Kako su ondašnji mediji izveštavali, ceo postupak povećnja minimalne cene rada pratile su izjave sindikata i poslodavačkih organizacija. Dok su sindikati negodovali jer nije prihvaćen njihov predlog za povećanje na 137,9 dinara po radnom satu, privatnici su negodovali jer smatraju da nije bilo uslova za ma kakvo povećanje, uprkos tome što je minimalna cena rada bila nepromenjena još od marta 2012. godine. 

Prosečna minimalna zarada, ovim povećanjem, porasla je za svega nešto više od hiljadu dinara. Sa druge strane, minimalna potrošačka korpa je sa 30.377,36 u martu 2012. godine porasla na 34.841,72 (4.464,36 dinara)[1].

Udruženja poslodavaca posebno su zainteresovana za održavanje minimalne cene rada na što nižem nivou, jer upravo je minimalna zarada ona koju privatni obrtnici daju radnicima. Dodatno zatezanje minimalne zarade je ključ uspešnog poslovanja privatnih firmi, ali ujedno i pakao za radnike. Zato će vlasnici kapitala uvek biti sidro koje će svom silimnom zaustavljati rast minimalne cene rada.

Da li je simptmatično to što su iz ove priče privatnici izašli kao pobednici?

Naravno da jeste. To su simptomi jačanja buržoaske države, odn. onog mehanizma koji se naziva liberalizacija. Organizacije radničke borbe pokazuju neodlučnost i zbunjenost naspram sve tvrđeg antiradničkog kursa države. Imajući to u vidu, nema govora o nameri vlade da udovolji radnicima. Jasno je da se radništvo ne sme oslanjati na državne institucije, ali to ne znači da treba da položi oružije. Ono mora da se oslanja na vlastite snage, da gradi pokret iz baze, da čisti klasne organizacije i da nastupa sa zahtevima za poboljšanje realnog interesa radnika, na mesto zahteva za očuvanjem postojećeg stanja u ime lebdećeg „nacionalnog interesa“.

U Srbiji, od promena 1990. godine do danas, nije bilo organizovane akcije radnika povodom povećanja cene rada u privatnom sektoru. To jeste pokazatelj stanja organizovanosti radničke klase u Srbiji. No, da li bi danas preveliki korak za tu radničku klasu bio zahtev da se minimalna zarada veže za povećanje minimalne potrošačke korpe? Potrošačka korpa bi, po nekoj logici stvari, morala da bude taj zid posle kojeg povlačenje i defanziva više nisu mogući i jedino rešenje postaje radnička ofanziva.

Zamislimo situaciju u kojoj radnici zahtevaju minimalnu zaradu od 200 dinara po radnom satu, što bi u današnjim uslovima predstavljalo egzistencijalni minimum, gledano iz ugla radnika. Pa udruženja poslodavaca bi skočila i raspalila vatru iz svih mogućih oružija. A i sa tako određenom minimalnom cenom radnog sata Srbija bi došla u ravan sa Bugarskom i Rumunijom. Firme stranih investitora drže cenu od 170 dinara po radnom satu. Povećanje zarade za tih 30 dinara sigurno bi poslalo strane investitore dalje na Istok. Koja bi onda alternativa bila aktuelnoj vlasti (aktuelnoj od 2000. godine do danas)? Pa ona je nema. Jedina ekonomski održiva politika, za gazde naravno, koju kapitalistička vlast može da sprovodi jeste koja život radnika srozava do ivice egzistencije. Ta je politika održiva upravo u tom smislu da održava vitalnim sistem eksploatacije. Toj održivosti eksploatacije radni ljudi moraju suprotstaviti održivost rada za život dostojan čoveka. Kako pružanje radnicima života dostojnog čoveka nije održivo u okvirima kapitalističke ekonomije, to znači da je za radnike ista ta kapitalistička ekonomija neodrživa.

Borba za povećanje minmalne zarade na egzistencijalni minimum mora početi i može uspeti samo kao početak borbe za novi, socijalistički, ekonomski model.