemo i druge važne vrednosti za nas kao što su: hrabrost, saosećanje, izdržljivost, inspiracija i odlučnost. Mislimo da je vredno toga da se zalažete za ono u šta verujete. Verujemo u hrabrost koja vam omogućava da se suočite sa velikim i vrednim izazovima.

Potrebna nam je izdržljivost i istrajnost da bismo bili spremni da se suočimo sa poteškoćama i prevaziđemo neuspehe. Takođe podstičemo ljude da žive sa inspiracijom i svrhom. Sve ove kvalitete nam danas demonstrira ukrajinski narod.

3. mart je praznik kojim se proslavljaju istorijski događaji. Nije li ovo slavlje čovekove unutrašnje čežnje za slobodom? Nije li ovo proslava ljudskih prava? Ovde leži naše ljudsko pravo da živimo i postojimo slobodno. Aktuelni događaji snažno nas podsećaju da je ljudskim pravima i dostojanstvu potrebna zaštita, poštovanje i briga. Naša je odgovornost i odgovornost svih generacija da se borimo za ljudska prava, da ih održavamo u životu, da ih štitimo i branimo.

Šta reći o Vasilu Levskom, o ovom inspiratoru čitavog jednog naroda koji teži slobodi? Na čiju bi stranu danas stao? Zapravo, po njegovim rečima znamo na čiju bi stranu danas stao. Svoj život je posvetio ljudskom dostojanstvu i slobodi ne samo za svoj narod, već za sve ljude. Svakom narodu, svakom čoveku treba garantovati pravo na dostojanstven život i slobodu“, rekao je on. Njegov glas je i danas aktuelan, 150 godina kasnije. Uticajna snaga njegovih reči i shvatanja može se naći i u Deklaraciji UN o ljudskim pravima ili u Povelji Evropske unije.

Ova shvatanja žive u srcima i umovima svih slobodoljubivih naroda širom sveta. Zato moramo biti zahvalni na ovaj Dan oslobođenja i kada danas slavimo 1. mart. Srećna Baba Marta!"

Ričard / Dik / Juing, predsednik Američkog koledža u Sofiji

Direktorovo pismo me je zaprepastilo. Zato što sam skoro iste poruke pročitala u poruci na Tviteru Lojda Ostina - američkog ministra odbrane, koji je posetio Bugarsku 19. marta 2022. samo da traži od zemlje da naoruža Ukrajinu.

U istom tonu zvučale su reči ambasade SAD u Bugarskoj, koja je povodom 3. marta objavila obraćanje državnog sekretara Entonija Blinkena Bugarima. Očigledno, direktor koledža, Dik Juing, ne gubi radno vreme, ali je dobro savladao poruke svojih starijih Amerikanaca da nam napiše svoje propagandno pismo. Dakle, tako on naplaćuje svoj posao i veliku kancelarijsku kuću u kojoj živi, odmah do fakulteta. Nije slučajno što koledž trenutno pregovara sa ambasadom SAD i drugim institucijama o tome kako da prihvati ukrajinske izbeglice kao svoje studente.

Ideja je da se dobiju finansijska sredstva kako bi mali broj Ukrajinaca mogao da studira na fakultetu nekoliko meseci, a od nove školske godine njihovi roditelji će morati da plaćaju punu školarinu ako ova deca ispunjavaju standarde za korišćenje engleskog jezika.

Oštre političke sugestije direktora ubedile su me da treba da dam otkaz na fakultetu, uprkos brizi u vezi toga kako bi moj odlazak uticao na studente i moje kolege. Ne treba da tolerišemo odbranu pozicije američkog imperijalizma koji koristi Bugarsku da opravda svoju buduću agresivnu vojnu i političku strategiju, a Američki koledž je paravan za njihove ciljeve. U mom slučaju, morala sam da delujem sama jer profesori na fakultetima nemaju sindikat koji može efikasno da pomogne zaposlenima kada se ne slažu sa rukovodstvom koledža. Dakle, otišla sam do uprave i rekla im da odlazim i želim da razgovaram o uslovima pod kojima će se to dogoditi. Uprava je počela da me tvrdoglavo odvraća, jer bi za moje mesto bilo veoma teško naći zamenu. Znam da bi bilo. Primer mi je pred očima. Moje bugarske kolege, uprkos sličnom profesionalnom iskustvu i kvalifikacijama sa stranim predavačima, primaju tri puta manje plate od stranih. Zamišljam koliko će se „voljnih“ naći. Onda su isti ljudi iz uprave počeli da me optužuju da sam napustila decu.

Pošto su shvatili da mi je direktorova politička poruka neprihvatljiva, ponovo su, očajnički, pokušali da me zadrže. Ponuđeno mi je da đacima na neki opušten način izložim svoje viđenje svetskih dešavanja, što bi na neki način upotpunilo stavove našeg direktora. A njihova alternativa bi potvrdila da je škola „tržište ideja“ i ojačala ideologiju da američka školska kultura pruža jedinstvenu „slobodu govora“ u Bugarskoj. Kada ovaj trik nije uspeo, uplašili su me da ću se kao predavač, van fakulteta, suočiti sa lošim uslovima rada u bugarskim školama, gde su i plate i sloboda bile niske. Posebno su istakli razliku u platama. Trikovi da slome moju volju i da me drže na poslu nisu uspeli. Nisu me ubedili i posle 3 dana upozorenja sam napustila fakultet. Počela sam da se opraštam od svojih učenika. Morala sam da im objasnim razlog svog odlaska. Pošto u mojoj odluci postoji politički motiv, obrazloženje bi narušilo uobičajena pravila političke neutralnosti (što je, kao što smo videli, samo formalnost, a kada se rukovodstvo odluči da vodi politiku, ta neutralnost ispari). Napisala sam imejl svakom od mojih učenika:

„Napuštam Američki koledž u Sofiji ne zbog vas, studenata, ni zbog mojih kolega, ni zbog studija – radovala sam se svemu ovome. Razlog je drugačije prirode, koji ću podeliti sa vama, ako vas interesuje. Odlazim jer ne želim da radim za instituciju koja zastupa ideje američkog imperijalizma u ovom delu sveta. Danas smo svedoci stravičnih posledica delovanja stranih interesa koji se bore za prevlast u Ukrajini. Ova zemlja, Ukrajina, ima strateški položaj, bogate prirodne resurse i tako dalje – pa je postala predmet vojnih i ekonomskih težnji. Ovo su zahtevi domaćih i stranih oligarha koji vode sistem van kontrole. Kao rezultat toga, obični ljudi tamo žive u siromaštvu, ekonomskoj i političkoj nestabilnosti, a sada za sve to plaćaju životima bacanjem u bratoubilački građanski rat.

Razlog možete videti u pismu našeg direktora od prošle nedelje. Kritikujem fakultet što je ukrajinsku vladu nazvao herojskom i nazvao je modelom demokratije i zaštitnikom ljudskih prava.

To se radi samo zato što je ova vlast u Ukrajini prijateljski nastrojena prema Zapadu. Ova vlada je, u stvari, proizvod prozapadnog puča od pre osam godina u kojem su Sjedinjene Države sprovodile strategiju korišćenja ekstremnih nacionalista za postizanje svojih ciljeva. Nešto što je nastavilo biti linija i sada. Retorika koju pokazuje naš direktor želi da motiviše narode na rat, a oni onda na svoj račun doživljavaju posledice toga. Potpuno je licemerje da nam isti ljudi govore o demokratiji i nacionalnom suverenitetu, s obzirom da sve dosadašnje iskustvo američke spoljne politike pokazuje upravo suprotno. Da ne pominjemo da sami američki građani ne mogu da uživaju osnovna ljudska prava – kao što su pravo na zdravstvenu zaštitu, pristupačno obrazovanje i stanovanje.

Rat je uvek besmislen, jer ogromna većina ljudi u njemu uvek gubi. A ovim ljudima je i ranije usađena upravo takva propaganda za „dobro protiv zla“. Krajnji rezultat je da vladajuća klasa nastavlja da ih nemilosrdno iskorišćava. Ja, kao vaš predavač, uvek sam insistirala na principijelnosti i u sadašnjoj situaciji ova propaganda je suprotna mom shvatanju. Zato sam, kao predavač, odlučila da potražim drugu školu. Verujem da ćete u izrečenom shvatiti suštinu moje odluke. U mirnim vremenima ne bih vas zamarala politikom, jer sam ubeđena da mladi ljudi grade svoja uverenja pažljivo učeći iz našeg bogatog sveta. Verujem da ćete izgraditi svoja uverenja sticanjem iskustva u značajnoj borbi i radom na izgradnji boljeg sveta."

Kako se moje pismo proširilo u školskoj zajednici, rukovodstvo Američkog koledža promenilo je svoj pristup prema meni i preduzelo je kaznene mere. Zaista, već sam otišla sama svojom voljom. Nema sumnje, međutim, da bih nakon mog pisma dobila otkaz. Činjenica da više nisam imala važeći ugovor takođe je značila da sam bila podložnija napadima uprave. Prvo, bukvalno sutradan, obustavljeno mi je zdravstveno osiguranje. Zatim mi je vrlo brzo blokiran pristup pošti i platformama za obuku na mreži. Zbog toga je bilo mnogo teže nego inače da prosleđujem materijale kolegama koji bi me privremeno smenjivali. Imala sam nedelju dana da napustim dom koji fakultet obezbeđuje za predavače. Osim toga, odlučili su da se osvete u novcu tražeći da im isplatim neopravdanu odštetu od 3.000 leva za prevremeni raskid ugovora. Ova poslednja mera je čisti oblik pljačke, s obzirom da mi plata prestaje od dana mog odlaska i da fakultet duguje mojim zamenicima za moj rad.

Rukovodstvo fakulteta je nastavilo sa napadom na mene, nevraćajući u normalnom roku moja lična dokumenta, uključujući izvod iz matične knjige rođenih i radnu knjižicu. Zadržavanje ovih mojih ličnih dokumenata mi je zauzvrat stvorilo poteškoće u ponovnom izdavanju dokumenta za stalni boravak u Bugarskoj.

I konačno, umesto da mi se zahvali na mom skoro dvogodišnjem doprinosu razvoju koledža (za mnogo prekovremenih sati provedenih na poslu), direktor je ponovo poslao pismo. Ovog puta u njemu pokušava da me otvoreno diskredituje pred mojim kolegama zbog mog odlaska i da u sličnom pravcu utiče na studente.

Sa zadovoljstvom mogu da podelim da je reakcija učenika u moju korist. Moji učenici su mi pokazali podršku, zahvalili mi se i pokazali poštovanje za ono što sam ih naučila. Takođe su podelili svoj stav tokom nastave na koledžu nakon što sam otišla. Razumeli su zašto sam otišla. I počeli su otvoreno da negoduju na direktorovo pismo podrške Ukrajini, a ono što mi se desilo dodatno je razotkrilo licemerje i prilagođavanje rukovodstva. Direktor je moj stav opisao kao „nenormalan i neodgovoran“ u pokušaju da se učenici osećaju kao žrtve. Ali većina učenika je ocenila da je moj postupak opravdan. Na taj način su zastupali određenu političku liniju, a njihovo nezadovoljstvo rukovodstvom koledža pokazuje i odnos prema protivrečnostima u bugarskom društvu.

Moje iskustvo pokazuje da svetska dešavanja trenutno razotkrivaju nelegitimnost i korumpiranost vladajućih elita. Nesposobni su da budu odgovorni za probleme sa kojima se suočavaju i koje predstavljaju sadašnjim i budućim generacijama.

Reakcija studenata pokazala je upečatljivu političku osetljivost, što je dalo pun smisao mom boravku na tom fakultetu i nastaviću da dajem sve od sebe – i kao nastavnica i kao osoba u pogledu društvenog razvoja ovde u Bugarskoj. Jer sistem kapitalizma i imperijalizma donosi eksploataciju i ratove, a mladi posle diplomiranja zaslužuju drugačiju i mnogo bolju budućnost.