Narodnooslobodilačka borba i Narodna revolucija Jugoslavije nisu bili nikakve manifestacije “tragičnih podela našeg naroda”, već borba dve klase i dve vizije sveta, gde najrigidnije i najtrajnije podele među ljudima nameće upravo kapitalistička strana, služeći se ideologijama nacionalizma i patriotizma. Ta borba, borba između radničkog internacionalizma i buržujskog nacionalizma, traje i dan danas.

Već godinama se od strane raznih desničarskih pojava na našim prostorima čuju naricanje i kuknjava protiv narodnog heroja Žikice Jovanovića Španca, koji je započeo oružani ustanak protiv nacističke okupacione vlasti time što je upucao žandara koji je služio toj nacističkoj vlasti, tj. domaćeg izdajnika. Povod ovoj kuknjavi je taj što je, eto, “Srbin ubio Srbina”, još jednom pokazujući “tragični usud” Srba, koji se stalno “bore među sobom”. Gospodi koja ovako umuju nije ni na trenutak palo na pamet da osude to što su neki Srbi služili okupatora i što su svoje komšije sabijali u koncentracione logore, slali na prisilni rad, ili sprovodili na masovna stratišta. To im je, čini se, sasvim normalno i prihvatljivo. Problem im predstavljaju oni Srbi koji su se digli protiv strane okupacije i koji su domaće izdajnike, nedićevce, ljotićevce, žandare, četnike i druge, tretirali onako kako su oni videli sami sebe - kao deo oružane sile okupatora. Odakle dolaze ti dvostruki aršini nacionalno zabrinutih narikača, poput izvesnog gospodina Krstića? Ako smatraju da svi Srbi treba da budu jedinstveni, kako onda nikada ne pozivaju na jedinstvo protiv ugnjetača, protiv okupatorske ili žandarske čizme? Prosto, zato što ih za Srbe i nacionalno jedinstvo u stvarnosti uopšte nije briga. Nacionalistička i patriotska ideologija, kako u Srba, tako i u svih drugih naroda, uopšte ne haje za svoj narod jer ne haje za stvarne ljude koji sačinjavaju većinu svakog naroda - za radnike. Današnji odnos vlade Vučić-Brnabić prema našim radnicima (svih nacionalnosti) i brutalna spremnost da se na njih obruši klevetama i represijom kada se god se usude da protestom ili štrajkom ugroze profit stranih korporacija i domaćih gangstera, jasno pokazuje da revizionističko klevetanje NOB-a i narodnog heroja Španca nije nikakvo kritičko preispitivanje “komunističke istorije”, već propagandističko pomagalo koje radnicima šalje poruku da su danas na vlasti baš oni u koje je Španac svojevremeno pucao. Shodno tome, bitno je da razumemo da Narodnooslobodilačka borba i Narodna revolucija Jugoslavije nisu bile nikakve manifestacije “tragičnih podela našeg naroda”, već borba dve klase i dve vizije sveta, gde najrigidnije i najtrajnije podele među ljudima nameće upravo kapitalistička strana, služeći se ideologijama nacionalizma i patriotizma. Ta borba, borba između radničkog internacionalizma i buržujskog nacionalizma, traje i dan danas.

Nacionalisti i patriote se zalažu za nacionalno/državno jedinstvo između tajkuna i radnika, gde se od radnika očekuje da se odrekne svog klasnog interesa. Ovo nacionalno jedinstvo se prepisuje kao način pobede u stalnoj konkurenciji i stalnim sukobima sa drugim nacijama, to jest, sukoba buržoazije date nacije sa drugim buržoazijama. "Tradicionalna bratstva i prijateljstva" među nacijama se tako štimaju i podešavaju prema trenutnim trgovinskim, investicionim i vojnim sporazumima, što će reći da zavise od zajedničkog nadmetanja sa konkurentskim nacionalnim buržoazijama, koji se prema potrebama tržišta proglašavaju vekovnim i večitim dušmanima date nacije. Nacionalisti i patriote, dakle, svoju nacionalnost i svoju nacionalnu/građansku kulturu zasnivaju prvenstveno na neprijateljstvu, čak i onda kada se “bratime”. Za to vreme od radnika svoje nacije očekuju da trpe sve gore uslove rada zarad rasta "nacionalne" ekonomije, koja je skoro sva u privatnim rukama. Borbu za bolje uslove rada, za preraspodelu društvenog bogatstva i kolektivizaciju svojine prikazuju nacionalisti kao “nacionalnu izdaju”, kao “deljenje po ideologiji”, kao da nacija, odnosno nacionalna država (uključujući i onu zasnovanu na građanskoj, političkoj, naciji, ne samo na etničkoj), nije već nepomirljivo podeljena samim tim što buržujima nikad nije dosta bogatstva preko tuđeg znoja na radnim mestima i tuđe krvi na ratištima. Vidimo da nacionalistima smeta u prvom redu (i u krajnjoj instanci jedino) ona podela koja bi išla na štetu buržuja. Svaka druga podela im je sasvim dobrodošla, uključujući i podelu unutar nacionalne zajednice na one koji su “pravi” pripadnici neke nacije i one koji su “slabi” pripadnici te nacije - sve u zavisnosti od toga čije materijalne interese brane. Prirodno je, stoga, da će vrištati protiv borbe za oslobođenje svog naroda od strane okupacije ako se ta okupacija uspela sporazumeti sa predstavnicima domaćeg kapitala, čiji je eksponent bila vlada domaćeg izdajnika Milana Nedića. Isto tako je prirodno da zarad “nacionalnog jedinstva” i zarad “spasa nacije”, nacionalisti neće prstom mrdnuti niti okom tepnuti na desetine hiljada običnih radnih ljudi koji su bili mučeni, izrađivani do smrti ili streljani u sklopu tog “nacionalnog spasa”. Njima će se pozabaviti samo kada treba da ih okrive što su provocirali valjda inače miroljubive i tolerantne naciste jer su time remetili poslovnu klimu i tržišne prilike srpskih preduzetnika “domaćina”.

Komunisti se, kao radnički internacionalisti, bore za ujedinjenje radnika svih nacija u zajedničkoj borbi za slobodu svakog pojedinca, putem ostvarivanja maksimalnog kvaliteta života i optimalnih uslova rada. U ovoj borbi komunistima ni na kraj pameti nije da primoravaju radnike različitih nacionalnosti da se svojih nacionalnosti odriču. Štaviše, svesni smo toga da kulturno i istorijsko nasleđe svakog naroda ima mnogo više da ponudi od sukoba i mržnje prema drugim narodima i da samo oni koji svoj narod preziru mogu biti zabrinuti kako će im kultura preživeti bez sukoba i nacionalnih podela. Uviđajući da nacionalne kulture i narodne mase koje do njih drže mogu samo napredovati i razvijati se u uslovima mira i saradnje sa masama svih naroda, u društvu bez konkurencije, ratova i siromaštva, komunisti odbijaju da prihvate podele koje radnicima nameću buržuji i njihovi ideolozi, nacionalisti. Tamo gde nacionalisti i patriote veštački pokušavaju da nametnu suprotnost - ili si klasno svesni radnik, ili si dobar poštovalac svoje nacionalne kulture, tu internacionalisti pokazuju da suprotnosti nema - klasno osvešćeni radnik će borbom za radnička prava izboriti i veći razvoj i širu dostupnost kulturnog blaga svoje nacije ostvarujući opšte pravo svih radnika na obrazovanje, informisanje, bavljenje i uživanje u raznim oblicima umetnosti i sve one stvari koje se u buržoaskom “nacionalnom jedinstvu” tretiraju kao privilegija imućne manjine. Sa druge strane, tamo gde nacionalisti i patriote veštački pokušavaju da nametnu jedinstvo upravo zato da bi prikrili stvarnu suprotnost između izrabljivačkih preduzetnika i izrabljivanih narodnih masa, - jedinstvo u tlačiteljskim odnosima i stalnom ratovanju, tu internacionalisti samo ističu da suprotnost među radnicima i gazdama već postoji, te pozivaju radnike da veruju svojim očima, a ne nacionalističkim i patriotskim ideolozima, i da rušeći tlačiteljske odnose i odbijajući da se sukobljavaju sa radnicima drugih naroda grade svet u kojem će svi narodi živeti slobodno i složno, u kojem neće biti nikoga da ih deli i huška jedne na druge.

Ne dajmo nacionalistima i patriotama da nas dele po krvi dok ignorišu znoj!

Živeli međunarodna solidarnost i borbeno jedinstvo svih radnih ljudi sveta!

Srećan nam 7.jul, Dan ustanka naroda Srbije i dan borbe protiv izrabljivačkog “nacionalnog jedinstva” radnika sa buržujima i njihovim pandurima!