Od konstatacije doktora Nestorovića, da se radi o jednom smešnom virusu koji postoji samo na internetu, do konstatacije, da nam se bliži mogućnost italijanskog scenarija, prošlo je otprilike mesec dana. Prve nedelje smo upozoravani da peremo ruke i da se udaljimo jedni od drugih. Druge nedelje smo već imali priliku da dostignemo vanredno stanje, policijski čas i prvi smrtni slučaj izazvan korona virusom. Sve vreme se provlači teza da je problem u neodgovornim individuama koje se nisu samoizolovale, koje su lagale doktore, pa se sad polako dolazi i do optužbi da bilo ko da je van svoje kućne praktično zločinac koji će nas zaraziti sve i da ćemo za našu dobrobit (i kaznu) biti u celodnevnom policijskom času. Iako mnoge mere, koje su uvedene, jesu ispravne i treba da se sprovode, ozbiljan deo njih deluju kao polumere i jedna odvratna vrsta licemerja koje ima za cilj pranje obraza države, koja je glavna odgovorna instanca za održanje javnog zdravlja.

vucic pandemijaDanas isplivavaju snimci upozorenja raznih stranih stručnjaka kako čovečanstvo uopšte nije adekvatno pripremljeno za jednu ovakvu situaciju. Na jednom podkastu je Majkl Ostrerholm, američki epidemolog, ukazivao kako je predočio vlastima i biznismenima da je pretnja od novog korona virusa veoma velika, da će se verovatno raširiti krajem februara-početkom marta, te da su njihova pitanja i reakcije na to upozorenje bile ekvivalentne pitanjima deteta koje se plaši da prođe kroz mračan hodnik. Čak je i ponovno isplivao snimak jednog govora doskorašnjeg najbogatijeg kapitaliste Bila Gejtsa, gde je ukazao na to kako je jedini način sprečavanja ovakve krize da se bude spreman sa zalihama opreme i svega potrebnog pre nego što ona izbije. Ipak, bivajući iz redova kapitalista i time pod uticajem kapitalističke ideologije, njegova upozorenja mogla su samo da padnu na gluve uši ostalih kapitalista i njihovih državnih službenika, čije kratkovide projekcije jedino vide gde se trenutno može uštedeti i izvući profit.

Kada je virus stigao u Italiju, u Srbiji je on stručnjacima bio još uvek šala. Iza te šale, strepili su i molili se da će nas virus udariti što slabije. Kada je pomor krenuo u Italiji, vlast se štrecnula i konačno uvela vanredno stanje sa smanjivanja društvenog kontakta, kao najboljeg metoda zaštite od epidemije. Pozatvarale su se škole, noćni život je ugašen i ubrzo je uveden i policijski čas. Ironija ubrzanog uvođenja policijskog časa je što je društveni kontakt zapravo najveći na radnim mestima, gde ljudi provode po osam sati, ili više, u konstantnom kontaktu sa velikim brojem ljudi, dok jedino što je policijski čas ograničio jeste ono vreme van posla. Motiv iza toga je jasan – život može da stane, profit ne može.

images cms image 000023977
 Foto: Đorđe Đoković

Kao što je i predviđeno, stvar se rapidno pogoršavala i deo uvedenih mera je kasnio za događajima, dok je pandurisanje na kraju samo imalo za cilj da se izigrava neki vid kontrole nad situacijom. Sada policijski čas počinje u 17h, a vikendom u 15h, usled čega ljudi imaju još manji vremenski raspon kada mogu da nabave osnovne namirnice. To je naravno povećalo društveni kontakt i rizik od zaraze u prodavnicama. Pritom, Srpska pravoslavna crkva je dobila zeleno svetlo da okuplja vernike uz pričešće iz iste kašike, dok je noćno šetanje pasa zabranjeno.

Poslednja histerija vladajućih struktura dolazi od dela medicinske struke lojalnog režimu, instruirane da ublažava situaciju i prebaci krivicu sa svojih leđa i leđa države na leđa „neodgovornih individua“. Ova bolesna retorika, izvučena iz usta Margaret Tačer: „ne postoji društvo, postoje samo individue“, negirana je danas čak i od njenog naslednika Borisa Džonsona. Ono što je zajedničko Tačerki, Džonsonu i Vučiću jeste njihova spremnost da izvuku maksimalan profit na muci radnog naroda. Margaret Tačer je omražena ličnost među britanskom radničkom klasom zbog mera štednje koje je sprovela nad njome osamdesetih godina. Boris Džonson je krenuo istim stopama, sa planom da uništi britansku nacionalnu zdravstvenu službu, govoreći kako ćemo „ovaj udarac morati dobiti u bradu i izdržati ga“. Ako je jedna institucija u srpskom društvu udarana proteklih 30 godina kapitalističke restauracije, to je baš zdravstvo.

korona virus beogradski sajam bolnicki kreveti 24
 Foto: EPA-EFE (Andrej Cukic)

Svi smo bili svedoci da je i za najbanalnije stvari postalo sve teže otići kod doktora. Redovi čekanja su ogromni, na snazi je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, fali opreme, ljudstva i, prema navodima pojedinih lekara, bivaju kažnjavani ako ne štede na uputima i otvaranjima bolovanja. Iako zvanične statistike o koronavirusu još uvek nisu dramatične, sve češće se pojavljuju navodi medija i pojedinaca o tome da se u ovoj krizi se pojedini umrli ne ubrajaju u zvaničnu statistiku i pored dokazanih testova, kao i da službe maksimalno izbegavaju da intervenišu kada im je prijavljena mogućnost zaraze koronavirusom.

Takođe, štednja na zdravstvu i kompletna kratkovidost vladajuće klase se može videti u sledećem podatku: kada je otkriven prvi slučaj korona virusa u Srbiji, za devet dana testirano je svega 67 ljudi! Ukupan broj zaraženi u međuvremenu se može samo naslutiti. Samo izbegavanje izolacije pojedinih individua ne bi trebalo nikako biti samo posao tih individua, nego države, jer ako država sada sprovodi tu kontrolu detaljnije, znači da je mogla i ranije.

Kada je novinarka Prve televizije pitala Vučića odakle nam toliko para za sve što nam sada treba, on se zauzvrat pohvalio planom za izdavanjem pomoći od 100 evra svim punoletnim licima. Njen iznenađen smeh i pitanje uboli su suštinu objektivne situacije – odakle nam sad odjednom pare kada je najgora kriza? Mi se nadovezujemo na to pitanje – da li smo mi te pare imali sve vreme? Mi ovo pitanje ipak postavljamo retorički. Državne, odnosno društvene pare – stečene eksploatacijom i oporezivanjem radničke klase kao ubedljive većine društva – umesto da se ulažu u društvene potrebe kao što je javno zdravstvo, odlazile su iz zdravstva, obrazovanja i ostatka javnog sektora u džepove domaćih i stranih kapitalista i državnika. I pored lažne velikodušnosti Vučića, te pare su mogle biti uložene daleko ranije kako bi se ova zdravstvena kriza mogla ublažiti. Čak i sada kada je svima život ugrožen, poslednja stvar koju bi da zaustave je neesencijalna proizvodnja kroz koju kapitalisti muzu i poslednju kap života radnih ljudi da bi izvukli i poslednji dinar dok još mogu.

Ovaj talas histerije režima, kako nam preti italijanski scenario ako se ne uozbiljimo, govori nam da je italijanski scenario verovatno neizbežan. Ako sve represivne mere kretanja dosad nisu sprečile širenje virusa, sigurno ga neće sprečiti još veća individualna odgovornost građana. To ne znači da treba biti neodgovoran i ne ograničiti sopstveno kretanje. To samo znači da režim želi da zbaci krivicu sa sebe nas i da time opere ruke od sopstvene odgovornosti tako što nas je već doveo u situaciju gde italijanski scenario ne možemo izbeći. Ako bude doveden, biće doveden neozbiljnim shvatanjem virusa, zakasnelim reakcijama, insistiranjem na održavanju što većeg dela proizvodnje i štednjom na zdravstvu. Ako nas dočeka italijanski scenario, krv će biti na rukama režima.

 e44d18d45ed33b9067b1a4465badf88d w496 h280
Radnici nisu topovsko meso! Foto: SCR

Dok režim iščekuje italijanski scenario, zaraza ne čeka. Radnici Srbije treba da se ugledaju na italijanski scenario generalnog štrajka i pokažu da zdravlje nema cenu. Iz gore priloženog vidimo da je novca oduvek bilo, te da je vreme za obustavu rada, uz potpunu nadoknadu iz džepa gazda, kada oni već ne pokazuju nameru da zaštite ljude koji im svojim radom stvaraju sav profit. Kapitalizam se ne samo ovde, već svugde pokazao potpuno nesposobnim da zaštiti javno zdravlje. Radnici su sa druge strane još jednom pokazali da svojim radom održavaju savremenu civilizaciju u životu. Za golo preživljavanje radnika je neophodno preuzimanje privrede u sopstvene ruke kako bismo mogli da se što efektnije zaštitimo i odbranimo od ove i budućih zaraza – kako kroz dosledne mere zaustavljanja epidemija, tako i kroz razvoj medicine koji nije sputan jurnjavom za profitom.

Tribine

Tribine na kojima su govorili članovi Crvenih

Mediji

Crveni u medijima.

Govori

Govori članova Crvenih.