Ovaj noviji državni praznik ove je godine obeležen na više lokacija, ali je, kako to dolikuje, najpompeznije bilo tamo gde su najviše državne i crkvene vlasti. To se ovom prilikom desilo na ponovnom ukopu zemnih ostataka Milunke Savić.

Tako je na beogradskom Novom groblju, predsednik republike Tomislav Nikolić, okićen Natalijinom ramondom, podsetio Srbe, u zemlji i rasejanju, na zločin vlasti socijalističke Jugoslavije i na, kako kaže, zaboravljen „vasceli istorijski kontekst pre Drugog svetskog rata“.  Ovaj predsednik i zadužbinar u najavi, kaže da se ondašnja vlast, koja nije marila za srpske velikane, ogrešila o Milunku Savić. Ovo uprkos tome što je Milunka Savić jedinu, kako kažu, „uslugu od države“ dobila 1971. godine, dobivši stan – iako mnogi zlonamerno govore kako je tek dobila stan na četvrtom spratu bez lifta (što i tako predstavlja “domaći zadatak” za sadašnju vlast). Međutim, izostavlja se da joj je 1945. dodeljena penzija, kao i to što je sahranjena uz vojne počasti, koje su joj sledovale, na Novom groblju među narodom gde joj je i mesto – prevashodno imajući u vidu da je Milunka Savić delila sudbinu radničke klase svuda u svetu, te ratovala i radila za tuđi interes. [1]

Njena je sreća što iz rata nije izašla kao invalid, iako je više puta ranjavana u ratu. Premda je ta „svetla“ – predratna – vlast, kako je vidi predsednik i zadužbinar Nikolić, imala jedinstveno rešenje za invalide rata – naime, oni su mogli slobodno da prosjače bez straha da će ih žandarmi rasterati sa ulica.

Tomislav Nikolić bi trebalo da ima u vidu i to da je ta, deformisana ali ipak radnička država, koju pominje, imala pozitivan odnos prema učesnicima rata. Ona je učestvovala u obnovi groblja na Zejtinliku, 1969. godine (kada je groblje na Krfu prvi put nazvano Srpsko vojničko groblje) te u podizanju spomenika na čijoj petojezičnoj osnovi, iznad teksta na srpskom jeziku, stoji grb Socijalističke republike Srbije. Dalje, ovi su borci dobijali penzije po Zakonu o pravima boraca, ratnih invalida i članova porodica, u kom su oni obeleženi kao „učesnici ranijih ratova za oslobođenje zemlje“.

„Učesnicima ranijih ratova za oslobođenje zemlje (u daljem tekstu: učesnici ranijih ratova) smatraju se lica koja su učestvovala u Balkanskim ratovima, Prvom svetskom ratu kao pripadnici srpske i crnogorske vojske, Topličkom ustanku 1917. godine, dobrovoljci Solunskog fronta srpske vojske i pripadnici oružanih snaga bloka država u kome su se nalazile Srbija i Crna Gora.“ (Član 2., stav 2. Zakona)

Dakle, revolucionarna vlast Jugoslavije je itekako imala osećaja za to da su u tom ratu – koji je vođen isključivo u interesu imperijalista – borci bili uvučeni u imeperijlisičku igru i da im se mora obezbediti osnovna životna egzistencija. Ovo se odnosilo pre svih na invalide rata, ma u čije ime da su ostali obogaljeni. Imajući sve ovo u vidu, reklo bi se da Tomislava Nikolića ne brine odnos koji je SR Srbija imala prema borcima Prvog svetskog rata, već onaj odnos koji je imala prema profiterima ovog rata. S obzirom na to da Tomislav Nikolić, predsednik i zadužbinar, smatra da su najsvetliji primeri srpskog naroda ratni profiteri i špekulanti, onda cela njegova priča poprima smisao, jer ovakav je ljudski šljam, koji profitira dok drugi stradaju, zaista bio na udaru revolucije. Dakle, ona sorta ljudi koja je invalide terala na prosjačenje, a one koji su ostali celi u hajdučiju.

Da li se sadašnja, kapitalistička vlast – čiji je predsednik i zadužbinar Tomislav Nikolić jedan od najsvetlijih izdanaka – drugačije ophodi prema onima koji su, zavedeni njihovim lažima, krv prolili za njihov račun? Ovaj odnos možda najslikovitije opisuje izjava Predraga Jovanovića, predsednika Saveza ratnih vojnih invalida, povodom promena zakonskih odredbi o ratnim vojnim invalidima 2011. godine:

Svi su da bi ostvarili prava već prošli najmanje dve lekarske komisije, a sada će valjda lekari utvrditi da li su im u međuvremenu izrasle ruke ili noge ili su se neki digli iz mrtvih. Drugo, pitanje je kako će neki doći do dokumentacije jer ne samo da su jedinice u kojima su bili ukinute, već više ne postoje ni te vojske: od JNA, Vojske SRJ, Vojske SCG, Teritorijalne odbrane... Da nije tužno, bilo bi smešno na koji način se država ponaša prema ljudima koji su poginuli ili su dali deo tela braneći je - kaže ogorčeno Ivanović. (Vesti, “Dok smo ginuli, bili smo dobri”, 30. 12. 2011.)

Kontrarevolucija je u svom jeku, „sloboda“ se nezadrživo razvija, tako da Tomislav Nikolić slobodno može da gradi zadužbine dok se milioni nezaposlenih, na ovaj ili onaj način, sasvim slobodno mogu dovijati do osnovnih životnih potrebština. 

*

*     *